Bambi je bio sam. Otišao je do vode koja je tiho tekla između trske i vrba na
obali.
Otkad je bio sam, sve je češće dolazio ovamo. Ovde nije bilo mnogo
staza i skoro nikada nije naišao ni na jednog drugog jelena. Ali to je upravo
ono što je želeo. Jer njegove misli postadoše ozbiljne i duh njegov otežaše.
Nije znao šta se dešava u njemu, niti je pokušavao da to reši. On je samo
pokušavao da to odgonetne na zbunjen način, bez plana, i činilo mu se da mu je
ceo život postao mračniji.
Kada bi otišao da stane na obalu reke, tamo bi proveo dugo vremena. Otišao je do
mesta gde je voda tekla u blagoj krivini i odakle se moglo videti daleko
unaokolo. Hladno disanje talasa donelo je sa sobom nepoznat miris, miris koji je bio
osvežavajući, ali gorak, miris koji je budio osećaj bezbrižnosti i poverenja.
Bambi je stajao tamo i posmatrao patke dok su uživale u društvu. Neprestano su
ćaskali jedni sa drugima, prijateljski, ozbiljni i pametni. Tamo je bilo
nekoliko majki, svaka od njih okružena gomilom dece koja su redovno dobijala
instrukcije i koja se nisu umorila od učenja. Ponekad bi neka od majki dala znak
upozorenja, a mlade patke bi jurile na sve strane, bez oklevanja bi iskliznule
kao izbačene iz ruke sejača i to u potpunoj tišini. U jednom trenutku Bambi je
uvideo kako će mališani, koji još nisu mogli da lete, zaći u gustu trsku,
pažljivo, ne dodirujući ni jednu stabljiku koja bi, ako se pomeri, izdala svoje
mesto. Tu i tamo je video njihova mala, tamna tela među rogozom dok su se polako
skrivali. Onda više ništa od njih nije video. Kratak zov od majke, i svi bi se
začas rojili oko nje. U ovom trenutku njen roj se ponovo okupio i počeli su,
kao i ranije, zamišljeno da krstare. Ovo je ispunilo Bambija divljenjem svaki
put kada bi to video. Bilo je to kao umetničko delo.
Jednom, nakon jednog od ovih kratkih alarma, upitao je jednu od majki: „Za šta
je sve to? Pažljivo sam posmatrao, ali ništa nisam video."
„Pa, nije bilo šta da se vidi“, odgovorila je patka.
Drugi put je neko od dece dalo znak upozorenja. Okrenuo se brzo kao bljesak,
uputio se kroz rogoz do obale na kojoj je stajao Bambi i zakoračio na nju.
Bambi je pitao mališana: „Šta se onda dogodilo? Nisam video ništa.”
„Pa nije bilo šta da se vidi“, odgovorila je mlada patka. Kao mudar starac
otresao je perje, pažljivo spustio vrhove krila na pravo mesto i vratio se u
vodu.
Ali Bambi je nastavio da razmišlja o patkama. Shvatio je da su oni budniji od
njega, da im je sluh oštriji, a vid bolji. Kada je stajao ovde, strepnja da je u
drugim vremenima uvek bio sit bila je malo olakšana.
I uživao je u razgovoru sa patkama. Nisu pričali o stvarima o kojima je on tako
često čuo od drugih. Pričali su o prostranom nebu, o vetru i dalekim poljima gde
će uživati u obilju ukusne hrane.
Bambi je ponekad video kako nešto malo projuri pored njega kroz vazduh, držeći
se blizu obale, poput munje boje vatre. “Srrr-ih!” viknu nežno za sebe vodomar
dok je projurio. Mala šištava tačka. Svetleo je u plavom i zelenom, svetlucao u
crvenom, upalio se i nestao je. Bambi je bio zadivljen, bio je očaran, i poželeo
je da vidi ovog izuzetnog stranca izbliza, pa ga je pozvao.
„Nemoj da se mučiš sa njima“, reče mu liska sa gustog rogoza. „Ne muči se sa
njim',
nikada nećeš dobiti odgovor od njega'.
"Gde si?" upita Bambi i zaviri u trsku.
Ali smeh liske dopirao je glasno i jasno sa sasvim drugog mesta. „Ovde sam! On
je loš tip, sa kim ste upravo pokušavali da razgovarate, on ne razgovara ni sa
kim. Nema smisla pokušavati da ga zovete."
"On je tako lep!" rekao je Bambi.
"Da, ali on nije dobar!" odgovori liska, opet sa drugog mesta.
"Zašto to govoriš?" upita Bambi.
Liska je odgovorila – opet sa potpuno drugog mesta – „Ne može mu smetati bilo
šta ili bilo šta. Nije važno šta se dešava, on nikada nikome ne kaže zdravo i
nikada ne odgovara ako ga neko pozdravi. Nikada ne poziva na uzbunu kada dođe
opasnost i nikada ni sa kim nije progovorio ni reč."
„Jadni...“ Bambi je počeo da kaže.
