SEĆANJE NA JEVREJSKI STUDENTSKI DOM

BEOGRAD 

 

zabelezio Nikola Timar, u Beogradu   04.07.2015

 

Jevrejski studentski dom se nalazio u zgradi sinagoge u Beogradu u ulici Maršala Birjuzova broj 19, tada Kosmajska 19. Na levoj strani zgrade, od prizemlja do trećeg sprata. Sobe, spavaonice, nalazile su se na drugom i trećem spratu. Na prvom spratu se nalazila učionica, a u prizemlju se nalazila trpezarija. Na drugom spratu su bila kupatila, muško i žensko.

   

Jevrejski studentski dom formiran je krajem 1945 godine.
        Trajao je do 1957 ili 1958 godine, kada više nije bilo studenata u domu. 

 

Ko su bili domaši?

 

To su bili posleratni bezkućnici, čije su porodice i domačinstva bili potpuno ili delimično uništeni, to su bili omladinci koji su slučajno ostali u životu u koncentracionim ili logorima uništenja, koji su se vratili iz ratova u partizanima ili bili u ilegali, ili se skrivali za vreme okupacije od nacistickih dželata ili od domaćih kvislinga, ili su se vratili iz nemačkih ili sovjetskih zarobljeništava, ili nisu sebi mogli da priušte iznajmljivanje privatnih soba ako su bili iz unutrašnjosti.

Oni su bili pretežno is Srbije, ali bili su i iz Makedonije i Bosne i Hercegovine.

 

Za sve njih Jevrejski studentski dom je bilo PORODIČNO UTOČIŠTE.

  

Izvod iz knjige Elke Zacharias: „Bila je čista slučajnost ostati u životu. Eva Timar : Jedna životna priča“. Ovaj izvod  odnosi se na značaj i uticaj  Doma na  život domaša, kako ga je opisala Eva Timar u jednom intervjuu:

 

„Devetnaestogodišnja devojčica (posle logora) nije znala šta treba da radi.  Eva je izgubila životne prijatelje i živela je iz dana u dan. U proleće 1946. godine saznala je da je u Beogradu osnovan jedan studentski Dom, u kojem svi jevrejski studenti, koji su bili u koncentracionim logorima, mogu beplatno da žive.

„Tamo su bili mnogi, otprilike 50-60 mladih ljudi, koji su imali sudbinu kao i ja. To je bilo jako dobro, jer smo jedan drugog dobro razumeli. To je bila jedna siromašna zajednica, okolnosti su bile jako skromne. Ali u odnosu na ono što smo prošli bili smo zadovoljni. I mi smo počeli sa učimo“.(Eva Timar).

 

Kuća u Kosmajskoj 19 u Beogradu, bila je kao PORODIČNO UTOČIŠTE. Eva je bila sigurna da će ona sama kao i mnogi drugi njeni prijatelji, samo kroz zajednicu, ojačati od psihičkog opterećenja“.(Izvod iz navedene knjige).

 

Pored osnovnih uslova za život (besplatno stanovanje, ishrana, grejanje) Dom je obezbeđivao i  neke uslove za  studiranje i učenje. Stanovnici Doma su žarko želeli da počnu ili nastave studiranje kako bi što pre postigli uslove, nakon holokausta, za normalizovanje svoga života. Zbog toga je u Domu dominirala atmosfera učenja i polaganje ispita. Tome je odlično poslužila učionica, koje je kao takva, danju i noću bila na raspolaganju studentima. Često je tu bilo studenata  koji su učili i do kasno u noć ili do ranog jutra.

„Bez tog Doma mnogi od nas ne bi tada mogli početi studije da taj Dom nije postojao. Imali smo siguran krov nad glavom, ne baš dobro grejane sobe, pristojne krevete, ćebad, pranje veša  nedeljno.  Džoint   nam je slao konzerve sira, kikiriki puter, marmeladu u drvenim kutijama, obezbeđivao nam ručak u menzi Opštine  kod Kalemegdana, putem Saveza nam je davao i nešto džeparca (200 ili 300 dinara mesečno).  Po današnjim shvatanjima uslovi za studiranje bili su vrlo loši ali svi smo prošli logore, zatvore, izbeglištvo, skrivanaja i domski uslovi nisu nam smetali“. (Sečanja Teodora Kovača o usloima života u Domu.) 

 

Dnevna, lična higijena, sprovodila se u domskom kupatilu. Pošto tu nije bilo tople vode, domaši su detaljnu higijenu  obezbeđivali u javnom Gradskom kupatilu u Mišarskoj ulici. Tu su domaši donosili peškire, sapun i odeću za presvlačenje. Pošto je jedno kupanje (tuširanje) bilo ograničeno na 10 minuta, neki domaši su koristili kabine tako da su ulazili po dvojica i time dobijali još 10 minuta vremena za tuširanje.

  

Svemu navedenom se može pripisati zasluga za natprosečne rezultate studiranja u Jevrejskom studentskom domu u Beogradu.  

