CHAPTER 25

Malo je otoplilo kao pauza usred zime. Zemlja je pila sneg koji se topio u velikom prostranstvu, tako da su se svuda mogli videti široki delovi gole zemlje. Kosovi još nisu pevali, ali kada su poleteli sa zemlje gde su lovili crve, ili kada su preleteli sa drveta na drvo, ispustili su dug, reski, veseo krik koji je bio skoro kao ptičiji pjev. Detlić je tu i tamo počeo da se smeje, svrake i vrane su postale brbljivije, ptičice su veselo razgovarale jedna sa drugom, a fazani, kada su se spustili sa drveća gde su spavali, sada su ostali na jednom mestu skoro kao kako bi to činili u dobrim vremenima, tresli bi svoje perje na jutarnjem suncu i neprestano bi praskali svojim metalnim krikom.
U ovakva jutra, Bambi bi se kretao dalje nego inače. Kad je sunce jedva izašlo, stigao je u svoju odaju ispod bukve. Sa druge strane, tamo gde je on nekada živeo, nešto se kretalo. Bambi je ostao sakriven u šikari i posmatrao. Bio je u pravu, neko iz njegove vrste se kretao tamo, tražeći zakrpe na kojima nije bilo snega i zalazio oko rano iznikle trave.
Bambi je prvo hteo da se okrene i ode, ali onda je video da je to Falina. Njegov prvi nagon je bio da skoči napred i pozove je. Ali on je ostao gde je bio kao ukorenjen na mestu. Prošlo je toliko vremena otkako je poslednji put video Faline. Srce mu je počelo da kuca. Faline je hodala polako, kao da je umorna ili tužna. Sada je ličila na svoju majku, ličila na tetku Enu, a kada je Bambi to primetio, bilo je sa bolnim čuđenjem.
Faline je podigla glavu i pogledala u njegovom pravcu, kao da je mogla da oseti da je blizu.
Bambi je ponovo osetio želju da pođe prema njoj, ali je opet ostao gde je bio, nemoćan i hrom, nije mogao da se pomeri.
Video je da je Falina ostarela i osedela.
Vesela i drska mala Faline, pomislio je, nekada je bila tako lepa, tako okretna. Čitavo detinjstvo odjednom je zablistalo u njemu. Livada, staze kojima ga je vodila majka, vesele igre sa Gobom i Falinom, dobrim skakavcem i leptirom, borba sa Karusom i Ronom kojom je osvojio Faline za sebe. Odjednom se ponovo osećao srećnim, ali ipak potresen.

Tamo je Faline odlazila pognute glave prema zemlji, spora, umorna i tužna. Bambi ju je u tom trenutku zavoleo naletom nežnog sažaljenja, hteo je da prođe kroz rupu ispod stabla bukve, koja ga je tako dugo odvajala od nje i od ostalih, hteo je da je vrati, da razgovara sa njom o vremenu kada su bili deca, pre svega da pričaju o prošlosti.
Dok je to mislio, posmatrao ju je dok je prolazila kroz golo žbunje i konačno nestala iz vida.
Dugo je stajao tamo, gledajući u njenom pravcu.

