Pise Rahel Levi, rodjena Ruben:

Aprila 1941 stanovali smo u ulici Gundulicev Venac 23 u Beogradu. Tog 6og aprila na prvi dan rata bomba je pogodila kucu u kojoj smo stanovali u dvosobnom stanu i ostali smo bez icega. Posle bombardovanja mi zene smo isle u bezaniju u okolna sela oko Beograda a tata je mobilisan. Bezali smo do sela Zarkovo. Do tamo smo isli volovskim kolima sa ostalim izbeglicama koje su bezale iz Beograda. Noc smo proveli zajedno sa grupom ostalih izbeglica u skolskoj zgradi gde smo spavali na klupama i pred zoru su dosli seljaci sa sekirama u rukama da nas oteraju jer cemo im doneti nesrecu, nemci ce doci zbog nas Jevreja i pobiti selo celo. Tada smo se uplasili i odlucili da se vratimo u Beograd.  Moj tata, kad je cuo gde smo bezali, rekao je da na tu stranu nismo trebali niposto da bezimo. On je poznavao taj kraj jer je pre rata radio reportazu o nekom ubistvu i seljacima u tom kraju. Kada smo se vratili i prijavili policiji dobili smo zutu traku da nosimo i isli na prinudni rad. Onda je tata pobegao iz zarobljenistva. To je interesantna prica:

Moj otac Rahamim, Raka Ruben, tada saradnik Politike bio je 6og aprila mobilisan u Drinskoj diviziji i poslat u pravcu Sapca gde je i zarobljen. Ja sam tih dana odmah posle kapitulacije Jugoslavije isla na vakcinaciju protiv tifusa i u ulici Vuka Karadzica sasvim slucajno naletela na kolonu zarobljenih srpskih vojnika medju kojima je bio i moj otac. Mojoj radosti nije bilo kraja kad sam dosla kuci i pocela da pricam o tome kako sam videla tatu kada se on pojavio na vratima u nekom nepoznatom kaputu i odeci koja mu je bila bar nekoliko brojeva manja. On nam je tada ispricao kako je uspeo da pobegne iz stroja zarobljenika.

Posle zarobljavanja nemci su ih sprovodili kroz Beograd na putu za Pancevo i trebali su da predju preko pancevackog mosta ali nemacki oficir koji ih je sprovodio nije znao put za most pa je nekoliko puta proveo kolonu u krug kroz ulicu 29 novembra, tada kneza Pavla. To je narod izasao da gleda, tu cudnu kolonu, a medju njima je bio tipograf Politike, kolega i tatin poznanik, kome se ja vise ne secam imena. On je stajao pred kapijom svoje kuce i kad je video da kolona ponovo prolazi tuda viknuo tati "bezi Rako u moju kucu". Kako je tata oklevao, sami vojnici zarobljenici su ga nagovorili, zaklonili nemackom vojniku vidik svojim telima i omogucili mu da utrci u kolegino dvoriste i u kucu. Tu mu je ovaj kolega dao njegovo radnicko odelo, ali kako je ovo bilo malo, jer je moj tata bio mnogo krupniji, ogrnuo ga je zimskim kaputom da pokrije otvorene pantalone, bluzu i kosulju koja nije mogla da se zakopca.

Ziveli smo jedno vreme u Molerovoj ulici na mansardi napakovani kao sardine jer je bomba unistila kuce vise clanova nase porodice i tu sam sacekala kraj skolske godine. Bila sam ucenica drugog razreda drzavne trgovacke akademije - to je danas ekonomska srednja skola.

U julu 1941, 27og je streljan deda Leon Juda Koen, mamin otac. On je drzao trafiku u Beogradu. Deda Leon je isao i govorio svima od pocetka rata da se kriju i ne prijavljuju policiji kad budu pozivani jer nemci ubijaju i deportuju, ali je otisao medju prvima kad je bila diverzija u Begoradu i streljan sa prvih 100 talaca na Tasmajdanu. Nas teca Isak se preselio u Pristinu, a mi smo prinudno radili ceo juni, juli i avgust: Tata na rasciscavanju rusevina od bombardovanja,a ja kao prinudan rad cistila sam kuce u kojima su se nalazile nemacke ustanove i komande. Muskarci su samo jednog dana odvedeni u logor Topovske supe.

