CHAPTER 8

Prošla je još jedna noć, a sledećeg dana se dogodilo nešto drugo.
Nebo je bilo bez oblaka, a jutro je bilo puno rose i svežine. Svo lišće na drveću i žbunju odjednom je dobilo življi miris. Livada je udisala vazduh u širokim talasima i podigla ga do krošnji drveća.
„Piiip“ rekoše ptičice kad su se probudile. Rekle su to sasvim tiho, ali kako je još bio sumrak i nebo sivo, neko vreme više ništa nisu govorile. Jedno vreme je vladala tišina. Zatim se iz vazduha čuo promukli, hrapavi zvuk vrane. Vrane su se probudile i posećivale jedna drugu u krošnjama drveća. Svraka je odmah odgovorila: „Šakerašak... možeš li da veruješ, još uvek spavam?“ Onda su stotine poziva, tu i tamo, daleko i blizu, provizorno počele: pipi! Proviriti! Tiu! Ovi zvuci su još uvek imali nešto od sna, nešto od sumraka. A ipak su se zapravo svi prilično razlikovali jedan od drugog.

Odjednom je kos doleteo na vrh jele. Poleteo je tačno do najviše, najtanje tačke, posegnuvši u vazduh. Sedeo je visoko tamo i gledao na sva druga drveća, blizu i daleko, dok je bledosivo nebo, još umorno od noći, počelo da sija na istoku i oživljava. Tada je ptica počela da peva. Bila je samo mala tamna tačka ako je pogledate sa zemlje. U daljini je njeno malo crno telo izgledalo kao uvenuo list. Ali njena pesma se raširila po celoj šumi u velikom slavlju. A onda je sve oživelo. Zebe su krenule, a crvendaći i češljugari su čuli svoj glas. Golubovi su jurili sa jednog mesta na drugo uz široko lepršanje i ljuljanje krila. Fazani su vikali iz sveg glasa kao da će im prsnuti grlo. Zvuk njihovih krila bio je nežan, ali snažan dok su se spuštali na zemlju sa drveća gde su spavali. Na zemlji su još mnogo puta ponovili svoj metalni, praskavi krik, a zatim bi nežno gugutali. Visoko na nebu, sokolovi su uzvikivali svoje oštro i radosno „jajaja!“.

Sunce je izašlo. „Diu-diju!“ obradova se oriol. Dok je leteo napred-nazad između grančica i grana, njegovo okruglo, žuto telo sijalo je na snopovima jutarnjeg sunca kao razdragana zlatna kugla.
Bambi je zakoračio ispod velikog hrasta na livadi. Svetlo je na jutarnjoj rosi, mirisalo na travu, cveće i vlažnu zemlju, šaputalo je o hiljadu života koje je vodilo. Tamo je sedeo Bambijev prijatelj, zec, i činilo se da razmišlja o nečem veoma važnom. Tamo je bio nadmeni fazan, koji je polako hodao. Kljukao je stabljike trave i pažljivo se osvrnuo oko sebe. Njegov tamnoplavi vrat svetlucao je na sunčevoj svetlosti poput ogrlice od dragulja. Ali blizu Bambija stajao je jedan od prinčeva, veoma blizu njega. Bambi ga nikada ranije nije video, nikada nije video nekog od očeva ovako izbliza. Stajao je tamo ispred njega, veoma blizu jednog lešnikovog grma i još uvek malo sakriven iza njegovih grančica. Bambi se nije pomerio. Nadao se da će princ potpuno izaći iza žbunja, i pitao se da li bi se usudio da razgovara s njim. Hteo je da pita svoju majku i pogledao je oko sebe, ali je njegova majka već otišla napred i stajala daleko sa tetom Enom. Upravo tada su Gobo i Faline izašli iz šume i istrčali na livadu. Bambi se nije pomerio, ali se pitao šta da radi. Da je hteo da pređe do majke i ostalih morao bi da prođe pored princa. Mislio je da bi to bilo nepristojno. Pa šta? pomislio je, ne moram prvo da dobijem dozvolu svoje majke. Stari princ je prvi progovorio sa mnom i nisam ništa rekao svojoj majci o tome. Razgovaraću sa princom, videću da li mogu. Reći ću mu: Dobro jutro vaše visočanstvo. Ne postoji ništa u vezi sa tim što bi ga moglo naterati da se prepreči. A ako jeste, mogu samo da pobegnem. Bambi se pitao da li je doneo ispravnu odluku, i zbog toga se stalno osećao nesigurno na nogama.
Sad se knez odmakne od leskovog žbuna na livadu.
Sada... pomislio je Bambi.
Upravo tada se začula jaka grmljavina.
Bambi je ustuknuo i nije znao šta se dogodilo.
Video je kako je princ skočio visoko u vazduh ispred njega i video kako juri pored njega u šumu.
Bambi je pažljivo pogledao oko sebe, osećao se kao da još uvek čuje grmljavinu. Video je svoju majku, tetu Enu, Gobo i Faline, kako su pobegli u šumu, video je svog druga zeca koji je uspaničen jurio, video je fazana kako beži ispruženog vrata ispred sebe, a on nije mogao da shvati o čemu bi sve to moglo biti. Knez je ležao, široka rana mu je rame razderala, bio je krvav i mrtav.
"Nemoj samo stajati tamo!" začu se reski krik pored njega. Njegova majka je trčala u punom galopu. "Trči!" pozvala je: „Trči što brže možeš!“ Nije stala, već je pojurila dalje, a njena komanda je povukla Bambija za sobom. Trčao je svom snagom.

