zabelezio Nikola
Timar, u Beograd
Jevrejski studentski dom formiran je krajem 1945
godine.
Trajao je do 1957 ili 1958 godine,
kada više nije bilo studenata u domu.
To su bili posleratni bezkućnici, čije su porodice i domačinstva bili potpuno
ili delimično uništeni, to su bili omladinci koji su slučajno ostali u životu u
koncentracionim ili logorima uništenja, koji su se vratili iz ratova u
partizanima ili bili u ilegali, ili se skrivali za vreme okupacije od
nacistickih dželata ili od domaćih kvislinga, ili su se vratili iz nemačkih ili
sovjetskih zarobljeništava, ili nisu sebi mogli da priušte iznajmljivanje
privatnih soba ako su bili iz unutrašnjosti.
Oni su bili pretežno is Srbije, ali bili su i iz Makedonije i Bosne i
Hercegovine.
Za sve njih Jevrejski studentski dom je bilo
PORODIČNO UTOČIŠTE.
Izvod iz knjige Elke Zacharias: „Bila je čista slučajnost ostati u životu. Eva
Timar : Jedna životna priča“. Ovaj izvod
odnosi se na značaj i uticaj
Doma na život domaša, kako ga je
opisala Eva Timar u jednom intervjuu:
„Devetnaestogodišnja
devojčica (posle logora) nije znala šta treba da radi.
Eva je izgubila životne prijatelje i živela je iz dana u dan. U proleće
1946. godine saznala je da je u Beogradu osnovan jedan studentski Dom, u kojem
svi jevrejski studenti, koji su bili u koncentracionim logorima, mogu beplatno
da žive.
„Tamo su
bili mnogi, otprilike 50-60 mladih ljudi, koji su imali sudbinu kao i ja. To je
bilo jako dobro, jer smo jedan drugog dobro razumeli. To je bila jedna siromašna
zajednica, okolnosti su bile jako skromne. Ali u odnosu na ono što smo prošli
bili smo zadovoljni. I mi smo počeli sa učimo“.(Eva Timar).
Kuća u
Kosmajskoj 19 u Beogradu, bila je kao
PORODIČNO UTOČIŠTE. Eva je bila sigurna da će ona sama kao i mnogi drugi
njeni prijatelji, samo kroz zajednicu, ojačati od psihičkog opterećenja“.(Izvod
iz navedene knjige).
Pored osnovnih uslova za život (besplatno stanovanje, ishrana, grejanje) Dom je
obezbeđivao i neke uslove za
studiranje i učenje. Stanovnici Doma su žarko želeli da počnu ili nastave
studiranje kako bi što pre postigli uslove, nakon holokausta, za normalizovanje
svoga života. Zbog toga je u Domu dominirala atmosfera učenja i polaganje ispita.
Tome je odlično poslužila učionica, koje je kao takva, danju i noću bila na
raspolaganju studentima. Često je tu bilo studenata
koji su učili i do kasno u noć ili do ranog jutra.
„Bez
tog Doma mnogi od nas ne bi tada mogli početi studije da taj Dom nije postojao.
Imali smo siguran krov nad glavom, ne baš dobro grejane sobe, pristojne krevete,
ćebad, pranje veša nedeljno. Džoint nam je slao konzerve sira,
kikiriki puter, marmeladu u drvenim kutijama, obezbeđivao nam ručak u menzi
Opštine kod Kalemegdana, putem Saveza nam je davao i nešto džeparca (200 ili
300 dinara mesečno). Po današnjim shvatanjima uslovi za studiranje bili su
vrlo loši ali svi smo prošli logore, zatvore, izbeglištvo, skrivanaja i domski
uslovi nisu nam smetali“. (Sečanja Teodora Kovača o usloima života u Domu.)
Dnevna, lična higijena, sprovodila se u domskom kupatilu. Pošto tu nije bilo
tople vode, domaši su detaljnu higijenu
obezbeđivali u javnom Gradskom kupatilu u Mišarskoj ulici. Tu su domaši
donosili peškire, sapun i odeću
za presvlačenje. Pošto je jedno kupanje (tuširanje) bilo ograničeno na 10 minuta,
neki domaši su koristili kabine tako da su ulazili po dvojica i time dobijali
još 10 minuta vremena za tuširanje.
Svemu navedenom se može pripisati zasluga za natprosečne rezultate studiranja u
Jevrejskom studentskom domu u Beogradu.
U učionici su se održavali i društveni sastanci: proslave rođendana, polaganje ispita i diplomiranje. Tu su se održavale i probe za predstavu „KOLONA“. Priredba je održana u sali Jevrejske menze u Beogradu u ulici Visokog Stevana 2 u jesen 1947. i ponovo u prolece 1948.godine.
Pisac scenarija, organizator, režiser i aktivni učesnik u samoj predstavi bio je
Sadržaj
ove predstave odnosio se na život Jevreja (pretežno u našim krajevima) od
perioda pre I Svetskog rata do borbe protiv okupatora.