U učionici su se održavali i društveni sastanci: proslave rođendana, polaganje ispita i diplomiranje. Tu su se održavale i probe za predstavu „KOLONA“. Priredba je održana u sali Jevrejske menze u Beogradu u ulici Visokog Stevana 2 u jesen 1947. i ponovo u prolece 1948.godine.

Pisac scenarija, organizator, režiser i aktivni učesnik u samoj predstavi bio je dr Mirko Polak-Cvi, tada student medicine.

            Sadržaj ove predstave odnosio se na život Jevreja (pretežno u našim krajevima) od perioda pre I Svetskog rata do borbe protiv okupatora.

 

Jevrejski studentski dom je bio i omiljeno sastajalište prijatelja i kolega sa fakulteta, Jevreja i nejevreja. Posle studija većina njih su postali poznati stručnjaci  i društveni radnici: Jovica Jovičić - profesor fakulteta i svetski poznati gitarista, Despić Aleksandar- doktor nauka, profesor fakulteta i predsednik SANU, Najdan Pašić - profesor fakulteta i poznati političar, Mihaljević Slobodanka (Coca), Mihaljeić Biljana (Seka), Senić  Radomir  profesor šumarskog fakulteta itd.

„U Dom su često navraćali i ponekad ostajali satima i oni koji su stanovali u gradu, sećam se Nikole (Pipi) Volfa, iz Subotice, kasnijeg profesora neuropshijatrijatrije  Stomatološkog  fakulteta, Tome Štrasera iz Sombora, profesora kardiologije Medicinskog faklulteta, kasnije višeg funkcionera Svetske zdravstvene organizacije u Ženevi, u Švajcarskoj,  Zoltana (Zolike) Štrausa, iz Subotice  davno se uselio u Izrael gde je radio kao kardiolog, Mirka Klajna, iz Bečeja, bio je kasnije  oftalmolog    u Subotici“ (Sećanje Teodora Kovača). 

 

Više desetina godina nakon prestanka rada Doma, a prema sećanju Eve Timar, načinjen je Spisak  domaša sa podacima o tome šta su studirali i šta su posle toga radili i postigli. Evo tog Spiska:

   

U studentskom Domu, vremenom, formirali su se takozvani Kolektivi. To su grupe  studenata koji su se više međusobno družili, zajedno se brinuli o ishrani (doručak i večera, pošto su ručak imali obezbeđen u  Jevrejskoj menzi ili u drugim studentskim menzama). Od organizacije Joint, preko Jevrejske opštine, dobijali su  povremeno nešto suve hrane (konzerve sardine, mleko i jaja u prahu), koju su držali u pojedinim sanducima u  trpezariji.  Kolektivi  su se grupisali po afinitetu, po srodnosti fakulteta na kojima su studirali, po geografskom poreklu odakle su došli, itd. Evo pregleda kolektiva koji su postojali u Jevrejskom studentskom domu:

 

Kolektivi u Jevrejskom studentskom domu

 

1 .“TEHNIČARI“:

Grosberger Magda

Braun Eva

Balog Eva

Tolentino Rozina

Noah Rita

Cuker Eva (kraće vreme)

Berger Ivan

Erenfrajd Robi

Konfino Lazar

Seles Djuro-Kuki

2 .“PROLETERI“ :

Timar Nikola-Kolja

Stark Egon

Haker Ladislav-Mališa

Katić Pavle

Šenberger Mira

3. „BESNE KRAVE“:

Veber Marta

Rozenfeld Vera

Grinvald Žuža

Bas Andrija

Kertes Stevan

                                                          Presburger Ruža

Pored navedenih bili su i sledeće grupe: Makedonci (Farađi Rafael, Rafael Leo, Levi Salvator  itd.), Subotičani (Darvaš  Andrija, itd.).

 

U periodu postojanja Jevrejskog studentskog doma, malo je fotografija pravljeno o učesnicima Doma. Ipak u porodičnom albumu porodice Timar, porodice Vesel i drugih porodica, nalazi se mala količina fotografija iz tog perioda. Ovde prikazujemo neke od  tih fotografija.

 

Sa leva na desno, gornji red: Rot Hugo, Vesel Josif, Rozenberg Aleksandar, donji red: Paja Polaček, Ruben Lederer, Remer Đura. Svi iz perioda pre odlaska u Izrael  decembar 1948 i početak 1949 godine.

 

 

Seleš Đuro- Kuki i Vesel Josip-Jusko; „cimeri“ u  maloj sobi.

 

 

Eva Balog-Timar i Nikola Timar, u dvorištu Sinagoge, 1949 god.

 

 

  Eva Balog, udata Timar

 

 

 Timar Nikola, Kolja

 

 

 Haker Ladislav, Mališa, Ivan

 

 

 Cuker Eva, udata Čavčić

 

 Rozina Tolentino

 

 Mira Šenberger, udata Pašić

 

 Elazar (Lazar) Konfino

 

 Seleš Đuro-Kuki

 

 Ivan Berger

 

 Rita Noah, udata Konfino

 

 

 Robert Erenfrajnd, kasnije Eren

 

  

                   Štark Egon i Slavka( Egonova supruga), 1949 godine, Beograd.