"Šta je to, majko?" upitao. "Šta je to bilo, majko?"
Njegova majka je, dahtajući, odgovorila: "To je... bio... ON!"
Bambi je zadrhtao, a oni su potrčali dalje.
Konačno, bez daha, stali su.
"Šta kažete? Molim vas, šta kažete?" povika tanak glas iznad njih. Bambi je podigao pogled i video vevericu kako juri do njih kroz grane drveta. „Skočio sam čak ovde pored tebe“, povikao je. "Ne, to je strašno!"
"Da li ste bili tamo kada se to dogodilo?" upitala je Bambijeva majka.
„Pa naravno da sam bila tamo“, odgovorila je veverica. "Još se tresem od toga, svi mi se udovi tresu." Sedeo je uspravno, sa svojom veličanstvenom zastavom na leđima, pokazujući svoje vitke, bele grudi i pritiskajući obe prednje šape uz telo da bi se uverio. "Sasvim sam van sebe od straha."
„I ja se bojim, i to me je prilično utrnulo“, rekla je Bambijeva majka. „Ne mogu da razumem. Niko od nas nije video ništa.”
"Stvarno?" Veverica se uzbudila. „Tu grešiš, znaš. "Dugo sam ga posmatrao!"
“I ja sam isto!” povika drugi glas. Bila je to svraka; doletela je do njih i sela na granu.
"I ja!" povika drugi škripavi glas sa još više u jasenu. Tamo je sedela sojka.
A sa samih vrhova drveća bilo je par vrana koje su ljutito graktale. "I mi smo ga videli!" ubacili su se.
Svi su sedeli ukrug u ozbiljnoj diskusiji. Bili su izuzetno uznemireni i, činilo se, puni besa i straha.
Koga, pomisli Bambi, koga su videli?
„Učinila sam sve što sam mogla“, uveravala ih je veverica dok je obema prednjim šapama pritiskao srce. „Zaista sve, da ga skrenemo na pažnju jadnog princa.
„I ja sam“, vrisnula je sojka, „ne znam koliko sam mu puta viknula! Ali on jednostavno nije želeo da me čuje."
„Ni on me nije čuo“, rekla je svraka kroz smeh. „Deset puta sam ga zvala. Baš kad sam htela da doletim do njega, pomislih u sebi; pa ako me ne čuje, preleteću na onaj lešnik, baš gde on stoji; mora da me čuje odatle. Ali to je bilo upravo kada se to dogodilo.”
„Ali moj glas je glasniji od tvog, i učinio sam sve što sam mogao da ga upozorim“, reče vrana gorkim tonom. „Ali vi otmeni ljudi nikada ne pridajete dovoljno pažnje pticama poput nas.
„Da, nikad dosta“, složila se veverica.
„Radimo šta možemo“, pomisli svraka, „ali nismo mi krivi ako neko nema sreće.
„Bio je tako zgodan princ“, jadala se veverica, „i u naponu života.
“Ah!” šojka je vrisnula, „da nije bio tako nepokolebljiv i obratio malo pažnje na nas“.
„Sigurno nije bio nepokolebljiv!“ protivrečila mu je veverica.
Svraka je dodala: „Ne, ne više od ostalih prinčeva poput njega.
„Onda glupo!” nasmeja se sojka.
„I ti si prilično glup!“ poviče vrana odozgo. „Ne možete govoriti o tome da ste glupi. Cela šuma zna koliko si glup.”
"Ja?" uzvrati sojka začuđeno. „Niko me ne može optužiti da sam glup. Ponekad pomalo zaboravan, ali sigurno nisam glup.”
„Kako hoćes“, reče vrana, sada ozbiljno. „Ne zaboravite šta sam upravo rekao, ali imajte na umu da princa nije oholost ili glupost koštala života, već zato što ne možete da pobegnete od njega.
“Ah!” vrisnula je sojka. "Ne volim da pričam ovako!" Odleteo je. Vrana je nastavila da govori. „Čak i u mojoj porodici ima mnogo onih koje je prevario. On ubije svakoga, koga želi ubiti. Ne možemo ništa da uradimo povodom toga."
„Samo treba da paziš na njega“, dodala je svraka.
„Da, svakako“, rekla je vrana tužno. „Živjeli.” Odletela je i njena porodica je otišla sa njom.
Bambi je pogledao okolo. Majke mu više nije bilo.

