CHAPTER 4

Jedne večeri, kada je sa majkom izašao na livadu, pomislio je da do sada zna za sve što se tamo moglo videti ili čuti. Ali ispostavilo se da on ipak ne zna onoliko koliko je mislio.
U početku je sve bilo isto kao i prvi put tamo. Njegova majka je dozvolila Bambiju da se igra s njom. Trčao je u krug, a široki otvoreni prostor, uzvišeno nebo i sloboda vazduha bili su toliko uzbuđujući da je od radosti jurio unaokolo. Posle nekog vremena primetio je da mu majka stoji mirno. Naglo je stao dok se okretao, tako iznenada da su mu četiri noge bile široko raširene. Skočio je visoko u vazduh da bi njegov iznenadni zastoj bio dostojanstveniji, a sada je stajao kako treba. Činilo se da njegova majka, malo dalje, razgovara sa nekim, ali on nije mogao da razabere, u dugoj travi, ko bi to mogao biti. Radoznali, Bambi je prišao bliže. Tamo, u spletu stabljika trave blizu njegove majke, trzala su se dva duga uha. Bile su sivkasto-braon boje, a crne pruge na njima činile su ih prilično lepim. Bambi je oklevao, ali mu je majka rekla: „Dođi ovamo, Bambi, ovo je naš prijatelj, zec. Hajde onda, neka te vidi.”
Bambi je odmah prišao njoj. Tamo je sedeo zec i izgledao je veoma pošteno. Njegove dugačke uši su se u moćnoj veličini podigle visoko iznad njegove glave, a zatim su se vratile i mlohavo visile kao da su se iznenada preobrazile u nešto slabo. Kada je Bambi ugledao zečje brkove, koji su mu bili ukočeni i ravni oko usta, počeo je da razmišlja o njima. Ali primetio je da zec ima veoma nežno lice, sve njegove crte kao da ukazuju na dobru narav, a njegove velike okrugle oči skromno gledaju u svet. Zaista je izgledao kao prijatelj, ovaj zec. Misli koje su munjale Bambijevom glavom odmah su nestale. Zapanjujuće, i isto tako brzo, čak je izgubio svo poštovanje koje je u početku osećao.
„Dobro veče, mladi gospodine“, rekao je zec sa pažljivo odabranom ljubaznošću.
Bambi mu je samo klimnuo glavom „Dobro veče“. Nije znao zašto, ali samo je klimnuo glavom. Veoma prijateljski, veoma ljubazni, mada možda malo snishodljivi. Nije bilo drugog načina da to uradi. Možda je to bilo nešto sa čime je rođen.
"Kakav zgodan mladi princ!" reče zec Bambivoj majci. Pažljivo je pogledao Bambija dok je podigao jedno uvo visoko u vazduh, a zatim, ubrzo zatim, drugo uvo, a zatim, ubrzo potom, oboje, a ponekad bi ih pustio da iznenada ispadnu i mlohavo vise. Bambi se ovo nije dopalo. Činilo se da ovaj gest govori: „Ne, nije vredno toga“.

Zec je nastavio nežno da ispituje Bambija svojim velikim, okruglim očima. Njegov nos i usta, okruženi veličanstvenim brkovima, bili su u neprekidnom pokretu, kao što će se nečiji nos i usne trzati kada se trudi da ne kija. Bambi nije mogao da se nasmeje, a zec se odmah i dobrovoljno uključio u smeh, samo su mu oči postale zamišljenije. „Čestitam ti“, rekao je Bambivoj majci, „iskreno ti čestitam što imaš ovakvog sina. Da, da, da... on će jednog dana biti veličanstven princ... da, da, da, to se vidi na prvi pogled.”
Podigao se uspravno, a sada je sedeo uspravno na zadnjim nogama, što je Bambija neizmerno začudilo. Nakon što je dobro razgledao sve oko sebe, uspravljenih ušiju i snažnog pokreta nosa, ljubazno je seo nazad na sve četiri. „Molim vas da pozdravite časnu gospodu“, rekao je. „Imam mnogo različitih stvari da uradim večeras. Prenesite im moje skromne pozdrave.” Okrenuo se i odskočio, pritisnuvši uši na ramena.
