CHAPTER 5

Vreme je prolazilo i Bambi je prošao kroz mnoga nova iskustva. Ponekad mu se čak zavrtelo u glavi od toliko stvari za naučiti.
Sada zna da sluša. Ne samo da čujete šta se dešava u blizini, već tako blizu da vam udje u uši. Ne, u tome svakako nema umetnosti. Sada može da sluša kako treba i sa razumevanjem sve što se dešava koliko god se nežno kreće, može da sluša svako fino šuštanje vetra. On zna, na primer, kada fazan trči kroz šikaru; on sasvim tačno prepoznaje to nežno šuškanje koje neprestano prestaje pa ponovo počinje. Čak može da prepozna miševe u šumi po zvuku koji ispuštaju dok trče tamo-amo, po malim putovanjima koja prave. Zatim, tu su i krtice koje jure u krug praveći šuštav zvuk ispod grmlja starijih kada su dobro raspoloženi. Poznaje drski, jasan zov sokola i sluša ga kako se menja u ljutiti ton kada se jastreb ili orao približi; to ih tera da prelaze jer se plaše da bi im njihova teritorija mogla biti oduzeta. On poznaje zvuk šumskih golubova dok mašu krilima, ljupki, daleki zvižduk pataka dok mašu krilima, i mnoge druge zvukove.
Polako uči da razume stvari svojim čulom mirisa. Uskoro će ih razumeti kao i njegova majka. Može da razume šta miriše čim udahne. O, to je detelina, a to je oren, misli on kad duva vetar sa livade, a oseti miris kad mu je drug, zec, napolju; Mogu to vrlo dobro da kažem. Takođe, među svim mirisima lišća, zemlje, začinskog bilja i divljeg luka, on može da prepozna kada morac prolazi, tako što gurne nos na zemlju i detaljno ga testira, može reći da je lisica bila tu, mogao bi primeti da se negde u blizini nalaze njegovi rođaci, teta Ena sa decom.
Sada je potpuno opušten noću i više ne oseća tako veliku čežnju da ide i trči unaokolo po svetlosti dana. Sada rado provodi dane ležeći u malom, senovitom prostoru u šikari sa svojom majkom. Čuje toplotu vazduha i spava. S vremena na vreme on se budi i sluša i miriše, što je ispravna stvar. Sve je kako treba. Postoje samo sitne ptičice koje bi ponekad čavrljale jedna sa drugom, mušice u travi – koje gotovo nikad ne umeju da ćute i razgovaraju među sobom, a golubovi ne prestaju da proglašavaju svoju nežnost, i to sa entuzijazmom. Šta sve to smeta Bambiju? Vratio se na spavanje.

Sada veoma voli noć. Sve je veselo, sve se kreće. Takođe, naravno, morate biti oprezni i noću, ali imate manje brige i možete ići gde god želite. I gde god da krenete, naići ćete na ljude koje poznajete, i oni će takođe biti bezbrižniji nego u drugim vremenima. U noći šuma je svečana i tiha. Čuju se glasovi, ali samo nekoliko njih i u svoj ovoj tišini deluju glasno, i zvuče drugačije od dnevnih glasova i imaju više efekta. Bambi je uživao da čuje sovu. Ona je tako dostojanstvena dok leti, savršeno tiha, savršeno bez napora. Leptir je tih samo zbog svoje veličine, ali sova je tako ogromna. A njeno lice je tako impozantno, tako odlučno, puno misli, njene oči su tako veličanstvene. Bambi se divi njenom čvrstom pogledu sa njegovom tihom hrabrošću. Uživa da sluša kada je jednom razgovarala sa njegovom majkom ili sa bilo kim drugim. On stoji blago postrance, pomalo se plaši tog vlastodržačkog pogleda kojem se toliko divi, ne razume mnogo od pametnih stvari koje ona govori, ali zna da su pametne, i to ga očarava, ispunjava ga divljenjem. Sova. Sova počinje svoju pesmu. Haa-ah - - hahaha - - haa-ah! peva. Drugačije zvuči od pesme drozda ili zlatne oreole, drugačije od prijateljskog motiva kukavice, ali Bambi voli pesmu sove jer u njoj oseća tajanstvenu ozbiljnost, neopisivu pamet i tajanstvenu melanholiju. Onda je tamnosmeđa sova ponovo tu, šarmantni mali dečak. Dostojanstven, veran i radoznaliji od većine, on uvek želi da podiže galamu. Ui-iik! Ui-iik! zove, glasom koji je pištav, zastrašujući i veoma prodoran. Zvuči kao da mu je život u opasnosti. Ali on je veseo lik i oduševi ga kada nekoga prepadne. Ui-iik! viče, tako glasno da uzbuni svakoga u šumi na udaljenosti od pola sata. Ali onda se nežno nasmeje, samo za sebe, a možete čuti samo ako ste odmah pored njega. Bambi je shvatio da je žutosmeđoj sovi drago kada nekoga preplaši ili ako neko misli da mu se dogodilo nešto strašno, i od tada, kad god je sova u blizini, juri ka njemu i pita: „Da li ti se nešto desilo?, “ ili bi mogao uzdahnuti i reći: „Oh, stvarno si me zaprepastio!” Tada se sova oseća veoma zadovoljno. „Da, da“, kaže on uz smeh, „to je prilično uznemirujući zvuk, zar ne“. On napuhuje svoje perje tako da izgleda kao meka, siva lopta i izgleda veoma šarmantno.  

