CHAPTER 10

Bambi je primetio da se svet promenio. Bilo mu je teško da se snađe u ovom izmenjenom svetu. Svi su živeli kao bogati ljudi, a sada su počeli da se nalaze u siromaštvu. Ali bogatstvo je bilo sve što je Bambi ikada znao. Uzeo je za normalnu stvar da bude okružen najvećim ekscesom i najfinijim luksuzom sa svih strana, da nema brige oko pronalaženja hrane, da spava u prelepoj sobi obloženoj zelenilom u koju niko nije mogao da vidi, i da hoda u veličanstveno glatkom, sjajnom, crvenom kaputu.
Sada je sve bilo drugačije, a on to zapravo nije primetio, ne kako treba. Promena koja se dogodila za njega je bila samo niz kratkotrajnih pojavljivanja. Bilo mu je zabavno kada bi mlečnobele koprene magle povukle jutarnju vlagu sa livade, ili kada bi iznenada potonule sa sumračnog neba. Bile su tako lepe dok su se raspršile na sunčevoj svetlosti. I njemu se dopao mraz, koji ga je iznenadio kada je ugledao zemlju i livadu posutu belinom. Proveo je mnogo vremena uživajući u zvuku svojih odraslih rođaka, jelena, dok su vikali. Sva šuma bi tutnjala od glasova ovih kraljeva. Bambi bi slušao i jako se plašio, ali bi mu srce zakucalo od divljenja kad god bi čuo ovaj gromoglasni zov. Razmišljao je o krunama koje nose ovi kraljevi, tako velikim i sa toliko grana, kao veličanstveni hrast, i pomislio bi da su njihovi glasovi jednako moćni kao i njihove krune. Njihove zapovedne komande odmotavale su se najdubljim tonovima, monstruozni jecaji plemenite krvi dok je jurila oko njihovih tela i kipila drevnom snagom čežnje, oholosti i ponosa. Kad god je Bambi čuo ove glasove, osećao se preplavljenim njima, ali je bio ponosan što ima tako ugledne rođake. U isto vreme osetio je naročitu, uzbuđenu iritaciju što su tako nepristupačni. To ga je bolelo, to ga je ponizilo, iako nije znao tačno zašto i kako, pa čak ni kako bi se mogao približiti saznanju.
Tek kada je prošlo vreme kraljeva za vođenje ljubavi, a njihovi gromoglasni povici utihnuli, Bambi je ponovo počeo da obraća pažnju na druge stvari. Kada je noću šetao šumom ili ležao u svojoj sobi danju, čuo je šapat lišća dok je padalo kroz drveće. Šuštavi zvuci, dok su curili kroz vazduh sa svake krošnje drveta, svake grančice, bili su neprestani. Nežna, srebrnasta svetlost meseca neprestano se spuštala do zemlje. Bilo je divno probuditi se uz to, i bilo je ukusno zaspati uz ovo misteriozno, tužno šaputanje. Lišće je u to vreme ležalo duboko i rastresito na zemlji, a kada si prošao kroz njih, snažno je pucketalo i tiho je šuštalo. Bilo je zabavno da ih guramo u stranu sa svakim korakom jer su njihovi slojevi bili tako duboki. Ispuštali su ššš-šš buku koja je bila veoma fina, veoma lagana i srebrnasta. Ovo je takođe bilo veoma korisno, jer u ovim vremenima nije bilo potrebe da se mnogo trudite sa slušanjem i mirisanjem. Sve se čulo izdaleka. Lišće je šuštalo od najmanjeg pokreta, vikalo je Pst! Ko bi ti se mogao prišunjati? Niko.