"Zbogom", doviknuo mu je Bambi dok je išao.
Njegova majka se osmehnula: „On je dobar zec, tako jednostavan i tako skroman. Nije mu lako ni na ovom svetu.” U njenim rečima je bilo saosećanja.
Bambi je malo hodao, dozvoljavajući svojoj majci da jede hranu. Nadao se da će naići na njih koje je ranije upoznao, a takođe bi voleo da sklopi neka nova poznanstva. Nije mu bilo sasvim jasno šta propušta, ali je uvek osećao da nešto čeka. Odjednom je začuo blago šuštanje izdaleka preko livade i osetio lagano, brzo udarce u zemlju. Podigao je pogled. Tamo gde je počela šuma bilo je nešto što je letelo kroz travu. Bio je ... ne ... bilo ih je dvoje! Bambi je bacio pogled na svoju majku, ali izgledalo je da se ona ništa ne brine i da je bila duboko u travi. Ali na drugoj strani livade nešto je jurilo u krug, baš kao što je i sam ranije radio. Bambi je bio toliko zapanjen da je skočio unazad, kao da je hteo da pobegne. Majka ga je primetila i podigla glavu.
"Šta je bilo?" pozvala je.

Ali Bambi je ostao bez reči, nije mogao da nađe reči i samo je promucao: „T.. tamo...“
Njegova majka je pogledala u tom pravcu. „Oh, razumem“, rekla je. „To je moja rođaka i u pravu si, i ona ima malo dete, ... ne, ona ima dvoje. Njegova majka je progovorila veselo, ali se sada uozbiljila: „Ne... Ena sa dvoje dece.. zaista, ona ima dvoje...”
Bambi je stajao i zurio. Tamo je sada mogao da vidi figuru, figuru koja je ličila na njegovu majku. Ranije je nije primetio. Sada je mogao da vidi dve stvari koje su nastavile da se kreću u krugovima u travi, ali su se videla samo njihova crvena leđa, tanke crvene pruge.
„Hajde“, rekla je njegova majka. „Idemo do njih. Tamo ćeš imati društvo."
Bambi je hteo da potrči tamo, ali njegova majka je samo polako hodala, osvrćući se svakim korakom oko sebe, pa se Bambi zadržavao. Međutim, bio je veoma uzbuđen i veoma nestrpljiv.
Njegova majka je nastavila da govori. „Mislio sam da ćemo neko vreme ponovo naići na Enu. Sada, gde se ona krije? Znao sam da ima i dete. To je bilo lako pogoditi, ali dvoje dece...”
Odavno su ih primetili ostali, koji su sada dolazili ka njima. Bambi je morao da pozdravi svoju tetku, ali je imao oči samo za njenu decu.
Njegova tetka je bila veoma druželjubiva. „Da“, rekla mu je. „Sada, to je Gobo, a ovo Faline. Svi možete da igrate zajedno kad god želite.”
Deca su stajala ukočeno, ne mičući se, i zurila jedno u drugo. Gobo blizu Faline i Bambija ispred njih. Niko od njih se nije pomerio. Stajali su i zjapili.
„Hajde onda“, reče Bambijeva majka, „uskoro ćete svi biti prijatelji!“
„Kako lepo dete“, odgovorila je Ena. „Zaista, zaista veoma lepo. Tako jak i sa tako dobrim držanjem.”
„Da, u redu je“, rekla je njegova majka skromno. Moramo da se zadovoljimo time. Ali Ena, ti imaš dvoje dece!”
„Da, to se dešava s vremena na vreme“, objasnila je Ena. „Ali znaš, draga moja, ranije sam imala mnogo dece.
„Bambi mi je prvi“, rekla je njegova majka.
„Pa, vidiš“, uverila ju je Ena, „možda će i tebi sledeći put biti drugačije“.
Deca su i dalje stajala i posmatrala jedno drugo. Niko od njih nije rekao ni reč. Falina je iznenada skočila i odjurila. Cela stvar je postala previše dosadna za nju.
U trenutku je Bambi potrčao za njom, a Gobo je učinio isto. Jurili su u polukrugovima, okretali se brzo kao bljesak, prevrtali jedni druge, jurili se gore-dole. Bilo je divno zabavno. Kada su iznenada stali, malo zadihani, svi su bili dobri prijatelji jedno drugom. Počeli su da pričaju.
