Jevrejska populacija Bačke nestala je tokom holokausta. Brojala je 1941. godine oko 15.000 pripadnika – 85% je ubijeno. Ovo je sećanje na prve godine i prve Jevreje koji su postepenim i nesigurnim dolascima u razmaku od pola stoleća započeli istoriju bačkih Jevreja.

Sporadični podaci o rimskom periodu, pominjanje čelarevskih menora, povremeno ili privremeno zadržavanje jevrejskih trgovaca ili ljudi u diplomatskim misijama u mestima Ugarskog kraljevstva tokom srednjevekovnog razdoblja, svedočanstva putopisaca za vreme turske dominacije poznati su, i sa velikim vremenskim distancama dotiču neke sekvence i segmente. Prava istorija jevrejstva ovog područja počinje nakon završetak austro-turskih ratova, okončanja Rakocijeve bune i donošenja edikta cara Karla VI o ograničenju prava na sklapanje braka jevrejskim podanicima u naslednim provincijama što je otvorilo prostranstva Bačke za naseljavanje. Stav Habsburške monarhije prema Jevrejima bio je veoma restriktivan. Brojni zakoni, zakonski akti i članci koji su na ovom prostoru vekovima važili, i samo s vremena na vreme potvrđivani, vrlo rigorozno su ograničavali prava i sužavali mogućnost egzistencije Jevrejima. Zabrane bavljenja određenim zanimanjima, posedovanja nekretnina, ograničavanje sloboda kretanja i nastanjivanja, dozvola braka svega jednom potomku i sl. znatno su uticali ne samo na ekonomsku snagu jevrejskog življa, nego često i na njihov opstanak.

Jevreji Bačke u tome su sledili sudbinu Jevreja ostalih krajeva Carstva. Pogotovo od XVIII veka kada se ovde vrši impopulacija mnogim narodima, pa i Jevrejima, premda oni ne dolaze organizovano, ali im se omogućava naseljavanje. Međutim, opet pod izvesnim uslovima. Za razliku od doseljenika planske kolonizacije Bačke, kojima su bile obezbeđene znatne beneficije, Jevreji su suočeni sa silnim zaprekama. Ipak postepeno dolaze privučeni nekim izgledima za život. Prvo u Novi Sad, odnosno Petrovaradinski šanac gde je još 1693. godine popisan Jevrejin Marcus Philip.

Više od dve decenije je proteklo dok se Jevreji nisu odlučili na naseljavanje unutrašnjosti Bačke. Iako ima nekih tvrdnji da se Jevreji u Bačkoj sreću 1709. godine u Kuli zatim da ih je 1735. u Petrovcu čak 15 jevrejskih porodica, bilo kakvu sigurnu potvrdu ovim činjenicama nismo našli. To naravno ne znači da su rađene bez arhivske građe kao podloge, ali kako nije navedena ni u jednom od ovih radova nemoguće je uveriti se uvidom u validnost dokumenata.

Stoga bi smo mogli kao prvog vangradskog Jevreja Bačke navesti Nisim Samuela (Samuel Judaeus), bakalina po zanimanju, popisanog 1736. godine u Sivcu, gde je došao iz Beograda.

Do kraja veka Jevreji će se naseliti gotovo u sva mesta Bačke i biće više od stotinu oporezovanih glava. 

KADA DOLAZE

Prvih decenija XVIII veka u polupraznu Bačku, opustošenu i opustelu teškim ratovanjima habsburški dvor doseljava novi živalj. Nalazeći izglede da u takvoj sredini osnuju porodice i prežive, Jevreji su pojedinačno pristizali. U tome se razlikuju od drugih narodnosnih grupa.

Kao što je rečeno prvi po imenu zabeleženi Jevrejin na području izvan kasnijih slobodnih kraljevskih gradova (čije su monografske studije urađene) je Samuel Nisim sa ženom i tri maloletna deteta 1736. godine u Sivcu. Platio je 3 forinte kameralne takse, a ukupna vrednost njegovog kapitala, odnosno robe kojom je trgovao, procenjena je na 100 forinti.

