DEDA RAKA

POČAST SPASIOCIMA JEVREJA U GODINAMA HOLOKAUSTA (5)  MEDALjA PRAVEDNIKA:

DRAMA PORODICE RAKE RUBENA

Ime Memorijalnog instituta Jad Vašem u Jerusalimu na hebrejskom znači "pružena ruka". Na Har Hazarikonu (Brdu sećanja), na površini od 45 hektara nalazi se niz spomenika, muzeja, istraživačkih i obrazovnih centara. Tu je i Aleja pra-vednika u kojoj su zasađena stabla sa imenima nosilaca Medalje pravednika kojih ima oko 130.000.

U vremenima po zlu upamćenim ne samo u istoriji jevrejskog naroda, porodici predratnog "Politikinog" fotoreportera Rake Rubena ruku su pružili dobri ljudi koji nisu želeli da zatvore oči pred pokušajem masovnog istrebljenja jednog naroda.

Zdrav u bolnici

Nakon šestoaprilskog bombardovanja i okupacije Jugoslavije Nemci su neposredno po ulasku u Beograd započeli sa merama koje su vodile "konačnom rešenju jevrejskog pitanja". Jevreji su obeležavani žutim trakama, odvođeni na prinudni rad, izbacivani sa posla, zabranjivano im je da kupuju u radnjama, voze se gradskim prevozom, masovno su odvođeni u logore smrti Banjica i Sajmište. Tih dana seća se Beograćanka Stanka Marinković koja je učestvovala u spasavanju porodice Ruben.

- Flora Ruben i ja bile smo bliske prijateljice. Upoznale smo se par godina uoči rata. Radila sam kao instrumentarka u Ortopedskoj bolnici, a Flora se tu našla pošto je na skijanju na Topčideru povredila nogu. Druženje smo nastavile i nakon njenog oporavka i ne sluteći kakva nas iskušenja očekuju.
Čim je počeo progon Jevreja u Beogradu njen otac Leon Koen streljan je u prvoj grupi od 100 Jevreja na Tašmajdanu. I pored svih opasnosti i dalje sam odlazila Rubenovim koji su imali i dve ćerke Rahelu, učenicu Trgovačke akademije, i Bojanu, gimnazijal-ku. Iskreno sam saosećala sa nevoljama koje su ih snašle i pokušavala da im pomognem noseći im hranu do koje su teško dolazili. Devojke su prekinule školovanje i svakodnevno raščišćavale ruševine izvršavajući nametnutu radnu obavezu. Za vreme bombardovanja stan na Gundulićevom vencu im je uništen pa su prešli u neku sobicu u Ulici kneginje Ljubice - priča Stanka Marinković o prvim danima okupacije.

Počelo je masovno odvođenje Jevreja muškaraca u logore i Stanka Marinković odlučuje da zamoli dr Đorđa Marinkovića, za kojeg će se kasiije i udati, da primi Raku Rubena u bolnicu. Na zdravu nogu dr Marinković stavlja mu gips. Uskoro u Beogradu više nisu bili bezbedni ni žene ni deca. Porodica Ruben morala je doći do lažnih dokumenata i skloniti se negde u unutrašnjost Srbije.

- Nabavili smo isprave na prezime Rosić. Raka je postao Radovan, a Flora - Ljubica. Dogovorili smo se da 13. novembra moj otac Miloš Grčić izvede Raku iz bolnice i skloni ga u jednu radnju u Sarajevskoj ulici, a da je 14. novembra rano ujutru na Železničku stanicu dovedem Floru i decu, te da vozom krenu ka Prištini. Dobro se sećam da je 13. novembar bio lep i sunčan dan. Ali u noći između 13. i 14. novembra vreme se iznenada pogoršalo. Počeo je padati sneg, duvao je jak vetar i bez velike nužde niko nije izlazio. Probijali smo se kroz mećavu i snežne nanose strepeći od nemačkih patrola. Ali ta hladna noć, na Svete vrače, izgleda da nas je spasila, jer Nemaca nije bilo - nastavlja Stanka Marinković.
Smestili smo naše prijatelje u voz pre svitanja. A u njemu, iako je bio pun, stravična, grobna tišina. U jednom trenutku neko je upalio šibicu. Flora me uhvatila za ruku uplašeno rekavši:
"Stanka, voz je pun Jevreja. Zagrlila sam je verujući da ćemo se jednog dana ponovo videti, priseća se Stanka Marinković.
Tokom rata dve prijateljice susrešće se još jednom u dramatičnim okolnostima.

U leto 1942. godine Stanku, koja je već bila udata, majka je pozvala telefonom da dođe u roditeljsku kuću jer neko želi da je vidi. - Ušavši u sobu ugledala sam ženu u seoskom odelu i sa maramom na glavi. Prepoznavši Floru iznenadila sam se i uplašila. Rekla mi je da je došla u Beograd jer više nema od čega da živi i da namerava da ode do Rakinih prijatelja u "Politiku" i zamoli ih da joj daju malo foto materijala kako bi mogao da radi u potkopaoničkim selima gde su se sklonili. Prespavale smo u stanu mojih roditelja i sutradan se uputile u "Politiku". Rakine kolege izašle su joj u susret, ali prepoznao ju je neko od radnika prijavivši da je u gradu. Istog dana moja majka je od komšinice, koja je radila na Železničkoj stanici, čula da je izdata poternica za Florom Ruben i da je ucenjena.
Rano ujutru Stanka je odvela Floru na Topčider. Nemci su blokirali stanicu. Razdvojile su se, Flora u seljačkom odelu sa nekim zavežljajem u ruci, Stanka malo dalje od nas. Kada je putnicima konačno dozvoljen ulazak u vagon, Flora im se pridružila i njena prijateljica js odahnula.

