CHAPTER 2

Sada, u rano leto, drveće je mirno stajalo pod plavim nebom, raširilo ruke i primalo snagu sunca dok se spuštalo na njih. Žbunje u šikari je cvetalo sa zvezdama belim ili crvenim ili žutim. Na mnogima od njih su ponovo počeli da se vide pupoljci voća, bezbroj njih je sedeo na finim vrhovima grana, nežni i čvrsti i odlučni, ličili su na male stisnute pesnice. Šarene zvezde mnogo različitih cveća izbile su iz zemlje, tako da je zemlja, u prigušenoj svetlosti šume, bila prskanje tihih, ali snažnih i veselih boja. Svuda se osećao miris svežeg lišća, cveća, zemlje i zelenog drveta. Kad je jutro svanulo i sunce zašlo, čitava šuma je bila živa od hiljadu glasova, i ceo dan od jutra do večeri pevale su pčele, zujale ose, a bumbari su zujali još jače kroz mirisnu tišinu.
Tako su bili dani kada je Bambi doživeo svoje najranije detinjstvo.
Pošao je za majkom na usku traku koja je vodila između žbunja. Bilo je tako prijatno hodati ovde! Gusto lišće je nežno mazilo njegove strane i blago se savijalo u stranu. Gde god da pogledate, put je izgledao kao da je blokiran i zaključan, ali je bilo moguće ići napred u najvećoj udobnosti. Bilo je ovakvih puteva u šumi, formirali su mrežu koja je prolazila kroz celu šumu. Bambijeva majka ih je sve poznavala, i kad god bi stao ispred nečega što mu se činilo kao neprobojni zeleni zid, ona bi odmah potražila mesto odakle je put počeo.
Bambi joj je postavljao pitanja. Veoma je voleo da postavlja pitanja svojoj majci. Za njega je bilo najlepše na svetu da joj stalno postavlja pitanja i da sluša šta god ona odgovori. Bambi nije bio nimalo iznenađen što je uvek smišljao jedno za drugim pitanje koje bi joj postavio. Činilo mu se sasvim prirodno; to je za njega bila velika radost. Takođe je bilo zadovoljstvo čekati, radoznalo, dok ne dođe odgovor, a kakav god da je bio, uvek je bio zadovoljan njime. Bilo je trenutaka, naravno, kada nije razumeo odgovor koji mu je dat, ali i to je bilo lepo jer je uvek mogao da postavi još pitanja kad god je hteo. Ponekad je prestajao da postavlja pitanja i to je takođe bilo lepo jer je tada bio zauzet pokušavajući da razume šta mu je rečeno i da bi to rešio na svoj način. Često je bio siguran da mu majka nije dala potpun odgovor, da je namerno izbegavala da kaže sve što zna. I to je bilo veoma lepo, jer je za sobom ostavljalo izvesnu radoznalost i dalje u njemu, osećanje nečeg tajanstvenog i prijatnog što ga je provlačilo, očekivanje koje ga je činilo nemirnim, ali veselim.

Sada je pitao: „Ko je vlasnik ovog puta, majko?“
Njegova majka je odgovorila: „Mi smo".
Bambi je nastavio da pita. "Ti i ja?"
"Da."
"Oboje?"
"Da."
"Samo ti i ja?"
„Ne“, reče njegova majka, „mi jeleni posedujemo...“
"Šta je jelen?" upita Bambi kroz smeh.
Majka ga je pogledala i takođe se nasmejala. „Ti si jelen, a ja sam jelen. To su jeleni. Da li sada razumes?"
Bambi je skočio u vazduh od smeha. "Da, razumem. Ja sam mali jelen, a ti si veliki jelen. Tako je, zar ne."
Njegova majka klimnu glavom. "Eto, vidis sada."
Bambi se ponovo uozbiljio. „Jesmo li mi jedini, ili ima drugih jelena?“
„Svakako“, rekla je njegova majka. "Ima ih mnogo."