Prošlo je više od decenije dok se u popisima nisu našla i druga imena. Da li je Samuel Nisim sasvim slučajno ostao u Sivcu, torbareći po Bačkoj, ili nedostaju temeljnije konskripcije, teško je reći. Ipak, istraživanja vode zaključku da je dolazak Jevreja u početku doista tekao u veoma velikim vremenskim razmacima i da, uprkos činjenici o nedostatku izvesne arhivske građe čija samo regesta postoje, nema znakova o nekom življem naseljavanju. Konačno i Nisima uskoro ne nalazimo u popisima.

Za 1752. godinu nam je ostala naznaka u regesti Arhiva Vojvodine o prisutnosti po jedne jevrejske porodice u Kolutu i Kupusini. Sumarna beleška o Jevrejima Bačke županije iz 1759, gde su i Jevreji van teritorije današnjeg jugoslovenskog dela Bačke, donosi, rekonstrukcijom zasnovanom na uporednim spiskovima iz ranijih i kasnijih godina, saznanja da tada Jevreji žive u Apatinu, Kolutu, Kupusini, Bezdanu. Ipak nemoguće je tačno odrediti stacionarno mesto za svakog od njih. I inače je problem sa preciznošću ovih podataka. Uprkos nedvosmislenim, stalnim urgiranjima i zahtevanjima najviših državnih instanci, u krajnjoj liniji i vrlo preciznih uputstava za popis Jevreja, popisivači su pravili greške i propuste. Ovo je naročito evidentno kada se uzmu u razmatranje i druge vrste podataka – popisi taksalista, urberijalne tabele. Tako ispada da 1782. godine nema ni jednog Jevrejina u nekim mestima Bačke, jer je upravo to navedeno u dokumentu, dok drugi podaci (urbarijalne tabele, popisi vlasnika stoke i marve, imena vlasnika pšenice od vode uništene) govore obrnuto. Stoga je moguće da i u našem radu dođe do slučajnih previda, ali se nadamo da će oni biti sasvim neznatni, i u svakom slučaju nenamerni.

Godine 1764. nailazimo na Laurencija Mojzesa u Selenči; posedovao je nešto robe u vrednosti od 180 forinti, 2 krave i 2 zaprežna konja. Živeo je sam. Aron Kasevic je 1765. godine boravio u Krsturu. Njegovu imovinu su činili sitna trgovačka roba vredna 100 forinti i 2 konja.

Narednih godina pristizao je sporadično poneki oženjeni muškarac sa porodicom ili su se odvajali mladi parovi i odlazili u druga sela da otpočnu zajednički život. Godine 1767. u Kupusini je zabeležen Isak Jakob, u Kolutu Jakob Hiršl, u Doroslovu Lebl Mojzes, u Veprovcu^~ Bernard Heršl, u Apatinu Abraham Fleš, Volf Prosnicer, Lebl Polak, Isak Matiz, Heršl Jakob i Mojzes Heršl. Biće to jezgra kasnije razvijene jevrejske zajednice Bačke.

Dve dekade posle nalaze se u 37 mesta Bačke.

ODAKLE DOLAZE

Svi jevrejski naseljenici tokom XVIII veka vode poreklo iz severnih ugarskih županija, zatim iz Moravske, Češke, Slovačke i Poljske. Razlog upravo ovih pravaca migracija leži prvenstveno u naredbi cara Karla VI iz 1725 godine o ograničenju broja Jevreja u carsko-kraljevskim naselednim provincijama kao i Zakonu o pravu na sklapanje braka samo jednom detetu. U potrazi za bilo kakvim uslovima opstanka i zasnivanja porodice, mnogi mladi ljudi odlučivali su da krenu u Bačku, sledeći pritom čitave kolone planski naseljavanih naroda. Mahom su dolazili, barem u prvim godinama, sa privatnih latifundija.