Jevrejski studentski dom je bio i omiljeno sastajalište prijatelja i kolega sa
fakulteta, Jevreja i nejevreja. Posle studija većina njih su postali poznati
stručnjaci i društveni radnici:
Jovica Jovičić - profesor fakulteta i svetski poznati gitarista, Despić
Aleksandar- doktor nauka, profesor fakulteta i predsednik SANU, Najdan Pašić -
profesor fakulteta i poznati političar, Mihaljević Slobodanka (Coca), Mihaljeić
Biljana (Seka), Senić Radomir
profesor šumarskog fakulteta itd.
„U Dom su često navraćali i ponekad ostajali satima i oni koji su stanovali u
gradu, sećam se Nikole (Pipi) Volfa, iz Subotice, kasnijeg profesora
neuropshijatrijatrije Stomatološkog fakulteta, Tome Štrasera iz Sombora,
profesora kardiologije Medicinskog faklulteta, kasnije višeg funkcionera Svetske
zdravstvene organizacije u Ženevi, u Švajcarskoj, Zoltana (Zolike) Štrausa,
iz Subotice davno se uselio u Izrael gde je radio kao kardiolog, Mirka
Klajna, iz Bečeja, bio je kasnije oftalmolog u Subotici“
(Sećanje Teodora Kovača).
Više desetina godina nakon prestanka rada Doma, a prema sećanju Eve Timar,
načinjen je Spisak domaša sa
podacima o tome šta su studirali i šta su posle toga radili i postigli. Evo tog
Spiska:
U studentskom Domu, vremenom, formirali su se
takozvani Kolektivi. To su grupe
studenata koji su se više međusobno družili, zajedno se brinuli o ishrani (doručak
i večera, pošto su ručak imali obezbeđen u
Jevrejskoj menzi ili u drugim studentskim menzama). Od organizacije
Joint, preko Jevrejske opštine, dobijali su
povremeno nešto suve hrane (konzerve sardine, mleko i jaja u prahu), koju
su držali u pojedinim sanducima u
trpezariji. Kolektivi
su se grupisali po afinitetu, po srodnosti fakulteta na kojima su
studirali, po geografskom poreklu odakle su došli, itd. Evo pregleda kolektiva
koji su postojali u Jevrejskom studentskom domu:
Kolektivi
u Jevrejskom studentskom domu
1
.“TEHNIČARI“:
Grosberger Magda
Braun Eva
Balog Eva
Tolentino
Rozina
Noah Rita
Cuker Eva
(kraće vreme)
Berger
Ivan
Erenfrajd
Robi
Konfino
Lazar
Seles
Djuro-Kuki
2
.“PROLETERI“ :
Timar
Nikola-Kolja
Stark
Egon
Haker
Ladislav-Mališa
Katić
Pavle
Šenberger
Mira
3. „BESNE
KRAVE“:
Veber
Marta
Rozenfeld
Vera
Grinvald
Žuža
Bas
Andrija
Kertes
Stevan
Presburger Ruža
Pored navedenih bili su i sledeće grupe: Makedonci (Farađi Rafael, Rafael Leo,
Levi Salvator itd.), Subotičani (Darvaš
Andrija, itd.).
U
periodu postojanja Jevrejskog studentskog doma, malo je fotografija pravljeno o
učesnicima Doma. Ipak u porodičnom albumu porodice Timar, porodice Vesel i
drugih porodica, nalazi se mala količina fotografija iz tog perioda. Ovde
prikazujemo neke od tih fotografija.
Sa leva na desno, gornji red: Rot Hugo, Vesel Josif, Rozenberg Aleksandar, donji
red: Paja Polaček, Ruben Lederer, Remer Đura. Svi iz perioda pre odlaska u
Izrael decembar 1948 i početak 1949
godine.
Seleš Đuro- Kuki i Vesel Josip-Jusko; „cimeri“ u
maloj sobi.
Eva Balog-Timar i Nikola Timar, u dvorištu
Sinagoge, 1949 god.
Eva Balog, udata Timar
Timar
Nikola, Kolja
Haker
Ladislav, Mališa, Ivan
Cuker
Eva, udata Čavčić
Rozina
Tolentino
Mira
Šenberger, udata Pašić
Elazar
(Lazar) Konfino
Seleš
Đuro-Kuki
Ivan
Berger
Rita
Noah, udata Konfino
Robert
Erenfrajnd, kasnije Eren
Štark Egon i Slavka( Egonova supruga),
1949 godine, Beograd.
Braun
Eva, Filika
Levi Haim ( u društvu sa porodicom Timar, letovanje, Dubrovnik) 1949 g.
Magda Grosberger, udata Berger i Braon
Eva-Fili
Berger
Ivan i Konfino Lazar, negde oko 1950 god.
Fotografija je načinjena u dvorištu Sinagoge 1948.
