izvestaj sa proslave <klikni>

OSNOVNA ŠKOLA ”BRAĆA BARUH” – PRVIH 40 GODINA

bb.jpg (35366 bytes)

 OKRUŽENJE

U nekadašnjoj Ulici princa Evgenija broj 11 sagrađena je škola “Braća Baruh” koju je 8. marta 1964. godine svečano otvorio potpredsednik SFRJ Aleksandar – Leka Ranković.

Bronzane biste braće Baruh, vizuelni pečat škole, uradio je akademski vajar Gradimir Aleksić.*

U srcu Dorćola (jevrejske Jalije), u delu između Dušanove (nekadašnjeg Vidinskog sokaka), Dubrovačke i Malog Kalemegdana, gde je bio čuveni Bitpazar, nadomak Dunava i Save, smeštena u blizini Dositejevog liceja (sadašnjeg Vukovog i Dositejevog muzeja), Bajrakli džamije Sulejmana II iz 1690. godine, nedaleko od Skadarlije, Glavne čaršije ili Zereka (danas Ulice Kralja Petra), tik uz deci najdraže mesto – ZOO vrt – nalazi se naša škola, podignuta u socrealističkom maniru, poput brojnih stambenih i ostalih zdanja koja su posle Drugog svetskog rata dodatno izmenila nekadašnji izgled najstarijeg dela grada čiji su ga žitelji – Srbi, Jevreji, Grci, Cincari i drugi – zanatlije, trgovci, učitelji, alasi, pisci, umetnici, boemi, u pesmi nazivali malim Carigradom.

Više puta rušen, paljen, bobmardovan, Dorćol je ipak zadržao osoben, neuništiv duh, a svako ko bar jedne cipele podere koračajući njegovim ”sokacima” trajno ga nosi u srcu – i na Menhetnu, i u Melburnu i u Kejptaunu, duh ljudi koji katkad ćute, često viču, ali nikad ne šapuću. U njemu se rađaju bistra, radoznala, nadarena, velikodušna deca, ne baš uvek okružena materijalnim izobiljem, zadojena predanjima o kalemegdanskim lagumima, rimskim bunarima, tvrđavama, slavolucima, kulama, tamnicama, kasarnama, konacima dahija, kabadahija, ustanika, prinčeva, voždova, osvajača i osloboditelja, spomen česmama, svetim izvorima, crkvenim zvonima ... i, naoružana tradicijom, prepoznatljivim, čvrstim, karakterom, mangupskim šarmom i nenametljivim rodoljubljem, baš tu izrastaju u građane sveta srpske, jevrejske, romske, muslimanske, goranske, hrvatske, slovenačke, nemačke … nacionalnosti. Sa mesta s kojeg su horizont osmatrali Haim Davičo, Dimitrije Kumanudi, Jovan Kujundžić, Pelivan, Mihailo Petrović Alas, otac, majka, sestre i braća Bruh, danas u budućnost gledaju i naši đaci i nastavnici – dok sa Ljubomirom Simovićem i Miloradom Pavićem čekaju u redu za burek i novine.

Objedinjujući proslavu šeststogodišnjice Beograda – prestonice i cetrdesetogodisnjice naše škole, s toplinom i pijetetom setićemo se porodice Baruh i kolega koji su deo života vezali za ovaj dečji dom, a više nisu s nama.

IME

Braća Baruh, sinovi Buline Jarhi i Elijahua – Ilije Baruha (Isidor – Isa, Baruh – Bora i Josif – Joži) pali su za otadžbinu, a zahvalan narod podigao im je nekolika spomen obeležja. Pored ostalih, ulica iz koje su potekli nosi njihovo ime, a na mestu roditeljske kuće sazidana je istoimena škola.

BIOGRAFIJE

Isidor Baruh, inženjer (1910 –1941) rodio se u Beogradu, gde je završio Tehnički fakultet. Radio je u Smederevskoj Palanci i u beogradskoj fabrici “Mikron” odakle je otpušten zbog revolucionarne delatnosti. Prevodio je marksističku literaturu. Godine 1940. osuđen je na osam meseci zatvora. Po izbijanju ustanka bio je politički rukovodilac u Kosjeriću, odnosno u Crnogorskoj i Užičkoj partizanskoj četi. Poginuo je 29. avgusta 1941, a za narodnog heroja proglašen je 1953.

