Blic News, 2. oktobar 2002.

Hazarski recnik najbolji srpski postmoderni roman

Roman Milorada Pavica dobio je najvise glasova u anketi “Blic Newsa“ medju tridesetoro pisaca, kriticara i citalaca

 Autor: Vesna Tassic

 Prvo mesto u anketi „Blic Newsa“, u kojoj je trideset pisaca, knjizevnih kriticara i citalaca biralo najbolji postmoderni roman napisan na srpskom jeziku, pripalo je „Hazarskom recniku“ Milorada Pavica.

Pisci i kriticari su glasali skoro identicno, a osetna razlika pokazala se u izboru citalaca, koje su ovom prilikom predstavljale licnosti sa srpske drustvene scene. Kao najbolje, anketirani su predlozili preko 70 romana, nekoliko proznih dela iz drugih zanrova, jedan scenario, te par tekstova nepoznatog sadrzaja, a jedno mesto je rezervisano za ucinak prijatelja. Postmodernizam se tako pokazao kao pojam vrlo rastegljiv i prilagodljiv raznim tumacenjima i potrebama. Tako su, kao postmodernisticka, vidjena dela Pavica, Svetislava Basare i Davida Albaharija, ali i „Recnik“ Vuka Karadzica, romani Milosa Crnjanskog, aforizmi Dusana Radovica, te „Sovjeti zdravago razuma“ Dositeja Obradovica.

Iako je bilo razloga da se veruje da ce roman o Hazarima, nase najcesce prevodjeno knjizevno delo u poslednjih 15 godina, skupiti daleko najvise glasova, ispostavilo se da postoji jos nekoliko /postmodernih/ romana i pisaca oko cijih kvaliteta postoji neka vrsta opste saglasnosti, kao sto je to bilo u slucaju Pavicevog romana. To se odnosi, pre svega, na romane Radoslava Petkovica i Svetislava Basare. Petkovicevi „Sudbina i komentari“ imaju jedanaest glasova, cetiri manje od „Hazarskog recnika“. „Fama o biciklistima“ sadasnjeg ambasadora Jugoslavije na Kipru, na trecem mestu, dobila je deset glasova.

„Cink“ Davida Albaharija, gurua postmodernizma u Srbiji, koji je ovaj status zasluzio pisanjem i prevodima, odabralo je sedmoro anketiranih, sto je bilo dovoljno za cetvrto mesto. Peto mesto podelilo je cak pet knjiga. „Snezni covek“, sto je drugo Albaharijevo delo medju prvih deset, zatim „Pescanik“ Danila Kisa, dva romana Gorana Petrovica - „Opsada crkve Svetog Spasa“ i „Sitnicarnica Kod srecne ruke“, te „Put u Birobidzan“ Judite Ssalgo, ciji je knjizevni opus, na nesrecu ili srecu, imao veci odjek kod njenih kolega nego kod sire publike. Deseto mesto u ovoj anketi takodje je podeljeno, i to izmedju /postmodernistickog?/ romana „U potpalublju“ Vladimira Arsenijevica i „Besnila“ Borislava Pekica.

Iako je dobio najveci broj glasova, Pavicevo ime pomenuto je samo uz dva romana. Drugi naslov je „Predeo slikan cajem“. Na listi predlozenih najboljih knjiga, najvise dela imaju Albahari i Basara, obojica po sest naslova. Tu su Albaharijev „Sudija Dimitrijevic“, „Kratka knjiga“, „Cink“, „Opis smrti“, „Snezni covek“, „Mamac“. Od Basaranih romana pomenuti su „Looney Tunes“, „Sveta mast“, „Kratkodnevica“, „Peking by night“, „Fama o biciklistima“, „Napuklo ogledalo“. Iza dvojice „stranaca“ /Albahari zivi i radi u Kanadi/, nalaze se Milos Crnjanski, Borislav Pekic i Danilo Kis sa po cetiri naslova, Goran Petrovic sa tri i veca grupa pisaca sa dva romana.

I ima i nema

Buduci precizno nedefinisan, pojam „postmodernizam“ svako je tumacio prema sopstvenom nahodjenju. Pisac Dragan Velikic, odbijajuci da ucestvuje u anketi, objasnjava da „mi nismo imali ni modernu, a kamoli postmodernu“.

