VIOLETA

U proleće 1992. godine našom "Merkaz klita" (Centrom za absorpciju/prijem) u Ber-Ševi proneo se glas: - Stigli su Jevreji iz Albanije! Bilo je to za sve nas iznenađenje. Nismo ni znali da je u Albaniji (koja je za vreme režima Enver Hodže i njegovih naslednika bila potpuno zatvorena zemlja) bilo još preživelih Jevreja. Bilo je to iznenađenje za celo izraelsko društvo - o tome su pisale i novine, a bilo je i televizijskih izveštaja. Dakle - u našoj "Merkaz klita" pojavila se velika porodica (njih desetak) Jevreja iz Albanije. Predvodila ih je starija, niska, punačka žena Violeta, koja je u Izrael dovela dve svoje ćerke i sina, njihove bračne drugove, decu, unuke... Na iznenađenje nas Jugoslovena (a zbog ratova bilo nas je u tom trenutku preko stotinu izbeglih iz naše otadžbine) ispostavilo se da Violeta zna naš jezik. Kako niko iz porodice nije znao strane jezike (a ona samo albanski, srpski, makedonski i grčki) mogla je da se sporazumeva samo sa nama, pa smo mi prevodili prve kontakte sa tom porodicom, dok ostali članovi nisu naučili hebrejski. Violeta je mnogo volela da se druži sa nama - a i mi sa njom, naročito zbog toga što je znala vrlo lepo da peva pesme iz Srbije i Makedonije. Tako smo, družeći se sa njom, saznali i za njenu uzbudljivu životnu priču.

Rođena je 1920. godine u grčkom mestu Trikala, a živeli su posle u Janini, odakle je poticao i njen otac Isak/Isha. Tata je u Janini imao i brata Bohora Kolonomosa, a njihova mama zvala se Kalomira. Ishina supruga, Violetina mama Estreja, bila je iz bitoljske porodice Levi. Zajedno sa Violetom rodila je i njenu bliznakinju Klaru, ali je taj porođaj stajao života: umrla je i ostavila muža udovca sa šest kćeri... Isha je bio siromašan, nije mogao da ishrani sva ta dečja usta. U Janini je živeo jedan bogati jevrejski bračni par koji nije imao dece. Prijatelji su nagovorili Ishu da Violetinu bliznakinju Klaru da u tu porodicu. Ona je umrla kada je imala tri godine. Violetu je poslao dedi i babi u Bitolj. Tako su se sestre razišle. Najtarija, Matilda, takođe je živela u Bitolju. Za vreme Drugog svetskog rata ubili su je Nemci. Druga sestra se zvala Luna, treća Rašel, a četvrta Esterina (takođe je umrla).

Violeta je živela kod babe i dede u Bitolju do njihovog finansijskog kraha - a onda je, kao 16-godišnja devojčica već morala da krene trbuhom za kruhom. Put je vodio preko Niša do Beograda, a posle do Skopja. Spremala je po kućama, radila sve poslove, a najviše je volela da peva - pa je tako i zarađivala, u kafanama, uz kafanske muzičare. I pod stare dane imala je još uvek lep glas. Prošlo je pola veka od te njene "kafanske karijere", nije bila u kontaktu sa srpskim i makedonskim jezikom, ali je još uvek pamtila pesme koje je pevala. Najčešće bi nam zapevala"Devojčica vodu gazi" i onda bi uvek malo zadigla suknju iznad kolena: -A kako? -Ovako!

Bila je bolesna i noge su joj bile otečene. Teško je disala, lupalo joj je srce.

Živo se sećala kako je 1938, dok je radila u Beogradu, posetila porodicu Moisa Kolonomosa. On je poticao iz bitoljske bankarske porodice Kalefa Kolonomosa, a u Beogradu je imao svoju prodavnicu automobila (jednu od prvih u gradu). Lepo su je primili, dali neku pomoć i neki posao.

Drugi svetski rat zatekao je u Skopju. Tamo se udala za jednog Albanca, katolika - i on je spasao prešavši sa njom u Albaniju pod italijanskom okupacijom. Taj muž je umro, pa se kasnije udala za Albanca-muslimana. Živeli su u Enver Hodžinoj Albaniji, više gladni nego siti, sa svojih troje dece.

Iznenada, 1950-tih godina, preko Crvenog krsta počeli su da joj stižu paketi iz Izraela. Ispostavilo se da je njena sestra Rašel, koju je usvojila porodica Marka Ganisa, stigla do Haife i udala se za Josefa Šaloma. Ona je nekako saznala da je Violeta preživela rat, da živi u Albaniji - i počela da joj šalje pakete sa odećom i hranom. Enver Hodžin režim je te pakete tako silno oporezovao, da su morali da prodaju devet desetina sadržaja paketa, ne bi li isplatili poreze. No, ipak, to im je pomoglo da prežive. I tek nakon pada komunističkog režima, 1992. godine pojavila se šansa da porodica pređe u Izrael - što je Violeta i iskoristila. Samo zahvaljujući tome što je Violeta bila Jevrejka, cela porodica je dobila dozvolu za useljenje u Izrael. Za sve njih bili su to teški dani privikavanja na novu sredinu i uklapanja u nju. Violeta je bila stara i bolesna i nisu mogli da paze na nju. Smestili su je u jedan starački dom, gde je ubrzo umrla. Mnogo je volela kada bi je posetio neko od nas Jugoslovena, jer je samo sa nama mogla da priča... I uvek bi nam zapevala neku "našu pesmu".