 

Bora Baruh, slikar (1911-1942) rođen je u Beogradu, gde je 1934. godine diplomirao na Pravnom fakultetu. Slikarstvo je studirao u Parizu (1935-1938), a potom je proteran u Jugoslaviju. U zemlji je često hapšen i zlostavljan, a 1940. godine sproveden je u logor u Bileći. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije odvode ga u logor u Smederevu, odakle beži u Šumadijski odred, a zatim se priključuje Kosmajskom. U oslobođenom Užicu bavi se propagandnim radom. Na povratku iz Sandžaka uhvaćen je kod Nove Varoši i streljan u Jajincima 7. jula 1942. U svetu slikarstva najprepoznatljiviji je po pejzažima, mrtvim prirodama i portretima. Izlagao je u Parizu, Londonu, Hagu, Beogradu i Zagrebu, a njegova ulja posthumno su predstavljena ljubiteljima umetnosti širom Jugoslavije i Evrope. Beogradski Narodni muzej nedavno je priredio retrospektivu Baruhovih dela.**

Josif Baruh, profesor (1913 – 1941) rođen je u Beogradu, gde je završio Filozofski fakultet. Prvi put je uhapšen posle studentskih demonstracija, a do smrti još dvadesetak puta. Godine 1939. zaposlio se kao profesor filozofije u Petrovcu na Mlavi. Od 1941. godine deluje ilegalno u Bajinoj Bašti, gde je osnovao četu čiji je politički komesar bio. Umro je u Užicu 8. oktobra 1941. godine, od rana zadobijenih u borbi kod Bajine Bašte.

HIMNA

Đaci škole ”Braća Baruh”, od osnivanja do danas, u njoj su usvajali etiku i sticali znanje i veštine koji su im omogućili da uspešno nastave školovanje i izaberu atraktivnija zanimanja, kao i da učestvuju na mnogim opštinskim, gradskim, državnim i međunarodnim takmičenjima i da kući donesu brojne diplome, nagrade i trofeje. Drugovi su im pružali podršku, ponekad mislima, ponekad skandiranjem, a ponekad školskom himnom.

Školska svečana pesma prvi put je izvedena na Dan škole 24. aprila 1998. Komponovala ju je Zvezdana Marnić, profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu koju je u ”Braći Baruh” muzici učio gospodin Ljuba Živanović. Autori teksta bili su profesor srpskog jezika Dragomir Kačarević i njegovi talentovani učenici.

GENERACIJE

Školu ”Braća Baruh” pohađala su deca radnika, činovnika, sportista, novinara, glumaca, režisera, književnika, političara, generala ... kao i poneki potomak ”najvećeg sina naših naroda”. Neka su izrasla u ”pekare, lekare, apotekare”, neko je ”postao” Darko Bajić, neko Nenad Lalatović, neko Džej Ramadanovski ... a gotovo svi su čestiti ljudi.

 

*Skulptor Gradimir Aleksić bio je u školi ”Braća Baruh” nastavnik likovnog vaspitanja.

** Dobrotom njegove sestre Sonje koja je za života pokazala veliko zanimanje za rad i napredak OŠ ”Braća Baruh", zidove naše škole ukrašavaju slike ovog umetnika i njima se posebno ponosimo.

Proslava 40 godina skole ce biti obelezena u prostorijama Jevrejske Opstine u BGD 23-24-og Aprila.

Istim povodom bih pozvao sve koji su posetioci sajta da pomognu prilozima za  skolu. Parket u Sali za fizicko je totalno propao I nema nikakvu podlogu - te je inspekcija skoro zabranila njenu upotrebu, tusevi ne rade, namestaj, table, pribor sve bi bilo od pomoci.

Svi mi koji smo rastrkani po raznim zemljama bi mogli da pomognemo rabljenim namestajem I priborom iz bogatijih zemalja (ja to pokusavam ovde u Svajcarskoj). Stvar je hitna I kao kontakt neka posluzi moj e-mail isa.alkalay@skyguide.ch .

 

Senima Brache Baruh

1933.

 

Besramno se krije

Pospana Evropa,

nedostojna suza

s nebeskoga stropa.

mati, sta to radis?

oni ne pristaju,

oni chuju ralje.

chitam, deco, kadish.

oni zive otpor,

oni vide dalje.

sklanjajuci ochi

s munkovog krika,

ravnodusno pita:

kakva je to vika?

mati, sta to radis?

oni ne pristaju,

oni chuju ralje.

chitam, deco, kadish.

oni zive otpor,

oni vide dalje.

vagnerom se stiti

od tenkovske rike,

zvonom svetog pavla

od shkripe "svastike".

mati, sta to radis?

oni ne pristaju,

oni chuju ralje.

chitam, deco, kadish.

oni zive otpor,

oni vide dalje.

