Andro Mosic

sa prezentacije u Zrenjaninu na Makabijadi 2009

Andro Mošić, (Beograd, 1946) dipl. inženjer elektrotehnike u penziji, afirmisan van granica Srbije kao pionir šahovske automatike i informatike; u toj ulozi nastupao na dve Olimpijade (Novi Sad, 1990; Jerevan 1996), dva meča za svetsko prvenstvo (Moskva 1985; Tehran 2000) i drugim šahovskim priredbama.
U svojoj profesionalnoj karijeri radio kao softveraš u Infostanu, u marketingu i razvoju Ei-Honeywell – Niš i u Institutu visokih tehnologija "Mihajlo Pupin". Na mestu rukovodioca marketinga organizovao mnogobrojne stručne prezentacije i nastupe Instuta u zemlji i inostranstvu; poliglota.
Kao đak i gimnazijalac aktivno se bavio muzikom i sportom.

*

Od penzionisanja piše stihove inspirisane satiričnim, dečjim i temama ozbiljnijeg, a poslenje dve i po godine, od gubitka sina, i tragičnog karaktera.
Do sada je objavio zbirke pesama "Kengurov skok" (2006), "Meteor" (2009) i prozno putopisno poglavlje u knjizi "Persija, putovanje kroz istoriju" (2004).
 
Za Šahovski savez piše feljton “Marsov gambit” o svom 30-godišnjem angažovanju na šahovskim takmičenjima.
Jezički doterao prevode igrokaza Oskara Vajlda "Zvezdani dečak" i Radjarda Kiplinga "Radoznalo slonče" (prepev 15 pesama uz igru i muziku) za izvođenje u Niškom lutkarskom pozorištu. Pesme su mu štampane u periodici i antologijama. Živi i radi u Beogradu.
Nastupao na Radio Beogradu i Etničkom Radio Melburnu.
Član književnih klubova "Branko Ćopić" i SKOR.

e-mail: mosic.andro@gmail.com
 

Kandidat za clana Udruzenja knjizevnika Srbije, a sa pesmom Zid placa je predstavljen u Antologiji Trajnik

Andro Mošić: prilogozi za knjigu PISCI U ANEGDOTAMA



Susret na Džekson Kriku (alternativno: Pod okupacijom)


Početkom zlatne jeseni, prvih dana maja (u Australiji je maj jesenji mesec!) šeta Andro Mošić sa suprugom Lepom pored rečice Džekson Krik, vračajući se iz Samberija u Gunavaru. Samberi je simpatično mesto-satelit milionskog Melburna, a Gunavara izuzetno lep rezidencijalni deo na blagoj visoravni, kilometar-dva udaljen od mesta. Odjednom Lepa skrene pažnju suprugu da im se približava mlađi čovek – Aboridžin. Nije trebalo mnogo da pesnik smisli kako da ga diskretno oslovi, pri čemu mu odmah saopšti da su 'visitors' i da nisu Englezi. Čuvši razgovor među supružnicima, on upita:
- 'Niste li možda Rusi?' – 'Bliski smo im, ali nismo Rusi', odgovoriše mu prijateljskim tonom i nastaviše: - 'Mi smo Srbi, malobrojan evropski narod', ali vi verovatno za nas ne znate.
– Kako da ne znam, pa i vi ste pod okupacijom kao i mi!
Objasnio im je u kraćem razgovoru da je iz centralnog kontinetnalnog grada Elis Springsa na jugu Severne Teritorije, da ima porodicu, da je stigao avionom preko Brizbejna i Sidneja, da je u Melburnu poslom...Razišli su se kao dobri prijatelji, poželevši iskrene lične i želje na dobrobit udaljena, a po mnogo čemu slična dva stara naroda.


