Šuma je ponovo ležala pod snegom i ćutala pod svojim debelim, belim kaputom.
Čulo se samo grakanje vrana, a tek tu i tamo dopiralo je uznemireno graktanje
svrake ili stidljivi, nežni, cvrkutavi razgovori ptičica.
Onda je mraz postao jači, i sve je utihnulo. Sada je od hladnoće i sam vazduh
zazvonio.
Jednog jutra duboku tišinu razderao je lavež pasa.
Bio je to neprekidan, užurban lavež koji se brzo probijao kroz šumu, oštro,
oštro i ratoborna dreka zbog kojeg je zvučao ludo.
U odaji ispod srušenog bukovog debla Bambi je podigao glavu i pogledao starijeg
koji je ležao pored njega.
Starešina je odgovorio na Bambijev pogled. „Ništa, ništa što bi
se nas moralo tiče.
Njih dvoje su ipak slušali.
Ležali su u svojoj odaji, imali su staro bukovo deblo kao zaštitni krov nad
sobom, ledenu promaju je zadržavala visina snega, a splet žbunja ih je kao gusta
mreža skrivao od svakog špijunskog oka.
Lajanje se približilo, ljutito, bez daha, usijano. To je mogao biti samo mali
pas.
Bilo je sve bliže. Sada su mogli da čuju dahtanje
dvostruko brže, a kroz ljuti lavež čuli su nežno režanje, kao od bola. Bambi se
uznemirio, ali starešina je ponovo rekao: „Ništa ne treba da nas brine.
Ostali su mirni i tihi u toplini svog skrovišta,
vireći da vide šta se dešava napolju.
Šuštanje u grančicama bivalo je sve bliže, sneg je pao sa grana dok su iznenada
projurili, snežna prašina se digla sa zemlje.
Sada se moglo videti ko dolazi.
Kroz sneg i žbunje, kroz korenje i granje došla je, skačući i puzeći i
klizeći, stara lisica.
Odmah za njom pas se
probio. Bio je to veoma mali pas na kratkim nogama.
Jedna od prednjih nogu lisice je bila slomljena, a neposredno iznad preloma
krzno je razderano. Držao je slomljenu nogu visoko ispred sebe, krv mu je curila
iz rana, dah mu je šištao, oči su mu gledale daleko ispred sebe od užasa i
napora koje je morao da uloži. Bila je van sebe od
užasa i panike, bila je zbunjena
i iscrpljena. Zamahnula je
u pokretu zamahom, što je psa uplašilo tako da se odmaknuo nekoliko koraka.
Lisica je sela na zadnje noge. Nije mogla dalje.
Podigla je upucanu prednju nogu na način koji je bio
jadan, otvorenih usta, usisavajući obraze, pljunula
je psa.
On, međutim, ni na trenutak nije ćutao. Njegov visoki, kreštavi glas sada je
postao potpuniji i dublji. “Ovde!” On je vikao. Evo! Ovde je! Evo! Evo! Evo!“
Nije vikao na lisicu, u tom trenutku uopšte nije razgovarao sa njom,
već je jasno dozivao nekog drugog ko je još bio daleko.
Bambi i starešina su bili svesni da je pas dozivao Njega.
I lisica je to znala. Krv je sada šikljala iz njeniih
grudi u sneg i stvarala nežno paprenu, grimiznu mrlju
na ledeno-belom sloju.
Činilo se da je lisica imala blagi napad. Njena
slomljena prednja noga nije imala snage i potonula je, ali kada je dodirnula
hladni sneg, kroz nju je probio gorući bol. Uporno je podizala
i držala, drhteći, u vazduhu ispred sebe.
„Ostavi me na miru...“ počela je da govori. "Ostavi
me na miru ...". Govorila je tiho i molećivo. Bila
je veoma tupa i obeshrabrena.
"Ne! Ne! Ne!" pas joj uzvrati zlobnim urlikom.
„Preklinjem te...” rekla je lisica, „ne mogu dalje... imala
sam to.. samo me pusti... pusti me kući... pusti me bar da umrem u miru ..."
"Ne! Ne! Ne!" pas je zavijao.