Bambi im je ispričao kako je razgovarao sa dobrim malim skakavcem u belom.
„Da li ste i vi razgovarali sa sjajnom bubom?“ upitala je Falina.”
Ne, Bambi nikada nije razgovarao sa sjajnom bubom. Uopšte ga nije poznavao, nije znao ko bi to mogao biti.
„Često razgovaram s njim“, objasnila je Faline, pomalo hvalisavo.
„Šojka me je odvratila“, rekao je Bambi."Stvarno?" upita Gobo u čudu. „Šojka je bila tako drska s tobom?“ Gobo je često bio zadivljen stvarima i bio je izuzetno skroman. „Onda me jež ubo u nos“, dodao je on. Ali on je to, takoreći, samo usput pomenuo.
"Ko je jež?" veselo upita Bambi. Bilo je tako divno stajati tamo, imati prijatelje i čuti toliko uzbudljivih stvari.
„Jež je užasno stvorenje“, uzviknula je Faline. „Prekriven velikim šiljcima po celom telu... a takođe je veoma zloban!“
"Da li stvarno mislite da je zloban?" upita Gobo. "On nikada nikome ne čini zlo."
"Šta?" uzvrati Faline brzo. „Zar te tada nije ubo u nos?“
„Oh, to je bilo samo zato što sam želeo da razgovaram sa njim“, prigovorio je Gobo, „a to je bio samo mali ubod. Nije mnogo bolelo.”
Bambi se približio Gobu. „Zašto onda nije želeo da razgovaraš s njim?“
„On nikada ne želi da razgovara ni sa kim“, dodala je Faline. „Čim mu se neko približi, on se smota u loptu sa šiljcima koji vire u svim pravcima. Naša majka nam kaže da je on jedan od onih ljudi koji ne žele da imaju nikakve veze sa svetom.
„Možda se samo plaši“, pomisli Gobo.
Ali Faline je to bolje razumela. „Mama kaže da ne treba da imaš ništa sa takvim ljudima.
Bambi je iznenada upitao Goboa. „Znaš li šta je... ova opasnost?“
Sada su se i drugo dvoje uozbiljilo, a svo troje su pognuli glave. Gobo je razmišljao o tome. Uložio je pravi napor da to razradi jer je video da je Bambi veoma radoznao u vezi sa odgovorom. „Opasnost...“, šapnuo je, „opasnost... to je nešto veoma loše…“
„Da“, insistirao je Bambi, „da, nešto veoma loše... ali šta?“
Svo troje su zadrhtali od užasa.
Faline je iznenada povikala glasno i veselo: „Opasnost je ... kada moraš da bežiš od nje. Odskočila je, nije htela da ostane tamo i da se plaši. Bambi i Gobo su skočili pravo za njom. Ponovo su počeli da se igraju i tumarali po zelenoj i šuštavoj svili livade gde su ubrzo zaboravili na to ozbiljno pitanje. Posle nekog vremena zastali su i stali blizu jedno drugom kao i ranije i počeli da ćaskaju. Pogledali su svoje majke. I oni su bili srećni jedno uz drugo, malo jeli i nežno razgovarali.
Tetka Ena je podigla glavu i pozvala svoju decu. „Gobo! Faline! Moramo da idemo uskoro...”
I Bambijeva majka ga je upozorila. „Hajde, Bambi, vreme je da idemo.
„Oh ne još“, preklinjala je Faline ljutito. “Još samo malo!”
Bambi je takođe molio: „O, molim te, ostanimo duže, tako je lepo ovde!“
A Gobo je tiho ponovio ono što su rekli: „Tako je lepo ovde ... Samo još malo!“
Svo troje su govorili u isto vreme.
Ena je pogledala Bambijevu majku. „Eto, šta sam ti rekla? Oni su već postali nerazdvojni."
Onda se dogodilo nešto drugo, i to nešto mnogo veće od svih drugih stvari koje je Bambi doživeo tog dana.