"Gde su oni?" uzviknuo je Bambi.
"Oni su ovde, svuda su oko nas."
"Ali ... ne mogu da ih vidim."
"Uskoro ćes ih videti."
"Kada?" Bambijeva radoznalost je bila toliko jaka da je prestao da hoda."
"Uskoro." Njegova majka je išla mirno dalje.
Bambi ju je pratio. Nije rekao ništa, jer je pokušavao da shvati šta je ona mogla da misli pod „uskoro“. Došao je do zaključka da „uskoro“ svakako nije isto što i „vrlo uskoro“. Ali nije mogao da odluči kada će to „uskoro“ prestati da bude „uskoro“ i početi da bude „još dugo“. Odjednom je upitao: „Ko je bio taj koji je napravio ovaj put?“
„Mi smo“, odgovorila je njegova majka.
Bambi je bio zapanjen. "Uradili smo? Ti i ja?"
Njegova majka je rekla: "Pa, da, ... mi jeleni smo to napravili."
"Kakav jelen?" upita Bambi.
„Svi mi“, bio je kratak odgovor njegove majke.

Išli su dalje. Bambiju je bilo dosta i hteo je da skoči sa staze, ali je bio dobro dete i ostao je sa majkom. Ispred njih se začu šuštanje koje je dopiralo odnekud blizu zemlje. Nešto se energično kretalo, nešto skriveno ispod paprati i divlje salate. Mali glas, tanak kao nit, pustio je jadan zvižduk, a onda je utihnulo. Samo su lišće i vlati trave zadrhtale da pokažu gde se nešto dogodilo. Poljski macak je uhvatio miša. Zatim je projurio pored njih, čučnuo na jednu stranu i počeo da jede.
"Šta je to bilo?" upitao je Bambi uzbuđeno.
„Ništa“, uverila ga je majka.
„Ali...” Bambi je zamuckivao, „ali... video sam to.”
„Pa, da“, rekla je njegova majka, „ali nemoj da se plašiš. Poljski macak je ubio miša.”
Ali Bambi je bio strašno uplašen. Njegovo srce je bilo stisnuto u velikom, ali nepoznatom, užasu. Prošlo je mnogo vremena pre nego što je ponovo mogao da progovori. Zatim je upitao: „Zašto je ubio miša?“
„Zato što...” Njegova majka je oklevala. Onda je rekla: „Hajdemo malo brže, hoćemo li?“ kao da je odjednom pomislila na nešto drugo i zaboravila na pitanje. Počela je da kasa. Bambi je skočio za njom.
Nastupila je duga pauza i oni su prestali da hodaju tako brzo. Na kraju je Bambi, osećajući se prilično uznemireno, upitao: „Hoćemo li mi ikada ubiti miša?“
„Ne“, odgovorila je njegova majka.
"Nikad?" upita Bambi.
„Ne, nikad“, došao je njen odgovor.
"Što da ne?" upita Bambi sa izvesnim olakšanjem.
„Zato što nikoga ne ubijamo“, jednostavno mu je rekla majka.
Bambi je ponovo postao veseo.
Pored njihove staze stajao je mladi jasen sa kojeg se čula jaka škripa. Njegova majka nije obraćala pažnju na to i nastavila je hodati. Ali Bambi je bio radoznao i stao. Visoko u granama drveta bile su dve šojke koje su se prepirale oko gnezda koje su upravo opljačkali.
„Izađi iz toga, glupane!“
„Ne uzbuđuj se, budalo“, odgovorio je drugi. "Ne plašim te se."
„Idi i nabavi svoja gnezda, lopove!“ vikao je prvi. "Udariću ti lice." Bio je van sebe. „Ti si samo podla“, odbrusio je. “Samo podla!”
Druga ptica je primetila Bambija. Odbacio je nekoliko grančica i zarežao: „Šta gledaš, derište? Gubi se!"
