Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su svi primetili da Gobo ima čudnu i
zagonetnu naviku. Spavao je noću, dok su svi ostali bili budni i kretali se.
Ali danju, kada bi svi ostali tražili mesto za skrivanje i spavanje, on bi
veselo negde odlazio. A kad bi mu se prohtelo, on bi bez oklevanja izašao iz
guste šume i bez brige stajao pri punom danu nasred livade.
Bambi više nije mogao da ćuti o ovome. "Zar ne misliš
na opasnost?" upitao.
„Ne“, došao je Goboov jednostavan odgovor. "Nema opasnosti za mene."
„Bambi, ljubavi“, dodala je Gobova majka, „zaboravljaš da je On njegov prijatelj.
Gobo može sebi da priušti više nego vi ili bilo ko drugi." I bila je veoma
ponosna na ovo. Bambi nije rekao više. Jednog dana, Gobo mu je prokomentarisao:
„Znaš šta? Ponekad mi se čini čudnim što ovde mogu da
jedem ovako, kad god poželim i gde god želim.”
Bambi nije razumeo. „Šta je tu tako čudno? To je ono što svi radimo."
Gobo je razmislio o ovome i rekao: „Da ... pa to si ti! Sa mnom je malo
drugačije. Navikao sam da mi hranu donose i da će me pozvati kada bude spremna.”
Bambi je sa sažaljenjem pogledao Goboa. Pogledao tetu Enu, Faline i Marenu. Ali
oni su se samo smeškali i divili Gobu.
„Mislim“, počela je Faline, „mislim da ćeš se teško naviknuti na zimu, Gobo. Za
nas, napolju zimi uopšte nema sena, nema repe, nema krompira.”
„To je istina“, zamišljeno je odgovorio Gobo, „ali ako mi postane preteško,
jednostavno ću se vratiti Njemu. Zašto da gladujem? Zaista ne moram."
Bez reči, Bambi se okrenuo i otišao.
Gobo je sada bio sam sa Marenom i počeo je da priča o Bambiju. "On me ne razume",
rekao je. „Bambi je dobar, ali misli da sam i dalje samo glup, mali Gobo, kao
nekada. Još uvek ne može da razume da sam pretvoren u nešto posebno. Opasnost!
Zašto uvek govori o opasnosti? Siguran sam da mi želi
najbolje. Ali opasnost je nešto za njega i za takve poput njega, ne za mene!“
Sa njim se složila i Marena. Ona je volela njega, i Gobo je voleo nju, i njih
dvoje su bili veoma srećni.
„Vidiš“, reče joj, „niko me ne razume tako dobro kao ti! U svakom slučaju, ne
mogu da se žalim. Svi me poštuju i poštuju, ali vi me najbolje razumete. Ostali...
Toliko puta sam im rekao koliko je dobar, ali oni me ne slušaju. Siguran sam da
ne misle da lažem, ali nastavljaju da misle da je On
užasan!
„Uvek sam verovala u Njega“, rekla je Marena sa entuzijazmom.
"Stvarno?" odgovorio je Gobo živahno.
„Zar se ne sećaš“, nastavila je Marena, „onog dana kada si ostao da ležiš u
snegu? Rekao sam da će jednog dana doći kod nas ovde u šumu i igrati se sa
nama...”
„Ne“, uzvratio je Gobo, govoreći veoma sporo, „uopšte se toga ne sećam.“
Prošlo je nekoliko nedelja, i jednog jutra, baš kada je sunce izlazilo, Bambi i
Faline, Gobo i Mareni, bili su svi zajedno u starom šikaru lešnika koji su
videli kao dom. Bambi i Faline su se upravo vratili kući sa svojih lutanja,
prošli su pored hrasta i hteli da potraže svoje mesto za odmor kada su naišli na
Goboa i Marenu. Gobo je upravo hteo da izađe na livadu.
„Ostanite ovde sa nama“, rekao je Bambi. „Uskoro će biti dan, u ovo vreme niko
ne izlazi na otvoreno.
"Smešno", podsmevao se Gobo. "Ako niko ne ode ... ja idem."
On se udaljio, Marena za njim.
Bambi i Faline su ostali gde su bili. "Hajde!" reče Bembi ljutito Falini. "Hajde!
On samo može da radi šta hoće.” Hteli su da nastave. Onda se napolju, sa druge
strane livade, začu škripa šojke, glasna i slutnja.
Bambi se iznenada okrenuo i potrčao za Gobom. Sustigao je njega i Marenu
neposredno pre nego što su stigli do hrasta.
"Čujete li to?" dozivao ga je.
"Čujemo šta?" upita Gobo zbunjeno.
