Jednog jutra, Bambiju se dogodilo nešto veoma loše.
Slabo sivilo zore šunjalo se kroz šumu. Sa livade se digla mlečnobela magla i
svuda se razvukla tišina koja diše promenu doba dana.
Vrane još nisu bile budne, ni svrake, a čak je i sojka spavala.
Bambi je noću naišao na Faline. Gledala ga je tužno i bila je veoma stidljiva.
„Toliko sam sama“, rekla je tiho.
„I ja sam sam“, neodlučno je odgovorio Bambi.
Faline je delovala obeshrabreno i upitala je: „Zašto više ne ostaneš sa mnom?“ i
Bambija je zabolelo kada je video da je Faline, nekada tako vesela, nekada tako
smela, postala sada ozbiljna i utučena.
„Moram da budem sam“, odgovorio je. Hteo je to da kaže na umirujući način, ali
je zvučalo teško. I sam je to čuo.
Faline ga je pogledala i tiho upitala: "Da li me još uvek voliš?"
Bambi nije oklevao i odgovorio je: "Ne znam."
Otišla je mirno i ostavila ga samog.
Tamo je stajao ispod velikog hrasta na ivici livade, pažljivo pogledao napolje
da vidi da li je sve bezbedno i pio jutarnji vetar. Svaki put kada je bila oluja,
vazduh je bio vlažan i osvežavajući, mirisao je na zemlju, na rosu i travu i na
mokro drvo. Bambi je duboko udahnuo. Odjednom se osetio slobodnim na način na
koji se dugo nije osećao. Osećao se veselo dok je izlazio na maglovitu livadu.
Onda je začuo udar groma.
Bambi se osećao kao da ga je nešto gurnulo i zbog toga se zateturao.
U panici je skočio nazad u šumu i nastavio da trči. Nije razumeo šta se dogodilo,
nije bio u stanju da pribere misli već je samo nastavio da beži. Njegov užas je
čvrsto stezao njegovo srce i oduzimao mu dah dok je slepo jurio napred. Ali onda
ga je iznenada prožeo prodoran bol, nije mislio da će to moći da izdrži.
Osećao je kako mu vruće prelazi preko leve butine, uska, goruća nit koja
počinje od mesta gde je prvi put osetio bol. To ga je nateralo da prestane da
trči. To ga je teralo da hoda sporije. Tada su mu bila ramena i noge kao da su
hrome. Srušio se na zemlju.
Labsal ga je video dok je samo ležao i odmarao se.
„Ustani, Bambi! Ustani!" Starešina je stao pored njega i nežno ga gurnuo u rame.
Bambi je hteo da uzvrati: „Ne mogu“, ali je starešina ponovo rekao: „Ustani!
Ustani!" a u glasu mu je bila takva hitnost i takva nežnost da Bambi ništa nije
rekao. Čak je i bol koji je osećao u svakom delu tela na trenutak prestao.
Sada je starešina govorio žurno i uplašeno. "Ustani! Moraš da pobegneš odavde,
sine!" Sine... činilo se da čim mu je ova reč izmakla iz usta, Bambi je požurio
da se vrati na noge.
"Dobro, onda!" reče starešina. Duboko je udahnuo i nastavio da nagovara Bambija.
"Sada, pođi sa mnom, samo ostani sa mnom sve vreme ...!"
Požurio je napred. Bambi ga je pratio, iako je žudeo da se spusti na zemlju, da
mirno legne i odmori se.
Činilo se da je starešina to mogao da vidi i razgovarao je sa Bambijem bez pauze.
„Kakav god da je bol, sada moraš samo da ga podneseš,
ne možeš ni da razmišljaš o tome da legneš ... nikada ne razmišljaj o tome, jer
će te to samo po sebi umoriti! Sada moraš samo da se spasiš ... da li razumeš,
Bambi? ... spasi se ... inače si izgubljen ... samo imaj na umu da On dolazi po
tebe ... da li razumeš, Bambi? ... On neće pokazati nikakvu milost ... Samo će
te ubiti ... pođi sa mnom ... samo pođi sa mnom ... uskoro će nestati ...
moramo ići ... .” Bambi više nije imao snage ni da smisli bilo šta. Bol je
jačao pri svakom koraku koji je napravio, oduzimao mu dah i čula, a linija
vrućine koja mu je pala u rame unosila je duboko, ludo uzbuđenje u njegovo srce.