Oktobra 1941 skupljaju preostale muskarce. Moj tata odlazi u ortopedsku bolnicu kod doktora Djordja Marinkovica, velikog porodicnog prijatelja, koji mu stavlja gips na zdravu nogu i zadrzava ga u bolnici. To prijateljstvo potice od pre rata kada se moja mama Flora upoznala sa gospodjom Stankom Marinkovic dok je lezala u bolnici gde je Stana radila na ortopedskoj klinici, a mama polomila nogu na skijanju. Od tada je imala jednu nogu par cm kracu i malo copala.  Tih dana vadimo lazne lelgitimacije kao izbeglice iz Pristine, gde nam pomaze doktorova zena Stanka Marinkovic. Ona ih je dobila u kafani "Suvi djeram" u Sarajevskoj ulici preko prijatelja. Otac postaje Radovan Rosic (isti inicijali kao Rahamim Ruben), mama Flora je Ljubica, sestra Buena postaje Bojana, a ja - Rahel postajem Jelena Rosic.

Novembra 1941 poceli su da skupljaju muskarce i iz bolnica pa moj tata bezi sa ocem Stankinim, Milosem Grcicem, u radnju mog strica Isaka 13og novembra, gde se skriva celu noc, a izjutra 14og novembra dolazi fijakerom na stanicu sa gipsom na nozi koji mu Stanka skida u vozu. Mi zene smo rano izjutra oko pet za vreme policijskog casa predvodjene Stankom dosle kradomice do zeljeznicke stanice, po velikom snegu i nevremenu.  Zbog nevremena je na stanici na ulazi stajao samo jedan nemac. Provukli smo se kroz prolaz izmedju poste i stanice i tu se svi ukrcavamo na voz za Pristinu da idemo kod strica. U vagonu u mraku tata je kresnuo sibicu i ugledao gomilu poznatih lica - "pa ljudi ovaj je vagon pun jevreja" rekao je.

Stigli smo do Kursumlije i ne mozemo dalje jer su siptari zatovirli granicu na Prepolcu. U Kursumliji ima puno Jevreja, negde oko 40. Na stanici nas je sacekao Mika Altarac Smederevac, koji je to cinio svaki dan. Mika je bio sa zenom, cerkom i svastikom, tu je bio Daca Koen sa zenom Lenkom, bratom Simcetom (sekretar Hora Braca Baruh) sestrom Elzom, tetkom Rejnom i njenim muzem vlasnikom fotografske radnje u Sarajevskoj ulici. Tu je bio i gospodin Pesah, vlasnik bioskopa Takovo sa sinom, Jasa de Josif, izvesni Pinto, porodica Pijade itd.

Odseli smo u hotelu Evropa u Kursumliji, ciji je vlasnik bio g. Zivorad Arsenijevic, kafedzija, gde su pored svih jevreja bili i R. Uvalic i V. Stojanovic koje je kasnije sakrio Rasa Nikolic iz Konjuve. Onda smo iznajmili sobu kod Akija u krovinjari na stocnoj pijaci odakle smo trebali da predjemo u Pristinu. Kako je 1942 zima bila jako hladna, mi smo odbili da se selimo dalje.

Te zime su bile velike borbe izmedju cetnika i partizana, a kako ovi ostaju na vlasti nemci dolaze u kaznenu ekspediciju. Posle svake nemacke kaznene ekspedicije isli smo dalje, pesice u sela dublje u planine. Jedni uz Toplicu u Mereces, a mi prema Blacu, pa smo se prvo zaustavili u Dankovicima oko 4 km od Kursumlije. Tu nas je bilo oko 30 ljudi zajedno sakrivenih u kuci Predraga Vasica, spavali smo po podu, u ostavama... To je bilo 20 februara 1942, ostali smo tu mesec dana.

Selo Preskoca - tu smo proveli sledecih 6 meseci. Rasa Nikolic je radio u Beogradu kod narodnog bazara na Terazijama kod Jevrejina pa nas je zastitio. Iznajmili smo kucu Ljube Nikolica na pijaci. Mi sa slovenkom tumacem bezimo sa Milenkom u Grgure nocu, pa odatle u Kaljaju 10og septembra, kod Zivadina gde ostajemo oko 3 meseca zbog mamine sestre Olge udate Bogdanovic koja je u logoru u Nisu na crvenom krstu - kasnije streljana. Tu ostajemo do 20 decembra. Posle Kaljaje prelazimo da se krijemo u Preskocu gde provodimo skoro celu 1943.