Za razliku od ostalih krajeva Vojvodine, prebezi iz Beograda nakon poraza 1739. godine i ponovnog pada Beograda u turske ruke, nisu dopirali do ovih krajeva. Tako je decenijama jevrejska populacija na tlu Bačke bila aškenaska.

ZANIMANJA

Legislativnim regulama Jevreju su u Ugarskoj XVIII veka, time i unutar Bačke županije kao administrativne celine Kraljevine, usmeravani ka suženom izboru zanimanja kojima su se mogli baviti. Kako je i dalje važila zabrana intulektualnih profesija, upražnjavanja nekih zanata (pečatorezački, zlatarski, sapundžijski, izrada šalitre i baruta), a budući da je zabrana posedovanja nekretnina, pogotovo zemlje, stalno na snazi, kao primarna grana delatnosti Jevrejima će i dalje ostati trgovina.

Više od polovine jevrejskog stanovništva u to vreme živelo je od trgovine. Pri tome moramo razlikovati trgovanje određenim artiklima od prodaje sitne robe po dućanima, ili torbarenjem. U prvim godinama po doseljavanju Jevreji su se mahom opredeljivali za trgovinu kožom. Bio je to težak i ružan posao: otkupljivana je sirova koža u dominalnim mesnicama ili kod pojedinaca koji su klali sitnu stoku, preventivno obrađivana od propadanja, a zatim odvožena liferantima. Stalno na kolima natovarenim kožom često u vrlo lošem stanju, naročito leti, ili za vreme kišnih dana, okruženi smradom i rojevima muva, obilazili su selo, salaše, štavili je i prevozili dalje. Naporan i mukotrpan posao donosio je ponekad solidnu zaradu, ponekad bi sve propalo. Ali, to je sudbina i drugih profesija i drugih ljudi. Od pamtiveka. U obavljanju posla često su im pomagale sluge, uglavnom mladi momci, no ostaje ipak činjenica da je reč o neprijatnom i nesigurnom poslu koji su preuzeli Jevreji i Srbi. Pored kože, kao važna stavka u trgovini, javlja se vuna. Vune je u to vreme bilo zbilja mnogo, jer su po predijama napasana stada od po nekoliko stotina grla tako da su seljaci, a i bogate čelebdžije, stalno raspolagale ogromnim količinama sirove vune za prodaju. U brojnim slučajevima kožarenje je kombinovano sa otkupom vune. U ovoj grupi veletrgovaca (Quaestores) još su zabeleženi trgovci ribom, medom, duvanom i voćem.

Sitničari, trgovci sitnom robom (Mercatores, Mercatores minutiarum, Minutarium) su prodavali obilazeći okolna mesta kolima ili kasnije u malim dućanima improvizovanim u svojim kućama. Asortiman je bio šarolik i sadržavao je, naravno, ono što se u običnim domaćinstvima tražilo: zemljane lonce za pripremanje i čuvanje hrane, motike, komade tkanine ili štavljene kože, marame, duvankese, opasače, so i slično. Zarada je kod minijaturista bila mala i od ove vrste prodaje živelo se krajnje skromno. I sami popisivači napominju da se radi o najjeftinijoj robi. U prilikama, a brojne su, kada je spajana merkatura i kvestura mogućnost zarade je rasla. Svega je jedan Jevrejin (Jozef Markus iz Apatina) kupio pravo prodaje robe pod šatrom na pijacama i vašarima što je viši stepen ponude i statusa među merkatorima.

Od zanata prisutni su opančari i krznari, vezani za trgovinu kožom, a i potrebe stanovništva, krojači, staklar (u Baču) i čak, 1782. godine, jedan sapundžija. No, pored pružanja svojih zanatskih usluga, mnogi su i trgovali, prisiljeni na dopunske ili dodatne izvore prihoda. Tek krajem XVIII veka Jevreji će moći dobijati majstorska zvanja i stupati u esnafe.