Starešina je išao u krug u širokom krugu. Trebalo je dosta vremena. Kroz svoj
veo bola i slabosti Bambi je bio zaprepašćen kada je video da su odjednom
ponovo bili pored velikog hrasta.
Starac se zaustavio i pomirisao zemlju. “Ovde!” šapnuo je: „Evo ... On je ovde
... ovde takođe ... pas ... pođi sa mnom ... brže!"
Potrčali su dalje. Starac iznenada zastade.
"Možeš li vidjeti ...!" uzviknuo je, „ovde si ležao na zemlji.
Bambi je video gde je trava bila pritisnuta i video je široku lokvicu njegove
krvi kako se upija u zemlju.
Starac je pažljivo pomirisao mesto. „Već su bili ovde... On i pas...“ rekao je.
"Sada pođi sa mnom!" Išao je polako dalje, neprestano se zaustavljajući da
oseti miris zemlje.
Bambi je primetio crvene kapi na lišću žbunja i na travi. „Već smo
prošli ovde“, pomislio je, iako nije mogao da progovori naglas.
Dobro!" reče starešina, gotovo veselo, „sada smo stali iza njih...“
Išao je neko vreme u istom pravcu. Zatim se naglo okrenuo na jednu stranu i
krenuo u novi krug. Bambi se teturao iza njega.
Još jednom su stigli do velikog hrasta, ali ovoga puta iz drugog pravca, stigli
su još jednom na mesto gde je Bambi pao, a onda je, opet, starešina krenuo novim
pravcem.
“Pojedi malo ovoga!” naredio je, bio je stao, gurnuo travu u stranu i pokazao na
neke sitne listove, kratke i tamnozelene, debele i pahuljaste, koje su nicale iz
gole zemlje.
Bambi je uradio kako mu je rečeno. Listovi su bili užasno gorki i imali su
odbojan miris.
Posle nekog vremena, starešina je upitao: „Kako se sada osećaš?“
„Osećam se bolje“, odmah je odgovorio Bambi. Odjednom je ponovo mogao da govori,
mogao je da razmišlja jasno, osećao se manje umornim.
Posle još jedne pauze, starešina mu je naredio: „Sada napred“, a pošto je neko
vreme išao iza Bambija, rekao je: „Konačno!“ Oni su stali. „Krv ti je prestala
da teče iz tvoje rane, tako da više neće pokazivati gde si,
On i njegov pas
neće moći da nađu gde da odu da ti oduzmu život.
Starac je izgledao veoma umorno, ali u glasu mu je bilo veselja. „Hajde onda“,
nastavio je, „sada treba da se odmoriš“.
Stigli su do jaruge preko koje Bambi nikada nije bio. Stariji se spustio u nju,
Bambi je pokušao da ga prati, ali mu je trebalo mnogo truda da se popne uz strmu
padinu na drugoj strani.
Žestoki bol koji je osetio ponovo je počeo da ga prolazi. Pao je, podigao se,
ponovo pao i počeo da uzdiše.
„Ovde ti ne mogu pomoći“, reče starešina, „moraš sam da se popneš!“ I Bambi se
uspeo na vrh. Počeo je još jednom da oseća vrelu traku bola koja mu je padala
niz rame i po drugi put osetio da gubi snagu.
„Opet krvariš“, reče starešina, „to sam i očekivao. Nije previše, ali... i...”,
dodao je šapatom, „više nije važno.”
Probijali su se vrlo polako kroz šumarak bukovog drveća, visok kao nebo. Tlo je
bilo meko i glatko. Nije bilo potrebno previše truda da se to prođe. Bambi je
žudeo da samo legne ovde, da se ispruži i da ne mrdne prstom. Jednostavno nije
mogao dalje. Bolela ga je glava, zujalo je u ušima, nervi su mu drhtali i
groznica je počela da ga trese. Oči su mu se zamutile. U njemu nije bilo ničeg
više od žudnje za odmorom i nejasnog čuđenja kako mu je život iznenada prekinut
i izmenjen, kako je jednom prošao kroz šumu zdrav i bez povreda... baš tog jutra.