Leta 1943 dolaze Bugari, hapse nas 7og jula i vode u zatvor u Kursumliju. Tatu nisu nasli pa smo samo nas tri zene bile u zatovru.  Zivorad i Zivka Arsenijevic ponovo pomazu, Zivko odlazi kod bugarskih oficira Divceva i Bakalova, koji su kod njega svracali u kafanu svakog jutra i moli ih da nas puste. Zivorad im je rekao: Mi Srbi imamo staru izreku  - dobro cini dobro ti se vraca, cini zlo, zlo ce ti se vratiti - ubedi ih tako i nas Bugari puste iz zatvora posle 7 dana i odatle bezimo. Odlazimo iz Preskoce 14og oktobra 1943, pesacimo 8km do sela Grgure kod cika Save Bradica, Bude i Rase. U Grguru provodimo zimu. U malo selo Muadjere* bezimo ispred nemaca i krijemo se od 20 marta do 20 aprila 1944. Posle se vracamo kod cika Save u Grgure i ostajemo do oslobodjenja Beograda 20 oktobra. Tada krecemo nazad preko Barbatovca, tu ostajemo do 31 oktobra, pa preko Prokuplja i Nisa do oslobodjenog Beograda gde stizemo 7og novembra 1944.

Evo price o skrivanju kod cika Save.   na slici je njihova kuca danas (nazalost napustena)>>>>

Dok smo se sakrivali u selu Grguru, opstina Blace, kod cika Save Bradica, on je tati napravio, a bio je majstor tesar, savrsenu mracnu komoru od drveta na koju je tata stavljao objektiv od foto aparata i na prozoru na suncevoj svetlosti eksponirao papir da bi nocu dok smo mi deca spavali razvijao fotografije. Secam se kako smo po nekoliko kilometara isli da donosimo ogromne kolicine vode sa izvora da bi on ispirao fotografije. Svaku fotografiju, a bilo je tu slika za lazne i prave legitimacije, sa vencanja, slava i sahrana, on bi naplacivao u zitu - jedna sajkaca zita za jednu sliku.

Ne bih zelela da se zaboravi plemenitost saradnika lista Politika narocito cika Dise Stevanovica, njegovog sina Mire, snaje Vide, Jurija Isakovskog i drugih koji su mojoj mami, kada je dolazila krisom u Beograd u Politiku sa laznim dokumentima prerusena u srpsku seljanku, davali foto materijal koji je tata koristio za izradu slika koje su nas prehranile za vreme rata. Mama je dolazila u Beograd i odsedala kod Stankine majke, redovno se prijavljivala u policiju, a ovi su dolazili nocu u rutinsku proveru stana. Sve su to oni zajednicki pregrmeli i odstrepeli, ali  jednom izgleda da je neko prijavio (mislimo da je to uradio jedan sofer Politike koji je prepoznao mamu). Izdata je poternica i cela zeljeznicka stanica je bila oblepljena njenim slikama.  Stanina susetka koja radi na zeljeznickoj stanici je  dosla i rekla to Stani - da sklanja mamu, pa se ona brzo vratila u selo ukrcavsi se na voz na Topciderskoj stanici.

Za kraj sam ostavila najupecatljiviju sliku iz tih dana , sliku koja svedoci o hrabrosti i plemenitosti i pozrtvovanju cika Save Bradica njegove zene Jovane i 15to clane porodice: dece sinova Milana, Bore, Tomislava i Lazara, te cerki Milunke i Mirke. Zelim da ovim putem odam duznu paznju i izrazim svoju zahvalnost cika Savi za taj herojski gest koji je najverovatnije skrenuo tok dogadjaja oko naseg bezanja i skrivanja, a vrlo verovatno odlucio da nasa porodica ne bude odvedena u logor gde su stradali mnogobrojni clanovi nase sire porodice.

