Ranko Jakovljević
ZADNJI DEO
procitaj prethodne nastavke
Izuzev u planovima inostranih obaveštajnih službi, aktivnosti na sprečavanju plovidbe Đerdapom ozbiljno su razmatrane i od strane Komande rečne ratne flotile Vojske Kraljevine Jugoslavije. Za svrhe zatvaranja kanala Juc i Sipskog kanala u slučaju objave rata Jugoslaviji, određeni su remorker ''Vitez'' sa vojnom oznakom ''R 27'' i tegljač ''Kumanovo'' sa vojnom oznakom ''R 24'', koji bi dva šlepa natovarena cementom i gvožđem potopili u plovidbenim dunavskim kanalima. Takođe je bilo predviđeno da se dve lokomotive, korišćene za vuču brodova, izmeštanjem dela pruge survaju u Dunav (137). Prema zapažanjima Milana Banića, Srbi u saradnji sa Englezima bili su spremni da preduzmu mere na potpunom miniranju Đerdapa u cilju sprečavanja nemačke ofanzive, po cenu da od regije Gvozdenih vrata načine pustoš. Saglasno namerama jugoslovenskog vojnog vrha, u Banićevoj interpretaciji, glavni posao sastojao se u odstranjivanju Italijana iz Albanije, zaposedanju čitave istočno-jadranske i jonske obale i stavljanju svih luka na raspolaganje Englezima. Za slučaj da nemački pritisak sa severa, severozapada i severoistoka bude neizdrživ, sledilo bi odstupanje uz borbu u planinske predele, a da Panonska nizija ne padne u ruke neprijatelja izazvalo bi se razlivanje Dunava zaprečavanjem rečnog toka u đerdapskom tesnacu: ''Na Đerdapu smo već prokopali 36 galerija i miniranjem će se na dati znak, srušiti čitava brda u Dunav'' (138). Navodno se glavni problem ogledao u okolnosti što je zaprečavanje Dunava moglo biti ostvareno tek pod uslovom da Nemci ne izvrše invaziju na Jugoslaviju pre 10-11. aprila 1941.g. O značaju poduhvata obaveštava nas pismo koje je 28.marta 1941.godine šef operacije SOE u Jugoslaviji Hju Dalton uputio Vinstonu Čerčilu, nakon što je engleska služba posredstvom operativaca Beneta, Hanaua i Mastersona odlučujuće doprinela izvršenju puča generala Simovića: ''Januara ove godine odlučio sam da pošaljem majora Džona Tejlora na Balkan. Evo Tejlorovih instrukcija po redosledu važnosti: 1. Prevrnuti i nebo i zemlju da naši prijatelji u jugoslovenskom generalštabu sprovedu u delo plan o blokadi Dunava... Sećate se da vaš apel knezu Pavlu za miniranje stene u Đerdapu nije urodio plodom zbog neodlučnosti tog ljigavca. Znači plan u vezi s Đerdapom ne može da se ostvari na vreme zahvaljujući knezu Pavlu. Taj plan će ipak uskoro moći da se ostvari. Tako je bar rečeno Tejloru u jugoslovenskom generalštabu. Puč je bio uspešan. Nadajmo se da će i krajnji udarac biti isti'' (139). Nemačko sagledavanje situacije, iz ugla posmatranja Gleze fon Horstenaua, ''opunomoćenog generala u Hrvatskoj'', sažeto je u konstataciji da je propust nemačkog ministarstva spoljnih poslova doveo do distanciranja od Jugoslavije u ključnim trenucima, kada je ''Simović bio spreman u potpunosti prihvatiti ugovor o pristupanju paktu od 25.marta 1941, samo da mu je nemačka strana dala nekoliko dana vremena (140).
Upravo u najveće zasluge Leonida Čudnovskog- kladovskog sreskog načelnika- Nemci su ubrajali onemogućavanje jugoslovenske vojske da u noći između 5. i 6. aprila prilikom invazije na Jugoslaviju preko ostrva Gol, u blizini kladovskog Sipa, efikasno sprovede planirane aktivnosti u delo. Da jugoslovenske vlasti nisu bile potpuno neobaveštene o približavanju dana invazije, govori informacija Velizara Ninčića, stalnog delegata Jugoslavije pri Međunarodnoj dunavskoj komisiji, upućena jugoslovenskoj vladi 4. aprila 1941. godine. Izveštaj naslovljen kao ''Dolazak nemačkih vojnih aviona u Turn Severin'' /luka i grad- mesto rođenja Aleksandra Lera/ glasi: ''Dosad je bilo u Turn Severinu 30 nemačkih vojnih aviona, a sinoć ih je stiglo još 26'' (141). U vreme intenzivnih ratnih dejstava nacističke vojne mašinerije ''iznenadno'' udvostručavanje broja borbenih aviona u Turn Severinu, na granici prema Jugoslaviji, nije moglo značiti ništa drugo do početak invazije.
Jedna od retkih sačuvanih informacija o Jevrejima na području Kladova u osvit nemačke invazije takođe potiče od ''nemačkog čoveka'', kladovskog sreskog načelnika Leonida Čudnovskog. On je, prilikom kontrole toka Dunava od strane posebne vladine Komisije sredinom maja meseca 1940.g. izvestio da grupa od 550 jevrejskih izbeglica na brodu ''Car Dušan'' u kladovskom pristaništu i još njih 620 smeštenih u gradu, očekuju dolazak stranog broda radi odlaska na drugu destinaciju (142). Radilo se o izgnanicima iz srednje Evrope, u istoriji upamćenim pod imenom ''Kladovo transport'', najvećim delom tragično stradalim prilikom masovnih streljanja i likvidacija otrovnim gasom na području Srbije 1941. i 1942. godine.
U predvečerje Drugog svetskog rata, bežeći pred nacizmom, naročito posle ''anšlusa'' Austrije, brojne grupe jevrejskih stanovnika srednje Evrope potražile su spas iseljavanjem u Palestinu ili SAD. U prvim godinama bujanja nacionalsocijalizma u Nemačkoj, takvi planovi imali su čak svojevrsnu potporu od strane nacista. Adolf Rozenberg, jedan od glavnih ideologa nacizma, u knjizi ''Trag Jevreja kroz mene vremena'' 1920.godine zahtevao je postupne deportacije Jevreja i u Palestinu, što ga je navelo da čak podrži cionizam po tom pitanju (143).U govoru sredinom 1939.godine njegov stav je radikalizovan traženjem da ''Rotšildi i Mandeli... Albert Ajnštajni sa Hore-Belišima i Kaganovičima budu prognani na divlje ostrvo sa smrtonosnom klimom, kao što je Madagaskar ili Gvajana. Izlolovana od spoljneg sveta kao leprozna... jevrejska rasa će se obreti u rezervatu iz kog nema povratka, iz kog postoji samo jedan izlaz-smrt'' (144). U poslednje vreme javljaju se mišljenja o poreklu Hitlerovog antisemitizma koja nastoje rasističke korene nacionalsocijalizma pronaći van osobenih tokova razvoja nemačkog društva koncem XIX i početkom XX veka. Tako Majkl Kelog ukazuje na znatan upliv uticaja grupe antiboljševički nastrojenih ruskih emigranata- bivših pripadnika desničarskih antisemitskih grupacija u carskoj Rusiji (145). Jedan od eksponenata antisemitske politike Ravel Alfred Rozenberg, koji je 1918. doneo u Nemačku ''Protokole sionskih mudraca'', sačinjene od strane Matjea Golovinskog za potrebe Ohrane- tajne policije carske Rusije, bio je Hitlerov blizak saradnik, ali se na osnovu ovakvih detalja ne može izvoditi zaključak u pravcu: da nije bilo ruskih emigranata ne bi bilo Holokausta. Očigledno je u pitanju pokušaj zanemarivanja tragova koje su na Hitlera ostavile ideje ekstremno nacionalističkih austrijskih Nemaca u ''Hitlerovom Beču'', kako smatra Brigite Haman (146).
