Bio je to samo uzak prostor, toliko uzak da je tek imao mesta da se u njega uklope Bambi i njegova majka, a bio je tako nizak da bi, kada bi Bambijeva majka ustala, njena glava bila među grančicama i granama. Žbunje leske i dren rasli su ovde zamršeni jedno u drugo i ono malo sunčeve svetlosti što je silazilo kroz krošnje šume bi ih uhvatili tako da nikada nije dopiralo do zemlje. Ovo je bila soba u kojoj je Bambi došao na svet i tu su on i njegova majka napravili svoj dom.
Sada je njegova majka spavala, pritisnuta na zemlju. Bambi je takođe malo spavao, ali je sada postao prilično živahan. Ustao je i pogledao oko sebe.
Ovde, duboko u šumi, bila je senka, skoro je bio mrak. Čulo se kako drvo nežno šuška i šušti. Tu i tamo su cvrkutale pticice, tu i tamo se začuo vedar smeh detlića ili neveseli lavež vrane. Sve ostalo, blizu i daleko, bilo je tiho. Samo je vazduh postao topao na podnevnoj vrućini, a i to se moglo čuti ako ste pažljivo slušali. Ovde u šumi bilo je vlažno i sparno.
Bambi spusti pogled na svoju majku. "Jesi li zaspala?"
Ne, njegova majka nije spavala. Probudila se odmah kada je Bambi ustao.
"Šta ćemo sad da radimo?" upita Bambi.
„Ništa“, odgovorila je njegova majka. „Ostaćemo tu gde jesmo. Samo lezi, kao dobro dete, i probaj da spavaš.”
Ali Bambi nije spavao. „Hajde“, preklinjao je. "Idemo na livadu."
Njegova majka je podigla glavu. „Na livadu? Sada ... na livadu ...?" Zvučala je tako začuđeno i toliko uplašeno da se Bambi prilično uplašio.
„Zar ne možemo sada na livadu?“ upita stidljivo.
„Ne“, došao je odgovor njegove majke i zvučao je prilično ubedljivo. "Ne, to trenutno nije moguće."
"Što da ne? upitao je Bambi kada je postao svestan da se ovde dešava nešto veoma čudno. Postao je više uplašen, ali je u isto vreme osetio želju da sazna o svemu. „Zašto ne možemo sada na livadu?“
„O svemu ćeš to saznati kasnije, kad budeš malo stariji...“, uveravala ga je majka.
Bambi je bio uporan. "Zašto mi ne kažeš sada?"
„Kasnije“, ponovila je njegova majka. „Ti si još samo malo dete“, nastavila je nežno, „i ne priča se o ovakvim stvarima sa malom decom. Postala je veoma ozbiljna. „Sada... na livadi... jednostavno ne želim da razmišljam o tome. U po bela dana ...!"
„Ali kada smo otišli na livadu“, prigovorio je Bambi, „i tada je bio bela dana.
„To je bilo drugačije“, objasnila je njegova majka, „to je bilo rano ujutro.
„Može li se onda tamo ići samo rano ujutru?“ Bambi je postao previše radoznao.
Njegova majka je ostala strpljiva. „Samo rano ujutru ili kasno uveče... ili noću...”
„A ne danju? Nikad...?”
Njegova majka je oklevala. „Da“, rekla je na kraju, „ponekad... ima nas koji tamo izlazimo i danju, ponekad. Ali to je pod posebnim uslovima, ... ne mogu baš da ti objasnim, ... još si premali, ... neki izlaze tamo, ali onda se dovode u veliku opasnost ..."
„Šta je to opasno za njih?“ Do sada je Bambi bio veoma uzbuđen.
Ali njegova majka to nije htela odmah da objasni. „U opasnosti su... slušaj, dete moje, to su stvari koje još nećeš moći da shvatiš.
Bambi je mislio da će sve moći da razume, ali nije mogao da shvati zašto majka nije želela da mu kaže više detalja. Ali nije rekao ništa.
„Ovako moramo da živimo“, nastavila je njegova majka, „svi mi. Čak i ako volimo dan ... a deca posebno vole dan ... moramo da živimo ovako, samo to moramo prihvatiti. Možemo se kretati samo od večeri do jutra. Možetš li to razumeti?"
"Da."
„Sada, dete moje, zato moramo da ostanemo ovde, gde smo sada. Ovde smo bezbedni. To je sve! Dakle, sada ponovo lezi i spavaj.”
Ali Bambi nije hteo ponovo da legne. „Šta nas čini bezbednim tamo gde smo sada?“ upitao.
„Jer za nas svo grmlje bdi, jer šiblje šušti, što grubo šiblje na zemlji puca i opominje nas, jer mrtvo lišće od prošle godine leži na zemlji i šušti da nam da znak, ...jer su šojke tu, svrake takođe, čuvaju nas i tako znamo da neko dolazi mnogo pre nego što nas stignu..."
„Šta je to“, upitao je Bambi, „mrtvo lišće od prošle godine?“
„Dođi i sedi pored mene“, rekla je njegova majka. "Reći ću ti sve o tome." Bambi je rado otišao i seo pored nje i prigušio se dok mu je ona objašnjavala da drveće ne ostaje zeleno da sunce i ljupka toplina nestanu. Onda se zahladi, lišće žuti od mraza, smeđe i crvenilo i, jedno po jedno, opada sa drveća tako da oni i žbunje svojim golim granama dopiru do neba i izgledaju potpuno očajno. Ali mrtvo lišće leži na zemlji, i kad ih nečija noga uznemiri, šušte: „Neko dolazi! Oh, veoma su dobri, ovo mrtvo lišće od prošle godine. Oni nam čine dobru uslugu time što su tako željni i tako što bde kao i oni. A sada, usred leta, još uvek ih ima mnogo skrivenih ispod stvari koje rastu na zemlji i upozoravaju na svaku opasnost mnogo pre nego što se približi.
Bambi se priljubio uz svoju majku. Zaboravio je skroz na livadu. Bilo je tako prijatno sedeti ovde i slušati šta mu je majka rekla.
Onda, kada je njegova majka prestala da govori, razmislio je o onome što je rekla. Mislio je da je veoma lepo od dobrog, starog lišća da ih tako pažljivo pazi iako su mrtvi, smrznuti i već prošli kroz toliko stvari. Pokušao je da pomisli kakva bi ta opasnost, o kojoj je njegova majka stalno pričala, mogla biti. Ali sve to razmišljanje ga je umorilo; oko njega je bilo sve tiho, čulo se samo vrelina vazduha. I zaspao je.