„Uvek je lakse da se covek obracuna sa floskulom nego sa imenom i prezimenom. Postmoderna jeste zamor moderne, kao sto bi rekao Misko Suvakovic. Mi zapravo imamo tek mali kasalj postmoderne, zato je jednostavnije reci da mi, jednostavno, imamo dobre pisce!“

I Momo Kapor kaze da ne zna sta je postmoderni roman.

- Postoje, naravno, sjajni romani pisani raznim literarnim postupcima, ali ono sto je za nas danas postmoderni postupak to su sigurno u svoje vreme bili „Braca Karamazovi“ u odnosu na romane koji su se pisali pre toga - tvrdi Kapor.

- Bauk postmodernizma kruzi Evropom. U sustini, sta je to postmoderna? Ako je to stavljanje u novi kontekst razlicitih postupaka i citata, onda je to pre gotovo jednog veka bio kolaz Pabla Pikasa ili Zorza Braka u slikarstvu, jer su oni lepili razne stvari na svoja platna - od tapeta, novinskih naslova, karti za metro do komada drugih autora. Isti taj postupak primenjuje se danas u knjizevnosti, samo sa velikim zakasnjenjem. Ne volim da se na knjizevna dela lepe etikete. Moji savremenici su jos uvek Eshil ili Lav Tolstoj. Jos nisam procitao nesto modernije od toga.

Pet jednako je sest

Knjizevna kriticarka Ljiljana Sop kaze da postmoderna, ma sta to bilo, za nju nije pravac u umetnosti vec „osecanje sveta i odnos prema njemu“.

„Niti se pojavila tek onda kada je teorijski registrovana i kritic/ars/ki podrzana, niti ce nestati kada pod pritiskom neceg novog i drugacijeg oglase njenu smrt. Stoga moj izbor pada na romane koji /mozda sa izuzetkom Basare/ nisu pisani da bi se pripadalo postmoderni, nego da se umetnicki preispitaju njeni postulati i njene mogucnosti prevedu na jezik srpske knjizevnosti. Dobre knjige, uostalom, uvek traze i nude vise od pripadanja jednom sistemu promisljanja i izrazavanja sveta“.

- Buduci da je postmoderna u pitanju - kaze Ljiljana Sop - prihvatimo da pet jednako je sest.

Mogucu raspravu o tome sta jeste a sta nije postmoderno u savremenoj srpskoj knjizevnosti i kako se to odredjuje i Teofil Pancic ostavlja za neki dokoniji trenutak.

„Ovde sam se zadrzao na delima onih koji su vecinom i generacijski i poeticki vec ‘kanonizovani’ kao postmodernisti. Usput sastavljajuci ovu listu, primetio sam da ima znatno vise zbirki prica koje bih cista srca izabrao, nego sto je to slucaj s romanima, sto valjda nesto govori o preovladjujucem senzibilitetu jednog narastaja. Poredak je abecedan, dakle nevazan.“

Rangiranje zeli da izbegne i kriticarka Vladislava Gordic-Petkovic, koja je svoju listu najboljih navela azbucnim redom.

„Razlog je jednostavan: postmodernisticki roman u najuzem znacenju te reci - dakle, roman kao radikalni, dosledno provedeni eksperiment sa pripovednim konvencijama, autorskom figurom i citalackom percepcijom - u srpskoj literaturi ne postoji. Najvise su se toj mojoj provizornoj definiciji postmodernog romana priblizili Judita Salgo i Sreten Ugricic, ali su oni, pri tom, svesno rizikovali komunikativnost svoje proze sa sirim citalackim krugovima, sto sa postmodernizmom ne mora biti slucaj /odlican primer eksperimentalne razigranosti i citljivosti svakako su romani Dubravke Ugresic/“.

Roman koji to nije

Nevoljno na anketu odgovara kriticar Ivan Radosavljevic, jer ne misli, kaze on, „da se vrhunska knjizevna /i uopste umetnicka/ dela mogu medjusobno odmeravati poput atleticara na trkackoj stazi“.

„Nemoguce je reci: ‘ovo je najbolje remek-delo, prvo mesto, ovo je za dlaku slabije, drugo mesto’ i tako dalje. Sta je bolje, Leonardova ‘Tajna vecera’ ili Mikelandjelova ‘Sveta porodica’?