Liska je nastavila da govori, a njegov veseo, cvokotavi glas sada je opet
dolazio sa sasvim drugog mesta. „Pretpostavljam da misli da smo svi ljubomorni
na par boja koje ima u svom perju. Pretpostavljam da je to razlog zašto ne želi
da dozvoli nikome da ga bliže pogleda."
„Ni ti meni ne dozvoljavaš da te pogledam“, predloži Bambi.
Liska se odmah pojavila pred njim. „Pa nema šta da se gleda u vezi mene, zar
ne“, došao je njegov jednostavan odgovor. Tamo je stajao, vitak, voda mu je
blistala na leđima, njegova jednostavna odeća, njegova elegantna figura, uvek
pokretna, zadovoljna. I za trenutak je još jednom nije bilo.
„Ne znam kako se možeš toliko dugo diviti maloj mrljici“, dopirao je njegov glas
iz vode. I – opet sa drugog mesta – dodao je. „Dosadno je zadržati samo jednu
mrlju. Opasno je i sve." Ponovo je sa drugog mesta rekao, glasno, trijumfalno i
veselo: „Moraš da nastaviš da se krećeš! Ako želiš da ostaneš bezbedan i da
ti se stomak napuni, moraš da nastaviš da se krećeš!
Bambija je zaprepastilo nežno šuštanje u travi. Pogledao je okolo. Tu, u žbunju,
nazirao je nešto crvenkasto, što je nestalo u rogozu. U isto vreme u njegovom
dahu je došlo do toplog, ali oštrog drhtanja. Lisica je prošla. Bambi je hteo da
pozove patku i lupio je o zemlju kao upozorenje. Začulo se šuštanje i trska se
iznenada podelila, voda je pljusnula i patka zbunjeno vrisnula. Bambi je čuo
zveket njenih krila, video belinu njenog tela u svetlucavom zelenilu, a sada je
video kako njena krila glasno lepršaju i šibaju o obraze lisice. Onda je sve
utihnulo.
Ubrzo potom lisica je došla u žbunje sa patkom u čeljustima. Vrat joj je
opušteno visio, krila su joj se još slabo kretala, lisica nije obraćala pažnju.
Pogledala je iskosa u Bambija, a njene izbuljene oči kao da su se podsmevale, i
ona je polako kliznula u gustu šumu.
Bambi je stajao nepomično.
Neke od starijih pataka su zveketale na obalu, letele su u konfuziji izazvane
užasom onoga što su videli. Liska je sa svih strana začula reske povike
upozorenja. Ptičice u žbunju su uzbuđeno cvrkutale, mlade patke su se gurale u
rogoz i, ostavši siročad, jadikovali nežnim tonovima.
Vodomar je projurio duž obale.
"Molimo vas!" zvale
su mlade patke. "Molim vas, jeste li videli našu majku?"
“Srrr-ih!” vrisnuo je vodenjak i činilo se da je svetlucao dok je jurio pored. "Šta
mi je to?"
Bambi se okrenuo i otišao. Lutao je kroz gustu divljinu zlatne šipke, prošao
kroz grupu visokih bukovih stabala, prošao kroz drevno žbunje leske, sve dok
nije stigao do ivice velikog rova. Ovde je lutao nasumce u nadi da će naići na
starešinu. Prošlo je mnogo vremena otkako ga je poslednji put video, a ne otkako
je Gobo dočekao svoj kraj.
Sad ga je ugledao u daljini i potrčao prema njemu.
Neko vreme su išli jedno pored drugog u tišini. Tada je starešina upitao: „Pa...
da li još pričaju o njemu?“
Bambi je shvatio da je mislio na Goboa i odgovorio: „Ne znam... skoro uvek sam
sam...“ Oklevao je, „... ali... ne mogu da prestanem da mislim na njega sve
vreme."
"Ah!" reče starac, jesi li sad sam?
„Da“, reče Bambi sa iščekivanjem, ali starešina je ćutao.
Išli su dalje. Odjednom starešina zastade. "Zar ne čuješ?"
Bambi je slušao. Ne, nije čuo ništa.
"Hajde!" povika starešina žurno napred. Bambi ga je pratio.
Starešina opet zastade. „Zar još uvek ne čuješ?“
Bambi je sada mogao da razabere zvuk koji nije razumeo. Bilo je to kao da se
grančice skidaju, a onda opet puštaju da se podignu. Istovremeno su se čuli tupi
i nepravilni udarci po zemlji.
Bambi je hteo da pobegne.
"Pođi sa mnom!" povikao je stariji i potrčao u pravcu buke. Bambi se usudio da
pita: "Zar nije opasno tamo?"
"To je to!" — odgovori tajanstveno starešina. "Tamo je veoma opasno!"
Ubrzo su mogli da vide grančice koje su srušene odozdo i koje su se tresle, i
videli su snagu sa kojom su skočili nazad. Prišli su bliže i primetili da kroz
žbunje prolazi mala staza.
Bambijev prijatelj zec ležao je na zemlji, bacao se napred-nazad, vrpoljio se,
ležao mirno, još malo vrpoljio, i svaki njegov pokret kidao je grančice iznad
sebe.
