Jednog dana su bili duboko u šumi tražeći malu čistinu na kojoj je Bambi
poslednji put naišao na starešinu. Bambi je Faline pričao o njemu sa velikim
entuzijazmom.
"Možda ćemo ga ponovo pronaći, zaista želim da ga ponovo pronađem."
„To bi bilo lepo“, reče Faline veselo. „Stvarno bih voleo da razgovaram sa njim
neko vreme. Ali nije govorila istinu. Možda je bila radoznala, ali se u stvari
plašila starijeg.
Nebo je već bilo svetlosivo, sunce je trebalo da izađe.
Prošetali su jedan pored drugog do mesta gde su žbunje i divlji kupus stajali
izolovani od drugog rastinja, tako da je bio čist pogled na sve strane. Nedaleko
su čuli šuštanje. Odmah su zastali i pogledali u tom pravcu. Jelen je polako i
snažno koračao kroz žbunje na čistinu. U sumraku nije bilo moguće videti
nikakve boje, a on se pojavio kao ogromna siva senka.
Faline je odmah vrisnula. Bambi se sabrao. On je, naravno, bio isto toliko
zaprepašćen kao i Falina, a njen vrisak je samo pogoršao situaciju, ali njen
glas je zvučao tako bespomoćno da je osetio sažaljenje prema njoj i prisilio se
da je uveri.
"Šta je onda?" šaputao je zabrinuto, ali mu je u glasu bilo drhtanje. "Šta je
bilo. On nam neće učiniti ništa loše!"
Faline je jednostavno nastavila da vrišti.
„Nemoj se tako nervirati, ljubavi moja. Nije lepo“, podstakao ju je Bambi. „Smešno
je uvek se plašiti ove gospode. Oni su, ipak, naši rođaci.”
Ali Faline nije želela da čuje ništa o tome da su oni rođaci. Stajala je tamo,
veoma ukočena, zurila u jelena dok je neometano išao svojim putem, a ona je
vrištala i vrištala.
„Saberi se“, prekori Bambi, „šta će on misliti o nama?“
Ništa nije moglo da smiri Falinu. „Može da misli šta hoće“, viknula je i
nastavila da vrišti. „Ah-oh! Ba-oh! ... niko nikada ne bi trebalo da bude tako
veliki!“
Nastavila je da vrišti: "Ba-oh!" i nastavio da kaže: „Ostavi me na miru ... ne
mogu da pomognem! Moram da! Ba-oh! Ba-oh! Ba-oh!”
Veliki mužjak jelen je sada stajao na maloj čistini i klonulo tražio u travi
nešto ukusno za jelo.
Dok je naizmenično gledao u Faline dok se uspaničila i u mirnog i opuštenog
jelena, nešto se podiglo u Bambiju. Reči utehe koje je pružio Falini takođe su
mu pomogle da prevaziđe sopstvenu uzbunu pri pogledu na jelena. Sada je sebe
prekorio što je svaki put kad bi video jelena padao u jadno stanje; stanje u
kome su užas, uzbuđenje, divljenje i inferiornost bili pomešani zajedno i
naterali ga da pati.
„Sve su to gluposti“, odlučio je sa mnogo truda, „sada ću odmah da priđem njemu
i da se predstavim“.
„Ne radi to!” viknula je Faline, „ne radi to! Ba-oh! Desiće se nešto strašno,
ba-oh!
„Uradiću to šta god da se desi“, uzvratio je Bambi. Jelen, tako opušten dok je
birao najbolje stvari za jelo, uopšte nije obraćao pažnju na Faline dok je ona
vrištala. Bambiju se činilo da je previše ohol. Osećao se povređenim i
poniženim. „Idem tamo“, rekao je. "Samo se smiri! Ništa se neće desiti, videćeš.
Čekaj ovde.”
On je zapravo izašao tamo. Ali Faline nije čekala. Nije htela da čeka, ni
najmanje, niti je imala hrabrosti da to učini. Zamahnula je i pobegla i još se
čulo kako se sve više udaljavala: „Ba-o! Ba-oh!”
Bambi bi voleo da krene za njom, ali to više nije bilo moguće. Pribrao se i
krenuo napred.
Kroz granje i granje video je jelena kako stoji na čistini, spuštene glave na
zemlju.
Bambi je osetio kako mu srce lupa dok je izlazio.
Jelen je odmah visoko podigao glavu i pogledao ga. Zatim je, kao zbunjen,
pogledao pravo ispred sebe.
Bambi je video oba ova pokreta kao veoma ohola, način na koji ga je jelen gledao
i način na koji je sada bio zaokupljen gledanjem pravo ispred sebe kao da tamo
nema nikoga.
Bambi nije znao šta treba da uradi. Došao je ovamo sa čvrstom namerom da
razgovara sa jelenom. Dobro jutro, rekao bi, moje ime je Bambi... mogu li da
pitam kako se zovete, gospodine?
Sigurno! Zamišljao je da ovo teče vrlo glatko, a sada se pokazalo da nije tako
jednostavno kao što je mislio. Kakva je bila korist, ovde, imati najbolje namere?
Bambi nije želeo da izgleda loše vaspitan, ali tako bi izgledao da je došao ovde
bez reči. Niti je hteo da se nametne jelenu, ali bi to uradio da je počeo da
govori.
Jelen je tu stajao u ogorčenom veličanstvu. Bambi je bio uznemiren i osećao se
poniženim. Uzalud je pokušavao da se otrese da nešto uradi i samo mu je jedna
misao prolazila kroz glavu: Zašto bih dozvolio da me plaši...? Ja sam jednako
dobar kao i on ... jednako dobar kao i on!
Nije pomoglo. Bambi je nastavio da se oseća uplašeno i osećao je duboko u srcu
da nije baš tako dobar kao on. Osećao se jadno, i bila mu je potrebna sva
njegova snaga da zadrži bilo kakvo dostojanstvo.
Jelen ga je pogledao i pomislio: On je šarmantan ... zaista divan ... tako dobro
izgleda ... tako elegantan ... tako fin u svim svojim pokretima. Ali bolje da ne
buljim u njega ovako. To zaista ne bi bilo u redu. I možda bih ga čak i
osramotio.
I skrenuo je pogled sa Bambija i vratio se da gleda u daljinu.
Taj nadmeni pogled, odlučio je Bambi! To je nepodnošljivo, način na koji se
nadima!
Jelen je pomislio: Hteo bih da razgovaram s njim... izgleda tako simpatičan...
tako je glupo, kako ljudi nikada ne razgovaraju jedni sa drugima! I nastavio je
da se bavi zamišljenim pogledom u daljinu.
Ja sam za njega kao vazduh, rekao je Bambi, takvi se ljudi uvek ponašaju kao da
su jedini ljudi na svetu!
Ali šta da mu kažem...? začudi se jelen. Nikada nisam imao nikakvu praksu u
ovome ... rekao bih nešto smešno i napravio budalu od sebe ... jer sam siguran
da je veoma pametan.
Bambi se pribra i pažljivo pogleda jelena. On je tako veličanstven! pomisli on,
još uvek nesiguran u sebe.
Pa... možda drugi put... veliki mužjak je konačno zaključio, i otišao je,
nezadovoljan, ali veličanstven.
Bambi je, ogorčen, ostao gde je bio.