Par puta je bilo čak i grmljavine i munje, i danju i noću. Prvi put je to bilo danju i Bambi je osetio kako se uplašio kada je u njegovoj zelenoj spavaćoj sobi u šumi postajalo sve mračnije. Činilo mu se da je noć pala sa neba usred dana. Zatim, dok je oluja tutnjala kroz šumu, tako da je nemo drveće počelo glasno da jeca, Bambi se stresao od straha. I dok je munja obasjala nebo i grmljavina zagrmila, Bambi je poludeo od užasa i pomislio da će svet biti rasparčan na komade. Trčao je iza svoje majke, koja je bila malo uznemirena, skočila je na noge i šetala tamo-amo po šikari. Nije bio u stanju da misli, nije bio u stanju da razume. Zatim je kiša buknula u ljutom pljusku. Svi su se sakrili, šuma je izgledala prazna i nije bilo kuda da pobegne. I u najgušćem šipražju šibala te je voda dok je jurila. Ali munje su prestale da sijaju, njegovi ognjeni snopovi više nisu plamteli kroz krošnje drveća; grmljavina se udaljila i čula se samo daleka tutnjava pre nego što je potpuno utihnula. Sada je kiša postala blaža. Njen široki topot čuo se svuda ali snažno još sat vremena, šuma je stajala duboko udišući tihi vazduh i dozvolila da se natopi, niko se sada nije plašio da stoji na otvorenom. Taj osećaj je nestao, oprala ga je kiša.
Bambi i njegova majka nikada nisu izašli na livadú te večeri. U stvari, jedva da je bilo i veče. Sunce je još bilo visoko na nebu, u vazduhu je bila snažna svežina, mirisalo je bogatije nego nekada, a šume su pevale sa hiljadu glasova, jer su svi izašli iz svog skrovišta i žurili da jedni drugima u svom uzbuđenju da ispričaju ono što su upravo doživeli.
Pre nego što su zakoračili na livadu, morali su da prođu pored velikog hrasta koji je stajao na ivici šume, odmah pored njihovog puta. Morali su da prođu pored ovog velikog, lepog drveta svaki put kada bi izašli na livadu. Ovaj put je veverica sedela na jednoj od njenih grana, i poželela im je dobro veče. Bambi i veverica su bili dobri prijatelji jedno drugom. Kada je prvi put sreo, Bambi je pomislio da je veverica veoma mali jelen zbog njegovog crvenog kaputa i začuđeno je zurio. Ali Bambi je u to vreme zaista bio premlad i jednostavno nije mogao ništa da razume. Od samog početka osetio je izuzetnu simpatiju za vevericu. Bio je tako dobro vaspitan u svakom pogledu, način na koji je govorio bio je tako prijatan, a Bambi je obožavao divan način na koji je izvodio akrobacije, kako se penjao, kako je skakao i kako je održavao ravnotežu. Učestvovao bi u razgovoru dok bi trčao gore-dole po glatkom stablu drveta kao da to nije ništa. Sedeo je uspravno na grani drveta dok se ona kretala tamo-amo, udobno se naslonio na svoj čupavi rep koji se dizao visoko i lepo iza njega, pokazao je svoje bele grudi, pomerao prednje šape sa velikom elegancijom, okrenuo glavu ka levo i desno, smejao se veselim očima i za vrlo kratko vreme rekao bi toliko zabavnih ili zanimljivih stvari. Onda je ponovo sišao sa drveta, i to tako brzo i u takvim skokovima da bi svako pomislio da će ti pasti na glavu. Snažno je zamahnuo dugim crvenim repom i rekao: „Zdravo, zdravo! Tako lepo od vas što ste svratili!” dok je još bio daleko iznad Bambijeve glave.