Po celoj zemlji osećao se lupanje i topot iz šume. Grane drveća su pucale, grančice su šuštale, i pre nego što je iko uspeo da naćuli uši nešto se probilo iz šipražja. Jedan uz šuštanje i lupanje, drugi u velikom naletu za njim. Potrčali su napred kao olujni vetar, završili široki luk preko livade, nestali nazad u šumi gde se čulo kako galopiraju, izjurili su još jednom iz šipražja, a onda su iznenada zastali i stali tiho, dvadeset koraka od drugih.
Bambi ih je pogledao i nije se pomerio. Malo su ličili na njegovu majku i tetku Enu. Ali na njihovim glavama bila je svetlucava kruna od rogova napravljenih od smeđih bisera i svetlih belih zubaca. Bambi se nije mogao pomeriti; pogleda u jednu, pa u drugu. Jedan od njih je bio manji od drugog, a i njegova kruna je bila slabije razvijena. Ali drugi je imao lepotu koja mu je davala prizvuk autoriteta. Glavu je držao visoko, a kruna mu je bila još viša. Iskrila je iz tame u svetlost, bila je ukrašena veličanstvom mnogih crnih i smeđih bisera, a dugi, beli vrhovi su blistali.
“Oh!” — uzviknu Faline u čudu. Gobo ju je tiho ponovio. Bambi, međutim, nije rekao ništa. Bio je zarobljen i ćutljiv.
Njih dvojica su sada počeli da se kreću, udaljavajući se jedan od drugog dok su išli, svaki od njih na drugu stranu livade i tamo su se polako vraćali u šumu. Veličanstvena figura prišla je sasvim blizu dece, Bambijeve majke i tetke Ene. Njegov korak pokazivao je tihu slavu, držao je svoju plemenitu glavu visoko kao kralj i nikoga nije dostojanstveno ni pogledao. Deca se nisu usuđivala da dišu dok on nije nestao nazad u šikari. Pogledali su oko sebe, pokušavajući da ga vide, ali baš u tom trenutku za njim su se zatvorila zelena vrata od šume.
Faline je prva prekinula tišinu. "Ko je to?" uzviknula je. Ali njen mali, arogantan glas je drhtao u njemu.
Glasom koji se jedva čuo, Gobo joj je ponovio: „Ko je to bio?“
Bambi je ćutao.
Tetka Ena je radosno rekla: „To su bili vaši očevi.
Ništa drugo nije rečeno i grupa se razišla.
Tetka Ena je sa decom otišla u najbližu šikaru. Tako su uvek išli. Bambi i njegova majka morali su da idu pravo preko livade do hrasta da bi došli do puta kojim su obično išli. Dugo je ćutao dok na kraju nije upitao: „Zar nas nisu videli?“
Njegova majka je razumela šta je mislio i odgovorila: „Naravno da su nas videli. Oni sve vide.”
Bambi se osećao stidljivo, nije se usuđivao da postavlja više pitanja, ali je želja za tim nadjačala njegovu stidljivost. „Zašto...“ počeo je, a onda ponovo zaćutao.
Pomogla mu je majka. „Šta hoćeš da kažeš, dete moje?“
„Zašto nisu ostali kod nas?“
„Ne ostaju kod nas“, odgovorila je njegova majka, „samo s vremena na vreme...“
"Zašto nisu razgovarali sa nama?"
Njegova majka je rekla: „Oni više ne razgovaraju sa nama... samo, s vremena na vreme... Moramo da čekamo da oni dođu, a onda moramo da čekamo da razgovaraju sa nama... ako žele do."
Bambi se razbesneo i upitao: „Hoće li moj otac razgovarati sa mnom?“
„Naravno da hoće, dete moje“, obećala mu je majka, „kada odrasteš razgovaraće s tobom i ponekad će te pustiti da budeš s njim.
U tišini, Bambi se približio majci, a um mu je bio ispunjen mislima o izgledu njegovog oca. "Tako je lep!" pomislio je, a onda opet, „tako lep!“
Činilo se da njegova majka može da mu pročita misli i reče: „Ako budeš još živ, dete moje, ako budeš pametan i izbegneš opasnost, bićeš jak i lep kao tvoj otac, i  ti ćeš nositi krunu na glavi, kao njegova.
Bambi je duboko udahnuo. Njegovo srce je postalo veliko od sreće i iščekivanja.

CHAPTER 5