Arendiranje dominalnih pecara je delatnost koja je godinama opstajala u nekim mestima – u Selenči čak obojica tamošnjih Jevreja (Lorenc Mojzeš i Majer Fleš) uzimaju u zakup pravo na pečenje rakije po ceni od 105 forinti godišnje, deronjski Jevrejin Jozef Salomon je plaćao 65 forinti, a kulpininski Jozef Heršl 170 forinti.

Čisto jevrejsko zanimanje je šahter, ritualni koljač živine, bez kojeg je nomoguće zamisliti jevrejsku tradicionalnu ishranu. Šahtere srećemo u Selenči (čak dvojica, od kojih je jedan došao za preceptora), Bogojevu, Topoli. Najverovatnije da su po pozivu odlazili u susedna mesta da obave potrebne poslove.

Rabin je zabeležen u Apatinu, gde je postojala najveća zajednica od 9 porodica 1778. godine. Bio je to Salamon Samuel. Zanimljivo je da je godine 1759. konskripciju Jevreja u Bačkoj županiji overio, pored novosadskog rabina, i rabin Iđoša, jedini Jevrejin toga mesta.

U svega nekoliko slučajeva pojavljuju se kao nosioci posla žene: u Apatinu udovica sa tri kćeri izdržavala se 1782. godine trgovanjem kožom i vunom, a imala je i bakalnicu, iste godine u Baču se udova Mihl Lebla bavila otkupom duvana i njegovim daljim eksportovanjem; premda je imala rodbinu da je prihvati odlučila se da samostalno radi i nastavi suprugove aktivnosti. Udovica Jakoba Heršla iz Lalića prodavala je grnčarske proizvode, a Fani Lajblin imala dućan sa sitnom robom.

IMOVNO STANJE

Imovina ovih ljudi različita je: od onih za koje stoji da nemaju ništa izuzev malo sitne robe, preko većine sa jednom do dve krave i jednim ili dva konja, a roba im vredi najviše 200 forinti, do recimo apatinskog Jevrejina, arendatora pivare za čitavih 1400 forinti.

Već prvom naseljenom Jevrejinu, Samuelu Nisimu, je vrednost robe 1736. godine iznosila 100 forinti. Ova suma je zasigurno uzeta otprilike, što je mahom onovremena praksa. Simon Dojč u Baču, pola veka kasnije, ima kuću sa okućnicom od 300 forinti, zatim u dućanu uloženo u prodajne artikle 230 forinti, gotovine 150 forinti i stoke za 50 forinti. Mojzesu Štajnu, iz istog mesta, kuća je procenjena na 350 forinti, roba za prodaju 600 forinti, gotovina 300 forinti i stoka 24 forinte; Summa summarum 1274 forinte. Ali njihovom sugrađaninu Jevrejinu Mihaelu Presburgeru, sav imetak sveo se na ukupno 300 forinti. Trošnije kućice vredele su recimo 30 forinti kao što je ona u kojoj je živeo tovarišanski Jevrejin Bernard Dojč ili Lazar Plam iz Bođana čija je kuća još siromašnija – 28 forinti, a Jozefa Kerstnera iz Krstura tek 15 forinti. Upravo ovakvi ljudi, bez stoke, gotovine i neke robe, najteže su podnosili kameralna i vanredna davanja.

Dakle reč je skoro redovno o inkvilinima, čak sa Ľ sesije što je u potpunoj koliziji sa apsolutnom zabranom Jevrejima na posedovanje zemlje. Ali i iz urbarijalnih spisa vidljivo je da raspolažu ne samo okućnicom nego i određenim fundusom zemlje. Interesantno je da su im, prema svim odredbam feudalnog sistema Monarhije, sledovala podanička davanja spahiji. Samo je Jakob Jozef iz Selenče subinkvilin, a Fridman Mojzeš iz Parabuća kolon.

1770. godine Jozef Klobušicki, jurasor Bačke županije, pošto je obavio uvid u uslove života i posed svakog jevrejskog stanovnika Bačke županije, ističe da su Jevreji dosta siromašnog imovnog stanja i da se ne može očekivati neki veći priliv novca od njih.