Pojedini Srbi, okupljeni oko progermanske politike Milana Stojadinovića,
svesrdno se trudeći da u svemu oponašaju nacističke uzore išli su toliko daleko
da su javno tvrdili kako je kod njihovih sunarodnika uvrežen tzv. ''autohtoni
antisemitizam''. Dr.Lazar Prokić, rođen i odrastao u Žabarima, svega par
desetina kilometara zapadno od podunavskog Golupca, kao šef operativne službe
Državne propagande u vladi generala Milana Nedića, pored aktivne uloge u
obaveštajnom centru Trećeg Rajha za Jugoslaviju, upamćen je od savremenika po
pamfletu ''Jevreji u Srbiji''. Optužujući sugrađane Mojsijeve vere za
organizovanje puča generala Simovića i za sabotaže u okupiranoj Srbiji, on piše
da se među Srbima javio jedan autohtoni antisemitski pokret, koji su navodno
Jevreji pre 6.aprila 1941.godine vešto, nekad i silom ugušivali, jer su ''finansijski
i na druge načine bili u Jugoslaviji tako jaki, da su mogli uticati na vlast
kako su hteli'' (147). Međutim, priliku da se vrlo rano upozna sa pogubnim
aspektima stravičnog nacističkog učenja o čistoti rase, srpska javnost dobila je
već 1933. godine. Ksenija Atanasijević je u beogradskoj ''Pravdi'' od 3.
septembra objavila britku kritiku Hitlerovog programa zaključivši da ''nacistička
ideologija negira same temelje civilizacije, obesmišljavajući osnovne norme
humanosti, pa i onu, u hrišćanskoj kulturi temeljenu- sverazrešilačkog
opraštanja, koju je izrekao najosvetljeniji među Jevrejima'' (148).
Mogućnosti za spasavanje Jevreja znatno je suzio ''Staljinov zločin bez
presedana u istoriji Rusije: veliki broj nemačkih antifašista i Jevreja koji su
bili pobegli od terora Gestapo-a u SSSR, /posle sklapanja ugovora o
prijateljstvu između SSSR i Nemačke od 23.8.1939/, bili su predati nacističkoj
Nemačkoj; na taj način sovjetske granice su otada bile zatvorene za izbeglice iz
porobljene Evrope'' (149). Nakon ovog čina postali su aktuelniji drugi
migratorski pravci.
Izuzetno važan put iseljavanja evropskih Jevreja pred pritiscima nemačkih vlasti išao je Dunavom do Crnog Mora, a potom dalje Sredozemnim morem do Palestine. Tokom 1938. godine prispelo je 9.100 izbeglica na jugoslovensku granicu, radi daljeg prebacivanja na istok, uz pomoć Saveza jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije (150). Kladovljanin Sterios Andrucos, kapetan dunavskih brodova, u svojim dnevničkim zabeleškama ostavio je podatak da su brodovi Jugoslovenske rečne plovidbe ''Kraljica Marija'' i ''Car Dušan'' 4.maja 1939. godine prošli pored Kladova ''sa Evrejima iz Češke'' (151). Dana 9.10.1939. godine kapetan Andrucos sa brodom ''Kraljica Marija'' uputio se u Bratislavu gde je 20. oktobra ukrcao grupu od 361 Jevreja na putu za Palestinu. Posle više od mesec dana, 26.novembra 1939.g. na ušću Dunava u Crno More, putnici sa ''Kraljice Marije'' uspeli su da se prebace na prekomorski brod koji ih je odveo do konačnog odredišta (152).
Drugi put kapetan Andrucos angažovan je na prebacivanju Jevreja iz Beča 13. decembra 1939. Radilo se o grupi 822 stanovnika Beča, 130 iz Berlina i 50 iz Gdanjska, ukupno 1002 osobe koje će kod Bezdana biti ukrcane na tri jugoslovenska broda ''Car Nikola II'', ''Car Dušan'' i ''Kraljica Marija''. Tranzitne i useljeničke vize nisu bile obezbeđene, a teško se mogao angažovati prekomorski brod za prihvat izbeglica kod Suline, što je rezultiralo odlukom da se konvoj iz poslednje srpske luke Prahova 31.12.1939.g. vrati u Kladovo, ''na kraj sveta''. Iz tzv. zimske luke brodovi sa izbeglicama tek krajem marta 1940. godine premešteni su na lokaciju uz samo naselje, kada im se pridružilo 180 lica prispelih iz Nemačke. Kao izbeglice iz Nemačke predstavilo se i dvadesetak mladih jugoslovenskih Jevreja, rodom iz Bosne, među njima Blimka Švarc, rođena 1921.g. u Zvorniku i njena sestra Jeti. ''Kad je postalo definitivno jasno da neće biti dozvole za ulazak u Palestinu, mi Jugosloveni smo se iskrcali i otišli svojim kućama''-seća se Blimka Švarc (153). Aprila je u Kladovo pristiglo još dvadesetoro poljskih Jevreja, tako da je grupu ''Kladovo transporta'' činilo oko 1200 ljudi. Nažalost, za neke od njih holokaust sa smrtnim ishodom spoznat je još za vreme boravka u srpskoj podunavskoj varošici. Na spisku memorijalnog centra Jad Vašem u Jerusalimu nalazi se ime Lea Štajnberga iz Gdanjska, rođenog u Poljskoj 1918, za koga je zabeleženo da je nastradao 1940. godine u Kladovu (154).
Kako kazuje učesnik transporta Valter Klajn, zbog visoke zakupnine brodova od 1000 dolara dnevno i ''zbog potreba brodarskog udruženja za druge svrhe'', putnici su 2. maja 1940.g. preseljeni delom u naselje Kladovo, a delom u jedan logor sa barakama ''gde su sami upravljali svojim životima'', da bi već sredinom maja u malu srpsku luku prispeo šlep ''Penelopa'', potom preuređen za prihvat izbeglica, sa krajnjom svrhom njihovog prebacivanja do ušća Dunava u Crno more (155). Najveće razočaranje u Kladovu izbeglice su doživele nemoćno posmatrajući sa obale kako put Crnog mora prolazi početkom septembra 1940.g. konvoj od četiri broda sa 4000 jevrejskih izgnanika. Ubrzo, 19.septembra najveći deo grupe ''Kladovo transporta'' otpočela je put u pravcu Šapca, daleko od Dunava i izgleda za spasenje. U Kladovu je, prema neproverenim tvrdnjama, ostalo 147 Jevreja sa nadom da će odatle lakše naći put do konačnog utočišta (156).
Među poslednje tragove o njihovom boravku u podunavskom gradiću, ubraja se pismo Valtera Klajna od 14.9.1940. godine, koje ukazuje i na mogući razlog preseljenja iz Kladova u zapadnu Srbiju: ''Danas popodne u gradu su se pojavila dva SS-ovca u uniformi, koji su sišli sa jednog nemačkog broda usidrenog preko noći. Brod je predviđen za navodni transport Rusa u njihovu domovinu i da povede Nemce sa sobom. Trebalo bi da sutra nastavi put. U svakom slučaju nama je narednik /komandant žandarmerije/ zabranio izlaz posle 19 i 30 sati i cela stvar je izazvala prilično uzbuđenje'' (157). Gabriela Anderl i Valter Manošek ukazuju upravo na nemačku akciju naseljavanja folksdojčera iz Rumunije u srednju Evropu, naročito u Poljsku, kao osnov odluke o premeštanju grupe jevrejskih izgnanika iz Kladova u unutrašnjost Srbije, obzirom da je transport folksdojčera išao Dunavom, sa značajnim usputnim punktovima Prahovom i Kladovom. Povod preseljenju bio je govor Adolfa Hitlera od 6.oktobra 1939. godine, kojim je najavio ''novi poredak etnografskih odnosa kao najvažniji zadatak po završetku pohoda na Poljsku'' (158). Kako se dalje navodi, dodatni protokol nemačko-sovjetskog pakta o nenapadanju 23. avgusta 1939.g. činio je potporu zaključenju ugovora o vraćanju folksdojčera iz Letonije, Estonije, Galicije, Volhinije, a kada je Rumunija 27. juna 1940. godine, pod pritiskom nemačke vlade, prihvatila ultimativni sovjetski zahtev za ustupanje Besarabije i severne Bukovine. Nemačko- sovjetski ''dogovor o preseljenju stanovništva nemačkog porekla sa teritorije Besarabije i severne Bukovine u nemački Rajh'' potpisan je 5. septembra 1940. godine. Transport je išao Dunavom do Prahova i Zemuna, gde su uz jugoslovensku pomoć uređeni logori za njihov prihvat, dok je Kladovo određeno kao stanično mesto za pristajanje brodova sa folksdojčerima (159). I položaj Jevreja u susednoj Rumuniji bio je izuzetno težak. Pod stalnim progonima antisemitski raspoložene profašističke organizacije ''Gvozdene garde'' brojni Jevreji iz Turnu Severina koji su imali i jugoslovensko državljanstvo, među njima i poznati sefardski cionista, kantor M.Kalev, proterani su u Jugoslaviju, da bi ubrzo pali u ruke Hitlerovih dželata (160). Izuzev ovoga, jak nemački uticaj u Rumuniji ogledao se u strogoj kontroli izdavanja tranzitnih isprava, neopodnih za prolaz Sulinskim kanalom, na ušću Dunava u Crno more. Naime Sinajskim sporazumom o primorskom Dunavu od 18.8.1938.g, međunaroda Evropska komisija izgubila je značajne ingerencije- prava rečnog i plovidbenog nadzora prešla su na samostalnu direkciju Rumunije za primorski Dunav. Stavljen je van snage i specijalni režim ušća Dunava a Sulina više nije bila međunarodno pristanište. Nemačka je stekla dominantan položaj na velikoj reci (161).
