nastavak 3,            a jel ste procitali  <prvi> i <drugi> deo?

Na kraju, preostaje nam jos da proverimo zasto je violinista na krovu (slika 1)?

Jedno objasnjenje deluje vrlo jednostavno. Izgleda naime da su za vreme Chagallovog detinjstva ljudi voleli da se penju i sede na krovu. Tamo je moglo slobodnije da se dise nego u kucama prepunih dece, da se cuju sobstvene misli, udise cist vazduh i uziva u plavetnilu. Cak nam i sam Chagall prica u svojim secanjima kako se penjao na tavan i od tamo kroz prozorcic posmatrao i crtao vlastito dvoriste, pogled na drugu stranu reke, i gledao u nebo. Duhovita ilustracija iz 1923, iz slikareve autobiografije (slika 7), prikazuje njegovog dedu koji se navodno krisom popeo na krov sa loncem cimesa (slatko askenasko jelo od sargarepe, suvog grozdja i meda, zacinjeno cimetom, koje se jede za jevrejsku Novu Godinu). I dok se on gore sladi, baba vice odozdo sa podignutim rukama.

Prvi puta, lik koji sedi na krovu male kucice u daljini i baba, koja ovde kompletno obucena sa maramom na glavi lezi u klasicnoj pozi zenskog akta, se javljaju u crtezu iz 1909 godine (slika 8). Buduci da je to bila godina u kojoj se u Rusiji proslavljala 100ta godisnjica od rodjenja pisca Nikolaja Gogolja, moguce je da je taj motiv, koji podseca na pricu "Majska noc," Chagall nacrtao kao ilustraciju. U tu romanticnu pricu, koja je u cast jubileja bila izvodjena i u dramatizovanoj formi u pozoristu, Gogolj uplice i jedan narodski motiv koji predstavlja u stvari pricu u prici. Izgleda da je bas taj deo inspirisao Chagalla.

Evo te price: jednog dana na vrata stare seoske zene pokuca jedan stranac i upita je da li moze da odahne. Baka koja je upravo spremala veceru pozove ga da se pridruzi stolu. No, kad je stavila na sto zdelu punu vrelih knedli, kako bi stranac krenuo da se posluzi - cela zdela se odmah izprazni. Ona je ponovo napuni i ponovo u tren osta zdela prazna. Oko stola je sedela brojna porodica i mnogo gladne dece i kad se to i po treci puta desilo – zena pomisli, "da Bog da da se zagrcne." U tom trenu stranac se doista zagrcne – i pade mrtav na pod! No to nije kraj prici, jer je baka bila kaznjena za svoju zlu zelju i stranac se svaki puta kad bi se pojavio pun mesec javljao sedeci na dimnjaku njene kuce - jeduci knedle, kako ga je i prikazala popratna ilustracija u novinama u kojma je prica stampana jos krajem 19. veka (slika 9).

Ko je taj stranac i zasto stvarno nije umro nego se uvek iznova javlja sa punim mesecom? Prema ukrajinskom verovanju, cije folklorne motive Gogoljeva prica i koristi, stranac koji kuca na vrata i trazi da se odmori, nikad ne umre sasvim nego se uvek obnavlja kao i mesec, nije niko drugi nego vecni Jevrejin.

I sad dolazimo do jos jedne price – price o vecnom Jevrejinu ili Jevrejinu lutalici. Iako skoro svako poznaje lik tog starog Jevrejina sa dugom bradom, stapom i vrecom prebacenom preko ramena koji vecno luta prostranstvima sveta i ne nalazi doma i mira, taj lik ne potice iz jevrejskog vec hriscanskog predanja. Stvoren je u doba krtsaskih ratova, u 12. veku i javlja se prvo u rukopisima talijanskih manastira. S vremenom prica kruzi medju svestenicima i monasima zapadne Evrope i poprima pocetkom 17. veka u tad vec protestantskoj nemackoj konacan oblik. Prema stampanom pamfletu koji donosi najpopularniju verziju price, u Jerusalimu, u vreme Hrista je ziveo Jevrejin po imenu Ahasver koji je bio postolar. Kada se Hrist, noseci krst na putu ka Golgoti, zaustavio pored njegove kuce i zatrazio da odahne, Ahasver, koji je bio starozavetni Jevrejin i protivio se Hristovim reformama, mu rece "Idi odavde!" Nato se Hrist okrene i odgovori mu: "Ja cu da odem i umrem, ali ti ces morati vecno da ides sve dok se ja ponovo ne vratim." Ta "kazna" u biti objasnjava vecno lutanje Jevreja medju narodima sveta. Ona opravdava mrznju prema Jevrejima ali i potrebu za njihovom prisutnoscu – jer su oni potomci istih tih Jevreja, kao sto je bio nas Ahasver, koji su videli Hrista i bili svedoci njegovom tragicnom raspecu.

I sad jos jedna Chagallova slika: "Mrtav covek" koju je naslikao iste 1909 (slika 10). Uz ostale neobicne detalje, kao lik coveka koji okruzen svecama lezi nasred ceste ili zene koja sa uzdignutim rukama bezi ka kucicama, ovde se javlja po prvi puta i guslac koji sedi na krovu. Slika nam prica nelepu pricu o pogromu i smrti, ali upravo taj neobicni lik guslaca i ovde daje nadu. U jednoj od interpretacija te slike on se javlja kao dusa preminulog koja se oslobodjena svoje teske ovozemaljske sudbine izdize u vise sfere – sedi na krovu – i svoju radost izrazava kroz svirku. Samo cinjenica da je na krovu kuce na kojoj sedi guslac okacena tabla u obliku cizme upucuje da njen pokojni stanar nije bio po profesiji violinista nego - postolar. A prema jednoj od bezbrojnih duhovitih jidis poslovica i izreka, kad za nekog hoce da se kaze da ne svira dobro vilolinu, kaze se da svira - kao postolar.

Veza sa postolarom ima i dodatno znacenje: kao sto smo videli iz price o vecitom Jevrejinu Ahasveru – i on je bio postolar. Ako se vratimo i Gogolju i njegovoj neobicnoj prici o tajanstvenom strancu koji se uvek iznova javlja sa mesecom i sedi na krovu, mozemo pomalo da sagledamo i taj cudni lik u Chagallovoj slici: on je stvaran i nestvaran, jedan od onih nesrecnika koji u potrazi za mirom i tisinom, kao slikarev deda, beze na krov da udahnu svez vazduh i budu blize prostranstvu plavetnila; ali je on i jedan od tih nestvarnih, onozemaljskih bica koji su kao dusa i - Jevrejin lutalica - besmrtni. I dok tamo dolje smrtnici zive i umiru, nas guslac na krovu prati njihove sudbine svojom vecitom svirkom. A ako sad podignemo glavu na gore i pronadjemo pogledom njegov lik kako se ocrtava naspram neba - mozda nam i uspe da cujemo njegovu muziku.

Mia Rajner©

Januar 2005

Sa youTube  crtani filmovi  o Ljubavi prema Chagalovim slikama i njegovoj biografiji

drugi deo