Socijalni raspon kretao se od vrlo skromnog imetka do zaista krupnog stečenog uglavnom trgovinom. Bogati trgovci imali su uložen kapital u žito, kožu, vunu, bavili su se prometom novca, otkupom starog gvožđa i tkanina. Dve krajnje strane su recimo trgovčići sa svega 15 forinti vrednim pokretnostima, kao što je recimo Abraham Hes iz Apatina, i Jakob Krishaber iz Iđoša koji ima 1740 forinti efektive.

Srećemo često da su u istom mestu svega dve jevrejske porodice, a sasvim različitog imovnog stanja: u Kucuri je npr. 1789. godine Filip Hajduška imao pasivu i aktivu u ukupnoj vrednosti od 945 f, a Abraham Cajzl samo 34 f; ili u Doroslovu je Jozefu Sauru procena pokretnosti i kućnog poseda 500 forinti, a Izraelu Bernatu 40 f; bezdanski Jevrejin Jakob Bruk je imao zbilja veliki kapital od 2240 f u vreme kada je siromašni Mojzes (prezime nam nije poznato) raspolagao samo sa nešto malo robe, čak nije posedovao ni svoju kuću i sl. Razlozi za to su različiti: bilo je dosta slučajeva da se jevrejska porodica u mestu svog doseljenja uspela snaći, pa se kroz koju godinu tu doselio i neko od mlađe braće ili rođaka, zatim da se osamostalio preceptor ili pak bivši sluga, da je odrasli sin oženivši se počeo samostalni život. Svi su oni startovali sa skromnim sredstvima; neki su kasnije uspeli da steknu malo veći kapital, ali mnogi su život proveli u čestoj oskudici.

Potpunih siromaha je malo. Zajednica se starala da pomogne ljudima trenutno nesposobnim da zarade za život. Obično im je pružala mogućnost za (ponovno) započinjanje posla. Tek ako ni ti napori ne bi dali rezultate čovek je ostavljan da se sam stara o sebi. Zato je zabeležen svega jedan prosjak – Heršl Lebl u Plavni 1784. godine, i mlada udovica koja je živela od karitativne pomoći.

STRUKTURA PORODICE

Svi pomenuti Jevreji su bili oženjeni. Uostalom jedan od razloga njihovog dolaska u Bačku je upravo mogućnost sklapanja braka, jer pomalo sklonjeni od nekih strogih provera, uspevali su da stupe u brak iako su imali već oženjenog brata ili udatu sestru. Porodice su jednogeneracijske, što znači da se deca odvajaju od roditelja nakon sklapanja braka. Svega nekoliko porodica u čitavoj Bačkoj županiji činile su generacija roditelja i odraslih oženjenih potomaka – u Apatinu Abraham Fleš i sin, obojica opančari, porodica Majera Vulfa u Selenči sa njegovom majkom udovicom, u Doroslovu mlada udovica Lebla Mojzesa sa malom decom i starim ocem udovcem.

Ukoliko su porodice imale decu, po pravilu ih je bilo dosta. Uglavnom kod onih čija su deca mala, dojenčad, je dvoje, a ostali imaju troje do četvoro, puno puta i iznad ovog broja. Budući da je ipak nemoguć tačan uvid zbog odlaska pojedinih odraslih članova ili otežanosti u utvrđivanju strarosti ljudi bez dece, neophodan je presek i stanje zatečeno nakon toga – a to je otprilike troje dece po porodici.