Gostovanje umetničkog ansambla Descendance


Krajem zime 2008. godine u Beogradu su gostovali članovi istaknutog ansambla Descendance, koji gaji tradicionalnu pesmu, igru i ritmove prastanovnika Australije, čiji koreni sežu u najdavniju prošlost čovečanstva. Za jedinu javnu predstavu u Jugoslavenskom Dramskom Pozorištu, supružnici Mošić - Andro i Lepa, jedva su uspeli obezbediti karte; inters je bio iznad svakog očekivanja. Publika je bila oduševljena najneobičnijim zvucima didžeridỳa, praiskonskom igrom i emocijama koje su potvrđivale da prisustvuje jedinstvenom, do tada u Beogradu, neviđenom spektaklu.
Posle predstave usledio je neformalan susret sa izvođačima u prostranom foajeu. Pesnik nije slučajno poneo primerak svoje prve zbirke pesama Kengurav skok. Kad im je pokazao knjigu i kad su na naslovnoj strani ugledali svoju aboridžinsku zastavu, nisu mogli sakriti iznenađenje i oduševljenje. Poklonio im je knjigu s posvetom komentarišući, da mu je žao što sem pesme 'Yarra, Warra, Goonawarra', druge neće moći razumeti, jer su na srpskom, napisane ćirilicom.
– Naši najbolji prijatelji u Australiji su Srbi i sve što nas bude zanimalo prevešće nam, usledio je rutinski odgovor. Taj susret Andro Mošić prepričava s velikim ponosom. Sa umetnicima Descendance ansambla i dan-danas održava prijateljske veze putem e-maila.




Samo pet

Na programu sastanka književnog kluba, čiji je član i Andro Mošić, bila je ljubavna poezija. Ranije je napisao pesmu 'Lepa' koja se tematski uklapala u temu sastanka. Naime, on je u toj pesmi ime svoje supruge u stihovima preveo na 16, ne samo svetskih, već i 'malih' jezika. Simpatično je bilo čuti kako autentično žensko ime zvuči na norveškom, hebrejskom, gruzinskom, persijskom, jermenskom, grčkom, romskom, aboridžinskom...i kako se ono piše različitim azbukama navedenim u fusnoti. Poznanik iz kluba ga pri izlasku upita: - 'Govorite li vi 16 stranih jezika da ime svoje supruge prevedete na sve njih? Odgovorio je skromno da ne govori baš 16! – samo 5, pri tom ne računa novokomponovane jezike: bošnjački, hrvatski i crnogorski sa prostora nekadašnje Jugoslavije.


Žuta lopta

U junu 2009. Lepa i Andro Mošić provodili su godišnji odmor u Hercegnovom. Šetajući pored mora do Igala naiđu na prodavnicu atraktivnih suvenira i sportskih rekvizita, ispred koje se našla i velika korpa puna odbojkaških, rukometnih i drugih lopti; čak i jedna za ragbi! Andro kao bivši vaterpolista i zaljubljenik vodenih sportova upita da li slučajno imaju loptu za vaterpolo. Sportski razvijeni momak, očigledno prodavac-amater odgovori, posle dužeg preturanja i traženja po korpi pobednički, da imaju! Pesnikov mediteranski duh nadvlada formalan tok razgovora primedbom, da na lopti lepo piše voleyball, kao i da je površina lopte potpuno glatka, te nije moguća igra ni hvatanje rukom u vodi.
- 'Ne razumijem točno što piše, a nije ni važno što na njoj piše, ni što je glatka. No čôče, vidiš li da je žuta – znači da je za vaterpolo!'...
i, odlučno mu uzevši loptu iz ruku, vrati je u koš.
Nastavivši večernju promenadu, Andro je sa velikom setom ispričao Lepi, kako su brzo prošli davna leta kada je kao član ekipe beogradskog 'Studenta' pre više decenija prisustvovao ubedljivim porazima svog kluba od jugoslovenskih vodećih vaterpolo klubova – bokokotorskih ekipa 'Jadrana' i 'Kotora'.

Anegdote sa šahovskih prvenstava

U hotelu 'Jugoslavija' do NATO bombardovanja je održano mnogo vrhunskih šahovskih turnira, među kojima i državna prvenstva, na kojima je inženjer Andro Mošić učestvovao sa svojim jedinstvenim sistemom MARS kao stručnjak za automatsko prenošenje i prikazivanje partija (u realnom vremenu).

Sećanje prvo

Kada se usavršen sistem za automatsko prenošenje i prikazivanje šahovskih partija pojavio u turnirskoj praksi izazvao je veliko interesovanje ne samo šahovske publike, već i mnogih drugih. Jedan pomalo zbunjeni posetilac, ne razmišljajući upita konstruktora Mošića 'gde odlaže pojede-uzete figure sa velikog svetlećeg semafora? na šta ovaj sav iznenađen razmisli kako da odgovori a da ne uvtredi radoznalca.
Kako se na klasičnim magnetskim tablama figure odlažu na stalak montiran neposredno ispod table, to on mirno odgovori da se isto tako 'figure slažu ispod svetlećeg šah-semafora'. Posetilac je bio zadovoljan odgovorom, a Mošić još više jer ga nije uvredio a nije ga ni prevario. Stvarno, svetleće 'pojedene' figure se ugase i praktično se električna energija iz izvora koji se nalaze u donjem delu uređaja na neki način vraćaju 'odnosno ne troše'.

