CHAPTER 6

Vreme prolazi, a Bambi saznaje kakvog je ukusa trava, kako su nežni pupoljci lišća i kako je slatka detelina. Kada se pritisne uz majku da se osveži, ona ga često odgurne. „Nisi više malo dete“, kaže ona. Ponekad će biti još direktnija i reći: „Odlazi, ostavi me na miru“. Ponekad bi njegova majka čak ustala usred dana u njihovom malom mestu u šumi i samo otišla ne gledajući da li je prati Bambi ili ne. Ima čak i trenutaka kada hoda poznatim stazama kada kao da ne primećuje da li Bambi juri iza nje kao dobar dečak. Jednog dana njegove majke nije bilo, a Bambi ne zna kako je to moguće, ne može to da razume. Ali njegove majke nema i Bambi je, po prvi put, sam.

On je zbunjen, postaje nemiran, postaje nervozan i uznemiren, i počinje da žudi za njom prilično sažaljivo. Veoma tužan on stoji i zove je. Niko ne odgovara, niko ne dolazi.
Sluša, miriše vazduh. Ništa. Ponovo zove. Nežno, u sebi, molećivo, zove: „Majko... majko...“ Sve uzalud.
Sada ga obuzima sumnja da li može da izdrži, pa počinje da hoda.
Luta svim putevima koje poznaje, zastaje i doziva, korača kolebljivim koracima, uplašen i nerazumljiv. On je veoma tužan.
Nastavlja dalje i nalazi se na stazama na kojima nikada ranije nije bio, nalazi se u delovima šume koji su mu čudni. On je izgubljen.
Onda čuje glasove dvoje dece koja kao on dozivaju:
"Majko ... majko ...!"
To su sigurno Gobo i Faline. Mora da su oni.
Brzo trči prema glasovima i ubrzo ugleda njihove crvene kapute kako sijaju između lišća. Gobo i Faline. Tu stoje jedno pored drugog ispod drena, očajno traže i zovu: „Majko... majko...!"
Drago im je što mogu da čuju da nešto skripi u šikari, ali su razočarani kada vide da je to samo Bambi. Ali malo im je drago što ga vide. I Bambi je drago što više nije tako sam.
„Moja majka je negde otišla“, kaže Bambi.
„Otišla je i naša“, jadao se Gobo.

Gledaju se uplašeno.
"Ali gde bi oni mogli biti?" pita Bambi gotovo u suzama.
„Ne znam“, uzdahne Gobo. Srce mu ubrzano kuca i oseća se prilično jadno.
Odjednom, Faline kaže: „Mislim da su oni sa našim očevima...“
Gobo i Bambi se začuđeno pogledaju. Odmah ih obuzima osećaj strahopoštovanja. „Misliš... sa našim očevima?“ upita Bambi i zadrhti.
Faline takođe zadrhti, ali napravi grimasu koja kao da govori mnogo. Ona izgleda kao neko ko zna više nego što je spreman da kaže. Ona, naravno, ne zna baš ništa; ona ni sama ne zna odakle joj ideja. Ali kako Gobo ponavlja: ​​„Da li stvarno to misliš?“, ona se čini pametnom i svaki put kaže: „Da, mislim da jeste.“
To je, naravno, nagađanje, ali o tome bar vredi razmisliti. Ipak, Bambija to ne čini manje nelagodnim. On sada nije sposoban da razmišlja, previše je zabrinut i previše tužan.
On se udaljava. Ne voli da provodi previše vremena na jednom mestu. Faline i Gobo idu malo s njim; sve troje zovu „Majko... majko...“ Ali sada su Gobo i Faline prestali; ne usuđuju se dalje. Faline kaže: „Kuda idemo? Naša majka zna gde treba da budemo. Zato hajde da ostanemo tamo da nas pronađe kada se vrati.”
Bambi ide dalje sam. Luta kroz šikaru gde je malo golo. Usred golog mesta Bambi se zaustavlja. Kao da ga tu drže koreni i ne može da napusti mesto.
Tamo, na ivici golog mesta, u visokom lešniku, mogao je da razazna formu. Bambi nikada nije video ovakvu formu. U isto vreme do njega je došao miris u vazduhu, miris koji nikada ranije nije osetio. Čudna je aroma, teška i oštra i uzbudljiva, dovoljna da vas naljuti.
Bambi bulji u formu. Izuzetno je uspravan, izuzetno uzak, i ima bledo lice koje je prilično golo na nosu i oko očiju. Užasno golo. Ovo je lice koje projektuje užasan užas. Hladno i jezivo. Ovo lice ima monstruoznu moć, moć koja bi vas mogla ostaviti osakaćenim. Ovo lice je bolno za gledanje, teško podnošljivo za gledanje, ali Bambi ipak stoji i gleda u njega, zarobljen.
Forma ostaje tamo nepomična dugo vremena. Zatim ispruži jednu nogu, nogu koja je postavljena visoko, i stavi je blizu lica. Bambi uopšte nije primetio da je tamo. Ova strašna noga se proteže pravo u vazduh, i samo ovaj gest je taj koji Bambija odnese kao sveću na vetru. Za tren se vraća u gustiš iz kojeg je upravo izašao. I on trči.
Odjednom se njegova majka vratila za njim. Ona skače kroz žbunje i šiblje pored njega. Njih dvoje trče što brže mogu. Njegova majka vodi put, ona zna put, a Bambi ga prati. Na taj način nastavljaju da trče sve dok ne budu na ulazu u svoju odaju.

„Da li ste... jeste li videli to?“ nežno pita majka. Bambi ne može da odgovori, nema daha. On samo klima glavom.
"To je bio ... to je bio On!" ona kaže.
Njih dvoje su se užasnuli.

CHAPTER 7