Ali onda je došla kiša. Od ranog jutra do kasno uveče lilo je, udaralo i prskalo od kasno uveče i cele noći pa sve do jutra, malo je popuštalo i opet počelo novom snagom. Vazduh je izgledao pun hladne vode, ceo svet je izgledao pun nje. Usta su vam bila puna vode ako biste samo pokušali da skupite nekoliko vlati trave, a ako biste povukli žbun, voda bi vam šiknula u oči i uz nos. Lišće na zemlji više nije šuštalo. Ležali su meki i teški, pritisnuti kišom, i nisu ispuštali nikakav zvuk. Bambi je po prvi put saznao koliko je neprijatno da ti voda curi niz telo dan i celu noć i da si natopljen do kože. Još uvek mu nije bilo mnogo hladno, ali je žudeo za toplinom i mislio je da je jadno što se mora kretati dok je natopljen.
Ali onda, kada se olujno vreme spustilo sa severa, Bambi je saznao šta zaista znači biti hladno. Malo je pomoglo maženje uz svoju majku. U početku mu je, naravno, veoma prijalo da leži i da mu bude lepo i toplo, makar na jednoj strani. Ali olujni vetrovi su besneli celu noć i ceo dan u celoj šumi. Činilo se da je vođen neshvatljivim, ledenim besom, sumanutim besom koji je hteo da pocepa sva drveća do korena i odnese ih ili da ih na drugi način uništi. Drveće je urlalo dok je pružalo snažan otpor, hrabro se borilo protiv ovog ogromnog napada. Čulo se njihovo dugotrajno stenjanje, uzdasi njihove škripe, čuo se glasan prasak kada se jedna od njihovih moćnih grana rascepi, ljuti prasak kada bi se, tu i tamo, slomilo stablo drveta, krik bola od njegove rane dok je njegovo telo bilo savladano, rascepljeno i ubijeno. Ali tada je postalo nemoguće čuti ništa više, jer je oluja pala na šumu sa još većom silinom i njena graja je zaglušila svaki drugi glas.

Bambi je sada shvatio da je počeo period nemaštine i siromaštva. Video je koliko su kiša i oluje promenile svet. Sada nije bilo lišća ni na jednom drveću ili žbunju. Stajali su opljačkani svega što su imali, celo telo im je bilo golo i jasno se videlo, izgledali su sažaljivo dok su pružali svoje gole, smeđe ruke do neba. Trava na livadi je bila mlohava i tamnosmeđa i tako kratka da je izgledalo kao da je do temelja izgorela. Čak je i mesto gde su Bambi i njegova majka spavali sada izgledalo jadno i ogoljeno. Pošto su njegovi zeleni zidovi nestali, nije pružao privatnost, a vetar je duvao sa svih strana.
Jednog dana mlada svraka prelete livadu. Nešto belo i hladno joj je palo u oko, pa još jedno, pa još jedno, i prekrilo joj vid lakim velom. Male, meke, blistavo bele pahuljice plesale su svuda oko nje. Svraka je zamahnula krilima i umalo stala, ali se onda usmerila naviše i otišla više na nebo. Uzalud! Meke, hladne pahuljice su bile tu iznova i iznova su padale na nju i u njene oči. Još jednom se usmerila prema gore i podigla se još više.
„Samo nemoj da se trudiš, ljubavi“, poviče vrana iznad nje koja je letela u istom pravcu, „samo odustani. Ne možete leteti dovoljno visoko da izađete iz ovih pahuljica. To je sneg, zar ne."

„Sneg?“ reče svraka u čudu dok se borila sa svakom novom naletom koja je naišla na nju.
"Pa da!" reče vrana. „Zima je ovde. To je sneg!“
„Oprosti mi“, odgovori svraka, „iz gnezda sam izašla tek u maju. Ne znam kakva je zima.”
„Da, ima mnogo toga“, primeti vrana. "Uskoro ćete ipak saznati."
„Pa, ako je to sneg“, pomisli svraka, „Htela bih da sednem malo“. Sišla je i sela na grančicu johe i otresla se.
Vrana je lenjo letela dalje.
U početku, Bambi je bio zadovoljan kada je video sneg. Vazduh je bio miran i blag, bele zvezde su lebdele na nebu i sve na svetu izgledalo je potpuno novo. Postalo je svetlije, čak i veselije, pomisli Bambi, i za kratke periode kada je sunce izašlo sve je sijalo, beli pokrivač je svetlucao i sijao takvom snagom da je bio prilično zaslepljujući.
