Bebe spašene u ratu

Istinite priče Miriam Steiner Aviezer biće objavljene u okviru Leksikona Jad vašema

I onako neće preživeti

Vera Andeselić živela je u Beogradu sa sestrom Natalijom i majkom Marijom. Bilo joj je devetaest godina kada je radila u modnom salonu uz učiteljicu, modnu kreatorku Lenku Lunginović. Vremenom su se zbližile i medju njima se razvilo prijateljstvo. Kad je Beograd bombardovan, početkom 1941. godine, njihova je kuća srušena. Našavši se na ulici, Vera se obratila svojoj prijateljici Lenki, koja im je odmah našla skrovište kod svoje majke Bukice Demajo. Kratko vreme nakon toga objavljeni su zakoni prema kojima je svaki Jevrejin morao da se prijavi na Tašmajdanu i da prijavi svoju imovinu. Potom su sledila hapšenja Jevreja i komunista. Medju prvim taocima bio je i Lenkin suprug Bogoljub Lunginović. Lenka, izbačena iz svoga stana, našla se na ulici sa bebom od godinu ipo dana, i ne znajući kuda da krene, obratila se svojoj prijateljici Veri. Ona, njena sestra Natalija i majka Marija, primile su ih srdačno, iako su znale da je zabranjeno davati sklonište Jevrejima. Htele su da joj pomognu jer je ranije ona njima pomogla u nevolji. Decembra 1941. odvedena je baka Demajo na Sajmište. Kratko vreme nakon toga Lenkino skrovište je otkriveno, te su došli po nju i njenu kćerku. Lenka je molila da poštede njenu malu devojčicu. Nemački oficir bacio je pogled na malu Sonju koja je bolovala od rahitisa i ležala šćućurena u krevetiću, i sa gadjenjem na licu rekao: "I onako neće preživeti, neka crkne ovde!"

Lenki je bilo jasno kakva je sudbina čeka, te je molila Veru da zadrži Sonju kod njih, da joj priča o njenoj majci, a kad poraste, neka joj kažu da je Jevrejka i pobrinu se da dobije jevrejsko vaspitanje. Iz logora na Sajmištu Lenka je odvedena i ugušena u dušegupki, kao i njena majka, Bukica Demajo.

Vera, Natalija i njihova majka Marija u potpu-nosti su se posvetile maloj Sonji i odlučile da je izleče. Parile su je u rastvorenoj morskoj soli, sakupljale su orahovo lišće, kuvale ga u velikom loncu i pravile joj kupke, a kad je otoplilo, vodile bi je na sunce. Sonja je ojačala i prohodala. Godine su prolazile, Sonja se lepo razvijala uz svestranu negu i ljubav triju žena, te je Mariju počela zvati mama, kao što su je zvale Vera i Natalija. Održale su obećanje, pričale Sonji o mami Lenki, tati Bogoljubu i baki Bukici. Kad je rat završen povezale su se sa Jevrejskom opštinom, gde je Sonja odlazila na pra-znike i sastanke sa svojim vršnjacima.

Sonja Lunginović-Demajo bila je dugi niz godina učiteljica. Udala se i ima decu i unuke u Beogradu. Pre par godina došla je u Izrael. U svojoj je izjavi rekla: "Plod sam mešovitog braka, majke Jevrejke i oca Srbina i ponosna sam na obe nacionalnosti."

Godine 1993. Marija Andeselić i njene kćerke, Vera i Natalija, proglašene su Pravednicima medju narodima.

Bilo je to 1942. godine. Gotovo svi zagrebački Židovi već su bili odvedeni u logor. U Židovskoj općini djelovao je samo Odbor za skrb u logorima. Jednog dana ušao je u kancelariju Općine nepoznat čovjek, stavio na stol paket i otišao. Službenici nisu znali da li da otvore paket ili da se udalje od njega kad je paket počeo da se miče. Približili su se, otvorili ga, i na velika čudo ugledali pred sobom bebu. Oko vrata bila joj je obješena ceduljica na kojoj je pisalo da bebu treba predati Blanki Fuerst. Izvadili su bebu, previli je i nahranili i javili gospodji Fuerst da smjesta dodje u Općinu. Kad je došla, pričala je u suzama: "Ovo je kći moje sestrične, Blanke Buechler, koja je odvedena sa svojom majkom i bebom u Loborgrad." Gospodja Fuerst je odnjela bebu kući, njegovala je jedno vrijeme, ali su joj ustaše bile za petama i morala je bježati. Tražila je pogodan smještaj za malu Dinu. Pokušala je u samostanu, ali tamo je nisu htjeli primiti, bila je premala i bolešljiva, ali su joj dali adresu neke žene koja čuva male bebe. Gospodja Fuerst je ostavila Dinu kod te žene, uz dobru naplatu i otišla u partizane. No, nije bila mirna, stalno ju je kopkalo, da li je dobro učinila kad je ostavila bebu kod te žene. Da li je ta žena pouzdana, njeguje li je kako treba? Odlučila je da se poveže sa svojom prijateljicom Ginom Beritić i zamoli je da posjeti malu Dinu. Gina je to odmah učinila, i kad je vidjela da je mala beba zanemarena, zamazana, izgladnjela, jednostavno ju je odvela svojoj kući, pod izgovorom da je vodi u kratku šetnju. Gina je živjela u predgradju Zagreba, sa sinom Tihomirom, tada studentom medicine. Suprug joj je bio stalno izvan kuće, na plovidbama. Gina i Tihomir prigrlili su malu Dinu kao da je njihova, njegovali je i čuvali. Kad su počele kružiti glasine da Beritići kriju malu Jevrejku, odlučili su da je pokrste. Dina je postala Marija, naučila je da se krsti, da kaže "Oče naš". Bilo joj je dobro, počela se osjećati kao kod kuće i Tihomir ju je zvao "moja mala sestrica".