Zatim, zasto samo pet romana? Sta cemo sa onim sestim /sedmim, petnaestim.../ koji bi trebalo da budu, navodno, ‘za dlaku slabiji’, a ovde uopste nece biti pomenuti? Na anketu, ipak, odgovaram, a prilozeni spisak sastavljam u velikoj meri proizvoljno i molim da me niko suvise jako ne drzi za /ovu/ rec.“

Dejan Ilic insistira na sest romana. „Dakle, ne pet nego sest, ili cak osam romana, sasvim u duhu postmodernisticke poetike shvacenih - pogresno, razume se - kao poigravanje obrascima, kao narusavanje ili parodiranje pravila. Njima dodajem i ‘Ssteficu Cvek u raljama zivota’ Dubravke Ugresic, kao nezaobilaznu kada se prica o postmodernizmu na ovom prostoru. I, da bih bio dosledan, kao desetu ovom spisku dodajem knjigu ‘Infinitiv’ Sretena Ugricica, koja u stvari uopcte nije roman“.

Za Adrijanu Marcetic svi od navedenih romana poseduju i specificne vrednosti koje ih kvalifikuju kao dobre knjige. Ona istice Basarin specificni humor, Albaharijevu lakocu pripovedanja i alegorizaciju nase stvarnosti kod Pisareva.

- Rec je o knjigama cije su vrednosti vec visestruko potvrdjene i to na razlicite nacine - kaze Mihajlo Pantic. - Najvazniji od njih je prijem kod citalacke publike, zatim odnos knjizevne kritike prema njima, kao i odjek tih romana u svetu.

Ovom spisku bi Vasa Pavkovic mogao dodati jos 30-ak naslova, jer, kako kaze, „svedoci smo vrhunca srpske romaneskne knjizevnosti“. Pavkovic tvrdi da je, kada su romani u pitanju, ovo bio najbolji period u dosadasnjoj srpskoj knjizevnosti, sto je, po njemu, slucaj i sa pripovedackom prozom, pa i s esejistikom.

„Mada smatran i savrsenim, broj pet, pre svega, nije dovoljan da se njime iskaze sva raznolikost i sav znacaj srpskog postmodernog romana. Ali se i njime nesto moze naglasiti“, smatra Gojko Bozovic.

„Pocnimo od toga da vec pogled na imena pisaca i naslove njihovih dela govori kako tu nije rec samo o knjigama koje ulaze u krug najvaznijih jedino kada je rec o kontekstu postmodernizma. Kako vec biva sa ostvarenim knjigama, one prevazilaze poeticke i vremenske granice. Na jedan nacin, to se desava u Kisovom „Pescaniku“, u kome mozemo pratiti smenjivanje modernisticke i postmodernisticke paradigme. Na drugi nacin, to se moze videti u „Sudbini i komentarima“ Radoslava Petkovica, gde se na superioran nacin operise sa pojedinim rekontekstualizovanim konvencijama anglosaksonskog protorealistickog romana. Tako stvar izgleda sa stanovista poetike. Ako je o vremenu rec, ono ce se, za razliku od citalaca, namuciti sa ovim knjigama.“

Cas anatomije

Iako nezaobilazan kad je domaci postmoderni roman u pitanju, David Albahari ne zeli da ucestvuje u anketi. Za Svetislava Basaru je, pak, i cetiri romana u ovakvom izboru dovoljno. „Mnogo je pet“, kaze.

Radoslavu Petkovicu, autoru romana „Sudbina i komentari“ /Ninova nagrada 1993, „Mesa Selimovic“ za knjigu godine, Borbina nagrada za roman godine.../, takodje nije do anketnih izbora. Prijateljstva su mu, kaze on, znacajnija od bilo kakve liste sumnjive vrednosti.

Pisac Vule Zuric kaze da pristankom na ovakvu anketu koje je „jos jedno neumjesno pljuckanje“, prvo se, znajuci odgovor, pitas da li uopste i postoji pet, ne postmodernih, nego pet romana uopste.

