uvod u sledeci broj Mosta

KO JE SLEDECI?

 

Nesto vise od tri stotine clanova naseg Udruzenja u Izraelu, nas koji se povremeno srecemo ili telefonom razmenjujemo vesti o dogadjajima i mislima povodom njih, nastojimo da budemo u toku svega sto se zbiva u svetu i kod nas. Kad cujemo to "kod nas" cesto nismo sigurni da li se to odnosi na Izrael ili zemlju iz koje poticemo. Nije jednostavno zaklopiti dnevnik iz mladosti, odreci se onoga sto ste doziveli do svoje dvadesete godine, ili pedesete, sedamdesete, ne razmisljati o prijateljima i secanju na njih, pitati se gde su i sta rade? Kako reaguju na zbivanja u nekada zajednickoj zemlji?

I pored nasih svakodnevnih ne malih briga u Izraelu, malo je onih medju nama koji su uspeli da ne prate meteoroloske izvestaje i visinu snega na tlu nekadasnje Jugoslavije, to ne moze da zagluse ni zvuci ovdasnje, sve glasnije bliskoistocne muzike. Ne mozemo da se pomirimo sa cinjenicom da nasa deca i unuci postaju sve vise Izraelci i sve manje ono sto smo mi svojevremeno bili. Obracamo im se na srpsko-hrvatskom jeziku i prevodimo njihove odgovore sa ivrita, ispravljamo im padeze kada su dobro raspolozeni i pristaju da razgovaramo na nasem jeziku.

Kada bi na tom jeziku ovih dana procitali antisemitske poruke, verovatno bi nas pitali zasto nam je bitno da ih toj gramatici ucimo. Odgovorili bismo im da ne misle svi tako, da mrznja prema Jevrejima nije opsta, da medju ljudima tamo ima mnogo pravednika koji su za vreme Drugog svetskog rata spasavali Jevreje. Pa otkud sada, odjednom, kada u nasim zemljama vlada demokratija, jednakost, sloboda, bestseleri postaju knjige poput "Srpski narod u kandzama Jevreja"? Otkud antisemitski grafiti na vojvodjanskim kucama, zasto se ruse jevrejski spomenici i groblja? Mozda bi odgovor glasio da se to ne dogadja samo u Srbiji i Bosni, vec u citavoj Evropi, a mi ili oni zelimo da delujemo kao buduca Evropa? Zar i po tome treba da dokazu da su za studiju o izvodljivosti?

Tridesetih godina proslog veka, kada su Jevreji u Nemackoj zauzimali znacajna mesta u nauci i kulturi, niko nije verovao da je moguce unistiti 6 miliona Jevreja, Neki u to ni danas ne veruju, mada postoji toliko snimaka, autenticnih izjava prezivelih, velikih porodica od kojih je samo jedan covek ostao u zivotu, ljudi koji jos uvek pamte vreme nacizma. Ali, kao sto je Hitler usmeravao svoj narod mrznjom prema Jevrejima, (izgleda da je mrznja najsnazniji motiv ljudske podsvesti u zajednistvu) i za sve svoje neuspehe i obecanja stavljao na kartu jednog dzokera Jevrejina, tako se u kriznim momentima svaka drzava sluzi istom kartom iz spila. To je najjednostavnije: staviti sve Jevreje na jednu listu, upozoriti gradjane da su oni krivi za sve neuspehe i traziti njihov odstrel. Nije to prvi u istoriji trazio ni Hitler, niti je prvi na to pristajao Milan Nedic. Ta je tradicija mnogo starija. Njeni su koreni duboki i traju do danas.

Postoji jos jedan razlog za odnos prema Jevrejima. Dok su bili nesrecni, spaljivani sa svojom decom u koncentracionim logorima, bezzemljasi, mnogi su sentimentalni ljudi imali sazaljenja za njih. Ali sada, kada su u pustinji uspeli da izgrade svoju cvetnu zemlju, da samo u ovoj godini dobiju dve Nobelove nagrade, da na svom jeziku pisu knjige, da se skoluju na vec cuvenim univerzitetima koje su podigli u Jerusalimu, Tel Avivu i Haifi, da dovuku svoje sunarodnike iz celog sveta, e pa preko toga se ne moze preci. Uspeh se tesko prasta. Dok druge zemlje, stvarane pre hiljadu godina na jednom tlu, sa istim narodom i jezikom propadaju, dotle Jevreji, po njihovom misljenju, medjunarodnim zaverama nameravaju da osvoje svet.

Moze se sloziti sa cinjenicom da nisu svi ljudi antisemiti, pa i da se vlast posluzi istim dzokerom, ali kako prihvatiti da nijedan intelektualac niti akademik, nijedan nekadasnji ucenik profesora Jevrejina, ili pacijent koga je Jevrejin lecio, prolaznik na mostu ciji konstruktor bio Jevrejin, nije nijednu rec protesta protiv antisemitizma javno izgovorio ili napisao? Gde su svi oni nasi prijatelji o kojima se brinemo i saljemo im cestitke za licne i drzavne praznike, zar im je svejedno sto nasa imena i adrese ponovo, ali sad na moderno, tehnoloski obradjene sajtove, dostupne celom svetu, svrstavaju na liste?

Bili bismo nepravedni da ne pomenemo i protest osam nevladinih organizacija koji je objavio B92 pod naslovom: "Danas Jevreji - ko je sledeci?" One se zaista nisu oglusile o atmosferu koja vlada Srbijom. Vec iz samog naslova moze se sagledati upozorenje: Ko je sledeci? To "Danas Jevreji", podrazumeva se, navikli smo na to. Ali, ne podseca li nas da to nije i "konacno resenje"? Ne ukazuje li to na pravu opasnost koja preti nama koji nismo nista krivi, nama sto nismo Jevreji. Zar smo zaboravili istoriju, vreme Nedica? Bili smo naivni kada smo cutali i prihvatili odstrel Jevreja, pa cak i pomagali u tome. Ali sada, sa tim iskustvom, ne smemo sebi dozvoliti da se fasizam siri, jer pitanje je: Ko je sledeci? Mozda bas neko od nas sto nismo Jevreji i nismo nista skrivili i sto smo pravi, cisti Srbi?

Ova su pitanja samo naslucena pod navedenim naslovom. Ali, nije li cutanje na antisemitske ispade pravi odgovor na njih?

 

Ana Somlo