U Beogradu, aprila 2004

Vesna Milincic

 

Upravo se vratih iz Beograda sa proslave 40-godisnjice skole Braca Baruh. Bilo je "radno I svecano".

Gore je pesma koju je na moju opasku da bi Braca Baruh danas bili pripadnici OTPOR-a, napisala Vesna Milincic - bibliotekar skole.

Evo izvestaja:

Cetrdeset godina osnovne skole "Braca Baruh" se mogu opisati na dva nacina:
emotivno I novinarski. Novinar nisam, emotivan jesam, ali taj nacin, opet,
ne bi bio prihvatljiv za auditorijum.

Dakle, po obicaju, sibam sredinom pa dokle stignem.

Dosta je I malo je cetrdeset godina za jednu Osnovnu Skolu.

Malo u zemljama gde tradicija, znamenja, znacenja, istorija ne bivaju tako
cesto "tjunovani" shodno ..."da ne lajem"...kako bi rekla Sonja Baruh.

Mnogo je I znacajno je I divno je za Dorcol, Beograd i ... sire. 

Vremena se menjaju, ljudi, okolnosti, senzibilitet  - mnogo se toga
promenilo od kada sam sedeo na krilu Leke Rankovica u prvom redu na
priredbama. Mnogo se toga promenilo I mnogo je toga sacuvano - pre svega u
dusama onih koji su najvazniji u ovoj prici - u dusama ucenika I profesora.

Na priredbi odrzanoj u Sali Jevrejske Opstine Beograda, ucenici O.S. Braca
Baruh su pevali na srpskom I hebrejskom, perfektno izvodili komade o
Karadjordju, Carobnjaku iz Oza I pevali himnu skole koja odise Dorcolom,
starim, kakvog ni ja nisam upoznao. Odise I senima siromasne, junacke,
pozitivne mladosti koja odatle krece u zivot... I preranu smrt ponekad.

Nije li I Djindjic bio stanovnik Dorcola? Nije li I on izbrao da da sve
zemlji koju je voleo I nije li I on imao najvise od svih da ponudi... I nije
li... Koliko jos generacija...?

Nekada slavljeni zato sto su bili komunisti, pa zatim osporavani zato sto su
Jevreji, pa opet osporavani zato sto su komunisti...

Njihovo ime I poruka odolevaju svim atacima jada I cemera koji nas pohodi
ovih godina I uvek zaslugom izuzetnih ljudi koji su se vezali za ime te
skole koje pre svega simbolizuje raznolikost, suzivot, toleranciju,
upornost, resenost, odlucnost I plemenitost I nemirenje sa nepravdom ma sta
joj bio uzrok. 

Ne-pristajanje na poraz je ono sto Dorcol ima da ponudi svetu I svaki put
kada je ime te skole dovedeno u pitanje bilo je ljudi, na mestima gde se
odlucivalo, koji su umeli to da prepoznaju i... hvala im. 

A deca? Nije lokal-patriotski, nije patetika u pitanju - jednostavno, bez
obzira odakle dosla - deca na Dorcolu prepoznaju te poruke I zive ih,
utrkuju se u stvaranju I rastu - I te kako rastu. Trebalo je samo videti
dorcolske "ustanike" I "hajduke" I samog "Karadjordja" na sceni, trebalo je
videti male patkice, cije su oci sijale iza narandzastih kartonskih kljunova
kada su na "bis" izodili svoju tacku... 

Mnogih nema vise, mnogi su otisli, mnogi su ostali, mnogi su se promenili u,
I oko, skole Braca Baruh, no ti klinci stasavaju sve I svaki put sve vise
iznenadjujuci sve nas. Ima li lepseg svetionika za njih, u tmini koja nas
okruzuje, od saznanja da se iz najnizih I najsiromasnijih slojeva beogradske
Jalije, iz porodice sa sestoro dece, moze stici do univerzitetskih I
univerzalnih visina. 

Prvih cetrdeset godina skole je tu, cestitke svima koji su se ugradili u
njih, nada za one koji dolaze, poverenje da ce uspeti da vide vise, lepse I
sire sa uglova ulice Braca Baruh. 

Beograde, Dobro Jutro - osvanulo je jutro 23 Aprila 2044 godine. Danas
Osnovna Skola Braca Baruh slavi 80 godina postojanja. Braca Baruh su rodjena
pocetkom proslog veka u siromasnoj porodici...

Isa Alkalay

bb1.JPG (32037 bytes) bb2.JPG (28473 bytes) bb3.JPG (27890 bytes) bb4.JPG (20977 bytes)

      
    Nazad na stranice MAKABIJADE