Bambi se osećao uplašeno i skočio je od njih. Kada je stigao do majke, nastavio je da hoda za njom stazom, poslušan i zaprepašćen. Mislio je da nije primetila da je ostao.
Posle nekog vremena upitao ju je: „Majko, šta znači ’podlo‘?“
Njegova majka je rekla: "Ne znam."
Bambi je razmišljao o tome. A onda je ponovo počeo. "Majko, zašto su njih dvoje bili tako gadni jedno prema drugom?"
Njegova majka je odgovorila: „Svađali su se oko dobijanja hrane.
Bambi je upitao: „Da li ćemo se ikada svađati oko takve hrane?“
„Ne“, rekla je njegova majka.
„Zašto ne“, upitao je Bambi.
Njegova majka je odgovorila: „Ima dosta hrane za sve nas.
Bilo je još nešto što je Bambi želeo da zna. "Majko...?"
"Šta je to?"
„Hoćemo li i mi ikada biti gadni jedni prema drugima?“
„Ne, dete moje“, rekla je njegova majka. "Mi ne radimo takve stvari."
Nastavili su da hodaju. Odjednom su ugledali svetlost ispred sebe, veoma jarko svetlo. Zelenoj zbrci žbunja i žbunja došao je kraj, njihov put je bio na svom kraju. Samo nekoliko koraka dalje i izašli su u jarko osvetljeni slobodan prostor koji se otvorio ispred njih. Bambi je hteo da skoči napred, ali njegova majka je samo stajala gde je bila.
"Šta je ovo?" — uzviknu on nestrpljiv i sasvim očaran.
„Livada“, odgovorila mu je majka.
„Šta je to, livada?“ Bambi je insistirao.

Majka mu je kratko odgovorila. „Uskoro ćes to i sam videti.“ Postala je ozbiljna i pažljiva. Stajala je tamo ne pomerajući se, visoko podignute glave, napeto osluškivala, duboko udisući ispitujući vetar, i izgledala je gotovo ozbiljno.
"Da, sve je u redu", konačno je rekla, "možemo da nastavimo tamo." Bambi se spremao da skoči napred, ali mu je blokirala put. "Ne, sačekaj dok te ne pozovem." Bambi je učinio kako mu je rečeno i odmah je stao. „Bravo, Bambi“, pohvalila ga je majka. „Sada pažljivo slušaj šta govorim.” Bambi je pažljivo slušao dok njegova majka govori i video koliko je uznemirena, i sam je postao veoma napet. „Izlazak na livadu nije tako jednostavan kao što se čini“, nastavila je njegova majka, „teško je i opasno. Ne pitaj me zašto. To ćes naučiti kasnije. Za sada, radi tačno ono što ti kažem. Hoćeš li to učiniti?"
„Da“, obećao je Bambi.
"Dobro. Tako da ću prvo sama izaći tamo. Ostani ovde i čekaj. I ne skidaj oči sa mene. Drži me na vidiku i ne skreći pogled, ni na sekund. Ako vidis da počinjem da bežim ovde, onda se okreni i beži što brže možes. Uskoro ću te sustići.” Ućutala je i činilo se da razmišlja, a onda je, sa velikim naglaskom, nastavila. „Šta god da se desi, trči, trči, trči što brže možeš. Trči ... čak i ako se nešto dogodi ... čak i ako vidiš ... ako vidiš da padam na zemlju ... ne obraćaj pažnju na mene, razumeš? ... Šta god da vidis ili čujes ... samo nastavi, bez odlaganja i što brže možes ...! Obećavaš li mi to?"
„Da“, tiho je rekao Bambi.
„Ali ako te pozovem“, nastavila je njegova majka, „možeš doći. Dođeš da se igraš na livadi. Lepo je tamo, svideće ti se. Samo... ovo je još nešto što mi moraš obećati... ako te pozovem, moraš odmah biti uz mene. Bez obzira na okolnosti! Da li čujes?"