 

 

 Braun Eva, Filika

 

 
Levi Haim ( u društvu sa porodicom Timar, letovanje, Dubrovnik) 1949 g.

 

 

 
Magda Grosberger, udata Berger i Braon Eva-Fili

 

 

 Berger Ivan i Konfino Lazar, negde oko 1950 god.

 

          Fotografija je načinjena u dvorištu Sinagoge  Sa leva na desno: Robi Eren, Eva Čavčić, Rahela Ela Ruben, Ivan Berger, Magda Berger, nastojnik cika??, Bojana Ruben, Bora Zec(beba), Rita Noah Konfino, Flora Ruben, Eva Timar (Balog), Seleš Đuro-Kuki.( Ela Ruben, Bojana Ruben , Raka Ruben i Flora Ruben stanovali su na spratu iznad Doma).  Slikao Rahamim Raka Ruben foto reporter politike (1903-1950)

 

 

          Slika u Dvorištu Sinagoge u Beogradu.  Stoje sa desna na levo: Kapolnai Lajči, pa Hajim Levi, do njega Seleš Đuro,  Cuker Eva,   Sekelj Janči,  sa naočarima Levi Salvatore, Urošević (sa naočarima), na kraju Berger Magda i Konfino Rita. Čuče sa desno na levo: Tolentino Rozina, Rozenfeld Vera, druga pred kraj,(ostali nepoznati) .

 

Mnogi istaknuti stručnjaci  iz svojih struka u fabrikama, bolnicama, na fakultetima, na kulturnom  i društvenom polju,  neposredno posle rata bili su u Jevrejskom studentskom domu - Beograd. Tu su bili kraće ili duže vreme, započinjući i završavali  studije,  a neki su bili i kraće vreme posle diplomiranja.

 

U daljem toku Sećanja dajemo pregled doktora nauka i profesora fakulteta koji su u toku studiranja bili u Domu.

          Ovde dajemo osnovne podatke o istaknutim stručnjacima koji su ranije studirali u Jevrejskon studentskom domu u Beogradu, većina i ovde diplomirala, a neki i bili posle diplomiranja u Domu.

  

      KONFINO Elazar - LAZAR, diplomirao na Tehnološkom fakultetu u Beogradu, bio je jedan od osnivača fabrike lekova Galenika. Kao istaknuti stručnjak postao je direktor Razvojnog instituta fabrike. Kasnije je bio tehnički direktor i zamenik generalnog direktora  prve i tada moderne i najveće farmaceutske industrije lekova u Jugoslaviji. Ceo svoj stručni rad posvetio je fabrici i imao je velike zasluge za napredovanje i razvoj fabrike Galenika.        

 

         BERGER IVAN, istaknuti stručnjak u svojoj struci, jedan od rukovodilaca renomiranog projektantskog preduzeća i izvodjača građevinskih radova, Energoprojekt. Direktor mnogih građevinskih radova u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i na Islandu.

 

          GLID NANDOR, akademski vajar, istaknut po spomenicima izrađenim po motivima  Holokausta o logorašima svedenima na ljudske skelete. Takav spomenik, nakon širokog međunarodnog konkursa koji je osvojio Glid, podignut je u  bivšem logoru u Dahau, Nemačka, replika u Jad Vašemu, Jerusalim, zatim spomenik Menora u plamenu na Dorćolu, Beograd. Bio je rektor fakulteta umetnosti u Beogradu. Imao je improvizovani  valjarski atelje u  Domu.

 

Glid Nandor, spomenik logorašima u bivšem koncentracionom logoru Dahau. Detalj spomenika.

 

VESEL JOSIP. Prvi direktor Psihijatrijske klinike »Vladimir F. Vujić«. Prof. dr JOSIF VESEL, kliničar erudita, izuzetan vaspitač mladih generacija psihijatara i studenata medicine, koji će se dugo pamtiti po svojim redovnim »leson klinik» po ugledu na svoje učitelje, velikane francuske psihijatrije: Delea, Denikera, Pišoa i Fišgolda.

Prof Vesel je ceo radni vek proveo  na sadašnjoj Klinici za psihijatriju KCS Kliničkog centra Srbije (1957-1993.) i penzionisan je kao direktor Klinike za psihoze “Vladimir F. Vujić”. Prof Vesel se usavršavao u oblasti kliničke psihijatrije (u Bolnici “Sveta Ana” kod Prof Delay-a), grupne psihoterapije i neurofiziologije (na Klinici Pitie kod Prof Fišgolda), a 1963.godine objavio je i prvi rad o grupnoj psihoterapiji alkoholičara. Za asistenta na predmetu Neuropsihijatrija izabran je 1962.g., za docenta 1971.g., za vanrednog profesora 1978.g., a za redovnog 1985.g. Doktorsku disertaciju odbranio je 1977.g. pod nazivom Mogućnost ambulantnog lečenja alkoholičara sa posebnim osvrtom na grupnu psihoterapiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Predavao je na više fakulteta i tri Univerziteta u zemlji i inostranstvu.