Sa leva na desno: Robi Eren, Eva Čavčić, Rahela Ela Ruben, Ivan Berger,
Magda Berger, nastojnik cika Jakov, Bojana Ruben, Bora Zec(beba), Rita Noah Konfino,
Flora Ruben, Eva Timar (Balog), Seleš Đuro-Kuki.( Ela Ruben, Bojana Ruben , Raka
Ruben i Flora Ruben stanovali su na spratu iznad Doma).
Slika u Dvorištu Sinagoge u Beogradu.
Stoje sa desna na levo: Kapolnai Lajči, pa Hajim Levi, do njega Seleš
Đuro, Cuker Eva,
Sekelj Janči, sa naočarima
Levi Salvatore, Urošević (sa naočarima), na kraju Berger Magda i Konfino Rita.
Čuče sa desno na levo: Tolentino Rozina, Rozenfeld Vera, druga pred kraj,(ostali
nepoznati) .
Mnogi istaknuti stručnjaci
iz svojih struka u fabrikama, bolnicama, na fakultetima, na kulturnom
i društvenom polju,
neposredno posle rata bili su u Jevrejskom studentskom domu - Beograd. Tu su bili
kraće ili duže vreme, započinjući i završavali
studije, a neki su bili i
kraće vreme posle diplomiranja.
U daljem toku Sećanja
dajemo pregled doktora nauka i profesora fakulteta koji su u toku studiranja
bili u Domu.
Ovde dajemo osnovne podatke o istaknutim stručnjacima koji su ranije
studirali u Jevrejskon studentskom domu u Beogradu, većina i ovde diplomirala, a
neki i bili posle diplomiranja u Domu.
KONFINO Elazar - LAZAR,
diplomirao na Tehnološkom fakultetu u Beogradu,
bio je jedan od osnivača fabrike lekova Galenika. Kao istaknuti stručnjak postao
je direktor Razvojnog instituta fabrike. Kasnije je bio tehnički direktor i
zamenik generalnog direktora prve i
tada moderne i najveće farmaceutske industrije lekova u Jugoslaviji. Ceo svoj
stručni rad posvetio je fabrici i imao je velike zasluge za napredovanje i
razvoj fabrike Galenika.
BERGER IVAN, istaknuti
stručnjak u svojoj struci, jedan od rukovodilaca renomiranog projektantskog
preduzeća i izvodjača građevinskih radova, Energoprojekt. Direktor mnogih
građevinskih radova u Africi, Aziji, Latinskoj Americi i na Islandu.
GLID NANDOR, akademski vajar,
istaknut po spomenicima izrađenim po motivima
Holokausta o logorašima svedenima na ljudske skelete. Takav spomenik,
nakon širokog međunarodnog konkursa koji je osvojio Glid, podignut je u
bivšem logoru u Dahau, Nemačka, replika u Jad Vašemu, Jerusalim, zatim
spomenik Menora u plamenu na Dorćolu, Beograd. Bio je rektor fakulteta umetnosti
u Beogradu. Imao je improvizovani
valjarski atelje u Domu.
Glid Nandor, spomenik
logorašima u bivšem koncentracionom logoru Dahau. Detalj spomenika.
VESEL JOSIP.
Prvi direktor Psihijatrijske klinike »Vladimir F. Vujić«. Prof. dr JOSIF VESEL,
kliničar erudita, izuzetan vaspitač mladih generacija psihijatara i studenata
medicine, koji će se dugo pamtiti po svojim redovnim »leson klinik» po ugledu na
svoje učitelje, velikane francuske psihijatrije: Delea, Denikera, Pišoa i
Fišgolda.
Prof Vesel je ceo radni vek
proveo na sadašnjoj Klinici za
psihijatriju KCS Kliničkog centra Srbije (1957-1993.) i penzionisan je kao
direktor Klinike za psihoze “Vladimir F. Vujić”. Prof Vesel se usavršavao u
oblasti kliničke psihijatrije (u Bolnici “Sveta Ana” kod Prof Delay-a), grupne
psihoterapije i neurofiziologije (na Klinici Pitie kod Prof Fišgolda), a
1963.godine objavio je i prvi rad o grupnoj psihoterapiji alkoholičara. Za
asistenta na predmetu Neuropsihijatrija izabran je 1962.g., za docenta 1971.g.,
za vanrednog profesora 1978.g., a za redovnog 1985.g. Doktorsku disertaciju
odbranio je 1977.g. pod nazivom Mogućnost ambulantnog lečenja alkoholičara sa
posebnim osvrtom na grupnu psihoterapiju na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
Predavao je na više fakulteta i tri Univerziteta u zemlji i inostranstvu.
Autor je velikog broja
udžbenika i monografija, a neki njegovi udžbenici doživeli su i blizu deset
izdanja (Medicinska psihologija sa opštom psihopatologijom, 1976-1990).