Šojka na drugoj strani livade je ponovo vrisnula.
„Zar to zaista ne čuješ?“ ponovi Bambi.
"Ne", rekao je Gobo mirno.
"To znači opasnost!" Bambi je insistirao.
Sada se pojavi svraka, čavrljajući dok je išla, a
odmah zatim još jedna, a onda, isto tako, treća. U isto vreme šojka je još
jednom vrisnula, a vrane su davale znake iz vazduha.
Falina je takođe počela da ih preklinje. „Ne idi tamo, Gobo! To je opasno!"
Čak je i Marena sada počela da ga nagovara. "Ostani ovde! Zbog mene ostani ovde
danas ... opasno je!
Gobo je stajao tamo i nacerio se od stida. „Opasnost! Opasnost! Zašto bi me to
mučilo?"
Opasnost trenutka dala je Bambiju ideju. „Bar pusti Marenu da izađe prva, pa
ćemo znati...“
Nije završio govor pre nego što je Marena već iskliznula.
Sva trojica su stajala i gledala je. Bambi i Faline su zadržali dah, Gobo je bio
otvoreno strpljiv, kao da je želeo da dopusti ostalima da se ponašaju bezumno.
Gledali su kako Marena hoda, korak po korak, na livadu, polako, visoko podignute
glave, oklevajućih nogu. Pogledala je okolo i namirisala vazduh sa svih strana.
Odjednom se okrenula, brzo kao munja, visokim skokom i, kao unešena olujom,
ponovo se vratila u gustiš. „On... On je tamo...“ prošaputala je glasom koji se
gušio od užasa. Celo telo joj se treslo. „Ja... ja... videla sam... njega... on
je... tamo...” promucala je, “tamo gore... on stoji tamo... pored johe. ..”
„Hajde da se sklonimo odavde!” Bambi je zvao. "Hajde
sada da se sklonimo!"
“Odlazi!” Faline ih je preklinjala. A Marena, koja je
do sada jedva mogla da govori, šapnula je: „Molim te, Gobo, preklinjem te, pođi
sa nama... preklinjem te...“
Ali Gobo je ostao miran. „Bježi onda, beži što dalje možeš?“ rekao je: „Ja te ne
zaustavljam. Ako je on tu, prići ću i pozdraviti se.”
Ništa nije moglo da zadrži Goboa.
Ostali su gde su bili i posmatrali ga dok je izlazio na livadu. Oni su ostali
jer je njegovo ogromno poverenje imalo neku vrstu moći nad njima i u isto vreme
držalo njihov teror prema Njemu na svom mestu. Nisu mogli da se pomere sa lica
mesta.
Gobo je stajao na otvorenom na livadi i pogledao oko sebe da pronađe
stablo johe. Sada se
činilo da ga je pronašao, sad kao da ga je nazreo. Tada se začula grmljavina.
Zvuk je bacio Goboa u vazduh, on se iznenada okrenuo i, skačući što je brže
mogao, odleteo nazad u gustiš.
Kada je stigao, oni su još uvek stajali, nemoćni da se pomere od užasa. Čuli su
zviždanje njegovog daha, nije se zaustavio, već se bacio napred u
nepromišljenim skokovima. Okrenuli su se prema njemu, opkolili ga i dali se
u bekstvo.
Ali vrlo brzo se Gobo srušio.
Marena je odmah stala, blizu njega. Bambi i Faline su bili malo dalje, spremni
da pobegnu u svakom trenutku.
Gobov bok je bio pocepan i on je ležao tamo sa isturenim krvavim utrobom.
Napravio je tup pokret okretanjem i podizanjem glave.
„Marena...” rekao je sa nekim naporom, „Marena... Nije me prepoznao...” Glas mu
se prekinuo.
Iz žbunja između njih i livade dopirala je bučna buka koja nije pokazivala
nikakvu potrebu za oprezom.
Marena je spustila glavu do Goboa. "On dolazi!" prošaputala je hitno. „Gobo ...
On dolazi ... zar ne možeš da ustaneš i pođeš sa mnom ...?"
Gobo je opet slabašno okrenuo glavu i podigao je. Noge su mu se snažno trzale,
ali je nastavio da leži gde je bio.
Uz zveket i pucketanje i glasno šuštanje žbunje se podelilo i On je ušao.
Marena ga je mogla videti sa male udaljenosti. Polako se odšunjala
nazad, nestala iza šipražja i požurila da se pridruži Bambiju i Faline.
Još jednom se okrenula i tamo Ga je videla dok se saginjao nad palim Goboom i
uhvatio ga.
Tada je čula Gobov sažaljiv vrisak smrti.