CHAPTER 9

Lišće je padalo sa velikog hrasta na ivici livade. Padali su sa svih stabala. Jedna hrastova grana bila je mnogo viša od ostalih i pružala se daleko preko livade. Na njegovom vrhu su sedela dva lista zajedno.
„Stvari više nisu kao što su bile“, rekao je jedan od listova.
„Nisu“, odgovorio je drugi. „Bilo nas je toliko sinoć koji... mi smo skoro jedini koji su ostali ovde na ovoj grani.
„Nikad se ne zna ko će se to „pridružiti sledećem“,“ rekao je prvi. „Čak i kada je bilo lepo i toplo, a sunce vam je davalo malo toplote, ponekad dobijete oluju ili prolom oblaka, a mnogi od nas su tada bili otkinuti, čak i oni koji su još bili mladi. Nikada ne znate kome će se to 'priložiti sledećem'.
„Ovih dana nema mnogo sunca“, uzdahnuo je drugi list, „a čak i kada sunce sija, nema snage za to. Morate da dobijete snagu negde drugde."
„Misliš li da je to istina“, razmišljao je prvi, „da li je istina da će drugi listovi doći i zauzeti naše mesto kada odemo, pa još jedan, pa još jedan…?“
„Naravno da je istina“, prošaputa drugi, „samo, ne možemo da shvatimo kako... to je iznad onoga što možemo da razumemo.“
„To bi te stvarno rastužilo, i sve“, dodao je prvi.
Neko vreme su ćutali. Onda je prvi tiho rekao sebi: „Zašto uopšte moraš da odeš?“
Drugi je upitao: „Šta se događa s nama nakon što smo pali?“
„Tonemo dole...”
„A šta je, šta je dole?“
Prvi je odgovorio: „Ne znam. Neki kažu jedno, drugi nešto drugo... niko ne zna, zaista.
Drugi je upitao: „Misliš li da nešto osećaš, da li misliš da znaš nešto o sebi kada si tamo dole?“
Prvi odgovori: „Ko može reći? Niko od njih koji su tamo otišli ​​nikada se nije vratio da nam kaže.
Opet su ćutali neko vreme. Onda je prvi list nežno rekao drugom: „Nemoj da se uznemiravaš zbog toga, evo, ti drhtiš, vidi.
„O, nemoj da se brinem o tome“, odgovorio je drugi, „od bilo čega me hvata jeza ovih dana. Jednostavno se ne osećate pravilno vezanim za to gde se nalazite, zar ne."
„Bolje da prestanemo da pričamo o takvim stvarima“, rekao je prvi list.
„Da, bolje da to ostavimo“, odgovorio je drugi. „Samo... o čemu ćemo onda sada da pričamo?“
Ućutali su, ali su posle kratkog vremena nastavili temu. „Šta misliš, ko će prvi od nas sići ​​tamo dole, onda...?“
„Neće još neko vreme“, uveravao ga je prvi. „Pomislimo samo na to kako je nekada bilo lepo, kako divno lepo! Kada je sunce izašlo i opeklo nas tako vruće da se činilo da ćemo samo nabubriti od svog dobrog zdravlja koje nam je dalo. Zapamtiti? A onda je bila rosa, rano ujutru... i lepe, divne noći...”

"Noći su sada užasne", cvilio je drugi. „Čini se da im nikad ne dođe kraj.
„Ne možemo da se žalimo“, reče prvi list nežno, „živeli smo duže od mnogih drugih.“
„Da li sam se mnogo promenio?“ — upita drugi list stidljivo ali naglašeno.
„Ni malo“, uveravao ga je prvi. „Šta, jer sam postao sav žut i ružan? Ne, kod mene je prošlo malo drugačije...”
„Oh, ne uzbudjuj se“, protivrečio je drugi.
"Ne, iskreno", ponovio je prvi odlučno. „Istina je, ono što ti govorim. Lepa si kao što si bila prvog dana. Možda ima nekoliko žutih pruga tu i tamo, ali ne tako da biste primetili, već samo čine da izgledate ljepše. Iskreno!”
„Pa, hvala ti“, šapnuo je drugi list, osećajući se prilično dirnutim. „Nisam siguran da vam verujem... pa ne sve... ali hvala vam na tome. Tako si dobar prema meni ... i uvek si bio ... tek sada počinjem da shvatam koliko si uvek bio dobar prema meni."
„Oh, prestani sada“, reče prvi i sam zaćuta. Nije mogao više da priča jer je bio uznemiren.
Sada su oboje ćutali. Sati su prolazili. Vlažan vetar duvao je hladan i neprijateljski kroz krošnje drveća.
„Oh... sada...” rekao je drugi list, „... ja...” Glas mu se prekinuo. Nežno je bio otkinut sa svog mesta i odlepršao na zemlju.

- Došla je zima.

CHAPTER 10