„Da“, rekao je Bambi još tiše. Njegova majka je bila tako ozbiljna.
Ona je nastavila da govori. „Tamo napolju... ako te pozovem... nema trčanja i pitanja, trčaćeš iza mene kao vetar! ne zaboravi. Bez razmišljanja o tome, bez oklevanja... ako počnem da trčim, to znači da odmah ustaneš i izađeš odatle, i nećeš stati dok se ne vratimo ovde u šumu. Nećes to zaboraviti, zar ne!”
„Ne“, rekao je Bambi, osećajući se prilično uznemireno.
„U redu, sad ću ići“, rekla mu je majka i delovala je nešto mirnije.
Izašla je na livadu. Bambi, koji nije skidao pogled s nje, video je kako je sporim i visokim koracima išla napred. Stajao je tu pun iščekivanja, pun straha i radoznalosti. Video je kako majka sluša sa svih strana, video je kad ju je nešto zaprepastilo i osećao se zaprepašćenim, spreman da skoči nazad u gustiš. Tada se njegova majka još jednom smirila i nakon jednog minuta postala je vesela. Spustila je vrat, ispružila ga daleko ispred sebe, zadovoljno pogledala Bambija i povikala: „Hajde onda!“
Bambi je skočio napred. Obuzela ga je ogromna radost koja je bila toliko magično jaka da je zaboravio na anksioznost koju je osetio neposredno pre. Sve što je mogao da vidi dok je bio u šikari bile su zelene krošnje drveća iznad sebe, a nekoliko parčića plave boje iznad njih video je samo u kratkim, retkim pogledima. Sada je mogao da vidi celo nebo, visoko i široko i plavo, i to mu je bilo drago, iako nije znao zašto. Među drvećem, sve što je video od sunca bili su pojedinačni, široki zraci ili nežno raspršivanje zlatne svetlosti koja je igrala između grana. Sada se odjednom našao kako stoji u vreloj i zaslepljujućoj sili koja ga je nametnula, stajao je unutar ovog obilnog blagoslova topline koji mu je zatvorio oči i otvorio srce. Bambi je bio oduševljen; bio je potpuno van sebe, jednostavno je bilo divno. Spontano je skočio u vazduh, tri puta, četiri puta, pet puta na mestu gde je stajao. Nije mogao sebi da pomogne; morao je to da uradi. Nešto ga je povuklo i nateralo da skoči. Njegovi mladi udovi imali su u sebi tako moćnu oprugu, vazduh je tako duboko i lako ulazio u njegova pluća da ga je upijao, upijao sve mirise livade sa toliko nadmoćnog veselja da je jednostavno morao da skoči. Bambi je bio dete. Da je bio ljudsko dete, vikao bi od radosti. Ali on je bio mlad jelen, i jeleni ne mogu da viču, ili bar ne na isti način kao ljudska deca. Pa se radovao na svoj način. Svojim nogama, celim telom koje ga je bacilo u vazduh. Njegova majka je stajala u blizini i rado ga je posmatrala. Gledala ga je kako luduje. Videla ga je kako se bacio visoko, nespretno se spustio nazad na isto mesto, zurio ispred sebe zbunjeno i ushićeno, a zatim se, u sledećem trenutku, bacio u vazduh iznova i iznova. Shvatila je da je Bambi  video samo uske jelenske staze u šumi, da se za nekoliko dana svog postojanja tek navikao na skučenost šipražja, i da se zato ne pomera.

