POEZIJA 

Zovem se Zlatko  Zivkovic i javljam vam se iz  Danilovgrada, Crna Gora. Nisam Jevrej, ali sam se nekako od
 malena divio Jevrejima, vasoj kulturi i svemu vezanom za vas. Sve je pocelo kad sam kao djecak odgledao film
 Sindlerova lista, pa onda polako poceo sa citanjem knjiga  jevrejskih pisaca itd. Da vas ne gnjavim, ja sam inace
 pjesnik naturscik, i saljem vam jednu pjesmu koja se zove  Violinista i koja je inspirisana istinitim dogadjajem iz
 price jednog djede, koji je imao srece da dozivi  oslobodjenje Ausvica. Saljem vam verziju na nasem i na
 engleskom jeziku.

 Виолиниста

Од свега људскога зла,
 Што се од искона збило
 Од Холокауста, већега 
 Нити ће, нити је било
Виолинист један ту
 је био
 Чуо сам причу о њему
 Крваво гнијездо тамо је свио
 Сад ћу да пручам о свему.
Бреме је
 морао носити
 Јер је Јеврејин био
 Шта ће се касније десити
 О томе није ни снио.
Наиђе тешко  вријеме
 Најтеже за Јевреје
 Да им затиру сјеме
 Многи су имали жеље.
Тако је овај умјетник
 Доспио у концлогор
 И није слутио, несретник
 Шта смјера вучји чопор.
У почетку је имао вјере и наде
 Борио се како је умио, знао
 Ал' кад за своје мртве сазнаде
 Потпуно се предао.
Један му крвник ископа очи
 Јер га је погледао
 Из очних јама крв му источи
 А зашто, није ни знао.
Наредише му једном, да свира,
 Јер они тако желе
 Он нема право да бира
 Док се крвници веселе.
Нађоше неку виолину
 И пружише је њему
 Научен на дисциплину
 Он предаје се свему.
Кошчатим рукама узе је
 Дрхте му слабашне руке
 Ал' у дубини агоније
 Звук му је смањио муке.
Свира, послије ноћи бесаних
 Све брже и све јаче
 Из очних јама ископаних
 Њему се чини да плаче. И
 обузеше га осјећања
 Помисли да је у сну
 Буде се давна сјећања,
 Као да не свира ту.
Кад запјеваше крвници
 И усијане главе
 Пјевају пјесме крви и смрти
 Крваве ножеве славе.

Он баци виолину, 
 Пред стиховима страве
 А кратки мир се одмах расплину
 Пред ужасима јаве.
Он смрт пожеље, и смрт му дође
 За смрт не мора да моли
 Пакао сваки дан је што прође
 Мртви су сви које воли. Крвник
 му приђе,испали метак
 Крвнички, из близине
 Дође му блажени свршетак
 У блату, крај виолине.

Тада се деси чудо, 
 Ко што се десе чудеса
 Он видје сунце залазеће
 И оде пут Небеса.


 I verzija na engleskom:


 Violinist

Of all human evils
 That happened in history
 Bigger than Holocaust
 It was not, and it will not be. One Violinist was there
 His life was violin string
 He made the bloody nest there
 I'm telling you everything. He had to wear the star
 Because he was a Jew
 That star was like a scar
 For bloody nazi crew. So he was the artist
 Who reached the nazi camp
 He was the one of the smartest
 Anyway, he got a stamp. At first, he had faith and hope
 He fought as he knew and could
 But slowly, he melted like soap
 And totally surrendered. The nazi butcher dug his eyes
 Just because he looked at him
 He felt like he dies
 Nazi enjoyed his scream. After that, he was like a shadow
 He didn't look like a human being
 He became dark, like a crow
 He stopped to feel anything. They called him once, to play,
 The villains wanted it so
 Their will was the only way
 And only words that slaves know. They found some old violin
 And they gave it to him
 Teached by their discipline
 Inside that horrible brim. He took it with his hands bony
 His frail hands tremble
 And in the depths of his agony
 As human he resemble. Violin on his chin fits
 He plays, without eyes
 From the empty eye pits
 He almost feels like he cries. Without his eyes, taken
 It seems to him like he dreams
 Old memories are awaken
 Like he is out, it seems. The butcher suddenly begin to
 sings 
 He smells his horrible breath
 Like beast, with sharp and bloody fangs
 He sings of blood and death He cast a violin,
 After the verses of blood
 He couldn't listen that terrible sin
 From mouth of evil dud. He desired death, and death came
 He doesn't want to beg for his head
 Every day is awful and same
 Without eyes, he feels dead. The wicked man fired at him
 Brutally, without shame
 He fell into mud, by the violin
 His blessed End came. But than, a miracle happened,
 The miracle happen to chosen one
 He saw his last sunset, blind
 And to the Heaven his soul gone.


 Zlatko Bato Zivkovic