Ali Bambi je ubrzo prestao da bude zadovoljan snegom, jer je postajalo sve teže i teže naći hranu. Morao si sastrugati sneg u stranu i to je zahtevalo mnogo truda pre nego što se otkrio mali deo mlohave trave. A sneg se urezao i u noge, tako da ste morali da pazite da se ne povredite stopala. Gobo je to već uradio. Ali, naravno, takav je bio Gobo, nikada nije mogao mnogo da izdrži, a svojoj majci je zadavao veliku brigu.
Sada su bili zajedno skoro sve vreme, a imali su i više društva nego ranije. Ena je često navraćala sa decom. Marena, devojka koja je skoro odrasla, takođe je počela da se meša u njihov krug. Ali verovatno je stara gospođa Netla najčešće svraćala na razgovor. Bila je sasvim sama i imala je mišljenje o svemu. „Ne“, rekla je, „ne želim više ništa da imam sa decom. To je zadovoljstvo koga mi je zaista dosta.”
Tada bi Faline uvek govorila: „Zašto, kada je to zadovoljstvo?“ A gospođa Netla bi se pretvarala da je ljuta i rekla: „To je loša vrsta zadovoljstva, i dosta mi je toga. Svi su veoma uživali u ćaskanju. Sedeli su jedno pored drugog i razgovarali. Deca nikada nisu imala toliko toga da slušaju.
Došao je čak jedan ili dvojica knezova i sada im pravio društvo. U početku je bilo malo neprijatno, pogotovo zato što su deca još uvek bila pomalo stidljiva sa njima. Ali to je prošlo prilično brzo i onda je nastala prijatna atmosfera. Bambi se divio princu Ronu, koji je bio impresivan džentlmen, i osećao je burnu ljubav prema mladom, lepom Karusu. Odbacili su svoje krune i Bambi bi često zurio u dva okrugla, škriljasto siva diska na njihovim glavama gde su se mogli videti glamur, sjaj i mnoge nežne tačke. Karus je delovao veoma elegantno i otmeno.
Bilo je strašno uzbudljivo kada bi mu jedan od prinčeva ispričao šta mu se dogodilo. Na Rononovoj levoj prednjoj nozi bila je velika kvrga koja je sada bila obrasla krznom. Često bi pitao: „Da li ste ikada primetili kako šepam na ovu nogu?“ Svi su ga odmah uverili da niko nikada uopšte nije primetio da šepa. To je Ronno želeo da čuje. I zaista je bilo tačno reći da je to bilo jedva primetno. „Da“, onda bi nastavio, „pobegao sam od nečega veoma opasnog tog dana. I tako bi Ronno nastavio da priča kako ga je iznenadio i bacio vatru na njega. Ali ovde je udaren samo po nozi. Toliko je bolelo da bi moglo da te izludi. Ali tek ovde, u nogu, je bio pogođen. Bolelo je skoro dovoljno da ga izludi. Nije čudo. Kost je bila razbijena. Ali Ronno nije paničario. Ustao je i otišao, na samo tri noge. Nastavio je da ide uprkos bolu, jer je bio svestan da ga jure. Trčao je i trčao dok nije pala noć. Onda je sebi dozvolio odmor. Ali sledećeg jutra je ponovo krenuo dalje sve dok nije osetio da je na sigurnom. Zatim se sredio, skriven i sam, i čekao da se rana zatvori. Na kraju je izašao iz svog sigurnog mesta i postao je heroj. Šepao je, ali to je bilo jedva primetno.