Autor je velikog broja udžbenika i monografija, a neki njegovi udžbenici doživeli su i blizu deset izdanja (Medicinska psihologija sa opštom psihopatologijom, 1976-1990).  Bio je glavni urednik lista Srpskog lekarskog društva Lekar, glavni urednik časopisa Alkoholizam, urednik časopisa Medicinski glasnik, član redakcija časopisa Srpski arhiv i Engrami.

Inicijator je osnivanja sekcije SLD-a za Prevenciju samoubistva (1979) i njen prvi predsednik. Bio je član predsedništva Udruženja za prevenciju samoubistva SFRJ. Bio je podpredsednik Sekcije za psihijatriju SLD. Počasni je član Udruženja zdravstvenih radnika Srbije. Jedan je od vodećih suicidologa.

Svojim radom promovisao je psihijatriju, kako kroz stručni rad tako i kroz analizu životnih zbivanja u istoriografskom, kulturelnom i antropološkom kontekstu. Inspirisan psihijatrijskom nozologijom, svoje stručno i personalno umeće je delio sa kolegama, lekarima na specijalizaciji i studentima. Prof Vesel je i dobitnik Plakete povodom 50-godišnjice Medicinskog fakulteta u Beogradu, Diplome Saveza lekarskih društava Jugoslavije, Zahvalnice SLD-a. ( Izvod iz Istorijata Klinike za psihijatriju KCS).

 

         Još za vreme studija, Vesel je izabran za omladinskog rukovodioca u Jevrejskoj  opštini Beograd 1950 do 1952 godine, a studentska organizacija  ga je,  između ostalih zaduženja, postavila za direktora Internacionalnog studentskog letovališta u Baškom Polju.

Profesor doktor Vesel Josif, negde oko 1990 godine.  Inmemoriam

  

         LEDERER RUBEN. U Izraelu poznat kao ELDAR REUVEN, (Ruben), kao nesvršeni student u Beogradu i stanovnik Doma, nakon formiranja države, preseljava se u Izrael. Uz fizički rad i studiranje završava Medicinski fakultet. Završio je specijalizaciju iz neurologije u Haifi (bolnica Rambam) i u Londonu. Zatim postaje doktor nauka. Kasnije postaje direktor bolnice Rambam, a zatim i šef saniteta celog Cahala (Izraelska armija) u činu brigadnog generala. Jedan je od trojice generala Izraelske armije po poreklu iz ovih predela.   

Lederer/ Eldar, oko 2010, Izrael

 

SELEŠ ĐURO-KUKI. Istaknuti prevodilac, koji je usavršavao engleski jezik i još kao student slušajući na radiju engleske govore, prevodilac ministru inostranih poslova tadašnje Jugoslavije, Koči Popoviću, kasnije prevodilac u Ambasadi Jugoslavije u Vašingtonu i  Ataše za štampu u Ambasadi.

 

ALMOZLINO OTO, u domu poznat kao matematički genije, čuveni profesor matematike tehnički fakulteta Kašanin Radivoje ga je kao studenta zapazio i cenio njegovo znanje matematike. Posle diplomiranja na Mašinskom fakultetu u Beogradu profesor je često održavao kontakte sa Almozlinom.

 

KERTES STEVAN AVIEZER. Doktor i profesor hemije na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Između ostalih naučnih radova, autor knjige (sa koautorom prof. Markusom) o ekstrakciji  iz metalnih kompleksa. Knjiga imala enormni efekat i bio važni tekst više godina. Nominovan za medalju Carl Henson 1988 godine. Fakultet završio u Beogradu, bio je domaš do iseljenja u Izrael.

Kertes Stevan Aviezer 1980 godina, Izrael.

 

ENRIKO JOSIF, kompozitor, pedagog, muzički pisac, član Srpske akademije nauka i umetnosti. Stidirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu, odsek za kompoziciju, posle studija postaje asistent, zatim docent, pa vanredni i redovni profesor fakulteta. Od 2000.godine redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti u Beogradu. Pisao je za solo instrumente, horove, orkestralnu muziku i filmsku muziku. Posle penzionisanja bio je profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u  Beogradu. Imao je religiozno-filozofski emocionalni pogled na svet.

U toku 1947. i 1948. godine, kao student i domaš (Jevrejski studentski dom) aktivno je učestvovao u realizaciji muzičkih tačaka u priredbi  KOLONA.

 

 

TIMAR EVA. Kao građevinski inženjer konstruktivnog smera, ceo svoj radni vek provela je u renomiranoj i svetski poznatoj firmi Energoprojekt. Prvo kao projektant, zatim kao odgovorni projektant građevinskog  dela projekta, zatim kao glavni inženjer celokupnog projekta i to sve na velikom broju projekata. Nije bilo ni jednog projekta termo elektrana (TE) u Jugoslaviji u kojoj nije radila ( TE Kostolac, TE Kolubara, TE Viskoza, TE Morava, TE West Tripoli, TE Prijedor, Energane Železare Skopje. TE Kosovo B, TE Drvno). Projektovala je i industrijske objekte. Bavila se specifičnom  problematikom- „Projektovanje turbinski stolova“, bila je jedan od nekolicine, u Evropi, projektanata ovih stolova.  Projektovala je građeviski deo termoelektrane u USA kod isporučioca opreme Westinghaus.  Bila je na radnom mestu, prvo, šefa Grupe, zatim šef  Konstruktivnog biroa, pa Građevinskog biroa i kasnije Pomoćnik direktora radne organizacije „Projektovanje termo i nuklearne elektrane“, sve do penzionisanja. Odlikovana je ordenom rada i nagrađena više puta plaketama.