Ukoliko bi se razmatranje razloga napuštanja Kladova od strane jevrejskih izbeglica sa krajnjeg severoistoka Srbije posmatralo kroz prizmu tvrdnji Milana Banića o pripremama za miniranje Đerdapa koje bi, izvesno imalo katastrofične posledice razmera potopa, osnovan bi bio stav da je odlazak u Šabac bio iznuđen čin u nameri njihovog spašavanja, ne udaljavanja od ostvarenja krajnjeg cilja- preseljenja u Palestinu. Tako bi pogotovo bilo ako bi se saveznicima obezbedila dalmatinska obala sa zaleđem, kako je stajalo u ratnim planovima prema Banićevoj interpretaciji, obzirom da bi dalja engleska suzdržanost po pitanju konačnog zbrinjavanja jevrejskih izgnanika ''Kladovo transporta'' značila saučesništvo u zločinu. Tumačenje sa suprotnim ''nabojem'' danas je pristupačno na jednom ruskom sajtu, gde se tvrdi da je ''misija'' izgnanika prispelih u Kladovo bila žrtvovanje hiljadu života kako bi se SAD ''uverile'' da odmah uđu u rat protiv nacista, a Engleska privolela na naseljavanje u Palestini svih preostalih Jevreja sa područja pod nacističkom okupacijom i obrazovanje jevrejske države. Dalje piše da su sa stravičnim planom bili upoznati Haim Vajsman i Ben Gurion (162). Ovakav stav neodoljivo podseća na tumačenja, inače antisemtitski nastrojenog, Entoni Satona da je brod ''Luzitanija'' potpoljen sa ciljem izazivanja reakcija u javnosti koje će opredeliti SAD da uđu u sukob protiv Nemačke u Prvom svetskom ratu ili, u slučaju Perl Harbura, da su Frenklin D. Ruzvelt i general Maršal znali za japansku pretnju, ali nisu upozorili svoje trupe, ''kako bi žrtve bile veće tj. kako bi se zbog velikih žrtava javnost priklonila ratnoj opciji'' (163).
Pored pokušaja miniranja Đerdapa zbog sprečavanja snabdevanja Nemaca naftom iz Rumunije i transporta folksdojčera iz Besarabije u srednju Evropu Dunavom, sa aspekta procene razloga za premeštanje jevrejskih izgnanika iz Kladova u mesto odakle se činio neizvesnijim put do Palestine kao krajnje destinacije, smatramo važnom okolnost da je Treći Rajh bio izuzetno zainteresovan za izgradnju džinovske hidroelektrane kod Kladova, što je značilo pojačano dejstvo nemačkih službi na ovom području znatno pre invazije na Jugoslaviju. Naime, u svrhe obezbeđenja električne energije za preradu rude bakra i plemenitih metala iz Borskog rudnika, koji postaje nemačko vlasništvo već u jesen 1940. godine, ali i zbog zadovoljenja potreba industrijskih kapaciteta drugih podunavskih i balkanskih zemalja, Nemci su ozbiljno razmatrali detalje vezane za izgradnju hidroelektrane na Đerdapu snage sedam milijardi kilovat sati. O dimenzijama zamisli i oduševljenju Adolfa Hitlera ovom idejom, kako kazuje Herman Nojbaher, potonji specijalni nemački izaslanik za Jugoistok, govori i nadogradnja ove ideje nemačkim projektom o formiranju od Jugoslavije otrgnutog područja, tzv. ''Autonomne oblasti Gvozdenih vrata'' (164). Na kraju, no ne poslednji po značaju, mogući razlog za udaljavanje grupe ''Kladovo-transporta'' od svog konačnog odredišta, jeste nemački plan okupacije Srbije invazijom iz pravca Rumunije, prelaskom Dunava u blizini Kladova, realizovan svega nekoliko meseci pošto su jevrejski izgnanici napustili Kladovo.
Tokom ratnog vihora na području Srbije, kao žrtve masovnog streljanja 1941, odnosno umorstva gasom žena i dece ''Kladovo transporta'' 1942. godine, nastradao je najveći broj od oko 1200 jevrejskih izganika. Tek nešto više od dve stotine lica mlađeg uzrasta ipak je uspelo domoći se Palestine i SAD. Jedan od načina izbeći tragedije bio je prelazak izbeglica preko Dunava do Turnu Severina u Rumuniji, odakle bi se brzo prebacile na bezbednu destinaciju. O takvoj soluciji govore sećanja Rut Kliger, '' mlade, lepe, energične i prodorne žena, koja je u okviru ilegalne alije /Alija Bet, po čemu je kasnije uzela hebrejsko prezime Aliav/ bila zadužena za traženje brodova'' (165). Ona svedoči da je Šimi Špiceru ponudila rumunske tranzitne vize i obezbeđenje puta železnicom od Turnu Severina do crnomorske luke Konstance, odakle je Palestina bila na dohvat ruke (166). Izuzev tvrdnje Rut Kliger, danas ne raspolažemo drugim dokazima da je takav poduhvat spasavanja bio ostvarljiv, a na potrebu izvesne suzdržanosti po pitanju prosuđivanja je li uopšte postojala šansa za izbavljenje prelaskom u Rumuniju, upućuje zapažanje R. Kliger o stradanju aktera ''Kladovo Transporta''. Ona navodi: ''Nemci su stigli do logora u Kladovu i tamo počeli da love Jevreje; dozvolili su im da se rasture na daljinu od dve milje, a onda počeli da jure za njima, za muškarcima, ženama i decom, i da ih streljaju; niko nije preživeo; marš smrti nastavio se i u Šapcu'' (167). Očigledno pogrešno označavanje vremena i mesta dešavanja, obzirom da su masovna ubistva činjena tek nakon što je grupa iz Kladova otišla u Šabac, smeli bismo pripisati svojevrsnom sindromu ''dezorijentacije u vremenu i prostoru'', kakav je manifestovao još jedan akter dešavanja- Naftali Bata Gedalja, a da doskora propustima takve prirode od strane stručne javnosti nije poklanjana dovoljna pažnja (168). Ako su i opravdani prigovori po pitanju preciznosti podataka navođenih u ''Poslednjem utočištu'' Rut Kliger, značaj tog spisa doseže impozantne razmere, posmatrano kroz okolnost da je poslužio za stvaranje dirljive dokumentarne drame ''The Darien Dilemma''. Erec Laufer autor je dugometražnog filma kojim, kroz pripovest o ljudskim sudbinama na brodu ''Darien'', vođenu sećanjima ''Prve dame Mosada'', afirmiše mitske razmere stradalništva izbeglica iz grupe ''Kladovo Transporta'' u nastojanjima da se ploveći Dunavom domognu Obećane zemlje. Ovenčan brojnim nagradama i pozitivnim kritikama, prikazivan širom sveta, Lauferov film doneo je savremenoj epohi reprezentativni umetnički izraz nepokolebljive vere u pozitivne društvene vrednosti, svedočeći o tragičnim zbivanjima u Kladovu, Srbiji, Evropi za vreme Drugog svetskog rata (169).