Bambi i njegova majka stajali su tamo.
Veverica je potrčala niz glatko stablo. „Sada onda“, počeo je da ćaska. „Da li ste to dobro razumeli? Vidim, naravno, da je sve lepo i uredno. I to je ipak uvek glavna stvar.” Brzo kao bljesak potrčao je nazad, uz stablo govoreći: „Ne, tamo je previše vlažno za mene. Samo trenutak i naći ću bolje mesto. Nadam se da vam ne smeta. Hvala vam. Mislio sam da ti neće smetati. I možemo isto tako dobro da razgovaramo sa mesta gde smo sada.”
Trčao je tamo-amo po ravnoj grani. “Kakav je to posao bio!” je nastavio. „Toliko buke, toliki skandal! Zamislite samo koliko sam šokiran. Stisnete se u kutak, budete savršeno tihi, jedva se usuđujući da se pomerite. To je najgore od svega, sedeti tako bez kretanja. Nadaš se, naravno, da se ništa neće desiti, zar ne, a moje drvo je svakako posebno pogodno za takav trik, ne, to se ne može poreći, moje drvo posebno odgovara... moram to reci. Ja sam zadovoljan. Koliko god da lutam, ne želim ni jedno drugo. Ali kada se stvari dogode kao danas, to vas toliko uznemiri, to je odvratno."
Veverica je sedela tamo, sa svojim lepim uspravnim repom iza sebe, pokazivao je belo grudi i držao svoje dve prednje šape emotivno pritisnute uz srce. Bilo je očigledno da je govorio istinu kada se prekrstio.

„Hoćemo sada da izađemo na livadu“, rekla je Bambijeva majka, „da bismo se osušili na suncu.
„Oh, kakva dobra ideja“, uzviknula je veverica. „Zaista si tako pametan, stvarno, uvek kažem da si tako pametan!“ Jednim skokom bio je na grani više. „Ne možete ništa bolje da uradite sada nego da izađete na livadu“, povika on. Zatim je jurio okolo u okretnim skokovima amo-tamo i gore u krošnje drveća. „Želim da stignem do mesta gde mogu da dobijem malo sunca“, zadovoljno je ćaskao, „svi smo mokri! Želim da se popnem visoko!“ Nije ga uopšte brinulo da li ga još neko sluša.
Na livadi je već bilo veoma živo. Bambijev prijatelj zec je sedeo tamo sa svojom porodicom svuda oko njega. Tu je stajala teta Ena sa decom i još nekim ljudima koje je poznavala. Danas je Bambi ponovo video svog oca. Oni su polako izlazili sa drveća, neko ovde, neko tamo, pa se pojavio neko drugi. Išli su polako gore-dole ivicom šume, svako na svom mestu. Nisu obraćali pažnju ni na koga, nisu čak ni razgovarali jedni sa drugima. Bambi ih je često gledao, s poštovanjem, ali pun radoznalosti.
Zatim je razgovarao sa Faline, Gobom i još nekoliko dece. Mislio je da bi bilo u redu da se igra još neko vreme. Svi su rekli da se slažu, a onda je počelo trčanje u krug. Faline je pokazala da je najveselija od svih. Bila je tako živahna i okretna i zaiskrila je iznenadnim novim idejama. Gobo se, međutim, brzo umorio. Bio je užasno uplašen dok je oluja besnela, od nje mu je srce ubrzano kucalo i još uvek je tako. Možda je Gobo bio malo slabić, ali Bambi ga je voleo jer je bio tako dobrodušan i tako uslužan i nikada nije dozvolio nikome da vidi kada je bio malo tužan.

CHAPTER 6