Ko je u stvari violinista na krovu?

Verovatno nema nikog – bar medju Jevrejima – tko nije video ili cuo poznati mjuzikl "Violinista na krovu" i pevusio onu poznatu pesmicu "da sam bogat covek…"

No, dok ce verovatno mnogi znati da je predstava bazirana na tekstovima izabranim iz prica Sholema Aleichema o jevresjkom shtetlu Anatevki i duhovitom liku mlekadzije Tevija, mozda svi i ne znaju da je lik fidlera koji svira svoju violinu na krovu male, nakrivljene seoske kuce, pozajmljen iz slika Marca Chagalla.

Chagall, kao i Sholem Aleichem, potice iz istog sveta istocno evropskog jevrejstva: tradicije Jidisa, narodskog oblika Hasidizma i shtetla – gradica rasejanih po zapadnim predelima carske Rusije, skoro iskljucivo naseljenim Jevrejima. Ali, nasuprot imidzu koji stvara mjuzikl i – price Aleichema – Chagall nije jedan od tih istovremeno tuznih i veselih, pomalo naivnih i prostodusnih stanovnika imaginarnog shtetla, za kojim danas u romanticnom zanosu cesto ceznu askenaski, vecinom americki, Jevreji, ciji su pradedovi ziveli upravo u takvim mestascima. Nasuprot. Chagallov rani razvoj i slike ukazuju na cinjenicu da je on vec od samog pocetka upijao znanje i uticaje iz mnogih podrucja: od modernog ruskog i zapadnog slikarstva, do savremene knjizevnosti, filozofije, muzike i pozorista. Njegova umesnost lezi upravo u tome sto je umeo da se igra sa svim tim kreacijama duha i da ih vesto oblikuje u vlastiti umetnicki jezik – tako da ih je tesko posle prepoznati, i da u stvari postaju Chagall, onakvog kakvog ga znamo i volimo. Takav pristup moze da se otkrije i u liku njegovog violiniste koji u mnogocemu predstavlja prepoznatljivi znak celog Chagallovog opusa.

Posle raspada Sovjestkog Saveza galerija Tretyakov je, po prvi puta od kada su ta dela stvorena, izlozila Chagallove radove iz 1920 g., vezane za Drzavno jevrejsko pozoriste iz Moskve. Od 1991. do danas zidne dekoracije koje su ukrasavale salu tog pozorista obisle su brojne muzeje po svetu – od Svajcarske, Nemacke, Francuske, Italije, Austrije, Holandije, Finske do Amerike i Izraela. Da bi usli i videli ih ljudi su cekali pred muzejima satima i nije cudo - Chagall je prepoznatljiv, duhovit i budi dete u nama jer kao da gleda na svet na taj neki, precesto zaboravljen, decji nacin.

Medju likovima kojima je oslikao zidove tog jevresjkog pozorista rodjenog u teskim post-revolucionarnim vremenima, javlja se kao najpoznatiji upravo violinista na krovu (slika 1). Uz ostale likove koji predstavljaju razlicite umetnosti ujedinjene u pozoristu, kao ples, dramu i knjizevnost, violinista se javlja kao simbol muzike. Veci od zivota, on istovremeno i sedi na stolici (od koje je jedino vidljiva noga na levoj strani slike) i – stoji, balansirajuci na krovovima dviju seoskih kuca medju kojima je utonula mala, ruska crkva. Pod dugim mantilom proviruje mu talith katan, mali molitveni sal kojeg nose religiozni muskarci, dok su mu lice i desna ruka zeleni. Sto da ne? Sve izgleda kao neki san i kao u snu – sve je moguce…

Ali (i uvek to – ali), ako krenemo putem unazad i vratimo se u leto 1908, kada se Chagall posle prve skolske godine provedene izvan kuce, u St. Peterburgu, vratio u rodni kraj srescemo njegovog prvog violinistu. Iako rodjen i odrasato u Vitebsku, provincijalnom gradu i sredistu gubernije, veliki deo Chagallove porodice - baba, deda i mnogi stricevi, ujaci, tetke i strine - je ostao da zivi u daleko manjem, ruralnom Lioznu, nedaleko od grada, gde je deda bio shochet i mesar. Tamo je jos od detinjstva odlazio na raspust i tamo je portretisao ujaka Nou (slika 2). Tako nam prica sam Chagall u svojoj biografiji u kojoj opisuje jedan nezaboravan trenutak kada je u subotu uvece slusao ujku kako svira violinu i posmatrao dedu kako slusa i uziva…

Znaci, Chagallov violinista je u stvari njegov ujka??? I da i ne... Secajuci se tog dozivljaja Chagall je u zanosu napisao petnaest godina kasnije da ni Rembrant ne bi umeo da ih naslika! To pominjanje Rembranta naravno izgleda kao jezicna metafora, ali posto je Chagall prvenetsveno slikar – vredi proveriti. I stvrano, Rembrant nije naslikao ujku kako svira violinu svom ocu, Chagallovom dedi, ali jeste naslikao scenu u kojoj mladi, buduci kralj, David svira svoju harfu pred tuznim kraljem Saulom, da bi ga svojom muzikom oraspolozio (slika 3). To indirektno vezivanje za biblijsku tradiciju je prisutno i u Chagallovom portretu ujke-violiniste. Ujka je predstavljen na slici kao tradicionalni Jevrejin – sto je i bio – bradat, sa kipom na glavi, ispod portreta isto tako bradatog Jevrejina sa kipom i pejesima.