Mitske razmere stradalništva izbeglica iz grupe ''Kladovo Transporta'' još su tragičnije ukoliko se zna za slučaj odiseje 514 ili 550 žena, dece, staraca i omladinaca koji su iznajmili brod ''Penčo'' i iz Bratislave se 18.maja 1940. uputili Dunavom ka Palestini. Nakon što su rumunske vlasti odbile izdati dozvolu za ulazak odnosno tranzit kroz zonu u njihovoj nadležnosti, brod je osuđen na lutanje od luke do luke, moleći odobrenje da se snabde hranom i vodom (170). Da su izbeglice imale problema već kod Bezdana, prilikom ulaska u Jugoslaviju, govori zapisnik s 18.sednice Izvršnog odbora Saveza jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije održane 5.juna 1940.g. u Beogradu (171). Tom prilikom zaključeno je, ''iako nema nikakvih bližih obaveštenja o sastavu transporta, niti je poznato ko ga je organizovao, ako bude tačna informacija da se putnici nalaze u bedi, potrebno je da se ukaže hitna pomoć'' (172). Već 10.juna izbeglice sa ''Penčom'' prolaze kroz Beograd, a Savez JVO Jugoslavije uveravan je od njihove strane da imaju potrebne saglasnosti za plovidbu do Crnog mora (173). Nit odiseje slovačkih Jevreja jedno vreme se gubi, da bi se u regiji Đerdapa, između Golupca i Donjeg Milanovca, kraj naselja Dobra ''Penčo'' usidrio od 26.jula do 16.avgusta (174). Onemogućavan da pristane u nekoj drugoj nizvodnoj luci a sprečavan da prođe dalje ka Crnom moru, brod je sledeće 3 nedelje besciljno tumarao đerdapskim plovnim putem sve do 11.septembra kada je Rumunija odobrila prolazak ka Crnom moru (175). Tako proizilazi iz rezultata istraživanja koje je sprovela Dalija Ofer. Međutim, jedna od učesnica ovog putovanja, Frida Mel-rođena Grinfeld iznosi sledeće sećanje: ''Kad smo stigli do Kladova /87 kilometara nizvodno od Dobre/, nismo mogli da nastavimo put. Stajali smo u Kladovu mesec dana bez sredstava za život. Ali, Savez jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije saznao je za naše tegobe i pružio nam pomoć. Mnogo su nam pomogli i seljani iz okoline doturajući nam životne namirnice onoliko koliko su mogli (176). Kako god bilo, frapantno je delovala činjenica da je ovaj transport više od 500 izbeglica sa brodom ''Penčo'' 11.septembra nastavio put ka Crnom moru, dok je grupa ''Kladovo Transporta'' sa oko 1.200 izgnanika šest dana kasnije bila prinuđena odstupiti od takvog pravca i krenuti uzvodno ka Šapcu, odakle je najveći broj njih doživeo stravičnu smrt. Deluju bledo, neubedljivo, u kontekstu ove okolnosti, mnogi dosad iznošeni argumenti kojima se pokušavao pravdati nesupeh ''Kladovo Transporta'', poput onog o opasnosti nošenoj transportom Nemaca iz Besarabije, čekanju pouzdanije prilike, abdikacije rumunskog kralja Karola pod pritiscima profašističkih snaga u Rumuniji 6.septembra 1940...
Nakon ulaska nemačkih trupa na tlo Jugoslavije, započetog desantom sa Dunava u reonu Kladova, degradacija Jevreja u okupiranoj zemlji, manifestovana u oblasti obrazovanja još pre aprila 1941.g, prvobitno je ispoljavana otpuštanjima sa posla državnih činovnika. Poslednji službenik jevrejskog porekla koji je obavljao upravne radnje na ovom području bio je Samojlo J. Prica. On je 10. maja 1941.g. izvršio ''redovni pregled velikoprodaje soli u Kladovu'', u ime Odeljka finansijske kontrole, našavši da zakupac soli za 60. reon u koji spada i veleprodaja u Kladovu, ''Stepanović i Ćirković'' iz Beograda ne izvršava obavezu držanja na zalihama 10.000 kilograma robe (177). Već posle 20 dana Vojni zapovednik Srbije, u formi Naredbe koja se odnosi na Jevreje i Cigane, paragraf 4, odredio je da Jevreji ne mogu biti javni službenici, te da njihovo uklanjanje iz ustanova moraju odmah izvršiti srpske vlasti (178). Banska uprava Moravske banovine 28.juna 1941. godine izvestila je Ministarstvo unutrašnjih poslova o propisanoj naredbi da Jevreji i Cigani mogu kupovati po radnjama i pijacama samo u vremenu od 11 do 12 časova, te da Jevreji ne mogu biti prodavci niti preprodavci pijačnih namirnica. Istim aktom referiše se da su sve opštine na području Moravske banovine upozorene o zabrani prema čijoj izreci opštinski činovnici oženjeni Jevrejkama moraju biti uklonjeni sa položaja koje zauzimaju (179). Da je često imovina Jevreja imala tretman kolateralne štete u razmiricama između pripadnika komunističkog pokreta otpora i Nedićeve Srpske državne straže, dokaz postoji i u jednom izveštaju upućenom iz Boljevca timočkog Ministartsvu unutrašnjih poslova 26.3.1943.godine: ''Opština Mirovska izveštava da su noćas između 25. i 26. marta t.g. oko 20 sati i 30 min. Banditi, po broju oko 30, napali selo Mirovo, i pošto su po selu i kod opštinske zgrade pohvatali seosku stražu, odveli su ih u opštinsku zgradu i zatvorili u jedno odelenje. Onda su nagomilali arhivu i nameštaj na sredini kancelarije, potom pozvali stražare, održali im govor, i pod stražom isterali napolje a arhivu zapalili. Izgorela je opštinska zgrada sa celokupnom arhivom, nameštajem Jevrejina Gaona koji je bio smešten u opštinskoj zgradi na čuvanje, izbegličko žito-kukuruz oko 700 kg i odelo prikupljeno od građana za izbegličku decu u Negotinu'' (180).
Dešavalo se, ali izuzetno retko, da se neki od pripadnika jevrejskog naroda uspe, brižljivo skrivajući svoje poreklo, da sačuva život i dalje radeći u nekoj nemačkoj firmi za vreme okupacije Srbije. Josip-Joži Lihtner, od oca Emanuela i majke Iboje rođene Varjaš, radio je kao mašinista na nemačkom brodu koji je Dunavom saobraćao na liniji Prahovo- Beč, jer su poslodavci verovali da je čistokrvni Nemac (181)!