Kao i ranije tako i nakon penzionisanja aktivno se bavila Holokaustom. Prikupljala je literaturu na svim važnijim jezicima. Nasledila je veliku količinu literature o Holokaustu od svog oca Julija Balog. Dugo godina je sarađivala, držala predavanja u Nemačkoj a u kojima je tražila da se ne zaborave  nacistički zločini nad Jevrejma Evrope,  davala intervue u  Komemoracionom i  dokumentacionom centru  u Salzgiteru (Nemačka), koja je i objavila  knjigu o Evi Timar ( „Bila je čista slučajnost ostati u životu“ Eva Timar-Jedna životna priča.), pisala  Elke Zacharias, rukovodilac centra.

Eva Timar i Elke Zacharias, rukovodilac „Gedenk-und Dokunentationsstatte KZ Drutte, Salzgiter, Nemačka, oktobar 2002. g.

Održavala je predavanja o Holokaustu  nemačkoj omladini, osnovcima i u gimnaziji.

 

Bila je istaknuti član redakcije knjiga ( „Mi smo preživeli“). „Hodajuća enciklopedija Holokausta“ (citat Ete Najfeld). Prevela sa nemačkog jezika knjigu „Neuspelo bekstvo“, o tragičnoj sudbini Jevrejskog „Kladovo“ transporta na putu za Palestinu.

          

Redakcija knjiga „Mi smo preživeli“,  zadnja sa desne strane Eva Timar.

 

ŠTARK EGON. Kao rudarski inženjer prvo je radio u Bosni i Hercegovini u rudnicima Kakanj i Breza (bio i tehnički direktor), od 1959.godine prelazi u Naftagas, Novi Sad, početkom 1970 godine postaje tehnički direktor. Čest predstavnik, nekad i jedini iz Jugoslavije, na konferencijama  širom sveta. Zatim Savetnik generalnog direktora Naftagasa. Veoma aktivan u Jevrejskoj opštini i predsednik Jevrejske opštine Novi Sad.   

 

HAKER SUZANA, udata PETROVIĆ,  završila je studije prirodnih nauka i hemije na Beogradskom Univerzitetu. Na fakultetu za hemijski inženjering u Novom Sadu magistrirala je u 1970 godinu, zatim 1976 doktorirala, prvo je bila asistent  biohemije, zatim docent, vanredni profesor i redovni profesor. Imala je više od 100 naučnih radova i publikacija. Vodila je istraživanje enzima. Posle penzionisanja napisala je knjigu „Priča o Kombua“ (tradicionalno piće sa Dalekog istoka, protiv raznih bolesti). Veliki deo svojeg vremena provela je u Jevrejskoj zajednici Novi Sad (socijalna grupa i ženska sekcija). U toku stidija bila aktivni član hora Braća Baruh u Beogradu.

 

BERAHA MOŠA, na matičnom jeziku BARIĆ MILAN. Školovao se za pozorišnog reditelja i glumca (zajedno sa Mirom Stupicom). Nakon studiranja režirao u Užicu, Banja Luci, Novom Sadu, Pančevu i na kraju u Zrenjaninskom pozorištu. Posle rata bio je član  Vojvođanskog narodnog pozorišta, a kasnije i direktor drame i reditelj.

 Moša Beraha.

  

KOVAČ TEODOR. Diplomirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu i  specijalizovao internu medicinu.  Bio je član većeg  broja stručnih udruženja, uključijući i stranih. Izabran je za asistenta 1962 godine, kasnije stekao sva nastavna zvanja na Medicinskom fakultetu, uključujući zvanje redovnog profesora  Bio je predsednik Udruženja endokrinologa Jugoslavije. Bio rukovodilac Endokrinološkog odelenja Interne  klinike u Novon Sadu. Aktivan je u jevrejskom životu  i od 2000 godne bio je predsednik  Jevrejske opštine Novi Sad i u više mandata član Izvršnog odbora SJOJ. Preveo dve knjige Simona Vizentala sa nemačkog jezika. Aktivan je saradnik Jevrejskog Pregleda. Poznat je po izveštavanju o zločinačkom i katastrofalnom antijevrejskom (antisemitskom) delovanju večineVojvođanskih Nemaca, Švaba, za vreme okupacije 1941 i dalje.