Šta oni pričaju? mislio je. Ne mogu da razumem sve što govore. Ko je taj 'On' o kome pričaju? Mora da je taj 'On' koga sam tada video u šumi ... ali on me nije ubio ...
Bambi je pomislio na princa kojeg je upravo video kako leži ispred njega sa krvavim, iscepanim ramenom. Sada je bio mrtav. Bambi je krenuo dalje. Šuma je opet zapevala hiljadu glasova, sunce je svoje široke snopove svetlosti progonilo kroz krošnje drveća, svuda je bilo svetlo, lišće je počelo da para, visoko u vazduhu zvani sokoli, a ovde, blizu, detlić smejao se glasno kao da se ništa nije dogodilo. Bambi nije bio veseo. Osećao se ugroženim od nečeg mračnog, nije mogao da shvati kako su drugi mogli biti tako veseli i bezbrižni kada je život bio tako težak i tako opasan. U tom trenutku obuzela ga je želja da se daleko udalji odatle, da zađe sve dublje u šumu. Osećao je želju da ode na mesto gde je drveće bilo najgušće, gde bi mogao da pronađe ugao u koji bi mogao da sklizne, mesto okruženo širokim i daleko najneprolaznijim šikarom, gde se nikako nije mogao videti. Nije hteo da se vrati na tu livadu.
Nešto se nežno pomera u žbunju pored njega. Bambi se veoma zaprepastio. Tu je, ispred njega, stajao starešina.
Nešto se trzalo u Bambiju; hteo je da pobegne ali je preuzeo kontrolu nad sobom i ostao. Starac ga je pogledao svojim velikim, dubokim očima. "Da li si bio tamo kada se to dogodilo?"
„Da“, tiho je rekao Bambi. Srce mu je kucalo tako snažno da je to mogao da oseti u ustima.
"Gde ti je majka?" upitao je starešina.
Bambi je odgovorio, i dalje tiho, "Ne znam."
Starac je nastavio da ga gleda. "I ne zoveš je?"
Bambi je pogledao u to poštovano, ledeno sivo lice, podigao pogled na veličanstvenu krunu starešine i odjednom se našao pun hrabrosti. „I ja mogu da budem sam“, rekao je.
Stariji ga je neko vreme gledao, a onda je tiho rekao: „Zar ti nisi onaj mali koji je, ne tako davno, plakao za svojom majkom?
Bambi se osećao pomalo posramljeno, ali je nastavio da bude hrabar. „Da, to sam bio ja“, priznao je.
Starac ga je ćutke pogledao, a Bambiju se učinilo da ga ove duboke oči posmatraju sa više nežnosti. „Izgrdio si me zbog toga, stariji prinče“, uzviknuo je, „što nisam mogao da budem sam. Ali sada mogu.”
Stariji je pogledao Bambija, ispitujući ga, i osmehnuo se, vrlo blago, jedva primetno, ali Bambi je to primetio. „Stariji kneže“, upitao je sa poverenjem, „šta se dogodilo tamo? Ne mogu da razumem ... ko je taj 'On' o kome svi pričaju ...?" Zastao je, šokiran mračnim pogledom koji ga je naterao da ćuti.
Neko vreme ništa nisu govorili. Stariji je prestao da gleda u Bambija i zagledao se u daljinu, a zatim je rekao, polako, „Slušaj sam, pomiriši sam, pazi sam. Nauči sam.” Još više je podigao krunu na glavi. "Zbogom", rekao je. Onda ništa više. A onda je nestao.
Bambi je, uznemiren, ostao gde je bio i hteo je da odustane od nade. Ali prinčev oproštaj je još uvek bio u njegovim ušima i doneo mu je utehu. Zbogom, rekao je starešina. Dakle, nije bio ljut na njega.
Bambi je bio ispunjen ponosom, osećao je da je izbačen iz nečega što je bilo formalno i ozbiljno. Da, život je bio težak i pun opasnosti. Neka donese šta hoće, naučio bi to nekako da podnese.
Polako je ušao dublje u šumu.

CHAPTER 9