„Posto je odgovor brzometno pozitivan, znas da bi mogao da nabrojis pet romana naseg najveceg pisuceg pisca Davida Albaharija i da zavrsis preuzetu obavezu. Duznost bi bila ispunjena i kada bi, njuseci oktobar, napisao ime samo jednog pisca i naslov romana koji je napisao - Hamza Humo ‘Grozdanin kikot’. Ovako ili onako, kosarka nam ne gine. Zato u petorku, pamteci i jedan bljesteci roman Bodiroginog prezimenjaka Mikaila, biram Crnjanskog i Tismu, cija su navedena djela prije svega knjige od kojih je vrijeme ubljuvano istorijom nacinilo romane, Petkoviceve i Basarine rukotvorine kao potvrdu da od pripovijedanja kod Srba nikad niko i nije imao namjeru da kidne, te Sterijin tekst, uz napomenu da mi je, zbog ‘Davorja’, zao sto ne zaiskase i top-ssuc-muc listu knjiga poezije.“

Za Milisava Savica „sve sto je novo uglavnom je i staro, a prvi postmodernisticki pisac u srpskoj prozi je Dositej Obradovic“.

„Njegovi ‘Sovjeti’ su pokusaj realizacije ideje o totalnoj knjizevnosti i lep primer ukidanja razlika izmedju originala i falsifikata. I Vuk Karadzic je na neki nacin postmodernista. U njegovom ‘Rjecniku’, dakle naucnom delu, ima bolje proze nego u nekim cistim proznim delima“. Treca velika knjiga za njega je „Roman bez romana“ J. S. Popovica, „lepa igra o pisanju i o tome da se knjizevnost moze graditi na samoj knjizevnosti“. Takodje, sva putopisna proza Rastka Petrovica ima nesto u sebi od postmodernisticke poetike, a „Itaka i komentari“ Milosa Crnjanskog, kaze Savic, na cudesan nacin spajaju poeziju i prozu, esejistiku i fikciju, dokumentarno i izmisljeno.

Srdjan Valjarevic kaze da ne zna sta je postmodernizam po definiciji. Knjige koje pominje, prema njegovom osecaju, bile su postmodernisticke u trenutku kada su objavljene. Medju njima je i „Ruza lutanja“ Miroslava Mandica. Naime, Mandic je 9. novembra 1991. godine u podne, u Londonu, sa groba Vilijama Blejka krenuo na svoje desetogodisnje hodanje Evropom. Svakodnevno hodajuci 20 km, prosao je Englesku, Holandiju, Nemacku, Cehoslovacku, Madjarsku, Jugoslaviju… i tako zapoceo gradjenje Ruze na tlu Evrope. Tokom tih 20 kilometara, ponekad u drustvu prijatelja, ponekad sam, obavljao je planom predvidjena dnevnicka belezenja recima, crtezom, fotografijom. Posle svake zavrsene godine Mandic objavljuje knjigu dnevnickih zapisa, od 1992. do 2001.

Pored navedenih na listi, Laslo Blaskovic bi nizu rado dodao „Cas anatomije“ Danila Kisa, zakljucujuci da se ta „prisilna“ teorijsko-esejisticko-polemicka knjiga vremenom preobrazila u roman.

„Uostalom, i moj odnos spram ukletog pojma ‘postmodernizam’ menjao se na sve strane - od navodne znacenjske providnosti, preko ideoloskih identifikacija i teorijskih bespuca, do osecaja potpune potresne ironije koja prelazi u neizrecivo uzivanje“, kaze Blaskovic.

Knjizevnost i tragedija

Uprkos nesaglasju o /ne/postojanju postmodernizma, njegove apologije i osporavanja, pisci i kriticari su glasali otprilike isto, bar kada je rec o prvih pet naslova. Izbor citalaca nije bio tragican kada je rec o kvalitetu knjiga koje su naveli kao najbolje. Njihova obrazlozenja pokazuju da kvalitet mozda jeste bio jedan od kriterijuma kojim su se rukovodili, ali da to pojam postmodernizma svakako nije bio. Sto, uostalom, ocigledno vazi i za neke pisce i kriticare.

Prepoznatljiv glas Avrama Izraela, autora knjige „Dani za Beograd - gotovo“, objasnjava da je za njegov izbor bilo presudno to sto „sve navedene knjige govore o ljudima na ovim prostorima, njihovim zabludama, vizijama, istoriji, pa samim tim o svima nama, o svim nesrecama koje smo doziveli“. Biljana Kovacevic-Vuco, pravnica, predsednica Jukoma, u svojoj listi navodi i hrvatske pisce jer, kako kaze, „srpsko-hrvatski smatra jednim jezikom u naucnom smislu, a razlicitim u politickom“.