 Profesor Dr. Teodor Kovač

 

ČAVČIĆ EVA. Diplomirala na Tehnološkom fakultetu u Beogradu 1951 godine. Radila je u Industriji boja i lakova Duga u Beogradu. U Institutu za nuklearne nauke u Vinči, „Boris Kidrič“,gde je bila istaknuti naučnik u svojoj specijalizaciji,  je radila od kraja 1952 do 1966. Doktorirala je na svom fakultetu 1965 godine. U institutu se  najvećim delom bavila analitikom urana i analitikom teške vode za reaktor u Vinči. Na te teme objavila je više naučnih radova  Nakon 1966 godine bila je šef razvojne laboratoje u Razvoju u Hemijskoj industriji Pančevo, gde je radila do 1973 godine. U tom periodu  nastala su dva patenta.

Nakon penzionisanja ,od 1973 do 1983 radila je po autorskom ugovoru u IHTM u Beogradu u odelenju za katalizu.

Bila je sekretar Republičkog odbora bivših političkih zatvorenika, interniraca i deportiraca i član Saveznog odbora SUBNOR-a.

Aktivo učestvovala u raznim komisijama u Savezu  jevrejskih opština i u Jevrejskoj opštini Beograd. Od 1998 do 2000 godine bila je na čelu radne grupe za pomoć  preživelim žrtvama Hokausta. Radila je u Redakciji knjige „Mi smo preživeli“.

Dobitnica je ordena za hrabrost, medalje i plaketa.

 

Doktot inženjer Čavčić Eva.

  

KATIĆ PAVLE. Diplomirao je 1954 godina na Prirodno-matematičkom fakultetu  u Beogradu, grupa za Meteorologiju. Nakon rada u Hidrometeorološkom zavodu u Beogradu i  Meteorološkoj sekciji u Novom Sadu, pozvan je na formiranje predmeta Meteorologija i  klimatologija na Poljoprivrednom Fakultetu u Novom Sadu. Bio ja prvo saradnik, pa asistent, 1955 godine, organizuje opremanje i izvođenje brojnih praktičnih vežbi studentima.  1965 biran je u prvo nastavno zvanje vanredni profesor, zatim i redovni profesor, 1977 godine. Predavao je na svim biološkim smerovima ( melioracije i uređenje voda), klimatologije i na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Na poslediplomskim studijama bioloških grupa održavao kurseva iz oblasi biometeorologije. Na Poljoprivrednom fakultetu biran je za prodekana 1976 i 77 godine..  U oblasi naučnog rada  (izučavanje mikrometeoroloških fenomena) i vešegodišnjeg eksperimentalnog rada proizašla je doktorska disertacija, koju je odbranio 1969 godine. Formirao je meteorološku stanicu sa eksperimentalnom bazom za specijalna agrometeorološka istraživanja u Rimskim Šancevima. Boravio je na studijskim putovanjima u više evropskih zemalja. Objavio je Praktikum za predmet  Meteorologija sa Klimatologijom, 6 knjiga, 7 skripta i više od 80 naučnih i stručnih radova.

Dobio je više društvenih priznanja, ratna (Partizanska spomenica 1941) i posleratna  odlikovanja i drugo.

Dok je bio u Domu organizovao je kolektiv „Proleteri“.

Katić Pavle i Lenka (supruga Pavla) u Novosadskom parku

 

LEVI HAJIM

Inzenjer elektrotehnike, diplomirao na ETF u Beogradu, rodjen u Visokom 1919, odskolovao ga stariji brat Leon, prikljucio se Partizanima, nosilac spomenice 1941, bio je planinar vodic preko Igmana Titovim partizanima 1942 . Borac u Jevrejskom rapskom bataljonu, a zatim u 3. bataljonu 2. brigade VII banijske divizije. Posle rata zavrsio studije na beogradskomm fakultetu. Radio u Energoinvestu do penzionisanja na konstrukciji niskonaponskih prekidacai ziveo u Sarajevu. Umro u Sarajevu 11.11.1991. Iz dva braka ima dva sina, unuku i unuka.

 

PAŠIĆ MIRA.  Posle završene gimnazije, na tadašnjem Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu završila je biologiju. Post-diplomske studije pohađala je u Kembridžu u Engleskoj. Profesionalnu karijeru započela je kao asistent prof.dr Ivana Đaje. Bavila se fiziologijom i posebno neuro-fiziologijom i predavala ove predmete na Prirodno-matematičkom fakultetu i Filozofskom fakultetu. Prošla je sva akademska zvanja od asistenta do redovnog profesora a doktorat stekla na Prirodno-matematičkom fakultetu u oblasti fiziologije. U ovoj oblasti bila je dugogodišnji saradnik Instituta za biološka istraživanja u Beogradu i Instituta za biologiju mora u Kotoru, Crna Gora. Rezultate svog eksperimentalno-naučnog rada predstavljala je na brojnim simpozijumima u Jugoslaviji i inostranstvu kao i u  domaćim i inostranim stručnim časopisima. Autor je univerzitetskog udžbenika " Fiziologija nervnog sistema" i koautor više udžbenika iz biologije.

Mira je bila kuma kod venčanja pisaca ovih Sećanja, 24.02.1949. godine.

 

Mira Pašić i rođak iz Izraela Zeev Aškenazi ( u Izraelu).