Bambi je postao svestan tamne pruge, nešto poput vitice. Namotala mu se oko vrata.
Do sada je zec sigurno čuo da neko dolazi. Bacio se u vazduh, pao nazad na
zemlju, hteo je da pobegne, poražen se otkotrljao u loptu i zadrhtao.
"Budi miran!" naredi mu stariji, a onda blagim i saosećajnim glasom koji je
pogodio Bambijevo srce, priđe blizu zeca i ponovi: „Smiri se, prijatelju, to sam
samo ja! Ne pomeraj se uopšte. Samo budi veoma miran.”
Zec je ležao nepomično, ravno na zemlji. Njegovo disanje je bilo napeto i
ispuštalo je nežan zvuk.
Starac je uzeo grančicu sa neobičnom viticom u usta, povukao je nadole,
elegantno se okrenuo, čvrsto je držao na zemlji ispod tvrdog kopita i odbio je
jednim udarcem krune.
Zatim se okrenuo zecu. "Budi miran", rekao je, "čak i ako boli."
Glave okrenute na jednu stranu, položio je jedan od vrhova rogova na zečji vrat i
duboko ga utisnuo u krzno iza ušiju, opipao nešto i gurnuo ga. Zec je počeo da
se previja.
Starešina se odmah pomeri nazad. "Budi miran!" naredio. "Pokušavam da ti spasem
život!" Počeo je iznova. Zec je ležao mirno, ali je drhtao. Bambi je začuđeno
gledao, ostao je bez reči.
Sada je starešina čvrsto gurnuo jednu tačku svojih rogova u zečje krzno,
pokušavajući da je zavuče ispod svega što je zecu bilo oko vrata. Bio je
skoro na kolenima, ali je uvrtao glavu kao da buši rupu, gurao krunu sve dublje
i dublje dok na kraju, šta god da je bilo, popustila je i počela da popušta.
Zec je udahnuo i istovremeno se prepustio svom strahu, bol je glasno izbio iz
njega. "E ... e ... eh!" jecao je.
Starac je prekinuo to što je radio. „Budi tih“, prekorio je, „ćuti!“ Usta
su mu bila veoma blizu zečjeg ramena, jedan od vrhova krune mu je bio između
ušiju i izgledalo je kao da je nabio zeca.
"Kako možeš da budeš tako glup i da počneš da plačeš?" nežno je gunđao. „Hoćeš
li da nateraš lisicu da dođe ovamo? Da? Pa dobro. Ćuti."
Nastavio je da radi, polako, pažljivo, pažljivo. Odjednom je remen oko zečjeg
vrata počeo da skida. Zec je iskliznuo iz njega i bio je slobodan pre nego što je
to i znao. Napravio je korak-dva, a zatim sedeo u omamljenosti. Onda je odskočio.
U početku polako, stidljivo, ali sve vreme sve brže dok nije pobegao u divljim
skokovima.
Bambi ga je gledao dok je išao. "I ni reči zahvalnosti!" izjavio je začuđeno.
„Još uvek se nije sasvim opametio“, rekao je starešina.
Šta god da je bilo oko zečjeg vrata, sada je ležalo u krugu na zemlji. Bambi je
lagano udario nogom; začulo se zveckanje i Bambi se zaprepastio. To je bila
vrsta buke kojoj nije mesto u šumi.
"On...?" upita Bambi tiho. Starešina klimnu glavom.
Oni su hodali i
mirno razgovarali jedno pored drugog. „Uvek treba da budeš oprezan“, rekao je
starešina. „Kada hodaš stazom, uvek treba da obratiš pažnju na grančice na
drveću i žbunju, ispruži svoju krunu, gore-dole, i ako ikada čuješ taj
zveket, okreni se desno. Ali ako je doba godine kada ne nosiš krunu na glavi,
moraš biti dvostruko oprezni. Odavno sam prestao da idem stazama.”
Bambi je bio uznemiren i pitao se na šta je stariji mislio.
"Ali... ali On nije...", rekao je u sebi zbunjeno.
Starac je odgovorio: „Ne... On trenutno nije u šumi.
"Ali... ali to je On!" reče Bambi odmahujući glavom.
Starac je nastavio, a glas mu je bio pun gorčine. „Šta ti je Gobo rekao...? Zar
vam nije držao predavanje o tome kako je On svemoćan, kako je odgovoran za sve...?"
Bambi je prštao: „Zar on nije svemoćan onda?“
„On nije ništa svemoćniji nego što je odgovoran za sve“, požalio se starešina.
Bambi je bio obeshrabren. „...Ali šta je sa Gobom... Bio je dobar prema Gobu...”
Starac se zaustavio gde je bio. „Da li stvarno misliš da jeste, Bambi?“ upitao
je tužno. To je bio prvi put da ga je starešina oslovljavao po imenu.
"Ne znam!" izjavio je Bambi u muci. "Jednostavno ne razumem!"
Starešina je polako odgovorio: „Ako želimo da živimo, moramo da učimo... i da
budemo budni.