Pod Kopaonikom

Priču nastavlja Rahela Ruben, udata Levi, govoreći šta se dešavalo pošto je porodica krenula vozom ka Prištini i italijanskoj okupacionoj zoni, bezbednijoj za Jevreje.

- Zaustavili smo se u Kuršumliji jer se prugom dalje nije moglo. Našli smo se gotovo izgubljeni u nepoznatom gradu. Pomoć nam je ponudio Raka Nikolić iz Konjuve, koji je pre rata radio u Beogradu u obućarskoj radnji "Novi bazar" kod braće Danon, zavolevši još tada Jevreje. Zahvaljujući njemu sklonili smo se u selo Dankoviće u kuću bogatog seljaka Mi-lana Vasića. Jedno vreme u domu ovog dobrog čoveka bilo je četrdeset Jevreja.

To je trajalo dvadesetak dana, a onda smo se počeli razilaziti i tražiti utočište u drugim selima. Raša Nikolić nas je odveo u selo Presko gde smo iznajmili jednu kuću. Seljanima smo rekli da smo izbeglice iz Prištine, ja sam postala Jelena, a moja sestra Bojka. Otac je radio fotografije seljacima za lične karte u najprimitivnijim uslovima, sestra je kopala u polju, a ja sam plela i šila. Živeli smo tako sve dok jednog dana u selo nisu banuli Bugari.

Vojnici su opkolili kuću i odveli ih u Kuršumliju. Nedelju dana os-tali su u zatvoru. Raka Ruben im je objašnjavao da nisu ni partizani ni četnici, da beže od Nemaca, da imaju familiju u Bugarskoj. Nakon konsultovanja sa komandom odlučili su da ih puste.

- Upamtila sam da su bili letnji Sveti vrači: Godinama posle rata moji roditelji obeležavaće ovu srpsku slavu - kaže Rahela Levi.

Ali iskušenjima njene porodice tu nije kraj..

- Mamina prijateljica, Slovenka koja je radila u komandi u Kuršumliji, u kojoj su sad bili Nemci, javila nam je da se sklonimo jer nas traži Gestapo. Posle smo saznali da nas je prijavio dever moje tetke Olge Koen. Ni ona nije bila pošteđena, muž je napustio a ona je u niškom logoru streljana dan uoči oslobođenja grada.

Ovoga puta sklonili smo se u selo Grgure u kuću domaćina Save Bradića. Kad god bi čuo da dolaze Nemci, Sava bi nas slao kumovima duboko u planinu ili prijateljima u koje je imao poverenja. Posle smo stanovali i u kući Bude Bradića, njegovog bratanca. Odatle smo 1944. godine krenuli u naš Beograd - priča Rahela Levi koja i danas živi u svom rodnom Beogra-du.:'.•
U osloboćenom Beogradu Rubenovi su se uz pomoć Jevrejske opštine smestili u zgradi pored sinagoge u Kosmajskoj 19, danas Maršala Birjuzova, gde su kasnije dobili i stan. U pomoć su im pritekli i stari prijatelji dr Borće i Stanka Marinković srećni što je vreme zla, verovali su, iza njih.

Septembra 1950. godine Raka Ruben na službenom putu gine u avionskoj nesreći kod Zagreba. Njegova supruga Flora umrla je 1987. godine, a samo tri dana potom preminula je i Bojana.

Rahela Levi ima sina koji je dobio ime po tragično stradalom dedi Raki Rubenu. Nastavila je tradiciju svojih roditelja da obeležava 14. novembar, Svete vrače, dan njihovog dvostrukog izbavljenja. Njena gošća svih minulih godina bila je i Stanka Marinković.
U Savezu jevrejskih opština Jugoslavije 1995. godine između ostalih medalje pravednika dobili su Stanka Marinković, a u ime Save Bradića i Milana Vasića ovo priznanje primili su njihovi potomci Milan Bradić i Predrag Vasić. Godinu dana posle pravednikom je proglašen i Raša Nikolić.

PRIJATELjSTV0 KRUNISAN0 KUMSTV0M

- Savo Bradić bio je kum na venčanju moje sestre Bojane. Moja majka venčala je njegova dva sina. Kumstvo je godinama negovano, a i danas ga posle smrti roditelja održavamo. Srećna sam što su ovi ljudi na moj predlog Jad Vašemu primili izraze zahvalnosti jevrejskog naroda za ono što su učinili u vreme progona našeg naroda iako njnjima tih godina nije bilo lako - rekla je Rahela Levi čiji dom krase brojne fotografije njenih dragih prijatelja i spasilaca.,