Kada su cetnici dosli u okolinu sela negde pocetkom 1944 da odvodi komuniste i jeverje, moj je otac odlucio da treba ponovo da se pakujemo i dalje bezimo u sumu i pokusamo da nadjemo novo skroviste. Na to je cika Sava stao ispred njega i rekao:"Rako, vi nigde necete ici, u ovoj kuci ste sigurni i bezbedni, prvo ce morati mene i moje devetoro dece da ubiju pa onda vas". Kad su cetnici insistirali da smo partizanski simpatizeri da ce da nas odvedu Cika Sava im je rekao: To mozete samo preko mene mrtvog, ovo je jedna postena porodica koju smo mi primili kao najrodjenije i spremni smo po svaku cenu da ih zastitimo od svakoga pa i od vas...  Nije cika Sava znao da smo Bojana i ja sile rublje od padobrana za partizanku Drinku Pavlovic iz sela Spanca koja je dosla po preporuci do nas. Ovu cuvenu partizaku su ubili na mucki nacin u logoru na Banjici 1943e.

Posle ovoga su tata i mama odlucili da ostanemo i do kraja rata sa porodicom Bradic ziveli smo kao jedna porodica. Nas cetvoro je kod njih delilo jedan krevet, ali nam je uvek bilo dobro i sto je najvaznije sigurno. Nase porodice su se okumile, cika Sava je bio kum na vencanju moje sestre Buene (Bojane). Njegovi sinovi Milan i Tomislav su se vencali istog dana 1949 i na toj velikoj svadbi moj tata je bio kum Milanu, a moja mama je kumovala na vencanju mladjem bratu Tomislavu, a Milanovoj cerki na rodjenju dala ime Olga, po sestri koja je streljana u niskom logoru na Crvenom krstu. Moram da istakem da nas niko iz hrabrog i patriotskog sela Grgura nije ni jednom za vreme rata odao, iako su sva deca znala da se jedna jevrejska porodica krije i zivi medju njima.lk.jpg (34301 bytes)

Za nase spasavanje orden Pravednika medju narodima dobili su: Sava i Jovana Bradic, Predrag Vasic, Marinkovic Djordje i Stanka. Pitali su nas zasto i ostali navedeni u ovoj prici nisu dobili orden - oni su naplacivali hotelske usluge ili iznajmljivanje stana pa time nisu kvalifikovani za pravednike.  Zivorad Arsenijevic je posle rata prodao kafanu Evropa i uz pomoc Mike Ezra i Pesaha, koje je takodje primio za vreme rata, otvorio bife "Zeleni venac"  kod istoimene pijace u Beogradu.

cikasava1.jpg (158756 bytes)
Pop-svestenik Milosav Popovic, cika Sava, Raka Ruben i ucitelj Spasoje Milicevic iz sela Grgura, u Beogradu posle oslobodjenja  
 

O cika Savi i njegovoj plemenitoj porodici Pravednika:


Sava Bradic 1894-1975
Jovana Bradic 1895-1979

 

Cika Sava je imao puno dece:

Kadivka
Milutin

Milan 1920 -  ???? , ima dve cerke Snezanu i Olgu i unuke

Milenko 1922 -
Borivoje 1926 - 1994
Milunka 1928 -
Tomislav 1930 - ???? ima dve cerke Biljanu i Ljiljanu i unuke i praunuce
Mirka 1932 - 2006
Gordana Djana 1935 - zivi u Zemun polju ima dve cerke Vesnu i ?, unuke i praunuke
Lazar 1937-2013 imao tri cerke i unuke Ivana i M?

* Po objasnjenju Maudjeri su ustvari Madjeri, zaselak Grgura sa dvadesetak kuca, rasporedjenih po obodu zaravni ispod brda Kosutnjaka i Baran Čuka, koja ih
štite od vetrova. Rašina kuća (Radman Vasilijević, familija Jargići) nalazi se kraj same Baran Čuke , tada pod šumom, što je bilo odlično za skrivanje i motrenje na
 eventualnu poteru. Od kuće Save Bradića udaljena je oko 1,5 km, Meštani danas radije koriste termin Drenjak, nego Madjeri (ranije i Madjerlak), a tako je i uveden u
 topografske karte. Sličan je položaj kuća Veselinovića u Kaljaji, zaseoku sela Drešnica. To su poslednje kuće u zaseoku (oko 2,5 km od kuće Save
 Bradića) a odatle počinje šumovita Mala Kaljaja (712 metara nadmorske visine) i veći visovi.