Livada je odavno izgubila resice i mace. Sve je počelo da se zeleni, iako je
mlado lišće na žbunju i drveću bilo još malo. Svetlucajući u nežnoj svetlosti
ranog jutra pokazivali su nasmejanu svežinu i izgledali kao mala deca koja su se
tek probudila.
Bambi je stajao ispred žbuna lešnika, udarajući svojom novom krunom o drvo. To
je bilo tako prijatno. A bilo je i neophodno, pošto je slava njegove glave još
uvek bila obavijena somotom i krznom. Morali su da otpadnu, to je bilo samo po
sebi; i niko sa ikakvim osećajem za urednost ne bi samo čekao da sami otpadnu.
Bambi je pomeo svoju krunu tako da je kaput od somota bio pocepan u komadiće, a
dugačke trake su mu visile oko ušiju. Dok je udarao gore-dole po leskovom žbunu,
osetio je da mu je kruna tvrđa nego što je bila. Ovaj osećaj je prožimao celo
njegovo biće i davao mu opojni osećaj ponosa i snage. Jače se gurnuo o žbun i
ovaj kaput se otkinuo u dugačke komade. Videlo se golo belo drvo koje je na
nepoznatom otvorenom brzo primalo boju rđe. Bambi nije bio u stanju da brine o
tome. Video je kako bledo meso drveta bljesne pod njegovim pokretima, i to ga je
očaralo. Ovde na ovom okruglom mestu bilo je mnogo drugih grmova leske i drena
koji su pokazivali tragove njegovog truda.
"Da li ste skoro završili onda...?" reče veseli glas iz blizine.
Bambi je podigao glavu i pogledao oko sebe.
Tamo je sedela veverica sa prijateljskim izrazom lica.
Bambi i veverica su se malo zaprepastili detlićem koji je, sedeći blizu stabla
hrasta, doviknuo: „O, izvinite me... Uvek moram da se nasmejem kada vas vidim
tako .”
„Šta je to što te tako glasno smeje?“ upita Bambi učtivo.
„Pa onda“, pomislio je detlić, „radiš sve pogrešno. Kao prvo, trebalo je da
izaberete drvo koje je jače, nećete dobiti ništa od tankog malog lešnika."
„Šta bi onda trebalo da dobijem?“ upita Bambi.
"Bube ...", nasmeja se detlić. „Bube i ličinke... Vidite, ovako se to radi!“
Bubnjao je po deblu hrasta. Tok, tok, tok, tok.
Veverica je dojurila do njega i svadljivo upitala: „Šta misliš o čemu pričaš?
Princ ne traži bube i ličinke...”
"Što da ne?" — samozadovoljno je upitao detlić. Imaju odličan ukus... „Ugrizao
je bubu, progutao je i nastavio da bubnja.
„Ne razumeš“, ukori ga ponovo veverica. „Ovakav plemeniti gospodin ima druge,
više ciljeve za ostvarivanje. Samo se činiš smešnim."
„Meni je svejedno“, odgovorio je detlić. „Ništa me nije briga za ovaj tvoji
viši cilj“, povikao je veselo i odleteo.
Veverica je odjurila nazad.
"Zar me ne poznaješ?" upitala je, izgledajući veoma zadovoljno sobom.
„Mislim da te poznajem“, bio je Bambijev prijateljski odgovor. „Vi živite tamo
gore...“ I on je pokazao hrast iznad njih.
Veverica ga je pogledala sa osmehom. "Mešaš me sa
mojom bakom", rekao je. "Znao sam. Znao sam da me mešaš sa mojom bakom. Moja
baka je tamo živela još od detinjstva, princ Bambi. Često mi je pričala o tebi.
Samo... tek tada ju je ubio tvor... davno, to je bilo... zimi... zar se ne
sećaš?"
„Da, sećam se“, klimnuo je Bambi. "Čuo sam za to."