Primetan je znatan broj slugu. S obzirom da su većinom ne samo maloletni nego prosto deca sasvim je jasno da se radi o rođacima koji su dovedeni u Bačku. Jer šta reći o desetogodišnjim sluškinjicama ili 14-godišnjim slugama. Došli su da se nečemu nauče, prežive i odrastu u sredini gde će moći sklopiti brak. Bilo je to teško za sve: roditelje koji su se tako rano od njih odvojili, za one koji su ih primili, a najviše za njih same, male i mlade, nespremne za odlazak od kuće još u dečijem dobu. Odmah su uključivani u posao i pripremani za život kroz rad u novoj sredini. Veze sa primarnom porodicom su bile labave i brzo se gubile usled rđavih onovremnih komunikacija. Ponegde je radio odrasli sluga ili sluškinja, što je u popisima naznačeno, kako su vlasti zahtevale. Siromašnije bačke Jevrejske porodice su još jedna društvena kategorija iz koje su regrutovana služinčad. U nemogućnosti da im pruže pristojnu egzistenciju odlučivali su se, na preporuku poznanika ili rođaka, za porodicu kojoj bi mogli poveriti svoje dete. Tako iz dokumenata saznajemo da maloletni sluga ima stare roditelje u Baču, Novom Sadu.

Specifičnost bačkih jevrejskih porodica su i lični preceptori, odnosno ljudi koji su deci davali poduku. Mahom su to mladići, neoženjeni, sa osnovnim znanjem da bi dali neku pismenost, edukaciju i preneli deo jevrejske tradicije mladom naraštaju. Ostali deo vaspitanja u duhu vere predaka pripadao je, kao neprikosnovena privilegija i obaveza, ocu porodice. Preceptori su povremeno ulazili i u poslove sa svojim gazdom, jer je preostajalo vremana, pogotovo ako su deca mala ili ih je svega dvoje, da se priključe trgovini. Značaj njihov je siguran pošto jevrejskih škola van velikih gradova nije bilo, stalno su važile zabrane štampanja ili uvoženja jevrejskih knjiga, pa je njima prepušteno i povereno učenje mladih koji će im osigurati mesto u zajednici. Dolazili su iz Novog Sada ili iz udaljenijih provincija Carstva – Češke, Poljske.

Možemo pretpostaviti da je verovatno u hrišćanskom okruženju gde su, pogotovo kod Srba, višegeneracijske familije redovna pojava, ove porodice sa slugama, sluškinjama i učiteljima, sa šahterima koji dolaze da kolju živinu, različitim jezikom i običajima delovale u najmanju ruku čudno.

DAVANJA

Fiskalni sistem Habsburške monarhije svrstao je Jevreje, naspram svoje nacionalne pripadnosti, u grupu taksalista. Shodno tome njihov osnovni porez iznosio je, prema Tripartitu A10 iz 1595. godine 2 forinte tzv. Jevrejske takse (Taxa Judaeorum). Uz navedeno, po poziciji bavljenja određenim zanimanjem, odnosno prihodom koji su time sticali, sledili su ih drugi porezi i davanja. I po ovoj osnovi najveći deo tadašnje jevrejske populacije spadao je među taksaliste, ali sada kao trgovci i arendatori. Gro su unutar III, najniže klase trgovaca, zbog malog kapitala. Tu su se davanja kretala uglavnom oko 3 forinti godišnje. Među krupnijim trgovcima kožom, vunom i žitom koji su obrtali veći kapital porez je oubičajeno bio vezan za visinu novčane mase, odnosno vrednost ostvarene zarade, premda i tu ima paušalnih određivanje prema usvojenim skalama predviđene ostvarene dobiti.

Arenda je iznosila za pecare od 65 do 110 forinti.