Inicijator je osnivanja
sekcije SLD-a za Prevenciju samoubistva (1979) i njen prvi predsednik. Bio je
član predsedništva Udruženja za prevenciju samoubistva SFRJ. Bio je
podpredsednik Sekcije za psihijatriju SLD. Počasni je član Udruženja
zdravstvenih radnika Srbije. Jedan je od vodećih suicidologa.
Svojim radom promovisao je
psihijatriju, kako kroz stručni rad tako i kroz analizu životnih zbivanja u
istoriografskom, kulturelnom i antropološkom kontekstu. Inspirisan
psihijatrijskom nozologijom, svoje stručno i personalno umeće je delio sa
kolegama, lekarima na specijalizaciji i studentima. Prof Vesel je i dobitnik
Plakete povodom 50-godišnjice Medicinskog fakulteta u Beogradu, Diplome Saveza
lekarskih društava Jugoslavije, Zahvalnice SLD-a. ( Izvod iz Istorijata Klinike
za psihijatriju KCS).
Još za vreme studija, Vesel je izabran za omladinskog rukovodioca u
Jevrejskoj opštini Beograd 1950 do
1952 godine, a studentska organizacija
ga je, između ostalih
zaduženja, postavila za direktora Internacionalnog studentskog letovališta u
Baškom Polju.
Profesor
doktor Vesel Josif, negde oko 1990 godine.
LEDERER RUBEN. U Izraelu
poznat kao ELDAR REUVEN, (Ruben),
kao nesvršeni student u Beogradu i stanovnik Doma, nakon formiranja države,
preseljava se u Izrael. Uz fizički rad i studiranje završava Medicinski fakultet.
Završio je specijalizaciju iz neurologije u Haifi (bolnica Rambam) i u Londonu.
Zatim postaje doktor nauka. Kasnije postaje direktor bolnice Rambam, a zatim i
šef saniteta celog Cahala (Izraelska armija) u činu brigadnog generala. Jedan je
od trojice generala Izraelske armije po poreklu iz ovih predela.
Lederer/
Eldar, oko 2010, Izrael
SELEŠ ĐURO-KUKI.
Istaknuti prevodilac, koji je usavršavao engleski jezik i još kao student
slušajući na radiju engleske govore, prevodilac ministru inostranih poslova
tadašnje Jugoslavije, Koči Popoviću, kasnije prevodilac u Ambasadi Jugoslavije u
Vašingtonu i Ataše za štampu u
Ambasadi.
ALMOZLINO OTO,
u domu poznat kao matematički genije, čuveni
profesor matematike tehnički fakulteta Kašanin Radivoje ga je kao studenta
zapazio i cenio njegovo znanje matematike. Posle diplomiranja na Mašinskom
fakultetu u Beogradu profesor je često održavao kontakte sa Almozlinom.
KERTES STEVAN AVIEZER.
Doktor i profesor hemije na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Između ostalih
naučnih radova, autor knjige (sa koautorom prof. Markusom) o ekstrakciji
iz metalnih kompleksa. Knjiga imala enormni efekat i bio važni tekst više
godina. Nominovan za medalju Carl Henson 1988 godine. Fakultet završio u
Beogradu, bio je domaš do iseljenja u Izrael.
Kertes
Stevan Aviezer 1980 godina, Izrael.
ENRIKO JOSIF,
kompozitor, pedagog, muzički pisac, član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Stidirao na Muzičkoj akademiji u Beogradu, odsek za kompoziciju, posle studija
postaje asistent, zatim docent, pa vanredni i redovni profesor fakulteta. Od
2000.godine redovni član Srpske akademije nauke i umetnosti u Beogradu. Pisao je
za solo instrumente, horove, orkestralnu muziku i filmsku muziku. Posle
penzionisanja bio je profesor kompozicije na Muzičkoj akademiji u
Beogradu. Imao je religiozno-filozofski emocionalni pogled na svet.
U toku 1947. i 1948. godine,
kao student i domaš (Jevrejski studentski dom) aktivno je učestvovao u
realizaciji muzičkih tačaka u priredbi
KOLONA.
TIMAR EVA.
Kao građevinski inženjer konstruktivnog smera, ceo svoj radni vek provela je u
renomiranoj i svetski poznatoj firmi Energoprojekt. Prvo kao projektant, zatim
kao odgovorni projektant građevinskog
dela projekta, zatim kao glavni inženjer celokupnog projekta i to sve na
velikom broju projekata. Nije bilo ni jednog projekta termo elektrana (TE) u
Jugoslaviji u kojoj nije radila ( TE Kostolac, TE Kolubara, TE Viskoza, TE
Morava, TE West Tripoli, TE Prijedor, Energane Železare Skopje. TE Kosovo B, TE
Drvno). Projektovala je i industrijske objekte. Bavila se specifičnom
problematikom- „Projektovanje turbinski stolova“, bila je jedan od
nekolicine, u Evropi, projektanata ovih stolova.