Dragoljub Ackovic, predsednik Romske kongresne partije, smatra da u „poslednjih nekoliko godina roman nije znacajan kao forma kojom se iskazuju nasi savremeni autori“.

„Verovatno je uticaj tehnologije ucinio da se i romaneskna forma prevazidje. Smatram da ce DVD produkcija takodje uticati na pad interesovanja za samu rec, ali istinski ljubitelji knjige ostace verni svojoj prvoj ljubavi.“

I za Jevrema Brkovica, predsednika Dukljanske akademije nauka i umjetnosti, postmodernizam je prilicno neuhvatljiv.

„Njegove granice nijesu uvijek posve jasne, ali predlazem romane koji na razlicite nacine ilustruju neke od mogucnosti postmodernizma. Na jeziku bosanskom, hrvatskom, srpskom i crnogorskom.“

Za savetnika u republickoj policiji Bozidara Prelevica, u knjigama koje je naveo „ima i filozofije i jednostavnosti“.

„Obicno je nasa knjizevnost opterecena tragedijama i takva da se o srpskom narodu odaje karakter kakav mi se ne svidja. Ovo je onaj deo nase knjizevnosti koji je meni blizak i drag.“

Specificno znacenje postmodernizmu daje i novinarka Olja Beckovic. „Ako podjemo od toga da je nekada bilo moderno da se ne place kad se nesto cita i da se ne razume procitano, onda za mene postmoderna znaci, danas kad smo ostarili, odluka da razumes, places i podvlacis kad nesto citas. U tom smislu sam izdvojila navedene naslove.“

LISTA DESET NAJBOLJIH POSTMODERNIH ROMANA

1. „Hazarski recnik“, Milorad Pavic 14

2. „Sudbina i komentari“, Radoslav Petkovic 11

3. „Fama o biciklistima“, Svetislav Basara 10

4. „Cink“, David Albahari 7

5-9. „Snezni covek“, David Albahari 4

„Pescanik“, Danilo Kis 4

„Opsada crkve Svetog Spasa“, Goran Petrovic 4

„Sitnicarnica ‘Kod srecne ruke’“, Goran Petrovic 4

„Put u Birobidzan“, Judita Salgo 4

10-11. „U potpalublju“, Vladimir Arsenijevic 3

„Besnilo“, Borislav Pekic 3

NAJBOLJI POSTMODERNI ROMAN PO IZBORU KRITICARA

1. „Hazarski recnik“, Milorad Pavic 6

2. „Sudbina i komentari“, Radoslav Petkovic 5

3. „Fama o biciklistima“, Svetislav Basara 4

4-6. „Cink“, David Albahari 3

„Snezni covek“, David Albahari 3

„Put u Birobidzan“, Judita Salgo 3

7-11. „Pescanik“, Danilo Kis 2

„Strah i njegov sluga“, Mirjana Novakovic 2

„Opsada crkve Svetog Spasa“, Goran Petrovic 2

„Zlatno runo I - VII“, Borislav Pekic 2

„Pod senkom zmaja“, Djordje Pisarev 2

NAJBOLJI POSTMODERNI ROMAN PO IZBORU PISACA

1. „Hazarski recnik“, Milorad Pavic 6

2. „Sudbina i komentari“, Radoslav Petkovic 4

3-7.“Mamac“, David Albahari 2

„Fama o biciklistima“, Svetislav Basara 2

„Roman bez romana“, Jovan Sterija Popovic 2

„Pescanik“, Danilo Kis 2

„Besnilo“, Borislav Pekic 2

NAJBOLJI POSTMODERNI ROMAN PO IZBORU JAVNIH LICNOSTI

1-5. „Sitnicarnica ‘Kod srecne ruke’“, Goran Petrovic 3

„U potpalublju“, Vladimir Arsenijevic 3

„Fama o biciklistima“, Svetislav Basara 3

„Cink“, David Albahari 3

„Hazarski recnik“, Milorad Pavic 3

6-8. „Kuca mrtvih mirisa“, Vida Ognjenovic 2

„Sudbina i komentari“, Radoslav Petkovic 2

„Privatna galerija“, Balsa Brkovic 2