Za dosledno sprovođenje rasističkih propisa zainteresovani meštanin Negotina 11. januara 1942. godine uputio je ministru prosvete Veliboru Joniću pritužbu: ''Imam smelosti da Vama g. Ministre skrenem pažnju, kako se Vaše naređenje i uredbe ovo zemaljske ne primenjuju ovde u Negotinskoj gimnaziji. Srpski jezik predaje Budimka Šomlo, žena Jevrejina Imre Šomlo, inženjera, rođen u Budim Pešti, a ona rođena u Vršcu. Žalosno je kod naših toliko profesora, da jedna žena čivutina predaje naš lepi jezik, ona nepoznatog porekla, a što je najgore, ne zna naš jezik. Da je ona činovnik drugih ministarstava, ona bi bila otpuštena iz državne službe odmah po stupanju Zakona o Jevrejima, a u vašem resoru ona je i danas profesor. Molim g. Ministre naredite da se ona otpusti iz državne službe, shodno Zakonu o Jevrejima'' (182). Ova profesorka srpskog jezika, u odnosu na koju bivši đaci negotinske gimnazije čuvaju najlepše uspomene, ipak nije bila isključena iz rada u školi. O tome svedoče zapisnici sa sednica nastavničkog saveta za period 1941-1945. godine. Ali počev od 1943, profesorka Šomlo počela je da odsustvuje sa rada, kako se konstatuje- ''zbog dužeg bolovanja'', da bi ponovo bila imenovana kao gimnazijski profesor srpskog jezika u školskoj 1943-44. godini. Sredinom januara 1944.g. nastavnički savet odredio je Budimku Šomlo ''da uradi jednu temu za predavanje preko radija, sa rokom 15.februar 1944.'' (183). Da je bilo humanih gestova ispoljavanih povodom ''jevrejskog pitanja'' od strane stanovnika Negotina, govori činjenica kako je upravo u kući ovdašnjeg zidara Mite Todorovića za vreme progona utočište našla Ana Šomlo, spisateljica i lingvistkinja čiji su radovi, poput Hebrejsko- srpskohrvatskog i srpskohrvatsko- hebrejskog rečnika, knjiga ''Lea Štraser'', ''Kao'', ''Ponovo u Jerusalimu'', prevoda dela D. Grosmana ''Lavlji med'', ''Nakit'' S. Lapid ili ''Badenhajm 1939'' A. Apelfelda... pravi dragulji u srpskoj i izraelskoj književnosti (184). U svojim sećanjima na ratne strahote A. Šomlo kazuje: ''Pamtim da smo po ulasku Nemaca /u Negotin/ bili jedne noći izbačeni na ulicu. Primio nas je tatin kolega ing. Mita Panić u svoju dvorišnu šupu, gde je držao alat. Sutradan Nemci su odveli tatu u zatvor. Uskoro je bio prebačen u logor za Jevreje i Cigane, negde kraj Zaječara, jedini takav logor u Srbiji, tada. Kasnije je bio u Nišu. Mama je uspela da ga oslobodi, jer je upravnik logora bio njen nekadašnji učenik, Nemac iz Vršca... Tako su se vratili u Negotin. Tata je otišao na salaš kod sela Štubika, kod svog nekadašnjeg radnika Mite Todorovića... Pamtim da su četnici došli po tatu i odveli ga kod Draže Mihailovića. Strepeli smo da se neće vratiti. Međutim, on je posle nekoliko dana došao i ispričao da je Draža tražio od njega da sruši most na putu ka Rumuniji, jer se govorilo da Rusi tim putem treba da pređu u Srbiju. Bila je to već 1944.godina i tata je rekao da on ''gradi a ne ruši mostove'', odbio je da izvrši naredbu i čudio se što nije bio streljan... ali obzirom da su Nemci bili u blizini i upalili susednu kuću, mi smo te noći sišli u isušeno korito reke Zamne i tamo proveli noć, a onda se uputili u selo Malajnicu sa ostalim seljacima, kod učitelja Žike...Ujutru smo pobegli na planinu Deli Jovan i nekolikom meseci lutali, pasli travu i ponekad dobijali proju i sir od seljaka. Jedno vreme sa nama je bežala i porodica Žaka Levija, trgovca iz Negotina, sa ćerkom Renom. Bila je već kasna jesen, spavali smo u pećini, nekoliko dana nismo ništa jeli, kada sam ja čula blejanje ovaca i naterala tatu da izađe i traži od pastira nešto hrane. Seljak je zapitao tatu- šta tu radimo u toj pećini i on mu je objansio da smo Jevreji i da se krijemo od Nemaca. – Pa, čoveče, Negotin je već dva meseca oslobođen, rat je završen! – Nahranio nas je i mi smo krenuli peške, dvadesetak kilometara do Negotina. Dočekala nas je mama Budimka, sva izbezumljena. Bila je sigurna da smo stradali, jer se nismo vratili i nije mogla da shvati da nismo znali da je rat gotov. Čula se stalno pucnjava, a to su se četnici i partizani međusobno borili. Tako se naša ratna epizoda završila'' (185).
Izuzev delom u Negotinu, i u drugim pograničnim mestima bilo je, doduše retko,
manifestacija nemoralnog ponašanja prema Jevrejima. Sramni pokušaj da se
nesavesni vlasnik stambenog prostora u maloj podunavskoj varoši obogati
iskorišćavajući tragediju izbeglica iz ''Kladovo transporta'', odnosi se na
ucenjivačku politiku kreiranja cene zakupa prostora za smeštaj grupe Jevreja.
Umesto uobičajene zakupnine od 600 dinara mesečno, on je izdajući kao
monopolista svoj objekat primorao Savez jevrejskih veroispovednih opština u
Beogradu plaćati mu čak 3.300 dinara. To mu nije smetalo da poreskim organima
podnese prijavu kako njegov prihod od celokupnog imanja u Kladovu iznosi svega
1.140 dinara mesečno. Nakon iseljenja usledila je njegova drakonska tužba ''za
nadoknadu štete'' od po još 3.300 dinara za svaki mesec zakupnog odnosa, navodno
nastale neadekvatnim korišćenjem prostorija od strane zakupca (186). Radi se o
reprezentativnom primeru dvojnog morala koji je pogubno delovao na nastojanja
uspostavljanja uzajamnog poverenja, nasušno potrebnog ljudima u teškim vremenima.
Takvi gestovi mogli su imati potporu u ignorantskom odnosu jugoslovenskih vlasti
prema problemima izgnanika iz ''Kladovo transporta''. Pošto su brodovi ''Jugoslovenske
rečne plovidbe'' 2.decembra 1940.godine prispeli u Šabac kako bi ih
transportovali iz Jugoslavije u pravcu Suline, i počelo ukrcavanje, angažovani
bodar nenadano izdao je uputstvo da se odustane od prevoza. Gabriela Anderl i
Valter Manošek objašnjavaju da je ''brodarsko udruženje argumentovalo svoju
odluku poodmaklim godišnjim dobom, kao i time da put vodi skoro 1000 kilometara
duž bugarske granice /sve stvari koje su bile poznate i pre početka ukrcanja
putnika/... brodarstvo je tražilo izričit nalog od najviših vlasti ali
jugoslovenski premijer nije bio spreman da snosi ovu odgovornost'' (187). Smelo
bi se reći da se jugoslovenska vlada nije osećala usamljenom u ''sugestivnoj
suzdržanosti'', ako se zna da SAD godinu dana ranije nisu dopustile teretnom
brodu ''Sent Luis'' da sa 1.000 jevrejskih izbeglica uplovi u američke
teritorijalne vode (188).
(137)Marinko Paunović, Đerdap i Timočka krajina, Zagreb 1970.g, s.698.
(138)Milan Banić, Agonija Jugoslavije: Dani sloma 1941. godine, http://www.stormfront.
org/forum/ showthread.php/agonija-jugoslavije... Dejan Lučić u knjizi Pavelićev
testament, knj.1, Zrenjanin 2004, Milana Banića naziva Nedićevim stručnjakom za
masonska pitanja, koji je bio saradnik nemačke obaveštajne službe još pre
okupacije.
(139)Navedeno prema: Miodrag Janković i Veljko Lalić, Knez Pavle-Istina o
27.martu, Beograd 2007, s.62-63.
(140) Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, deo teskta objavljen kao
feljton u beogradskom nedeljniku NIN, br.3003 od 17.7.2008, s.71
(141)Arhiv SiCG, fond 334, f.2, br.2-15, Izveštaj Velizara Ninčića o dolasku
nemačkih vojnih aviona u Turn Severin, od 4.aprila 1941.g.
(142)Arhiv SiCG, fond 334 1-1, f.32, br.91-95, Izveštaj sa obilaska dunavskog
sektora od ušća reke Timok do Velikog Gradišta, sa predlozima mera za osiguranje
saobraćaja na Dunavu, od 20.5.1940.g.
(143)Alfred Rosenberg, Die Spur des Juden im Wandel der Zeiten, Munchen 1939:
Zentralverlag der NSDAP; citirano prema: Aleksandar Molnar, Obračun Alfreda
Rosenberga sa hrišćanstvom, časopis Filozofija i društvo br.1, Beograd 2006, s.
24, zabeleška 38.
(144)Isto, s.24. Ovakav program poprimiće ubrzo razmere ludila, čitljive na
jednom stravičnom detalju iz biografije Hedvige Potast, vanbračne žene Hajnriha
Himlera /1900-1945, general armije, šef nemačke policije 1936, ministar
unutrašnjih dela1943, i na koncu vojni zapovednik armija na Rajni i Visli
1944.g./. Prilikom posete Gerde Borman sa decom, Hedvige Potast, želeći da
impresionira posetioce pokazala im je komade nameštaja u njenoj kući- stolicu od
poliranih ljudskih kostiju, karlične zdele i još jednu, napravljenu od ljudskih
nogu i stopala; zatim je podigla primerak Hitlerovog ''Majn Kampfa'',
objašnjavajući 'hladno i medicinski' da je omot napravljen od ljudske kože.
Stephan and Norbert Lebert, My Father’s Keeper, Boston, Litle,Brown and Company,
2001, p.113. Citirano prema: Heder Pringl, Himlerov veliki plan- Himlerovi
naučnici i holokaust, Beograd 2006, s. 206.
(145)Kellog,Michael, The Russian Roots of Nazism: White Emigres and the Making
of National Socialism, Cambridge 2005, p.6. Navedeno prema:Milan Subotić, Tlo i
koreni nacizma- dva pristupa,časopis Filozofija i društvo br 2, Beograd 2007,
s.196-197.
(146)Hamann, Brigitte, Hitler and Vienna: The Third Reich Between Vision and
Reality- New Perspectives on German History 1918-1945, Oxford 2001, p.23.