Sećanje drugo

Po završetku državnog prvenstva trebalo je isplatiti demonstratore. Tadašnji sekretar, inače pravnik, odredi honorar za omladince i omladinke koji su ručno demonstrirali partije na klasičnim magnetskim tablama. Kad je trebalo da isplati inž. Mošića, konstatuje da je i on demonstrator obzirom da je demonstrirao partije na svom automatskom sistemu, te da je i njegov honorar isti kao za sve ostale. Na iznenađen upitni izraz inženjera Mošića, usledilo je objašnjenje kako su se deca veoma trudila tokom svakog kola i po 5-6 časova, a da je on samo uključio sistem, a posle da je samo besposleno sedeo i posmatrao partije; čak se 'neodgovorno' šetao obalom Dunava!

Sećanje treće

Preostala su samo četiri kola do kraja prvenstva, kada su se u pet minuta do osam časova 24. marta '99. oglasile sirene nad Beogradom. Zaprepašćeni posetioci su jurnuli ka izlazu, a ubro su ih sledili i učesnici državnog prvenstva, sudije i novinari. Inženjer Mošić je uočio da su u toku još dve partije Velimirović – Ilinčić i Marković – Draško. Rakete su proletale ispred ogromnih staklenih prozora reprezentativne zgrade hotela i nastavljale svoj podmukli razorni let ka Batajnici, odakle su odjekivale snažne detonacije. Počelo je jedanaest nedelja NATO pakla nad Srbijom.
Potsetivši se gudačkog kvarteta koji mirno svira na palubi tonećeg 'Titanika', inženjer-šahista, sada pesnik Andro Mošić, odluči da ostane miran u društvu zadubljenih velemajstora i da podeli zajedničku sudbinu ma kakva ona bila. Slučaj je hteo da ga je baš tog dana na rođendanskoj večeri čekala supruga Lepa sa svojom sestrom Mirom, čiji je suprug jedan od vodećih dopisnih šahista vm Bora Vukčević. Nisu mnogo zakasnili na zajedničku večeru, ali je rođendanski ton potpuno poremetio početak divljačkog NATO bombardovanja. Od tada se u oštećenom hotelu 'Jugoslavija' nije održao niti jedan šahovski turnir.

Sećanje četvrto

U noći 8. maja preko radija je emitovano da je izvršen napad na Kinesku ambasadu i hotel 'Jugoslavija', gde su ostali rekviziti šahovskog prvenstva, među kojima i velika svetleća šah-tabla sistema MARS. Čuvši za neočekivani napad Inženjer Mošić je u skloništu prebledeo. Odlučio je čim prestane uzbuna da sa suprugom Lepom i pašenogom vm Borom Vukčevićem ode da vidi šta se desilo sa uređajem. Objasnivši obezbeđenju ko su i šta su, stigli su pred srušeni hotel, gde su oblićevci vredno iznosili rekvizite iz kasina. Mošić se sav usplahiren obrati prisutnima, molbom da li bi mu neko pomogao samo da demontira veliki uređaj kako bi bio iznet van srušene zgrade. Niko mu ništa ne odgovori samo pogledaše u čoveka mladalačkog izgleda sa tamnim naočarima.
Ovaj pogledom da znak uniformisanom policijskom ispektoru da inženjera na sopstveni rizik propusti u zgradu čiji su stropovi i instalacije visile u polumraku. Podovi su bili puni razbijenog stakla, maltera i drugog građevinskog materijala. Vrativši se iz porušenog objekta, Mošić ponovi molbu upućenu čoveku sa naočarima, na šta mu ovaj odgovori da fudbaleri rado igraju šah, ali da su sada svi veoma zauzeti. Inženjer ponudi da će počastiti-platiti pomoćnicima, na šta mu čovek simpatičnim glasom odgovori da bi zaista to bilo lepo, jer su tog dana bili svi 'totalno švorc', izvrčući džepove na pantalonama. Na to su se svi prisutni diskretno nasmešili. Oprema je u rekordnom vremenu izneta i sačuvana zahvaljujući solidarnosti ljudi koji su spašavali što se spasti moglo.
Sutradan se po gradu pričalo da su Arkan i Andro bliski poznanici!

Andro ispred svoje sahovske table