„Pa onda... i nakon toga se moj otac doselio ovde“, rekla mu je veverica. Sedeo
je, pokazao zaprepašćenje u očima i držao obe šape učtivo na svojim belim
grudima. „Ali... možda me takođe mešaš sa mojim ocem. Da li si poznavao mog oca?"
„Bojim se da ne“, odgovorio je Bambi. "Nikada nisam imao to zadovoljstvo."
"To je ono što sam mislio!" — uzviknu veverica zadovoljno. „Moj otac je bio tako
mrzovoljan i stidljiv. Ni sa kim nije imao nikakav kontakt."
"Gde je on sada?" upita Bambi.
„Oh“, rekla je veverica, „pre mesec dana sova ga je pojela. Da. A sada sam ja
taj koji živi ovde gore. Veoma sam zadovoljan time. Zamisli samo, ovde sam gore
rođen."
Bambi je počeo da se okreće i spremao se da ode.
"Čekaj", brzo je pozvala veverica. „Nisam baš hteo da ti kažem sve te stvari.
Hteo sam da kažem nešto sasvim drugo.”
Bambi je ostao gde je bio. "Šta je to onda bilo?" strpljivo je upitao.
"Da ... šta je to bilo?" Veverica je razmislila o tome, a onda je napravila još
jedan iznenadni skok, sela uspravno naslonjena na njegov veličanstveni žbunasti
rep i pogledala Bambija. "Evo! Sada znam“, nastavio je da brblja. „Hteo sam da
ti kažem da ćeš uskoro biti spreman sa tom svojom krunom, i biće veoma lepa.”
"Tako misliš?" upita Bambi zadovoljan.
"Lepa!" izjavi veverica i u svom entuzijazmu pritisne obe prednje šape na svoje
bele grudi. "Tako visoko! Tako veličanstveno! I tako dugačke, svetle tačke! Ne
nalazite ih često takve!"
"Stvarno?" upita Bambi. Postao je toliko zadovoljan da se vratio u leskov žbun i
počeo da udara po njemu još malo. Somot se bacao u vazduh u dugim pramenovima.
U međuvremenu, veverica je nastavila da govori. „Zaista moram reći da drugi
tvojih godina nemaju tako veličanstvenu krunu kao tvoja. Ne biste pomislili da
je to moguće. Svako ko te je poznavao prošlog leta – a video sam te nekoliko
puta u daljini – verovatno ne bi verovao da si ti isti jelen... tako tanki mali
štapići koje si imao tih dana...“
Bambi je iznenada stao. "Zbogom", rekao je žurno, "moram da idem!" I pobegao je.
Nije voleo da ga podsećaju na prošlo leto. Bilo je to teško vreme za njega. Pre
svega, nakon što mu je majka nestala, osećao se potpuno napuštenim. Zima je
bila tako duga, proleće je došlo oklevajući i prošlo je mnogo vremena dok se
nije pojavilo nešto zeleno. Bez gospođe Netle Bambi ne bi mogao da se snađe, ali
ona ga je prihvatila i pomogla mu na sve moguće načine. Ipak, često se nalazio
sam. Nedostajao mu je Gobo sve vreme, jadni Gobo, koji je sada sigurno mrtav,
kao i ostali. Gobo mu je u to vreme neprestano bio u mislima, i bilo je prekasno
kad je shvatio koliko je bio ljubazan. Retko je viđao Faline. Uvek je ostala
blizu svoje majke i ispostavilo se da je izuzetno stidljiva. Kasnije, kada je
konačno postalo toplo, Bambiju je počelo da se vraća raspoloženje. Svoju prvu
krunu je obrisao od somota i bio je veoma ponosan na to. Ali ubrzo je usledilo
gorko razočarenje. Ostali nosioci krune su ga oterali kad god bi ga videli.