Projektovala je građeviski deo termoelektrane u USA kod isporučioca
opreme Westinghaus. Bila je na
radnom mestu, prvo, šefa Grupe, zatim šef
Konstruktivnog biroa, pa Građevinskog biroa i kasnije Pomoćnik direktora
radne organizacije „Projektovanje termo i nuklearne elektrane“, sve do
penzionisanja. Odlikovana je ordenom rada i nagrađena više puta plaketama.
Kao i ranije tako i nakon
penzionisanja aktivno se bavila Holokaustom. Prikupljala je literaturu na svim
važnijim jezicima. Nasledila je veliku količinu literature o Holokaustu od svog
oca Julija Balog. Dugo godina je sarađivala, držala predavanja u Nemačkoj a u
kojima je tražila da se ne zaborave
nacistički zločini nad Jevrejma Evrope,
davala intervue u
Komemoracionom i dokumentacionom
centru u Salzgiteru (Nemačka), koja
je i objavila knjigu o Evi Timar (
„Bila je čista slučajnost ostati u životu“
Eva Timar-Jedna životna priča.), pisala
Elke Zacharias, rukovodilac centra.
Eva Timar i
Elke Zacharias, rukovodilac „Gedenk-und
Dokunentationsstatte KZ Drutte, Salzgiter, Nemačka, oktobar 2002. g.
Održavala je predavanja o Holokaustu
nemačkoj omladini, osnovcima i u gimnaziji.
Bila je istaknuti član
redakcije knjiga ( „Mi smo preživeli“).
„Hodajuća enciklopedija Holokausta“ (citat Ete Najfeld). Prevela sa nemačkog
jezika knjigu „Neuspelo bekstvo“, o
tragičnoj sudbini Jevrejskog „Kladovo“ transporta na putu za Palestinu.
Redakcija knjiga „Mi smo
preživeli“, zadnja sa desne strane
Eva Timar.
ŠTARK EGON.
Kao rudarski inženjer prvo je radio u Bosni i Hercegovini u rudnicima Kakanj i
Breza (bio i tehnički direktor), od 1959.godine prelazi u Naftagas, Novi Sad,
početkom 1970 godine postaje tehnički direktor. Čest predstavnik, nekad i jedini
iz Jugoslavije, na konferencijama
širom sveta. Zatim Savetnik generalnog direktora Naftagasa. Veoma aktivan u
Jevrejskoj opštini i predsednik Jevrejske opštine Novi Sad.
HAKER SUZANA,
udata
PETROVIĆ, završila je studije
prirodnih nauka i hemije na Beogradskom Univerzitetu. Na fakultetu za hemijski
inženjering u Novom Sadu magistrirala je u 1970 godinu, zatim 1976 doktorirala,
prvo je bila asistent biohemije,
zatim docent, vanredni profesor i redovni profesor. Imala je više od 100 naučnih
radova i publikacija. Vodila je istraživanje enzima. Posle penzionisanja
napisala je knjigu „Priča o Kombua“ (tradicionalno piće sa Dalekog istoka,
protiv raznih bolesti). Veliki deo svojeg vremena provela je u Jevrejskoj
zajednici Novi Sad (socijalna grupa i ženska sekcija). U toku stidija bila
aktivni član hora Braća Baruh u Beogradu.
BERAHA MOŠA,
na matičnom jeziku BARIĆ MILAN.
Školovao se za pozorišnog reditelja i glumca (zajedno sa Mirom Stupicom). Nakon
studiranja režirao u Užicu, Banja Luci, Novom Sadu, Pančevu i na kraju u
Zrenjaninskom pozorištu. Posle rata bio je član
Vojvođanskog narodnog pozorišta, a kasnije i direktor drame i reditelj.
Moša Beraha.
KOVAČ TEODOR.
Diplomirao je na medicinskom fakultetu u Beogradu i
specijalizovao internu medicinu.
Bio je član većeg broja
stručnih udruženja, uključijući i stranih. Izabran je za asistenta 1962 godine,
kasnije stekao sva nastavna zvanja na Medicinskom fakultetu, uključujući zvanje
redovnog profesora Bio je
predsednik Udruženja endokrinologa Jugoslavije. Bio rukovodilac Endokrinološkog
odelenja Interne klinike u Novon
Sadu. Aktivan je u jevrejskom životu
i od 2000 godne bio je predsednik
Jevrejske opštine Novi Sad i u više mandata član Izvršnog odbora SJOJ.
Preveo dve knjige Simona Vizentala sa nemačkog jezika. Aktivan je saradnik
Jevrejskog Pregleda. Poznat je po izveštavanju o zločinačkom i katastrofalnom
antijevrejskom (antisemitskom) delovanju večineVojvođanskih Nemaca, Švaba, za
vreme okupacije 1941 i dalje.
Profesor
Dr. Teodor Kovač
ČAVČIĆ EVA.