 

TIMAR NIKOLA, diplomirao je na Elektotehničkom fakultetu, odsek Elektronike i Telekomunikacija 1955.godine. Pozvan  je da se zaposli u Vojno-tehničkom institutu gde je proveo 20 godna, sve do početka 1974 godine. Radio je na istraživanju,  razvoju i realizaciji kratko-talasnih radio uređaja. Bio je na stručnom usavršavanju  u Berlinu i Ulmu (tada Zapadna Nemačka). Radio je na razvoju  predajnog trakta RTU 100. Inicirao je i razvio RTU 400, za ovo je imao jaku podršku korisnika. Ovaj model je dobio najvišu ocenu na terenskim ispitivanjima.   Posebna specijalnost je bila Radio-teleprinterski uređaji, sistemi i komunikacije. Učestvavao u više komisija, kao najstručniji član, u evaluaciji, ispitivanjima i prijemu radio teleprinterskih sistema u više evropskih zemalja. Objavio je više od 10 stručnih radova  u stručnim časopisima ili na strućnim konferencijama širom Jugoslavije. Uveo je klasifikaciju  kvaliteta radio-teleprinterskih komunikacija.  Izdao je knjigu o kratkotalasnim radio predajnicima, jedinu te vrste u zemlji i retku u Evropi.  Kao istaknuti stručnjak i za doprinos u struci dobio visoko vojno odlikovanje „Orden za vojne zasluge“, kao i mnoge pohvale i nagrade.

Zbog javnog neslaganja sa politikom tadašnje Jugoslavije prema Israelu, osumnjičen i izolovan od posla,  poćetkom 1974, godine napušta Institut i zapošljava se, na poziv kolega, u Elektronskoj industriji, fabrika Pionir, sa kojom je ranije sarađivao.

Ovde radi, 15 godina, na sličnim poslovima kao i ranije ali i na razvoju,  projektovanju i realizaciji različitih kratko-talasnih sistema i savremenih velikih radio centara. Inicirao je i razvio  varijante RTU 100/BGD,  kao i RTU 400 sa osnovom na prenosnim uređajima snage do 20 W. Među najzaslužnijima je za osvajanje u proizvodnju najsavremenijeg radioteleprinterskog sistema, RTS 1 KW/SV.  Bio je šef grupe za razvoj sistema, a zatim i rukovodilac jednog dela fabrike, (260 radnika) . Kasnije prelazi u Istraživačko razvojni institut Elektronske industrije, Iritel, kao savetnik. Ovde radi na Idejnom projektu, a posle usvajanja, i na realizaciji sistema za Elektronski rat velike snage.  Rukovodi tehničkim delom realizacije velikog radio centra u inostrantvu. Odavde odlazi u penziju.

 Timar Nikola 2015 god.

 

Sećanja Kovač Teodora:

„ Sećam se, pre svega, imena nekih medicinara:

-  Tibor Klopfer alias  Ignjatović, ne znam kada je promenio prezime, znam da je od nas brucoša bio stariji više godina, bio je student medicine već pre rata, posle diplomiranja radio je kao ftiziolog (specijalista za lečenje TBC) u Pančevu.

- Ižak Eva  mislim da je ona bila jedina srednjoškolka u Domu  kada sam  i ja stanovao tamo, posle je  diplomirala na Medicinskom fakultetu, čuo sam da  se udala za nekog Đorđevića i da je kao lekar dugo radila  u Pančevu, drugo o njoj ne znam ništa, sem , navodno, da joj je  ćerka aktivistkinja među omladinom u Savezu.

- Žuža Grinfeld (Grinvald) iz Bačke Topole, bila je brucoš kao i ja, zabavljala se s  Mišom Štajnerom, bar mi se čini da se tako prezivao, bio je student, čini mi se, ekonomije. Stanovao je van Doma. Nešto  je zabrljao, valjda politički iako je već pre rata bio skojevac,  tražila ga je Udba, on se već nalazio u ilegali i jednog dana došao je udbaš kod Žuže u Dom da se raspita o Miši, on  je u tom času bio u Domu i jedva su  stigli  da Mišu gurnu u orman  s haljinama u ženskoj sobi gde  je  jadnik  morao da stoji kao kip dok   udbaš  posle par sati nije otišao. Žuža se za njega udala, otišli su s prvom alijom u Izrael. Kada sam pre 55 godina  bio u Izraelu, on je tamo radio u nekom nadleštvu, a ona je već bila lekar internista u jednoj jerusalimskoj bolnici gde sam je posetio. Imali su jednu ćerku, ne znam ništa o njoj

- Vera Rozenfeld, iz Sente, iz strogo ortodoksne porodice, iz logora vratile se samo ona i njena mati i preselile su se u Suboticu, bila je kao i Žuža i ja, brucoš na Medicinskom fakultetu, posle je postala ugledni pedijatar u Subotici, udala se za nekog Kovačića ili Kovačevića, čuo sam da je predviđena bila za ministra zdravlja Vojvodine ali njen muž kao funkcioner  nekog sportskog kluba napravio je  neko krivično delo, osuđen je na zatvorsku kaznu pa vlast nije htela da žena zatvorenika postane ministar.