Ljutito su ga odgurnuli, ne bi tolerisali da nikome priđe blizu, loše se
ponašali, sve dok se pri svakom koraku nije plašio da ga ne nađu, plašio se da
će ga bilo gde videti, i šunjao se najskrivenijim stazama sa osećanjem
potlačenosti. Istovremeno, dok su dani postajali topliji i sunčaniji, uhvatila
ga je čudna nelagodnost. Njegovo srce je postajalo sve više pritisnuto čežnjom
koja je bila i bolna i dobrodošla. Kad god bi slučajno video Faline ili nekog od
njenih prijatelja u daljini, obuzimala ga je oluja uzbuđenja koju nije mogao da
razume. Čak se često dešavalo da prepozna samo trag gde je bila, ili da udahne
da oseti vazduh i miris da je u blizini. Sve češće je osećao neodoljivo
privlačenje prema njoj. Ali ako je popustio ovoj čežnji koja ga je privukla njoj,
to je uvek ispalo loše. Ili ne bi našao nikoga i na kraju, umoran od tolikog
lutanja, morao da prizna da ga drugi izbegavaju, ili je naišao na jednu od
krunisanih glava, koja bi odmah iskočila na njega, udarila njega, gurnula ga i
oterala, vičući uvrede. Najgore od svega, Ronno i Karus su se borili protiv
njega. Ne, to nije bilo srećno vreme.
A sada ga je veverica glupo podsetila na to. Odjednom je prilično podivljao i
počeo da beži.
Ptičice i vrane su uplašeno izleteli iz žbunja dok je prošao pored njih i hitno
se pitao: „Ko je to onda... Ko je to bio?“ Bambi ih nije čuo. Par svraka se
nervozno nasmejao: „Da li se nešto dogodilo?“ Šojka je bila ljuta i povikala: „Šta
se dešava?“ Bambi nije obraćao pažnju na njih. Iznad njega oriola je letela sa
drveta na drvo, „Dobro jutro... ja sam... hap-hap-srećan!” Bambi nije odgovorio.
Svuda oko njega šikara je već bila svetla i sunčevi zraci su prolazili kroz nju
u finim snopovima. Bambi se time nije zamarao. Iznenada se začuo glasan zvuk
zveckanja u blizini njegovih nogu; čitava duga raskošnih boja bljesnula je i
zablistala u njegovim očima tako da je bio zaslepljen i zastao. Bio je to
Janello, fazan, koji je zapanjen poleteo u vazduh jer ga je Bambi umalo zgazio.
Odjurio je, grdeći Bambija dok je išao. "Nečuveno!" vikao je svojim napuklim
glasom nalik vrani. Bambi je bio zbunjen i gledao ga kako odlazi. „Pa, ispalo je
u redu, ali ti si zaista bio veoma nemaran...“ rekao je meki, cvrkutavi glas iz
obližnje zemlje. Bila je to Dženelin, fazanova žena. Sedela je, razmišljajući,
na zemlji. Moj muž je bio užasno uznemiren“, nastavila je nezadovoljna, „a i ja.
Ali ja ne mogu da se pomerim sa ovog mesta... Ne mogu da se pomerim sa ovog
mesta šta god da se desi... vrlo lako ste mogli da gazite mene...”
Bambi se malo posramio. "Oh, izvini", promucao je, "nisam obraćao pažnju."
Dženelin je odgovorila: „Oh, molim te! Možda i nije bilo tako loše. Ali moj muž
i ja, trenutno smo tako nervozni. Razumeš ..."
Bambi ništa nije razumeo i otišao je svojim putem. Sada je postao smireniji.
Svuda oko njega drvo je pevalo. Svetlost je postala toplija i zlatnija, lišće
na žbunju, trava na zemlji i para koja se dizala iz vlažne zemlje poprimili su
oštar miris. Bambijeva mladalačka snaga nabuja u njemu i rasteže se u sve
njegove udove, tako da se prilično ukočio, pokreti su mu postali neodlučni kao
da je nešto veštačko.