Rat je završen. Beritići su se raspitali kakva je sudbina zatekla Dinine roditelje. Saznali su da je Dinin otac, Dragutin, poznati zagrebački odvjetnik, stradao u Jasenovcu, gdje su stradali i njegov otac i dva brata, a da su mamu Blanku (rodjenu Brodarić) odveli sa majkom u Auschwitz, odakle se nisu vratile.

Jednoga dana, na pragu njihove kuće pojavila se žena u partizanskoj uniformi. Bila je to Blanka Fuerst, koja je došla po Dinu. Oproštaj je bio jako težak, naročito nakon par godina, kad se gospodja Fuerst odselila sa Dinom u Izrael.

U Izraelu je Dina završila studij mikrobiologije, radi u Banci krvi u bolnici Hadasa u Jerusalemu, ima sina, kćer i unuke. U stalnom je kontaktu sa svojim spasiteljima, naročito sa Tihomirom, danas dr Beritićem, kojeg zove "braco". Vrlo često misli na one teške dane i na mamu. Saznala je da je mama u logoru uspjela podmititi stražara, i uz poveću sumu molila da je kao paket odnese u Židovsku općinu. "Stalno razmišljam o tom trenutku kad je mama odlučila staviti me u paket i predati me na milost i nemilost stranom čovjeku. Mora da joj je bilo jako teško znati da se zauvijek rastaje od svojeg djeteta."

Godine 1994. Gina i Tihomir Beritić proglašeni su Pravednicima medju narodima.

Steline dve majke

Ester-Stela imala je 6 meseci kad su je roditelji predali na čuvanje baki Bahar u Kosovskoj Mitrovici, kako bi mogli da odu u partizane. Nemci su ušli u Mitrovicu aprila 1941. godine, a marta 1942. odveli su sve Jevreje u logor, medju njima i baku Bahar sa malom Stelom.

Hajrija, Romkinja koja je radila kao kućna pomoćnica kod bake Bahar, uspela je da dobije dozvolu da udje u logor sa svojom decom, donevši hranu i obuću. Baka Bahar joj se obratila: "Ne znam šta će biti sa nama. Svašta se priča. Uzmi malu Stelu i čuvaj je kao svoju. Ako se neko od nas vrati, vratićes nam je, a ako ne, čuvaj je i uzgajaj kao svoju. Hajrija nije mnogo razmišljala. Oprostivši se od bake Bahar, umotala je malu Stelu u krpe da se ne vidi njena bela put i izašla. Stražar nije brojao sa koliko je dece ušla i sa koliko izašla. Hajrija je dovela Stelu u svoj skroman dom, u selo Ade, u okolini Prištine, obukla je u običnu haljinu od grubog platna, promenila joj ime u Miradija i preko noći je jednogodišnja Stela postala malo romsko dete. Godine su prolazile, Stela je naučila romski jezik, prihvatila njihove običaje, navikla na hranu i volela da bude u blizini Hajrije, koju je zvala mama.