Mnogo teže je bačkim Jevrejima padala tolerancijalna taksa koju je uvela Marija Terezija 1743. godine, prvo kao jednokratnu pomoć za popunu ratne blagajne, a ostala je na snazi decenijama. Spočetka je bila 50 denara mesečno po poreskom obvezniku, odnosno 6 forinti godišnje. Interesantno je kako su jevrejski stanovnici Bačke bili uvereni da je došlo do zabune, da su te godine dva puta oporezovani. Uputili su molbu sa rečima: “Najponizniji i večno verni podložnici Jevreji obraćaju se Bačkoj županiji, puni pouzdanja pošto su i do sada iskusili u svim nevoljama i nesrećama više nego očinsku zaštitu županijskih vlasti. Nedavno je županijski načelnik obavio dvaput popisivanje. Sa žalošću su primetili da ih je opteretio, osim uobičajene dominalne arende i redovnog poreza, još i vanrednim nametom od 6 f po glavi. Ovo bi opterećenje dovelo do potpunog uništenja." Molili su Županiju da im oprosti vanredni namet. Radilo se zapravo o novouvedenom porezu koji ne samo što nije ukinut nego je vrlo brzo povećan na 2 forinte za svakog Jevrejina. U naređenju vladarke iz 1746. godine stoji: Da bi se kako-tako namirili preveliki i neophodni vojni troškovi i ratni izdaci, koji su u potpunosti iscrpeli kraljevski erar, carsko veličanstvo je odlučilo da, među ostalim nametima, sva jevrejska lica, bez obzira na pol, godine, stalež, imovno stanje, moraju da uplate u roku od tri, a najdalje četiri nedelje, po 2 f ako žele da i dalje budu tolerisana. Ako to ne urade vojnom egzekucijom će se naplatiti pet puta više.

Vanredne takse, nameti i dažbine su tokom čitavom XVIII veka uobičajena i česta pojava zahtevanja erara unutar svih fiskalnih kategorija. Ovo je bio povremeni način rešavanja teških finsijskih prilika, ekonomskih nemira ili kriza. Stanovništvo je, dakako, protestvovalo, pokušavalo najpre molbama da ukaže na neopravdanost opterećivanja novim davanjima, zatim je nastojalo da izbegne plaćanje dokazivanjem svog siromaštva, a potom prestajalo da plaća. Tada bi administracija bila primorana da pribegne takozvanoj egzekuciji, nasilnom naplaćivanju dugovanja. Vlasti su tražile načine da se dođe do naplate restancija mirnim putem, a tek u krajnjoj meri se odlučivale na egzekuciju. Zbog toga se pitanje zaostataka svih vrsta dacija stalno provlači kroz županijske kongregacije, Namesničko veće, Dvorski savet i druge instance. U tom pogledu i kod jevrejske tolerancione takse pojavljuje se isti problem. Koliko god su jevrejsku taksu uredno i na vreme davali, isto kao i kontribuciju, domestiku, arendu i ostale obaveze, toliko su Jevreji u tolerancionoj taksi često u zaostatku. Uprkos toj činjenici, koja je zbilja bila rezultat vrlo teškog materijalnog stanja pojedinaca, država je gotovo stalno dizala visinu tolerancijala. Godine 1760. je za desetogodišnji period povećana na 30.000 forinti u čitavoj Ugarskoj, od čega je na Bačku županiju otpalo 339 forinti.Ovde moramo imati na umu da je pod Bačku županiju potpadala Baja i nekoliko okolnih mesta, danas van državne teritorije Jugoslavije, a gde je skoncentrisan veliki broj Jevreja. Rabini su poučeni da u roku od 6 nedelja razrežu ovako povećane svote. Naporedo je rasla i restancija; 1762. godine iznosila je 224 f, pa je županiji naređeno da ne sme propustiti ni jedno sredstvo kako bi prikupila zaostatak. Po isteku prvih 10 godina toleranciona taksa je utvrđena za čitavu Ugarsku na 100.000 f , a proporcionalno je, prema broju Jevreja, na Bačku županiju dolazilo 1.130 f. Trka između podizanja visine angarije i restancije nije prestajala – za 1773. godinu zaostatak je 746 f, a 1778. godine tolerancijal je 2.215 forinti. U kojoj meri je teško išlo prikupljanje pokazuje odgovor Županije na intimat Namesničkog veća br. 3075 od 15. juna 1780. godine kako će "od ovdašnjih Jevreja teško moći skupiti razrezanu taksu, a bez njihovog opterećenja, budući da oni ovde ne poseduju nikakva imanja, a i trgovina je slabo razvijena, tako da jedva mogu nešto i za svoje izdržavanje privrediti."