Začuo se udar groma. Bambi se zaprepastio.
To je bilo ovde, sa ove strane rupe. Ne baš blizu, ali ovde, na strani gde je bio.
Začuo se još jedan udar groma, a zatim još jedan.
Bambi je napravio nekoliko koraka dublje nazad u gustiš, gde je ostao miran i slušao. Sve je bilo tiho. Pažljivo se ušuljao kući.
Starešina je već bio tu, ali nije silazio u njihovu odaju, samo je stajao pored srušenog bukovog debla kao da je čekao.
"Gde si bio sve ovo vreme?" upitao je, a bio je toliko ozbiljan da je Bambi ćutao. „Jesi li to čuo, upravo sada?“ nastavi starešina posle pauze.
„Da“, odgovorio je Bambi. "Tri puta. ON je u šumi."
„Jasno...”, klimnuo je starešina, a on je sa čudnom fleksijom ponovio: „On je u šumi... moramo da idemo.”
"Gde?" Bambi se nije mogao zaustaviti da ne pita.
„Tamo“, reče starešina, a glas mu je bio težak. „Tamo gde je On sada.”
Bambi je bio uznemiren.
„Ne boj se“, nastavio je starešina. „Pođi sa mnom sada i ne boj se. Drago mi je što sam imao priliku da te odvedem tamo i pustim da to vidiš...” Oklevao je i nežno dodao, „pre nego što odem.”
Bambi je bio zatečen ovim i zagledao se u starešinu. Odjednom je postao svestan kako izgleda krhko; glava mu je sada bila potpuno bela, lice mu je postalo veoma mršavo, njegove prelepe oči su izgubile sjaj, poprimile su mutno zelen izgled i činilo se da su nekako slomljene.

Bambi i starešina nisu otišli ​​daleko, osetili su kako na njih duvaju prvi vetrovi jake oluje, oluje koja je bila sposobna da im u srce unese toliku pretnju i strah.
Bambi je stao, ali je starešina nastavio da hoda, pravo ka oluji. Bambi je neodlučno krenuo za njim.
Miris oluje dopirao je do njih u sve jačim talasima i vukao ih napred. Starešina je otišao pravo dalje. Bambiju su se pojavile misli o bekstvu, osećao je napetost u grudima koja mu je ključala kroz glavu i sve udove. Skoro su ga otrgli sa mesta. Ostao je snažan i nastavio da hoda iza starešine.
Sada je ova zlonamerna oluja nabujala u nešto tako moćno da ništa drugo nije bilo moguće osetiti, i tako da se sada jedva moglo disati.
“Tamo!” reče starešina i zakorači u stranu.
Dva koraka od njih, ležao je na zemlji na povijenom i polomljenom žbunju i u zbrkanom snegu.
Bambi je napola potisnuo vrisak užasa i naglim skokom pobegao, kao što je već želeo. Skoro je bio van sebe od užasa.
"Stani!" čuo je starijeg kako zove. On se osvrne i vide da starac mirno stoji tamo gde je On ležao na zemlji. Van sebe od zaprepašćenja, Bambi je prišao bliže, prinuđen svojom poslušnošću, svojom bezgraničnom radoznalošću, svojim drhtavim iščekivanjem.

„Priđi bliže... ne boj se“, rekao je starešina.
Tu je ležao, bledo nepokriveno lice gledalo nagore, šešir mu je bio malo sa strane u snegu, a Bambi, koji nije znao ništa o šeširima, pomislio je da je ta strašna glava razbijena na dva dela.
Lovčev vrat je bio otkriven i pokazivao je ranu kao da je bila posečena. Ležala je otvorena kao mala crvena usta. Iz nje je još uvek tekao blagi mlaz krvi, krv je bila u Njegovoj kosi, ispod Njegovog nosa, i stvorila je veliku lokvu u snegu, topeći ga svojom toplinom.
„Evo nas, dakle“, tiho je počeo starešina, „stojimo odmah pored Njega... i gde je sada opasnost?“
Bambi je pogledao dole u ​​Njega dok je ležao, Njegov oblik, Njegovi udovi, Njegova kosa je Bambiju izgledalo kao nešto jezivo, ali zbunjujuće. Pogledao je u te slomljene oči koje su besprizorno zurile u njega, i nije razumeo.
„Bambi“, nastavio je starešina, „sećaš li se šta je rekao Gobo, šta je rekao pas, u šta su svi verovali... da li se sećaš?“
Bambi nije bio u stanju da odgovori.