Odjednom je prestao. Bambi je prestao da trči i otišao do svoje majke u elegantnom, visokom iskoračnom kasu, gde joj je radosno pogledao u lice. Zatim su zadovoljno hodali jedno pored drugog. Otkako je izašao ovde na otvoreno, Bambi je video nebo, sunce i široki zelenilo samo svojim telom, samo treptavim, pijanim pogledom u nebo, sa prijatnim osećajem topline na leđima i okrepljujući osećaj sunca zbog kojeg je sve dublje udahnuo. Sada je po prvi put počeo očima da uživa u sjaju livade koje ga je svakim korakom iznenađivalo novim čudima. Nije bilo komadića gole zemlje koji su se mogli videti kao među drvećem. Ovde je svako mesto bilo prekriveno gustom travom, svako sečivo se mazilo uz druge koje se nadimalo u izobilju sjaja, nežno se naginjalo na jednu stranu ispod svake stepenice i odmah uspravno skočilo bez osećaja uvrede. Široka zelena ravnica bila je zvezdana od belih tratinčica, sa ljubičicama, sa gustim crvenim glavicama deteline kada je počela da cveta, i sa sjajnom veličanstvenošću zlatnih cvetova koje su visoko uzdigli maslačak.
„Vidi, majko“, povikao je Bambi, „odleteo je cvet“.
„To nije cvet“, rekla je njegova majka. "To je leptir."
Bambi je bio oduševljen i posmatrao je leptira kako se veoma nežno oslobađa od stabljike trave i u prevrtajućem letu otpluta. Sada je Bambi video da je mnogo takvih leptira koji lete u vazduhu iznad livade, činilo se da su žurili ali su bili spori, prevrtali su se gore-dole u ​​igri koja ga je očarala. Zaista su izgledali kao cveće koje se kreće, gej cveće koje nije htelo da ostane mirno na svojim stabljikama i ustalo je da malo zapleše. Ili kao cveće koje je zašlo sa suncem, još uvek nije našlo mesto za sebe i pažljivo se osvrnulo oko sebe, potonulo bi i nestalo kao da je već našlo mesto ali bi onda opet poletelo pravo gore, najpre samo malo, a zatim i više da bi nastavili sa potragom, uvek tražeći jer su najbolja mesta već bila zauzeta.
Bambi ih je sve pogledao. Toliko bi voleo da vidi jednog od njih izbliza, tako bi voleo da pregleda samo jednog od njih, ali nije mogao. Nikada nisu prestajali da vrzmaju jedan između drugog. Poprilično mu se zavrtelo u glavi.
Kada je još jednom pogledao u zemlju, sve što je video donelo mu je hiljadu užitaka, okretnih, živih bića koja su poletela kada je stupio blizu njih. Svuda oko njega nešto je skakalo i prskalo u vazduh, nešto što je postalo vidljivo u uzburkanom roju i već sledeće sekunde ponovo je potonulo u zeleno tlo odakle je došlo.

"Šta je to, majko?" upitao.
„To su mališani“, odgovorila je.
„Vidi“, povikao je Bambi, „postoji komad trave koji skače... skače tako visoko!“
„To nije trava“, objasnila je njegova majka, „to je lep skakavac.
"Zašto tako skače?" upita Bambi.
„Zato što se krećemo“, odgovorila je njegova majka, „uplašeno je“.
“Oh!” Bambi je prišao skakavcu, koji je sedeo tačno u beloj posudi tratinčice.
„Oh“, rekao je Bambi ljubazno, „ne moraš da se plašiš, mi ti sigurno nećemo ništa.“
„Nisam uplašen“, uzvratio je skakavac hrapavim glasom. „U početku sam se malo zaprepastio dok sam razgovarao sa svojom ženom.
„Molim vas, izvinite nas što vas uznemiravamo“, rekao je Bambi skromno.
"To nije važno", promuca skakavac. „Pošto ste vi, nije važno. Ali nikad se ne zna ko bi mogao doći, i moraš paziti na sebe.”
„Nisam ranije bio ovde na livadi“, rekao mu je Bambi. "Moja majka ..."
Skakavac je stajao spuštene glave na način da je izgledao veoma ljut, lice mu je bilo ozbiljno i gunđao je: „Ne zanima me to. Nemam vremena da budem ovde i ćaskam sa tobom, moram da odem da pronađem svoju ženu. Hop!” I on je otišao.