Taksa se uplaćivala u dve godišnje rate u novosadskoj ili bajskoj solani. Inače sva davanja u Habsburškoj monarhiji XVIII veka vezana su za tzv. vojnu godinu odnosno vreme od 1. novembra jedne godine do 31. oktobra naredne godine, pa je u okviru toga vremenskog raspona trebalo platiti i jevrejski tolerancijal. Neki sporovi i nesporazumi koji su se javljali unutar same jevrejske zajednice oko plaćanja rešavani su zajedničkim dogovorom jevrejskih opština Bačke županije. Primera radi 1768. godine bajska i novosadska jevrejska opština su tražile od Županije da im dozvoli od 1. januara naredne godine ubiranje izvesne sume od lutajućih Jevreja s obzirom da je ova kategorija trgovaca-torbara bila oslobođena i spahijskih davanja.

Ukupno uzevši angarija je sigurno najteži oblik novčanih potraživanja Monarhije, koji ne samo što je svojom visinom dovodio do ekonomskog naprezanja članova zajednice, nego je i moralno degradiranje kroz prisutan rečnik zvaničnih naređenja i zahteva za njegovo prikupljanje, izuzetno iritantno delovalo na ljude obeležene kao neravnopravni građani Habsburške carevine.

Car Josif II će zameniti tolerancionu taksu kameralnom taksom, zapravo ne promenivši u ovm segmentu gotovo ništa.

Pomenute feudalne dacije srećemo kod Jevreja sa nešto malo zemlje, premda je zakonom ovakva mogućnost sprečavana. Ipak Jevreji stacionirani na selu imali su, sem okućnice, i manji zemljišni fundus – do Ľ sesije, što je negde oko 8 malih jutara á 1100 kv. hvati, zavisno od kvaliteta zemlje, odnosno veličine sesije u datom mestu. Kao i svi spahijski podložnici tada su jevrejski podanici krune davali naturalnu, novčanu i radnu rentu. Primera radi Fridman Mojzeš u Parabuću je 1781. godine upravo na 8 jutara oranica i 5 ˝ kosa livade davao od feudalnih obaveza 13 jugalanih, odnosna 26 manuelna dana kuluka, 1f kućnog cenza, Ľ polića masla, nominalno po ˝ pileta i kopuna te 3 jajeta, odnosno ekvivalent u novcu za sve što se u naturalijama nije moglo isporučiti, te devetinu od žita sa seokog atara, a sa pustara Čakovec i Golo Selište sedminu od svih plodova. Urbarijalni kontrakt iz 1784. ove obaveze za Mojzeša Fridmana svodi na sledeće:

Dakle reč je sasvim uobičajenim spahijskim davanjima u bačkim komorskim posedima, gde je zbog minimalne potrebe Komore, kao feudalnog gospodara ovog prostora, za radnom rabotom usled nedovoljnosti vlastitih alodija, otkup novcem gotovo stalno upražnjavan. Inače kolona je malo; Jevreji su mahom inkvilini, dakle ljudi sa kućom i okućnicom, a zemljišni fundus im je ispod osmine sesije, ili čak subinkvilini, tj. oni koji su stanovali kod drugih. Zbog komplikovanosti sistema i više naporednih obaveza po različitim osnovama važno je napomenuti i davanja poreza državi koju su imali urbarijalni podložnici: isti Mojzeš je bio dužan na ime domestike i kontribucije za petogodišnji period 53 forinte.

Ako bi smo sumirali dacije prosečnog seoskog stanovnika Bačke, a Jevrejina, koji je još uz to trgovac na primeru upravo pomenutog Mojzeša, njegova opterećenja su za jednu godinu sledeća:

Vidljivo je veliko opterećenje i nesrazmer između pojedinih vrsta zahtevanja. Za razdoblje od 1783-1788. godine 22 jevrejske porodice Bačke sa 127 članova dale su ukupno 100 f kameralne takse i 550 forinti kontribucije i domestike, a ostale dužne ukupno 5 forinti. Osnovni porezi su redovno isplaćivani.

olga andraši - cica

ima jos - <NASTAVAK>