„Možeš ga videti tamo, Bambi“, nastavio je starešina, „možeš da ga vidiš kako leži kao bilo ko od nas. Slušaj me, Bambi, On nije svemoćan kao što kažu da jeste. On nije izvor iz kojeg sve dolazi, sve što raste i živi. On nam nije pretpostavljeni! On je pored nas, On je kao mi i kao i mi poznaje strah i potrebu i tugu. On može biti savladan baš kao i mi, i sada On leži bespomoćan na zemlji, kao i mi ostali, kao što Ga sada vidiš.”
Oni su ćutali.
"Da li me razumeš, Bambi?" upitao je starešina.
Bambi je odgovorio šapatom: „Mislim...”
"Reci mi onda šta misliš!" naredi mu starešina.
Bambi je pocrveneo i zadrhtao i rekao: „Postoji još neko ko je iznad svih nas, ... iznad nas i iznad njega.
„Došlo je vreme kada mogu da idem“, rekao je starešina.
Okrenuo se i njih dvojica su još malo lutali.
Kod visokog jasena stariji se zaustavi. „Ne idi više sa mnom, Bambi“, počeo je mirnim glasom, „moje vreme je isteklo. Sada moram da nađem mesto za kraj...”
Bambi je hteo nešto da kaže.
„Ne“, zaustavi ga starešina. „Ne... u trenutku kada sada prilazim svako od nas je sam. Zbogom, sine moj... Mnogo sam te voleo.”
Letnji dan je počeo da bude vruć čim je sunce izašlo, bez vetra, bez hladnoće sumraka. Činilo se da je sunce tog dana više žurilo. Brzo se uzdigao u nebo i izbio svoje blistave plamenove kao užasan plamen.
Rosa na livadi i na žbunju brzo je isparila; zemlja je postala veoma suva i mrvljiva. U šumi je postalo tiho pre svog uobičajenog vremena. Čuo se samo detlić kako se tu i tamo smeje, a samo su golubovi gugutali u neumornoj, žarkoj nežnosti.
Duboko u šikari bila je mala, skrivena čistina koja je davala malo slobodnog prostora, i tu je stajao Bambi. Oko njegove glave roj mušica je igrao i pevao na suncu. Od lišća leskovog žbuna pored njega dopiralo je tiho zujanje, približavalo se, a veliki gundelj proleteo je polako pored njega, pravo kroz roj mušica, sve više i više do vrha drveta gde je nameravao da spava do veče. Njegovi elegantni pokrivači krila virili su iz njega i njegova krila su prštala od snage.
"Da li ga vidiš ...?" — pitale su se mušice. „To je stariji“, reče jedan od njih. A ostali su pevali: „Svi njegovi rođaci su već mrtvi, ali on je još uvek živ.
Nekoliko veoma malih mušica je pitalo: „Šta mislite koliko će dugo živeti?“ Ostali su pevali svoj odgovor: „Ne znamo. Nadživeo je celu svoju porodicu... veoma je star... veoma star.”
Bambi je krenuo dalje. Pesma mušica, pomislio je, pesma mušica... Nežan, zabrinut zov dopre do njega. Glas nekoga iz svoje vrste. „Majko! ... majko!“
Pre nego što su shvatili šta se dešava, Bambi je stajao ispred njih. Bez reči su zurili u njega. „Vaša majka sada nema vremena“, rekao im je Bambi strogo. Pogledao je malog u oči. "Zar ne možete biti sami neko vreme?"
Mali i njegova sestra su ćutali.
Bambi se okrenuo, skliznuo u najbliži žbun i nestao, čak i pre nego što su njih dvoje shvatili šta se dogodilo. Išao je dalje. „Sviđa mi se taj momak...“ pomislio je. „Možda ću ga ponovo sresti kada bude malo veći...“

Prošao je dalje. „A mala devojka“, pomislio je, „i ona je fina... tako je Faline izgledala kada je bila dete.“

Išao je dalje i nestao u šumi.

***END OF THE PROJECT GUTENBERG EBOOK BAMBI***