"Hop", rekao je Bambi, prilično zbunjen i zapanjen visinom skoka koji je skakavac napravio dok je nestao.
Bambi je otrčao do svoje majke. „Slušaj... upravo sam razgovarao s njim!“
"Sa kim?" upitala je njegova majka.
„Pa, sa skakavcem“, objasnio je Bambi, „razgovarao sam s njim. Bio je tako prijateljski nastrojen prema meni. I toliko mi se dopao. On je tako zelen, divan je, a na leđima mu se vidi kroz njega, nema takvog lista, čak ni najfinijeg lista.”
"To su bila njegova krila."
"Stvarno?" Bambi je nastavio da govori. „I ima tako ozbiljno lice, kao da razmišlja o nečemu. Ali ipak je bio prijateljski nastrojen prema meni. I može da skoči tako visoko! To mora da je strašno teško. “Hop!! rekao je i skočio je tako visoko da ga više nisam mogao videti.
Išli su dalje. Bambi je bio veoma uzbuđen zbog svog razgovora sa skakavcem, a bio je i pomalo umoran jer je prvi put razgovarao sa strancem. Bio je gladan, i pritisnuo se uz majku da se osveži.
Zatim, kada je još jednom stajao tamo neko vreme, samo zureći ispred sebe u slatkoj, maloj opijenosti koja ga je uvek obuzimala kada je popio sve što je želeo od svoje majke, ugleda beličasti cvet dole u ​​spletu stabljike trave. Pomerilo se. Bambi je pogledao bliže. Ne, to nije bio cvet, to je bio leptir. Bambi se prikrao bliže.
Leptir je bezvoljno visio sa stabljike trave i nežno je pomerao krila.
„Molim te, ostani tu gde jesi“, pozvao ga je Bambi.
„Zašto da ostanem tu gde jesam? Ja sam ipak leptir“, upitao je začuđeno.
„Oh, molim te, ostani tu gde jesi, samo malo“, preklinjao ga je Bambi, „Tako dugo sam želeo da te vidim izbliza. Molim vas, budite tako ljubazni.”
"Dobro onda", reče mali beli leptir, "ali ne predugo."
Bambi je stao ispred njega. „Tako si lepa“, rekao je očarano, „tako lepa! Kao cvet!"
"Šta?" Leptir je pljesnuo krilima. „Kao cvet? Pa, svi koje znam slažu se da smo mnogo lepši od cveća.”
Bambi je bio zbunjen zbog toga. „Da, svakako“, promucao je, „mnogo lepše... oprostite mi... samo sam hteo da kažem...“
„Baš me briga šta si hteo da kažeš“, uzvratio je leptir. Počeo je da se pokazuje tako što je savijao svoje usko telo i dokono se igrao sa svojim osetljivim antenama.
Bambi je bio oduševljen i nastavio da ga posmatra. „Tako si elegantan“, rekao je, „tako fina i tako elegantna! A ta tvoja bela krila, tako su veličanstvena!”
Leptir je širom raširio svoja krila, a onda ih je sastavio iznad sebe gde su izgledala kao napeto jedro jahte.
„Oh“, uzviknuo je Bambi, „sada razumem kako si lepša od cveća. A možete i leteti, cveće to ne može. Moraju da ostanu tamo gde rastu, eto kako."
Leptir se podigao. „Sada je dosta“, rekao je. "Mogu da letim!" I podigao se u vazduh sa takvom lakoćom da se to nije moglo videti i razumeti. Njegova bela krila kretala su se nežno i puna milosti, a on je već lebdeo tamo u vazduhu i suncu. „Samo zbog tebe sam ostao da sedim tako dugo“, rekao je, i trzao se gore-dole ispred Bambija, „ali sada ću odleteti.“
To je bila livada.

Chapter 3