Sada, kada su svi bili zajedno na jednom mestu tako često i tako dugo, kada se pričalo toliko priča, Bambi je čuo više o njemu nego ikada ranije. Pričali su o tome kako je užasan bio za gledati. Niko nije mogao da podnese pogled u ovo bledo lice. To je bilo nešto što je Bambi već znao iz sopstvenog iskustva. Pričali su čak i o njegovom mirisu koji se širio svuda unaokolo, a i ovde bi Bambi mogao da doprinese diskusiji da nije bio previše vaspitan da se uključi u razgovore odraslih. Rekli su da je ovaj miris prilično zbunjujuće vrste, da se uvek menja, ali odmah prepoznatljiv jer je uvek bio izuzetno stimulativan, neidentifikovan, misteriozan, ali sam po sebi prilično odvratan. Govorili su o tome da su mu potrebne samo dve noge da hoda i o divnoj snazi obe njegove ruke. Neki od njih nisu tačno znali šta su ruke. Ali gospođa Netla im je to objasnila. „Ne vidim ništa iznenađujuće u tome. Veverica može da uradi sve što si upravo naveo i radi na način na koji ona želi, a svaki mali miš može da uradi isto.” Ona je bez poštovanja okrenula glavu od njih. “Oh!” ostali su uzviknuli i naterali je da shvati da je to daleko od toga da je ista stvar. Ali gospođa Netla nije trebalo da bude zastrašena. „A šta je sa sokolom?“ ona je izjavila, „šta je sa mišarom? A sova? Imaju samo dve noge, a kada žele da se za nešto uhvate, kako vi to zovete, samo stoje na jednoj nozi i drže je drugom. To je mnogo teže za uraditi, i siguran sam da On to ne može. "Gospođa Netla ni na koji način nije bila sklona da se divi bilo čemu u vezi sa Njim. Mrzela ga je svim srcem. „On je odvratan“, rekla je, i ništa joj neće promeniti mišljenje. I nije bilo nikog ko joj je protivrečio, kao što nije bilo nikoga ko bi Njega smatrao veoma ljupkim. Ali stvar je postala još zbunjujuća dok su pričali o tome, govoreći da On ima treću ruku, ne samo dve, već i treću ruku. Odgovor gospođe Netla je bio kratak. „To je samo priča starih žena“, zaključila je. "Jednostavno ne verujem."

Sada se Ronno pridružio. "Pa šta?" upitao je, „a šta misliš šta je to što mi je razbilo nogu? Samo mi to reci, hoćeš li!”
Gospođa Netla je oštro uzvratila. „To je tvoja stvar, ljubavi moja! Nikada nije razbio ništa moje.”
Tetka Ena je rekla: „Videla sam mnogo različitih stvari u svom životu, i mislim da mora da ima nešto u tome ako on insistira da ima treću ruku.
Mladi Karus je ljubazno primetio: „Samo se tu mogu složiti sa tobom. Ima jedna vrana koja mi je drugarica...” Zastao je nakratko posramljen i pogledao sve ljude tamo kao da se plaši da mu se ne smeju. Ali kada je video da ga slušaju i da mu posvećuju svu pažnju, nastavio je. „Vrana je izuzetno talentovana, ne mogu to da poreknem, ona je zapanjujuće talentovana. Rekla mi je da On zaista ima tri ruke, ali ne sve vreme. To je ta treća ruka, rekla mi je vrana, to je ono gadno. Ne raste iz Njega kao druga dva; Nosi je okačenu na ramenu. Vrana kaže da uvek može da kaže da li je On ili bilo ko od njegove vrste opasan ili ne. Ako dođe bez te treće ruke, onda nije opasan.”
Gospođa Netla se nasmejala. „Ova tvoja vrana je samo glupa, Karuse, primi to od mene, ljubavi. Da je bila tako pametna kao što misli da jeste, znala bi da je On uvek opasan - uvek!"
Ali i ostali su imali šta da kažu. „Ali postoje neki od njih koji uopšte nisu opasni“, pomislila je Bambijeva majka. "Možete to odmah da vidite."
"Pa šta?" upitala je gospođa Netla. „Da li samo stojiš tamo dok ti ne priđu i pozdraviš ih?“
Bambijeva majka je tiho odgovorila: „Naravno da ne stojim samo tu, već bežim.