Chagallova porodica je bila sledbenik hasidskog pokreta Habad, koji je od 18. veka postao vrlo rasiren i popularan u Belorusiji, narocito u okolini Vitebska. Ime Habad potice od inicijala kabalistickih pojmova: hokhma - binah - da'at (mudrost - razumevanje - znanje), koji ukazuju na intelektualni i prakticni karakter pokreta. Jedna od revolucionarnih ideja Habad Hasida je bilo ucenje da svaki, najobicniji Jevrejin – a ne samo odabrani lider pokreta, cudotvorni Zaddik - kroz predanost svom makako jednostavnom, fizickom radu i ucenju Tore moze doseci bozanstvo. Takva vrsta demokratizacije je u biti pretvorila najsiromasnijeg vodonosu ili u Chagallovom slucaju – ujku koji je danju pomagao ocu i prodavao meso - u produhovljenog vernika koji na radne dane radi najteze poslove u ovdasnjem, svakodnevnom svetu da bi se kroz ucenje Tore ili – u Chagallovoj slici – sviranju violine – uvece, pri izlasku Shabata, priblizio bozanskom.

Muzika i ples su sastavni deo hasidskih verskih proslava i upravo Habad Hasidi vide izuzetan znacaj u sviranju i pevanju nigguna – pesme bazirane na jednoj reci ili slogu koja kroz dugo ponavljanje i menjanje ritma dovodi do transa, potpomaze izrazavanju najdubljih emocija i omogucuje spajanje sa duhovnim. Takvo ponavljanje beznacajnog sloga ili reci pretvara pevaca u malo dete koje tek pocinje da govori i pomaze mu da izrazi pred bogom osecaj vere i ljubavi isuvise intiman za konvencionalnu komunikaciju. Veza u Chagallovoj slici sa tom tradicijom je uspostavljena upravo portretom Jevrejina – Hasidskog rabina i vodje Habada – koji visi na zidu, iznad naseg guslaca, i koji se nekad (i danas) kacio po zidovima kuca sledbenika pokreta.

I sad nam jos ostaje da zamislimo, dok gledamo u ujka Nou kako svira, da mozemo i da cujemo njegovu muziku. Sto i nije tesko - muzika klezmera za koju vec duze postoji obnovljen interes, nam daje primere njegovog nigguna – punog emocija, istovremeno radosnog i tuznog, punog nade i zalosti. Ako se sada vratimo nazad Rembrandtu i liku Davida sa harfom razumecemo lakse tu dvojnost jevrejske muzike.

Na biblijskom hebrejskom za rec harfa se koristi rec kinor, koja opet na govornom hebrejskom znaci violina. I stvarno violinu sa ostalim muzickim instrumentima klezmer sviraca nalazimo naslikanu na zidovima istocno-evropskih sinagoga od 18. veka nadalje. Javlja se povezana zajedno sa shofarom uz vrata ormana u kojem se cuvaju Tore (Aron ha Kodesh) i u tom kontekstu podseca na muzicke instrumente koji su se koristili u jerusalimskom Hramu. Na taj nacin upravo je violina podsticala vernike koji su se sakupljali po tim malim seoskim sinagogama u dalekoj Poljskoj i Rusiji na radosne asocijacije i nadu u izbavljenje i povratak u Svetu Zemlju. U drugom kontekstu violina se javljala takodje na zidnim slikama sinagoga okacena na vrbe i tu podseca na Psalm kojim se oplakuje vavilonsko ropstvo: " Na obali reka babilonskih sedesmo i plakasmo spominjuci se Siona; o vrbe naokolo harfe svoje besmo povesali" [Ps 137:1,2].

I tako sad mozda bolje mozemo da razumemo zasto cak i u ovoj prvoj slici iz 1908. g. (slika 2) violinista polusedi – polustoji, jer i ovde vidimo samo jednu nogu stolice. Kao i u verziji iz 1920. (slika 1), takav nacin sedenja podseca na sudbinu Jevreja lutalica (mnogih od nas?) koji polusede-polustoje i vecno balansiraju izmedju dva sveta, izmedju dijaspore i obecane zemlje, ovog sada i onog, lepseg, zamisljanog, negde u buducnosti.

Lepo. E sad nam je ostalo jos da preispitamo zasto violinista ima zeleno lice i zasto je na krovu? Ali, o tome – u sledecim nastavcima…

 nastavak, drugi deo

Mia Rajner, Jerusalim

Maj, 2004.