Navedeno prema: Milan Subotić, Tlo i koreni nacizma- dva pristupa, s.197,
fusnota 17. O okolnostima nastanka Protokola sionskih mudraca i autorstvu:
beogradska ''Politika'' od 27.8.2009, s.16, tekst ''Tajna priča o Protokolima
sionskih mudraca u stripu'', novinarke A.Cvijić.
(147)Dr.Lazar Prokić-šef operativne službe Državne propagande u vladi generala
Milana Nedića, Ivan Ninić, časopis Lamed br.7/2008, s.23. Lazar Prokić rođen je
6.6.1911. u Žabarima, okrug Požarevacčki. Diplomirao je prava u Parizu. 1940.g.
izdavao je listove Signal i Nova Zora, propagirajući politiku Milana
Stojadinovića. 1941.g. postao je glavni urednik ''Samouprave''. Smatran je
jednim od zaslužnih lica što višijevska Francuska nije priznala Nezavisnu državu
Hrvatsku.
(148)Navedeno prema: Ljiljana Vuletić, Život i misao Ksenije Atanasijević,
Beograd 2005, s.166; Lj.Vuletić je na tu temu objavila tekst u beogradskoj ''Politivi''
15.8.2009, kulturni dodatak, s.4 pod naslovom ''Nacistička ideologija negira
temelje civilizacije''. Evropskoj javnosti u isto vreme pažnju na pošast nacizma
skretao je Dimitrije Mitrinović u nizu tekstova publikovanih leta 1933. u
londonskom ''The New Britain Weekly’’: ''Nemačka će istrebiti Izrael, i Evropu i
Nemačku, u svom silovitom i opakom ludilu; Evropa će uništiti sebe do smrti kroz
titansko ludilo Nemačke, ceo zapad će se tresti iz temelja''. Citirano prema
Dušan Pajin, ''Nemačka će istrebiti Izrael'', beogradska ''Politika'' od
8.10.2009, kulturni dodatak ,s.4.
(149)Vladimir Dedijer, Interesne sfere, Beograd 1980, s.167. Ruski ambasador u
Srbiji Aleksandar Konuzin u prigodnom tekstu objavljenom u beogradskom
nedeljniku ''NIN'' povodom 70. godišnjice Drugog svetskog rata (NIN br.3061 od
27.8.2009, s.30, tekst ''Iskušenje istorije'') akcenat stavlja na drugi po njemu
bitan momenat, ne pominjući sporazum SSSR-Treći Rajh: ''Podsetiću da je tokom
predratnog perioda SSSR pokušao da stvori sistem evropske kolektivne bezbednosti
s ciljem pružanja otpora ekspanzionističkim težnjama Hitlera. Pošto nije imala
zajedničku granicu sa Nemačkom, Moskva je tražila dozvolu za prolazak sovjetskih
trupa preko teritorije Poljske radi ostvarivanja direktnog kontakta sa
potencijalnim agresorom. Do poslednjeg momenta smo garantovali Čehoslovačkoj
njen teritorijalni integritet. Međutim uzalud. Pobedilo je nepoverenje, želja da
se očuva sopstvena bezbednost na račun drugih, politička kratkovidost,
kukavičluk.'' Predsednik vlade Rusije Vladimir Putin u obraćanju poljskom narodu
od 1.9.2009, povodom 70.godišnjice Drugog svetskog rata, vezano za okolnost da
je Crvena armija 17.9.1939. napala Poljsku i zauzela njen istočni deo, saglasno
sporazumu Ribentrop-Molotov, izjavio je: ''Sada je jasno da je svaki oblik
drugovanja sa nacističkim režimom bio neprihvatljiv sa moralne tačke gledišta i
nije imao nikakvu perspektivu sa aspekta praktične realizacije; zapadne zemlje
su, potpisavši 1938. Minhenski sporazum, odustale od predloženog sistema
kolektivne bezbednosti i ostavile SSSR pod pretnjom rata na dva fronta''-
beogradska ''Politika'' od 1.9.2009, s.2.
(150)Gabriele Anderl, Valter Manošek, Neuspelo bekstvo-''Kladovo transport'' na
putu za Palestinu 1939-1942, Beograd 2004, s.58.
(151)Dnevnik kapetana Steriosa Andrucosa za 1939.godinu, Zbirka Aleksandra
Andrucosa, Kladovo, zabeleške za datum 4.maj 1939.g.
(152)Isto, zabeleške za period 7.10.-26.11.1939. Indikativno je da su
istraživači prošlosti nakon rata u više navrata slučaj ''Kladovo transporta'',
vezanog za Kladovo tek počev od dana stacioniranja u njemu- 31.12.1939.g,
pogrešno identifikovali sa slučajem spašavanja izbeglica uspešno okončanim
26.11.1939.g./ Naftali Bata Gedalja, Rut Kliger.../. Tako i u radu iz novijihg
vremena, pod patronatom Instituta za savremenu istoriju u Beogradu /Nebojša
Popović: Jevreji u Srbiji 1918-1941/ navodi se kako je Ronald Kembel, poslanik
Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu, podneo 1.decembra 1939. oštru notu svoje
vlade ''zbog prisustva velike grupe jevrejskih izbeglica iz Nemačke, Austrije,
Češke, koja se nalazila u jugoslovenskim vodama očekujući nastvak plovidbe;
pritisak se pre svega odnosio na tzv. 'Kladovski transport' zbog razmera
tragičnih okolnosti pod kojim se događao i u to vreme bio je poznat na 'svih pet
kontinenata''.
(153) Sećanje Blimke Švarc, udate Rošić, Jaša Almuli ''Jevrejke govore'',
Beograd 2005, s.78-79. Ženi Lebl u radu ''Tragedija transporta Kladvo-Šabac'' iz
1997.g, Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja, napomena 25 nabraja imena Jevreja
pristiglih iz drugih krajeva u Kladovo marta 1940: Nisim Alba, Eli Ferber,
Jakica Romano, Bencion Satler, Cipora Šlezinger, Dov Štajner, Hermina Viler,
David Zelmanović; u aprilu su pristigli Tirca Engel iz Vinkovaca, Hedva Livni i
Josif-Bibi Šmeterling iz Zagreba, Mirjam-Pipsi Hari iz Varaždina, Šalom Malah iz
Sarajeva, dve Litvanke koje su u Jugoslaviju bile došle još 1938... u prethodnoj
napomeni/24/ ona navodi i imena iz Sarajeva u Kladovo pridošlih: Jakov
Kabiljo-Jakile, Salamon Romano, Blinka Švarc, Avram Papo, Rivka Papo, iz
Vinkovaca-Tirca Engel i Zehava Kon i iz Osijeka Emil Jichak Klajn.
(154)www.yadvashem.org, sa naznakom: The names of the Holocaust victims that
appear on this list were taken from Pages of Testimony submitted to Yad Vashem,
str.23, red 9.Poljske aktere Kladovo Transporta pominje Ginter Gras ukazujući da
je od njih pedesetoro iz Gdanjska svega troje doživelo spasenje: http://www.lechaim.ru/ARHIV/130/chelovek.htm
; http://vipera-lebetina.neuo.com/gunter3.htm . Kako svedoči Stanoje S Marković,
rođen u Kladovu 1962.godine, sedamdesetih godina prošlog veka tragači za zlatom
podigli su ploču ''gde su sahranjena dva Jevrejina'' i pronašli dva leša osoba
sa plavom kosom, oko 10 m severno od dudovog drveta ispod današnje Gimnazije
Kladovo, koje je ranijih stoleća bilo u produžetku turskog groblja. Danas je na
navedenom mestu u blizini drveta starog, po pričanju meštana, više od dva veka,
uočljivo tek malo ulegnuće. Postoji mogućnost da se radi o nastradalim akterima
''Kladovo Transporta'', najverovatnije usled bolesti koje su harale dok su bili
smešteni na brodovima, u krajnje nehumanim uslovima. Intervju sa Stanojem
Markovićem obavljen 19.9.2009.g. Još dva groba sa spomen pločama i zapisima na
hebrejskom jeziku postojala su na krajnjoj jugozapadnoj tački današnjeg gradskog
groblja, ali su šezdesetih godina 20.veka uništeni- sećanje Veselina Nikčevića,
penzionera iz Kladova, zabeleženo 19.8.2009.g. Ženi Lebl u radu Tragedija
transporta Kladovo-Šabac, Beograd 1997, Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja
citirajući Ehuda Nahira /Kladovo-Sabac Affair, Jalklut Moreset 34/1982,
s.85-120/ navodi u napomeni 17. imena troje lica umrlih u Kladovu: ''Trude Jung
od crvenog vetra i dečak Engelmann i 18.8.1940 Perec Frankel od tifusa''
(155)Pisma Valtera Klajna upućena iz Kladova rođacima u Palestini, od 29.4, 1.5,
7.5. i 13.5. 1940.g. Navedeno prema: G. Anderl i V. Manošek, Neuspelo bekstvo..,
s.99.