Diplomirala na Tehnološkom fakultetu u Beogradu 1951 godine. Radila je u
Industriji boja i lakova Duga u Beogradu. U Institutu za nuklearne nauke u Vinči,
„Boris Kidrič“,gde je bila istaknuti naučnik u svojoj specijalizaciji,
je radila od kraja 1952 do 1966. Doktorirala je na svom fakultetu 1965
godine. U institutu se najvećim
delom bavila analitikom urana i analitikom teške vode za reaktor u Vinči. Na te
teme objavila je više naučnih radova
Nakon 1966 godine bila je šef razvojne laboratoje u Razvoju u Hemijskoj
industriji Pančevo, gde je radila do 1973 godine. U tom periodu
nastala su dva patenta.
Nakon penzionisanja ,od
1973 do 1983 radila je po autorskom ugovoru u IHTM u Beogradu u odelenju za
katalizu.
Bila je sekretar
Republičkog odbora bivših političkih zatvorenika, interniraca i deportiraca i
član Saveznog odbora SUBNOR-a.
Aktivo učestvovala u raznim
komisijama u Savezu jevrejskih
opština i u Jevrejskoj opštini Beograd. Od 1998 do 2000 godine bila je na čelu
radne grupe za pomoć preživelim
žrtvama Hokausta. Radila je u Redakciji knjige „Mi smo preživeli“.
Dobitnica je ordena za
hrabrost, medalje i plaketa.
Doktot inženjer Čavčić Eva.
KATIĆ PAVLE.
Diplomirao je 1954 godina na Prirodno-matematičkom fakultetu
u Beogradu, grupa za Meteorologiju. Nakon rada u Hidrometeorološkom
zavodu u Beogradu i Meteorološkoj
sekciji u Novom Sadu, pozvan je na formiranje predmeta Meteorologija i
klimatologija na Poljoprivrednom Fakultetu u Novom Sadu. Bio ja prvo
saradnik, pa asistent, 1955 godine, organizuje opremanje i izvođenje brojnih
praktičnih vežbi studentima. 1965
biran je u prvo nastavno zvanje vanredni profesor, zatim i redovni profesor,
1977 godine. Predavao je na svim biološkim smerovima ( melioracije i uređenje
voda), klimatologije i na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Na
poslediplomskim studijama bioloških grupa održavao kurseva iz oblasi
biometeorologije. Na Poljoprivrednom fakultetu biran je za prodekana 1976 i 77
godine.. U oblasi naučnog rada
(izučavanje mikrometeoroloških fenomena) i vešegodišnjeg eksperimentalnog
rada proizašla je doktorska disertacija, koju je odbranio 1969 godine. Formirao
je meteorološku stanicu sa eksperimentalnom bazom za specijalna agrometeorološka
istraživanja u Rimskim Šancevima. Boravio je na studijskim putovanjima u više
evropskih zemalja. Objavio je Praktikum za predmet
Meteorologija sa Klimatologijom, 6 knjiga, 7 skripta i više od 80 naučnih
i stručnih radova.
Dobio je više društvenih
priznanja, ratna (Partizanska spomenica 1941) i posleratna
odlikovanja i drugo.
Dok je bio u Domu
organizovao je kolektiv „Proleteri“.
Katić Pavle i Lenka (supruga
Pavla) u Novosadskom parku
PAŠIĆ MIRA.
Posle završene gimnazije, na tadašnjem Prirodno-matematičkom fakultetu
Univerziteta u Beogradu završila je biologiju. Post-diplomske studije pohađala
je u Kembridžu u Engleskoj. Profesionalnu karijeru započela je kao asistent
prof.dr Ivana Đaje. Bavila se fiziologijom i posebno neuro-fiziologijom i
predavala ove predmete na Prirodno-matematičkom fakultetu i Filozofskom
fakultetu. Prošla je sva akademska zvanja od asistenta do redovnog profesora a
doktorat stekla na Prirodno-matematičkom fakultetu u oblasti fiziologije. U ovoj
oblasti bila je dugogodišnji saradnik Instituta za biološka istraživanja u
Beogradu i Instituta za biologiju mora u Kotoru, Crna Gora. Rezultate svog
eksperimentalno-naučnog rada predstavljala je na brojnim simpozijumima u
Jugoslaviji i inostranstvu kao i u domaćim i inostranim stručnim časopisima.
Autor je univerzitetskog udžbenika " Fiziologija nervnog sistema" i koautor više
udžbenika iz biologije.
Mira je bila kuma kod
venčanja pisaca ovih Sećanja, 24.02.1949. godine.
TIMAR NIKOLA,
diplomirao je na Elektotehničkom fakultetu, odsek Elektronike i Telekomunikacija
1955.godine. Pozvan je da se
zaposli u Vojno-tehničkom institutu gde je proveo 20 godna, sve do početka 1974
godine. Radio je na istraživanju,
razvoju i realizaciji kratko-talasnih radio uređaja. Bio je na stručnom
usavršavanju u Berlinu i Ulmu (tada Zapadna Nemačka). Radio je na razvoju
predajnog trakta RTU 100. Inicirao je i razvio RTU 400, za ovo je imao
jaku podršku korisnika. Ovaj model je dobio najvišu ocenu na terenskim
ispitivanjima. Posebna
specijalnost je bila Radio-teleprinterski uređaji, sistemi i komunikacije.