.. samo sat ranije ... sada mu se činilo kao sreća nekog dalekog vremena koje
je odavno nestalo.
Prošli su kroz nisku šikaru hrastova i drena. Preko puta je ležalo oboreno
deblo bukve, duboko utkano u žbunje. Bio je veoma velik i nisu mogli da vide
način da ga prođu.
„Sad smo stigli...“ Bambi je čuo kako stariji govori. Išao je duž stabla bukve,
a Bambi ga je pratio, umalo ne pavši u rupu u zemlji.
“U redu!” reče starešina. „Možeš da legneš ovde.
Bambi je potonuo i više nije pokušavao da se pomeri.
Video je da je rupa u zemlji ispod srušenog bukovog debla dublja nego što se
činilo, stvarajući malu komoru. Žbunje na njegovoj ivici zatvorilo se nad njim
kada je ušao tako da niko nije mogao da vidi unutra. Kada je
legao dole, kao da
je nestao.
„Ovde ćeš biti siguran“, reče starešina. "Ostani ovde i ne idi nigde."
Dani su prolazili.
Bambi je ležao u toploj zemlji, kora oborenog drveta polako je trunula iznad
njega, slušala je njegov bol kako je jačao u njegovom telu, jačao, pa
jenjavao, slabio i spuštao se, sve mekša i mekša. Ponekad bi se mučio napolju
gde bi stajao, slab i nestabilan, na svojim umornim i nepouzdanim nogama, i
napravio nekoliko koraka da traži hranu. Počeo je da jede bilje koje nikada
ranije nije primetio. Sada su odjednom počeli da mu se nude, prizivali ga svojim
mirisom koji je imao čudnu i primamljivu oštrinu. Ono što je do tada prezirao,
što bi bacio kada je nehotice
stalo među usne, sada je izgledalo ukusno i
začinjeno. Mnogo sitnih listova, mnogo kratkih stabljika i sada je delovalo
neukusno, ali ih je on ipak pojeo pod nekom prinudom, a rane su mu brže zarasle
i osetio je kako mu se vraća snaga.
Bio je spasen. Ali on i dalje nije napustio svoju odaju. Izlazio bi samo noću i
napravio nekoliko koraka, a danju bi mirno ostajao u svom krevetu. Tek sada,
kada njegovo telo više nije osećalo bol, Bambi je shvatio šta mu se desilo,
mogao je još jednom da razmisli, i u njemu se pojavio osećaj velikog užasa,
njegov karakter je bio slomljen. Nije bio u stanju da to jednostavno obriše,
nije bio u stanju da ustane i trči kao ranije. Ležao je i osećao mnoge emocije,
naizmenično gađenje, stid, zaprepašćenje, obeshrabrenje, ali ubrzo potom pun
melanholije, ubrzo potom pun sreće.
Starešina je sve vreme bio u blizini. U početku je bio uz Bambija dan i noć.
Zatim je bilo trenutaka kada ga je ostavljao samog na kratko, posebno kada je
video da je Bambi izgubljen u svojim mislima. Ali nije bilo vremena kada nije
bio blizu.
Jednog dana bila je oluja, grmljavina i munje, nebo je bilo očišćeno i te
večeri je sunce, kad je zalazilo, obasjalo plavo nebo. Kosovi su glasno pevali
sa krošnji drveća, zebe zamahnule krilima, ptičice su šaputale u šikari, u travi i
ispod grmlja pri zemlji čuli su se metalni rafali fazana, smejao se detlić.
Glasno slavlje i golubovi gugutali od čežnje za ljubavlju koja je bila u njima.
Bambi je izašao iz svoje podzemne odaje. Život je bio dobar. Starac je stajao
tamo kao da je čekao.
Odlutali su polako zajedno.
Ali Bambi se nikada nije vratio preko te jaruge, nikada se nije vratio da vidi
ostale.