(156) Ženi Lebl, Tragedija transporta Kladovo-Šabac, 1997.g, Arhiv JIM Beograd,
bez navođenja izvora za ovaj podatak. Rad je objavljen i u njenoj knjizi ''Da se
ne zaboravi''
(157)Pismo Valtera Klajna iz Kladova od 14.9.1940.g, citirano prema : G.Anderl i
V.Manošek, Neuspelo bekstvo.., s.140.
(158)G.Anderl i V.Manošek, Neuspelo bekstvo...,s.141-143.
(159)Isto. Prihvatni logor u Prahovu uveliko je funkcionisao septembra
1940.godine, o čemu svedoči incident od 6.9.1940, kada je grupa negotinskih
gimnazijalaca isprovocirala već tada stacionirano nemačko obezbeđenje logora
skinuvši nemačku zastavu sa jarbola i izvikujući parole protiv fašizma; navedeno
prema: Stanoje Dinkić, Negotin i njegovi velikani, Negotin 2001.g, s.148-149, s
pozivom na pismo direktora negotinske gimnazije Stojana Mladenovića upućeno
sreskom načelniku, kojim pravda ovaj ''omladinski ispad''
(160)Kantor M.Kalev, sledbenik cionističkog lidera Rabi M. Švarca, bio je u
Turnu Severinu uključen u promociju cionističkog pokreta među Jevrejima severne
Bugarske i Srbije sa kojima je Jevrejska komuna u Turnu Severinu održavala
bliske odnose. Kalev je 1915. objavio ladino molitvenik za žene ''Tehinor Rahel''-
''Suplicaciones de Rahel. Contiente oraciones importantes para la vida del Mujer''.
Jevrejska zajednica u ovom mestu pomagala je i učesnike ''Kladovo transporta'',
a 1941. godine zbrinjavali su oko 600 Jevreja iz Darabana, Moldavija i
obezbeđivali im utočište u lokalnim sinagogama i prostorijama zajednice. http://www.bh.org.il/communities/Archive/
TurnuSeverin.asp.
(161)Radoje Zečević, Dunav i međunarodno pravo, Beograd 2006, s.56-58.
(162)Seventh Cannal-Israeli news in Russian,
http://www.7kanal.com/article.php3?id=210954 , Copyright Schwartz Nehama;
http://world.lib.ru/s/shwarc_n/nasil2.shtml ; William R. Perl, The Holocaust
Conspiracy, 1989, William R.Perl, The Four Front War- From the Holocaust to the
Promissed Land, New York: Crown, 1979; http://home.att.net/~m.standridge/amefkuri.htm
… Videti i: Lenni Brenner, Zionsm in the Age of the Dictators, Chap.23, http://www.marxists.de/middleast/brenner/ch23.htm
. Povodom problema iseljavanja Jevreja, a vezano za predlog da se na Mauricijus
prebace jevrejske izbeglice koje su ilegalno emigrirale u Palestinu, Vinston
Čerčil uputio je 22.11.1940 ministru kolonija pismo sledećeg sadržaja: ''Pošto
je akcija objavljena, mora se sprovesti, ali prilike na Mauricijusu ne smeju
dovesti do toga da taj svet bude kao u kavezu dok traje rat. Kabinet će tražiti
da se otklone sumnje u tom pogledu''. Vinston S.Čerčil, Drugi svetski rat, tom
2, Beograd 1964, s.637.
(163)Entoni Saton, Volstrit i uspon Hitlera, citirano prema: Miloslav Samardžić,
General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta, Kragujevac 2006,
knjiga 3, s.521. i 525. O slučaju ''Luzitanija'': K.Epstein, Mathias Erzberger
and the Dilemma of German Democraty, Prinston 1959, s.102-103, 122-123;
Dragoljub R.Živojinović, Vatikan i Prvi svetski rat 1914-1918, Beograd 1996,
s.130-134. Bez obzira na to, evidentno je da su SAD i Velika Britanija, blago
rečeno, značajno kasnile u reakcijama na Hitlerovu politiku prema Jevrejima.
Henri Morgentaun Mlađi, američki sekretar za finansije u to vreme u svom
dnevniku navodi: ''Nepsosobnost, nemarnost i birokratska odugovlačenja Amerike
sprečili su spasavanje hiljada Hitlerovih žrtava... Oko godinu i po od dobijanja
prvih izveštaja o ovom užasnom planu nacista, Stejt Dipartment nije uradio
praktično ništa... Njegovi zvaničnici izbegavali su odgovornost, otezali kad su
pred njih stavljane konkretne mere za spasavanje i čak skrivali informacije o
zverstvima... U to vreme britanskog ministra spoljnih poslova više je brinula
politika nego ljudsko milosrđe''. Citirano prema novinskom članku u beogradskoj
''Politici'' od 20.8.2009, s.2, pod naslovom ''Vatikan optužuje Amerikance i
Britance''. Džon R.Šindler objavio je 2007. knjigu ''Nesveti teror- Bosna, Al
kaida i uspon globalnog džihada'', prevedena na srppski 2009.g, s.196 u kojoj
tvrdi da, kada su se stanovnici Srebrenice požalili Aliji Izetbegoviću na svoju
nesretnu sudbinu, on im je odgovorio da mu je američki predsednik Bil Klinton
rekao kako ''srpski četnici moraju da uđu u Srebrenicu, tamo izvrše masakr
najmanje 5000 ubijenih Bošnjaka i tek onda SAD mogu krenuti u vojnu intervenciju
protiv Srba u Bosni''- citirano prema. Miroslav Lazanski, Ko je režirao
Srebrenicu, novinski članaka u beogradskoj ''Politici'' od 20.3.2010.g, s.22.
(164)Navedeno prema: Vasa Kazimirović, Nemački general u Zagrebu, Kragujevac-Beograd
1996, s.90, fusnote 16. i 17, pozivom na izjavu Hermana Nojbahera datu nemačkom
istoričaru Andreasu Hilgruberu od 12.10.1953. godine.
(165)Ženi Lebl, Tragedija Transporta Kladovo-Šabac, odbor za pomoć emigrantima,
Zbornik radova sa okruglog stola ''Kladovo Transport'', Beograd 2006, s.159-160.
(166)Ruth Kluger, ''The Last Escape, 1973'', s.421 i dalje, navedeno prema: Ženi
Lebl, citirano delo, s.160. Rut Kliger rođena je 27.4.1914. u Kijevu, detinjstvo
je provela u Rumuniji, pravo studirala na Univerzitetu u Beču. Tokom Drugog
svetskog rata organizovala je spasavanje brojnih Jevreja iz evropskih zemalja.
Za zasluge u saradnji sa pokretima otpora u Holandiji i Francuskoj Šarl De Gol
odlikovao je ordenom Legije časti. Umrla je 1980.godine; http://www.jewishvirtuallibrary.
org/jsource/ biography/ Kluger.html ; http://www.raoulwallenberg.net/?en/saviors/women/2997/4122.tstm.
(167)Rut Kliger, navedeno delo, s.446-447; prema navodina Ženi Lebl, s.161
(168)Detaljnije o greškama u radu Naftali Bate Gedalje ''Dva cara i jedna
kraljica'', publikovanog u Jevrejskom almanahu 1957-1958, Beograd, s.209, videti:
Ranko Jakovljević, Zbrinjavanje jevrejskih izbeglica brodom kraljica Marija
1939.g. prema dnevniku kapetana Steriosa Andrucosa, u monografiji Jevrejski kod,
Beograd 2005, s.77-88. Propust činjenične prirode u radu Ženi Lebl, Tragedija
transporta Kladovo Šabac iz 1997.g, Arhiv JIM Beograd, gde kao datum prispeća
flotile u Kladovo navodi 10.decembar 1939.godine, može se tumačiti kao
štamparska greška ili omaška u pisanju, budući da prethodno naznačeni datumi
isključuju ovaj u logičkom sledu.