Učestvavao u više komisija, kao najstručniji član, u evaluaciji, ispitivanjima i
prijemu radio teleprinterskih sistema u više evropskih zemalja. Objavio je više
od 10 stručnih radova u stručnim
časopisima ili na strućnim konferencijama širom Jugoslavije. Uveo je
klasifikaciju kvaliteta radio-teleprinterskih
komunikacija. Izdao je knjigu o
kratkotalasnim radio predajnicima, jedinu te vrste u zemlji i retku u Evropi.
Kao istaknuti stručnjak i za doprinos u struci dobio visoko vojno
odlikovanje „Orden za vojne zasluge“, kao i mnoge pohvale i nagrade.
Zbog javnog neslaganja sa
politikom tadašnje Jugoslavije prema Israelu, osumnjičen i izolovan od posla,
poćetkom 1974, godine napušta Institut i zapošljava se, na poziv kolega,
u Elektronskoj industriji, fabrika Pionir, sa kojom je ranije sarađivao.
Ovde radi, 15 godina, na
sličnim poslovima kao i ranije ali i na razvoju,
projektovanju i realizaciji različitih kratko-talasnih sistema i
savremenih velikih radio centara. Inicirao je i razvio
varijante RTU 100/BGD, kao i
RTU 400 sa osnovom na prenosnim uređajima snage do 20 W. Među najzaslužnijima je
za osvajanje u proizvodnju najsavremenijeg radioteleprinterskog sistema, RTS 1
KW/SV. Bio je šef grupe za razvoj
sistema, a zatim i rukovodilac jednog dela fabrike, (260 radnika) . Kasnije
prelazi u Istraživačko razvojni institut Elektronske industrije, Iritel, kao
savetnik. Ovde radi na Idejnom projektu, a posle usvajanja, i na realizaciji
sistema za Elektronski rat velike snage.
Rukovodi tehničkim delom realizacije velikog radio centra u inostrantvu.
Odavde odlazi u penziju.
Timar
Nikola 2015 god.
Sećanja Kovač Teodora:
„ Sećam se, pre svega,
imena nekih medicinara:
- Tibor Klopfer alias
Ignjatović, ne znam kada je promenio prezime, znam da je od nas brucoša bio
stariji više godina, bio je student medicine već pre rata, posle diplomiranja
radio je kao ftiziolog (specijalista za lečenje TBC) u Pančevu.
- Ižak Eva
mislim da je ona bila jedina srednjoškolka u Domu kada sam i
ja stanovao tamo, posle je diplomirala na Medicinskom fakultetu, čuo sam
da se udala za nekog Đorđevića i da je kao lekar dugo radila u Pančevu,
drugo o njoj ne znam ništa, sem , navodno, da joj je ćerka aktivistkinja
među omladinom u Savezu.
- Žuža Grinfeld (Grinvald)
iz Bačke Topole, bila je brucoš kao i ja, zabavljala se s Mišom Štajnerom,
bar mi se čini da se tako prezivao, bio je student, čini mi se, ekonomije.
Stanovao je van Doma. Nešto je zabrljao, valjda politički iako je već pre rata
bio skojevac, tražila ga je Udba, on se već nalazio u ilegali i jednog dana
došao je udbaš kod Žuže u Dom da se raspita o Miši, on je u tom času bio u Domu
i jedva su stigli da Mišu gurnu u orman s haljinama u ženskoj sobi
gde je jadnik morao da stoji kao kip dok udbaš posle
par sati nije otišao. Žuža se za njega udala, otišli su s prvom alijom u Izrael.
Kada sam pre 55 godina bio u Izraelu, on je tamo radio u nekom nadleštvu, a ona
je već bila lekar internista u jednoj jerusalimskoj bolnici gde sam je posetio.
Imali su jednu ćerku, ne znam ništa o njoj
- Vera Rozenfeld, iz Sente, iz strogo
ortodoksne porodice, iz logora vratile se samo ona i njena mati i preselile su
se u Suboticu, bila je kao i Žuža i ja, brucoš na Medicinskom fakultetu, posle
je postala ugledni pedijatar u Subotici, udala se za nekog Kovačića ili
Kovačevića, čuo sam da je predviđena bila za ministra zdravlja Vojvodine ali
njen muž kao funkcioner nekog sportskog kluba napravio je neko krivično delo,
osuđen je na zatvorsku kaznu pa vlast nije htela da žena zatvorenika postane
ministar.
-Salvator Levi, iz Skoplja, kasnije tamo bio
rendgenolog, stradao u tamošnjem zemljotresu jula 1963.