-Salvator Levi, iz Skoplja, kasnije tamo bio rendgenolog, stradao u tamošnjem zemljotresu jula 1963.

-Andrija Baš, iz Subotice, brucoš medicinar,posle diplomiranja lekar-preventivac  u Subotici

- Đorđe  Bošan, iz Bačke Topole, student slikarstva na Akademiji za likovnu  umetnost, kasnije profesor na toj Akademij (spavali smo krevet do kreveta u Domu)

- Jovan Sekelj, iz Zrenjanina, studirao je veterinu, mislim da je  taj fakultet upisao još pre rata, posle je radio kao veterinar u Zrenjaninu gde je i umro,  relativno, mlad.

- Marta Štark, iz Novog Sada, mislim da je takođe već pre rata bila studentkinja ekonomije, još dok sam bio u Domu pričalo se da je upala u neku aferu, političku ili neku drugu, ne znam, hitno se uselila u tadašnju Palestinu gde je ne dugo posle toga stradala,  u nekoj saobraćajnoj nesreći”.

 Ljubav

U toku boravka u Domu, tj. u toku studiranja, pojavila su se i ljubavi. Bile su to ljubavi izmedju dva domaša, a i izmedju pojedinh domaša i kolega/koleginica van Doma. Kada je tokom 1948 i 1949 godine došlo do odlaska više domaša u novo osnovanu državu Izrael, smanjio se broj studenata u Domu, pa je postojala mogućnost i da se sklope pojedini brakovi i za njih izdvoje posebne prostorije. Tako su sklopljeni sledeći brakovi:

Konfino Lazar sa Noah Rahelom, Ritom.......................slika sa vencanja

Berger Ivan sa Grosberger Magdom,

Timar Nikola, Kolja sa Balog Evom,

Štark Egon sa Božanić Slavkom,

Seleš Đuro, Kuki sa Mirom,

Erenfrajd Robert sa Braun Evom.

 

Ovi brakovi su imali svoju sobu u Domu. Time  im je pružena šansa da se približe korak bliže ka normalizaciji svojih života, nakon Drugog svetskog rata. Venčani kumovi su obično bili takođe iz redova domaša.

 

Bilo je i ostalih brakova između domaša i  kolega/koleginica van Doma. Evo samo nekih:

Levi Hajim sa Ruben Elom..................slika sa vencanja 

Šenberger Mira sa Pašić Najdanom,

Cuker Eva, Cuki sa Čavčić Milanom,

Katić Pavle sa Lenkom. 

 

Nakon diplomiranja, koje je bilo uglavnom između 1950 i 1957 godine, mnogi domaši su prešli u druga mesta  gde su se zaposlili. Nije bilo problema za zapošljvanje mladih svršenih stručnjaka, a i bila ja na snazi „Planska raspodela kadrova“, koja je obezbeđivala popunjavanje novim kadrovima novih preduzeća, bolnica, društvenih ustanova.

 

Bračni parovi koji su ostali u Domu, uskoro su dobili potomke, i to tako što su direktno iz bolnice-porodilišta decu donosili u Dom. Bili su to novi „najmlađi domaši“. Evo nekih:

 

Irina Konfino, ćerka Laze i Rite Konfino, 

Ivar Berger, sin Ivana i Magde Berger,

Lidija Timar, ćerka Nikole i Eve Timar, zivela u domu prvih 18 meseci svog zivota

Mirko Štark, sin Egona i  Slavke Štark.

 

Oni bračni parovi, koji su nakon zapošljavanja ostali u Domu, posle nekoliko godina uspešno obavljanih službi, dobili su stanove od svojih radnih organizacija. Od tih organizacija najviše stanova su dobijeni od fabrike Galenika i Energoprojekta, od pojedinih fakulteta ili ustanova.

Dobijanjem stanova, konačno su mogli da žive normalnih životom.

Iselenjem iz Doma zadnjih domaša, prestala je da postoji  ustanova zvana „Jevrejski studentski dom, Beograd“. 

„Iskreno hvala svima koji su nam omogućili da počnemo sa redovnim studiranjem. Tradicionalna i skoro već anegdotarna jevrejska solidarnost potvrdila se i ovom prilikom - bez sredstava koje je Džoint obezbeđivao, svega toga teško da bi bilo“.( Teodor Kovać)

  

Neka ova sećanja na Jevrejski studentski dom u Beogradu, bude i SEĆANJE NA FANTASTIČNU GENERACIJU JEVREJSKE OMLADINE, koja je izletela u svet (i osvojila ga) iz sigurnog gnezda Doma u Sinagogi u Beogradu. (Iz komentara Mirka Štarka, jednog od „najmlađih domaša“, u korespondenciji sa piscem ovog Sećanja)!

 

DANAS

Hvala čika Nikoli na očuvanju i belezenju ovih secanja, on danas ima 95 godina,
dok god cuvamo uspomene na nase roditelje, oni ce biti zivi...

Danas pozivam sve koji imaju neku sliku ili secanje da dodaju, neka posalju na makabijadu da dopunimo ovaj istorijski dokument!