Lisica ga je još jače molila. „Ali mi smo u srodstvu...“, jadala
se ona, „mi smo skoro braća... pusti me kući...
pusti me da umrem među svojim narodom... mi... mi smo skoro braća... . ti i ja
...".
"Ne! Ne! Ne!" reče pas uzbuđeno.Sada je lisica sedela uspravno. Njenaa
ljupka šiljasta njuška spustila se do krvavih grudi, oči su
joj se podigle i zurile u psa pravo u njegovo lice. Sasvim drugačijim
glasom, kontrolišući sebe, tužna i ogorčena,
zarežala je: „Zar se ne stidiš sebe...? Ti izdajice!”
"Ne! Ne! Ne!" viknuo je pas.
Lisica je, međutim, nastavila. „Ti prebegljo... ti
prebegu!” Njeno razderano telo postalo je ukočeno od
mržnje i prezira. „Ti si samo Njegov poslušnik“, prosiktala
je. „Ti jadni... tražiš nas tamo gde nas On nije mogao naći... progoniš nas na
mestima do kojih On ne može doći... privodiš nas..., a svi smo ti rođaci ...prijaviš
me, a ti i ja smo skoro braća ... i samo stojiš tu ... zar se ne stidiš sebe?"
Odjednom su se oko njih začuli mnogi glasni, novi glasovi.
"Izdajnik!" zovu svrake sa drveća.
„Krvnik!” vrisnu šojke.
“Jadno!” zacvilila je lasica.
“Prebjeg!” pljunu porčić.
Resko šištanje i škripa dopirala su sa svih drveća i žbunja, a iz vazduha je
dopirala škripa vrana, „ubico!” Svi su požurili blizu,
svi su slušali svađu sa drveća iznad ili iz sigurnog skrovišta na zemlji.
Gađenje koje je izrazila lisica oslobodilo je staro, gorko gađenje koje su svi
osećali, a krv koja je parala na snegu na njima razbesnela ih je i izgubila svu
rezervu.
Pas je pogledao oko sebe. "Vi!" zvao je. "Šta
vi hoćete? Šta
vi znate o tome? O čemu
govorite? Svi vi pripadate njemu,
kao što ja pripadam njemu! Ali ja... pa ja
ga volim , molim mu se! Ja
mu služim ! Ali ti, ti ne znaš da je
on glavni'. Žalosni ste,
ne možete da se pobunite protiv njega? „On
je svemogući! „On je iznad svih nas! Sve što imate
dolazi od njega! Sve što raste i živi, sve dolazi od
„Njega“. Pas se tresao od besa.
"Izdajnik!" — vrisnula je veverica.
"Da!" siknula je lisica. „Ti si izdajnik. Niko osim tebe ... ti si jedini ...!"
Plesali su u samopravednom gnevu. "Ja sam jedini ...? Vi
lažovi! Mislite li da nema mnogo drugih koji su sa
njim...? Konj ... krave
... jagnje ... kokoške ... i neki od svih vas, sve vaše vrste, ima gomila onih
koji su sa njim, koji mu
se mole ... i služe mu!”
“Gomila!” siktala je lisica puna bezgraničnog prezira.
Pas se više nije mogao kontrolisati i bacio se na lisičino grlo. Režući,
pljućući, dahćući, divlji i glasni valjali su se
po snegu, škljocajući se, kosa je letela, sneg je leteo, letele fine kapi krvi.
Ali lisica nije mogla dugo da održi borbu. Posle samo nekoliko sekundi ležala
je na leđima, pokazala bledi stomak, trzala
se, ispružila se i umrla.
Pas je još nekoliko puta protresao, pa je spustio u nagomilani sneg, stao
raširenih nogu i još jednom punim, dubokim glasom povikao: „Eto! Tamo! Eno ga!"
Ostali su se zgrozili i pobegli na sve strane.
„Užasno...“ rekao je Bambi u svojoj odaji starešini.
„Najgore od svega“, odgovorio je starešina, „je što oni veruju u ono što je pas
upravo rekao. Oni u to veruju, žive životom punim straha, mrze Ga i mrze sebe...
i ubijaju se zbog njega.”