-Andrija Baš, iz Subotice, brucoš
medicinar,posle diplomiranja lekar-preventivac u Subotici
- Đorđe Bošan, iz Bačke Topole, student
slikarstva na Akademiji za likovnu umetnost, kasnije profesor na toj
Akademij (spavali smo krevet do kreveta u Domu)
- Jovan Sekelj, iz Zrenjanina, studirao je
veterinu, mislim da je taj fakultet upisao još pre rata, posle je radio kao
veterinar u Zrenjaninu gde je i umro, relativno, mlad.
- Marta Štark, iz Novog Sada, mislim da je
takođe već pre rata bila studentkinja ekonomije, još dok sam bio u Domu pričalo
se da je upala u neku aferu, političku ili neku drugu, ne znam, hitno se uselila
u tadašnju Palestinu gde je ne dugo posle toga stradala,
u nekoj saobraćajnoj nesreći”.
U toku boravka u Domu, tj.
u toku studiranja, pojavila su se i ljubavi. Bile su to ljubavi izmedju dva
domaša, a i izmedju pojedinh domaša i kolega/koleginica van Doma. Kada je tokom
1948 i 1949 godine došlo do odlaska više domaša u novo osnovanu državu Izrael,
smanjio se broj studenata u Domu, pa je postojala mogućnost i da se sklope
pojedini brakovi i za njih izdvoje posebne prostorije. Tako su sklopljeni
sledeći brakovi:
Konfino Lazar sa Noah Rahelom, Ritom.......................slika sa vencanja
Berger Ivan sa Grosberger
Magdom,
Timar Nikola, Kolja sa
Balog Evom,
Štark Egon sa Božanić
Slavkom,
Seleš Đuro, Kuki sa Mirom,
Erenfrajd Robert sa Braun
Evom.
Ovi brakovi su imali svoju
sobu u Domu. Time im je pružena
šansa da se približe korak bliže ka normalizaciji svojih života, nakon Drugog
svetskog rata. Venčani kumovi su obično bili takođe iz redova domaša.
Bilo je i ostalih brakova
između domaša i kolega/koleginica
van Doma. Evo samo nekih:
Levi Hajim sa Ruben Elom.
Šenberger Mira sa Pašić
Najdanom,
Cuker Eva, Cuki sa Čavčić
Milanom,
Katić Pavle sa Lenkom.
Nakon diplomiranja, koje je
bilo uglavnom između 1950 i 1957 godine, mnogi domaši su prešli u druga mesta
gde su se zaposlili. Nije bilo problema za zapošljvanje mladih svršenih
stručnjaka, a i bila ja na snazi „Planska raspodela kadrova“, koja je
obezbeđivala popunjavanje novim kadrovima novih preduzeća, bolnica, društvenih
ustanova.
Bračni parovi koji su
ostali u Domu, uskoro su dobili potomke, i to tako što su direktno iz
bolnice-porodilišta decu donosili u Dom. Bili su to novi „najmlađi domaši“. Evo
nekih:
Irina Konfino, ćerka Laze i
Rite Konfino,
Ivar Berger, sin Ivana i
Magde Berger,
Lidija Timar, ćerka
Nikole i Eve Timar,
Mirko Štark, sin Egona i
Slavke Štark.
Oni bračni parovi, koji su
nakon zapošljavanja ostali u Domu, posle nekoliko godina uspešno obavljanih
službi, dobili su stanove od svojih radnih organizacija. Od tih organizacija
najviše stanova su dobijeni od fabrike Galenika i Energoprojekta, od pojedinih
fakulteta ili ustanova.
Dobijanjem stanova, konačno
su mogli da žive normalnih životom.
Iselenjem iz Doma zadnjih
domaša, prestala je da postoji
ustanova zvana „Jevrejski studentski dom, Beograd“.
„Iskreno hvala svima koji
su nam omogućili da počnemo sa redovnim studiranjem. Tradicionalna i skoro već
anegdotarna jevrejska solidarnost potvrdila se i ovom prilikom - bez sredstava
koje je Džoint obezbeđivao, svega toga teško da bi bilo“.( Teodor Kovać)
Neka ova sećanja na
Jevrejski studentski dom u Beogradu, bude i
SEĆANJE NA FANTASTIČNU GENERACIJU
JEVREJSKE OMLADINE, koja je izletela u svet (i osvojila ga) iz sigurnog
gnezda Doma u Sinagogi u Beogradu. (Iz komentara Mirka Štarka, jednog od
„najmlađih domaša“, u korespondenciji sa piscem ovog Sećanja)!
Hvala
čika Nikoli na očuvanju
i belezenju ovih secanja, on danas ima 95 godina,
dok god cuvamo uspomene na nase roditelje, oni ce biti zivi...
Danas pozivam sve koji imaju neku sliku ili secanje da dodaju, neka posalju na makabijadu da dopunimo ovaj istorijski dokument!
iz lista Danas https://www.danas.rs/nedelja/pogrom-po-naredjenju-pukovnika-okupacione-vojske/ prenosimo Josip Berger