(169)Film je proizveden 2006.g. Te godine prikazan je na festivalima u Njujorku,
Tel Avivu, Varšavi, Los Anđelesu, Torontu, Buenos Airesu... a 2007. prikazuje se
u Montevideu, Sao Paulu, Santjagu de Čile, Njujorku, Beču, Kopenhagenu, Nju
Džersiju, Sijetlu... Pemijera u Beogradu održana je 19.11.2009, uz prisustvo
ambasadora Izraela u Srbiji, Nj.E. Artura Kola. Režiser je Erec Laufer,
scenarista Nahum Laufer, Hadas Kalderon glumi Rut Kliger, produkcija Erec Laufer
Films, Detaljnije: http://www.nfct.org.il/movies/ The_Darien_Dilemma_e.htm;
http://www. erezlauferfilms.com/ index.php?go=film&id=darien
(170) Dahlia Ofer, Escaping The Holocaust-Illegal Immigration to the Land of
Israel; The Voyage of the Pencho, s.85 i dalje.
(171)''Mi smo preživeli, Jevreji o holokaustu'' knjiga 2, Beograd 2003, s.224.
(172)Isto, s.224-225- svedočenje Fride Mel (rođena u porodici Grinfeld januara
1919, u mestu Dunajska Strela, pored Bratislave, Slovačka). Frida Mel dalje
navodi: ''Ne sećam se kako i ko nam je odobrio da nastavimo put dalje, preko
Crnog mora ka Sredozemlju. U blizini Rodosa zahvatilo nas je veliko nevreme i
brod se nasukao na jedno nenastanjeno ostrvo. Talasi su udarali o brod i već smo
videli da će se on raspasti. Imai smo samo vremena da skinemo čamac i neke daske
s broda. Ostalo je sve potonulo. Na tom nenastanjenom ostrvu bili smo sedam dana.
Osmog dana ujutro zapazili smo jedan brod koji nam se približavao. Bio je to
brod italijanske ratne mornarice...Odveli su nas u kasarnu-logor na ostrvu Rodos
gde smo proveli oko godinu dana. Postupak italijanskih vojnika prema nama bio je
vrlo dobar. Otprilike početkom 1942. italijanska uprava nas obaveštava da nas
mora premestiti- tako smo stigli u Italiju, logor Feramonti.''
(173)Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja Srbije, Beograd, fond Izvršni odbor SJO,
zapisnik sa 19.sednice IO SJVO Jugoslavije održane 10.6.1940.g.
(174)Dalija Ofer, navedeno delo, s.87.
(175)Isto, s.87.
(176)''Mi smo preživeli, Jevreji o holokaustu'' knjiga 2, s.224. Slučaj
izbeglica sa broda ''Penčo'' tema je knjige Odyseey, by Johan Bierman.
(177)Istorijski arhiv Negotin, fond načelstva Sreza ključkog, akt Odeljka
finansijske kontrole br.1497 od 10.5.1941. i 1571 od 19.5.1941. godine. Samoilo
Prica preživeo je rat i odmah po oslobođenju Kladova koncem 1944.g. postao je
milicioner. Već 15.1. Narodni odbor odredio ga je ''za rad u Sreskom NOO''-
Zapisnik sa sednice NO Odbora u Kladovu od 15.1.1945, objavljen u zborniku
Istočna Srbija u ratu i revoluciji 1941-1945, knjiga 3, s.63.
(178)List uredaba vojnog zapovednika u Srbiji, arhiv Državne komisije za ratne
zločine, inv.br.11.291.
(179)Izveštaj Banske uprave o radu za vreme od 12. do 28.juna 1941.g, II br.799,
28.6.1941, Arhiv Vojnoistorijskog instituta reg.br.2/2-1, kut.19; dokument
objavljen u izdanju Istorijskih arhiva Negotin i Zaječar ''Izveštaji i naredbe
komesarske uprave i Nedićeve vlade za okrug Zaječarski 1941-1942.'', Negotin-
Zaječar 2006, s.41.
(180)Arhiv Vojnog istorijskog instituta Beograd, reg.br.47/2-1, kut.31.
Najverovatnije se radi o Gabrijelu Gaonu. Prema informatoru Nebojši Joviću,
Brusnik: '' U Minhovoj nižoj privatnoj gimnaziji, upravitelj i profesor bio je
Gabrijel Gaon. Gabrijel je ušao u podanstvo Kraljevine Jugoslavije i u vojsci
imao čin rezervnog kapetana. Posle sloma 1941. odveden je sa ostalim oficirima u
zarobljeništvo u Nemačku (Oflag C), tamo je tretiran kao Jugosloven, tako da je
preživeo rat. Posle rata je jedno vreme živeo u Boljevcu, a zatim u Beogradu.
Njegova supruga još za vreme rata napustila j Boljevac sa decom i otišla u
Australiju. Jedan od sinova, školovan u američkoj vojnoj akademiji, bio je
pilot-oficir u izraelskom ratnom vazduhoplovstvu, a drugi je bio direktor
velikog privrednog preduzeća u Beogradu. Supruga je bila stalno nastanjena u
Jerusalaimu''. Pismo autoru od 15.1.2008.
(181)Ruža Lihtner Krndić, ''Mi smo preživeli, Jevreji o Holokaustu'' knjiga 4,
Beograd 2007, s.338.
(182)Pismo ministru prosvete adresirano iz Negotina 11.1.1942.g, Arhiv
Vojnoistorijskog instituta, reg.br.28/2-8, kut.34 A; dokument objavljen u
izdanju Istorijskih arhiva Negotin i Zaječar '' Izveštaji i naredbe komesarske
uparve i Nedićeve vlade za okrug Zaječarski 1941-1942.'', Negotin- Zaječar
2006.g, s.220.
(183)Navedeno prema dokumentima objavljenim u izdanju Istorijskog arhiva Negotin
''Zapisnici nastavničkog saveta gimnazije u Negotinu 1941-1945.'', Negotin
2006.g. Poslednji pomen Budimke Šomlo tiče se sednice održane 30.12.1944.g, kada
se konstatuje da je ''muž Budimke Šomlo izvestio da se ona neće vraćati ovamo na
dužnost, već će ostati u Vršcu, gde se sada nalazi''; s-188.
(184)Salon, Bilten Jevrejske zajednice ''Prijatelji La benevolencije'' London,
leto 2007. no.6.
(185)Sećanja Ane Šomlo; pismo autoru, od 22.12.2007.g. Vezano za ideju Draže
Mihailovića o rušenju pristupnih puteva, ona se u nešto drugačijem svetlu
prikazuje kroz ''izveštaj Operativnog odeljenja 2.armije (nemačke) u pogledu
stanja kod neprijatelja'', od 22.9.1943.g: ''Neprijatelj vrši pripreme za
paralisanje plovidbe Dunavom i rušenje železničkih pruga u severoistočnoj
Srbiji... izdato naređenje da se počne sa sabotažama na širem području u cilju
usporavanja nemačkih mera i vezivanja trupa. Vode borbu protiv komunističkog
uticaja...''. Navedeno prema: Milosav Samardžić, General Draža Mihailović i
opšta istorija četničkog pokreta, Kragujevac 2006, knjiga 3, s.99-100.
(186)Odgovor na tužbu podnet od strane SJVO marta 1941, objavljen u monografiji
R.Jakovljević ''Jevrejski kod'', Beograd 2005, s.151-154. Prema rezultatima
terenskih istraživanja Nebojše A.Jovića, na području opštine Negotin zabeleženo
je više slučajeva ubistava i pljačke odbeglih Jevreja od strane njihovih
''domaćina'', U selu Slatina nastradao je izvesni Adanja Polak, na salašu u
blizini Urovice još jedan čovek, a u Rečkoj opljačkani su i ubijeni odbegli
Jevrejin iz Beograda i njegov osamnaestogodišnji sinovac. Arhiva Nebojše
A.Jovića, Brusnik, fond Krajinski Jevreji.
(187)Gabriela Anderl, Valter Manošek, Neuspelo bekstvo- jevrejski
''Kladovo-transport'' na putu za Palestinu 1939-42, Beograd, s.186.
(188)Navedeno prema: Miloslav Samardžić, General Draža Mihailović i opšta
istorija četničkog pokreta, knjiga 3, s.522, pozivom na tekst o istraživanjima
Roberta Hanjoka, istoričara Centra za kriptološke studije Agencije za nacionalnu
bezbednost Mičigen, publikovan u nedeljniku NIN, Beograd, 11.8.2005.