Rat je završen. Niko nije došao po Stelu. Saznavši da je baka Bahar stradala na Sajmištu, da su Stelini roditelji, Blagoje Acević i majka Bukica najverovatnije poginuli u partizanima, odlučila je da joj sve ispriča. Stela je imala već 5 godina i mogla je da ponešto razume. "Ti se ne zoveš Miradija. To je ime koje sam ti ja dala. Tvoje pravo ime je Ester Bahar, a zvali su te Stela. Ti nisi Romkinja, već Jevrejka." Stela nije sve shvatila, ali je ipak nešto zapamtila. "Ništa se nije promenilo nakon ovog razgovora i Stela bi verovatno ostala kod Hajrije da nije došlo do svadje izmedju Hajrijinog supruga i njegovog suseda koji je, za osvetu, prijavio policiji da je Hajrija ukrala jevrejsko dete. Policija je došla u selo u pratnji predsednika Jevrejske opštine iz Prštine, Josefa Josifovića. Tražili su od Hajrije da im kaže istinu. Ona im je sve ispričala, naglašavajući da joj je baka Bahar rekla da, aka se niko od njih ne vrati, zadrži dete. Josifović je zahvalio Hajriji što je spasla jevrejsko dete, i objasnio joj da Stela ne može da ostane kod nje, već treba da je odvedu u dom za jevrejsku siročad u Beogradu. Svi su briznuli u plač, Stela se prilepila uz Hajriju i nije htela da ide, morali su je uzeti silom. Hajrija je sva u suzama trčala za njima i uspela da Steli da dva tvrdo kuvana jaja, što je jela sledećih par dana, dok nije došla u Dom u Beogradu. Tamo je sedela ispod stola i stalno plakala. Osoblje u Domu nije znalo šta da radi, niko nije umeo da govori sa njom. Jedna vaspitačica, koja je znala malo romski, prišla joj i pitala "Kako se zoveš?" "Zovem se Miradija, ali moje pravo ime je Ester Bahar". Vaspitačica se onesvestila. Bila je to njena majka Bukica. Ali, Stela nije htela da čuje za nju i stalno je tražila da je vrate njenoj mami Hajriji. Ni Hajrija nije mirovala. Morala je da vidi svojim očima šta su uradili sa njenom Miradijom. Pošla je prema Beogradu, nešto pešice, nešto volovskim kolima i stigla u Dom, da još jednom zagrli svoju Miradiju. Kad je videla da je Stela našla svoju majku, koja nije poginula u partizanima, otišla je.

Stela je celog života nosila u srcu ljubav prema svojoj majci Hajriji i bilo joj je teško da prihvati novu majku, iako joj je tako govorio razum. Stela, danas Ester Levi, živi u Ramat Ganu sa svojom porodicom.

Hajrija Imeri-Mihaljić umrla je 90-tih godina, siromašna i anonimna, ne znajući da je 1991. godine proglašena Pravednikom medju narodima.

Kako je Beti Bahar preživela holokaust

Beti-Benvenida Bahar, kći Rivke i Arona, rodjena je u Skopju 1939. godine. Njen otac je imao radnju električnih aparata u ortakluku sa Aleksandrom Todorovim, s kojim je bio u dugodogišnjem prijateljstvu, te je mala Beti provodila mnogo vremena kod Todorovih.

Kada je 1941. godine Makedonija aneksirana od strane Bugara, počela su teška vremena za Jevreje. Dok je ostalo makedonsko stanovništvo dobilo bugarsko državljanstvo, Jevrejima je to bilo uskraćeno i oni su ostali bez ikakvih gradjanskih prava. Na jevrejskim stanovima bio je natpis Evrejsko žilište, nosili su žuto dugme, a muškarci su upućeni na prisilni rad u radne čete.

11. marta 1943. godine Bugari su uhapsili sve Jevreje Makedonije i doveli ih u Skopje, u magacine duvana "Monopol", da bi ih tokom mesec dana, u tri transporta, predali Nemcima, koji su ih odveli u logor smrti Treblinku, odakle se niko nije vratio.

Beti je tog kobnog dana bila kod Todorovih. Otac Aron zamolio je svoje prijatelje Alkeksandra i Blagu da mu kćerku pričuvaju, verujući da se radi samo o nekim formalnostima, koje će se obaviti za kratko vreme. Medjutim, Rivku i Arona zadesila je ista sudbina kao i sve Jevreje Makedonije, Trakije i grada Pirota. Tako je Beti ostala kod Todorovih, koji su je prihvatili kao svoje dete. Da bi izbegla denunciranje, Blaga je na sva sumnjičava pitanja o devojčici odgovarala da je to njena vanbračna kći, što je u ono doba bila sramota i izazivalo prezir. Todorovima se 1947. godine rodio sin, kojeg je Beti, tada zvana Kristina Todorov, smatrala svojim rodjenim bratom. Tek kada joj je bilo 12 godina, saznala je za svoj pravi identitet i da u Izraelu ima rodjake. Tako je 1951. došla u Izrael.

Rastanak od porodice Todorov bio je težak, ali je Beti s njima održavala stalnu vezu. Na svoje svadbeno putovanje otišla je u Skopje, kod roditelja i brata, a Blaga je dolazila u Izrael, prilikom njenog porodjaja.

Beti Bahar-Azuri živi danas u okolini Tel Aviva. Ime sina, kćerku i unuke. Godine 1980. Blaga i Aleksandar Todorov proglašeni su Pravednicima medju narodima.