A Faline je prasnula sa: "Uvek treba da bežiš!" Svi su se smejali. Nastavili su da pričaju o ovoj trećoj ruci, a kako su to činili postali su ozbiljniji i među njima je došao osećaj užasa. Šta god da je bilo, treća ruka ili nešto drugačije, bilo je to nešto strašno, nešto što nisu mogli da razumeju. Većina njih je za to znala samo iz onoga što su im drugi pričali, ali su neki od njih to videli svojim očima. Stajao bi tamo, daleko, ne pomerajući se, nije bilo načina da se objasni šta je On uradio ili kako se to dogodilo, ali bi odjednom začuo prasak kao grom, vatra bi se rasprsnula, pa čak i na toj udaljenosti od Njega bi se srušiti  raširenih grudi i umrli bi. Svi su spustili glave dok im je to govorila kao da ih je pritisnula neka mračna sila koja je nad njima imala neku neobjašnjivu moć. Oni su nestrpljivo slušali mnogo različitih izveštaja o tome kako su Ga videli, i svaka priča je bila puna užasa, puna krvi i patnje. Oni su sve ovo shvatili i ipak su želeli da čuju više o tome šta se govori. Priče koje su sigurno bile izmišljene, sve bajke i legende koje su čuli od svojih dedova i pradedova, a slušajući nesvesno su, još u strahu, učili kako da se pomire sa ovim mračnim svetom ili, bar, da pobegne od toga.
„Kako se to dešava, upitao je mladi Karus, prilično obeshrabren, „da On može biti tako daleko, a da te ipak sruši?
„Zar ti to tvoja pametna vrana nije objasnila?“ podsmevala se gospođa Netla.
„Ne“, rekla je Karus sa osmehom, „ona kaže da je to često viđala, ali niko ne zna kako da to objasni.“
„Pa, može čak i vrane oboriti sa drveta kada mu se prohte“, primetio je Rono.
„I obara fazane sa neba“, dodala je teta Ena.
Bambijeva majka je rekla: „On baca svoju ruku tamo. To mi je baka rekla.”
"Da li je to On zaista?" pitala je gospođa Netla. „I šta je to što onda proizvodi tu užasnu gromoglasnu buku?“
„Kada se Njegova ruka otrgne od Njegovog tela“, objasnila je Bambijeva majka, „zasvira vatra i napravi prasak kao grom. Iznutra to je sve što On jeste, samo vatra.”
„Izvinite“, rekao je Ronno. „Ima istine u tome da kažemo da On nije ništa drugo do vatra iznutra, ali pogrešno je reći da je to Njegovom rukom. Udarac rukom nikada ne bi mogao da izazove takve povrede. Možete i sami da vidite. Mnogo je verovatnije da je to zub koji On baca na nas. Razmislite o tome, to bi mnogo toga objasnilo. I tako umireš jer te On ujede.”
Mladi Karus duboko uzdahnu. „Hoće li ikada prestati da nas juri?“
Tada je Marena progovorila, devojčica je bila skoro odrasla. „To znači da će jednog dana On doći i pridružiti nam se i biti nežan kao i mi. Igraće se sa nama, svi u šumi će biti srećni i zajedno ćemo se pomiriti.”
Gospođa Netla je vrisnula od smeha. „Najbolje je da ostane gde jeste i da nas ostavi na miru!
„Ne bi trebalo da govoriš takve stvari“, opominjala ju je tetka Ena.
"A zašto onda ne?" uzvratila je gospođa Netla dok je postajala sve žešća. „To zaista nije nešto što bih mogla da zamislim. Pomiriti se sa Njim! Ubija nas otkad smo u stanju da mislimo, i naše sestre i naše majke i našu braću! Za sve vreme što smo u svetu On nikada nas ostavi na miru, ubija nas kad god nas vidi ... a ti želiš da se pomiriš s njim? To je tako glupo!"
Marena je sve gledala širom otvorenih nežno iskričavih očiju. „Nema ništa glupo u sklapanju mira“, rekla je. "Moramo da se pomirimo."
„Idem da uzmem nešto za jelo“, rekla je gospođa Netla, okrenula se i pobegla.

CHAPTER 11