Otišao je do malog žbuna i visoko podižući kolena u vazduh, udario je o zemlju
snažnim udarcima tako da su grudve zemlje poletele iz njega. Njegovo fino, oštro,
iscepano kopito je kosilo travu koja je ovde rasla, divlji grašak i divlji
praziluk, ljubičice i pahuljice, sve ih je strugao dok zemlja nije ležala pred
njim sasvim izlomljena i gola. Sa svakim udarcem čuo se tup udarac.
Bambi je privukao pažnju dve krtice koje su se motale oko korenja starog grma
lisuna. Oni su podigli pogled i posmatrali ga. „Ali... to je smešno, šta on radi“,
šapnuo je jedan od njih. "Tako se ne kopa..."
Drugi je podigao fine uglove usta u podrugljiv osmeh. „On nema pojma ... to je
očigledno ... Ali to je ono što dobijate kada ljudi rade stvari koje ne razumeju."
Bambi je iznenada zastao, visoko podigao glavu, osluškivao i pogledao oko sebe u
šiblje. Između grančica blesnulo je crveno, bilo je nejasno, ali je mogao da
razabere vrhove krune. Bambi je frknuo. Ko god da se šuljao tamo, Ronno ili
Karus ili bilo ko drugi - hajde na njega! Pokazaću mu da ih se više ne plašim,
pomislio je! Kao da ga je odjednom obuzelo sopstveno oduševljenje. Pokazaću im
da sam ja onaj koga treba da se plaše!
Utrčao je u žbunje takvom silinom da je zveckalo, grane su pucale i lomile se.
Sada je Bambi mogao da vidi drugog jelena ispred sebe. Nije mogao da ga prepozna
jer mu je sve plivalo pred očima. Nije mogao misliti ni na šta osim na to da
krene na njega! Sa duboko spuštenom krunom jurišao je napred, skupljajući svu
svoju snagu u vrat, spreman da udari. Već je osećao miris protivničkog
dlakavog kaputa, već nije mogao da vidi ništa ispred sebe osim crvenog zida
njegovog boka. Onda je drugi napravio veoma nežan pokret. Bambi je očekivao da
će ostati miran, ali mu je oduzeta ova prednost kada je jurnuo na njega. Umalo
se nije prevrnuo, ali se zateturao, pribrao se i zamahnuo da obnovi napad.
Tada je video ko je stariji jelen.
Bambi je bio toliko iznenađen da je izgubio kontrolu nad sobom. Bilo bi ga
sramota da jednostavno pobegne sa mesta, iako je to najviše želeo da uradi. I
bilo ga je sramota da ostane. Nije se pomerio.
„Šta je onda ovo?“ — upita starac tiho. Njegov duboki glas, u isto vreme tako
opušten i tako moćan, vozio se, kao i uvek, pravo kroz centar Bambijevog srca.
On je ćutao.
Starac ponovo upita: „Šta je sve ovo?“
„Ja... mislio sam“, promuca Bambi. „Ja sam... mislio da je Ronno ili...” Ućutao
je i usudio se stidljivo pogledati u starijeg, a kako je ovaj pogledao postao je
još više zbunjen.
Starac je stajao tamo, nepomičan i moćan. Glava mu je do sada postala savršeno
bela, a njegove tamne, ponosne oči sijale su iz svojih dubina.
"Zašto ne protiv mene...?" upitao je stari.
Bambi ga je pogledao, ispunjen izuzetnim entuzijazmom i drhteći od tajanstvenog
uzbuđenja. Hteo je da dovikne: "Zato što te volim!" Ali, umesto toga, on je
odgovorio: „Ne znam...“
Stariji ga je pogledao. „Nisam te video dugo vremena. Porastao si i jak si."
Bambi nije odgovorio. Zadrhtao je od radosti.
Starac je nastavio, želeo je da ga ispita i da o njemu da svoju procenu. Onda
je, iznenađujuće, prišao veoma blizu Bambiju, izazvavši Bambiju veliku uzbunu.
„Šta god da radiš, radi plemenito...“, rekao je stariji.
Okrenuo se, a u sledećem trenutku ga više nije bilo. Bambi je posle toga dugo
ostao na istom mestu.