Vladika Grigorije se povoljno izrazio o filmu, naglašavajući da je Mel Gibson ovim ostvarenjem vratio Hrista u svet koji je, sudeći po vladikinim rečima, na istog zaboravio. Uz opasku da je zlo odlično prikazano i da akcenat nije stavljen na sveštene trenutke, vladika je branio režisera izražavajući nepoverenje u mogućnost filmskog prikaza uskrsnuća samog , koje, kao prikaz hrišćanskog trijumfa, objektivno nedostaje filmu. Vladika se u drugom delu emisije vratio na vezu filma i antisemitizma rekavši da Srbi neće izvući pogrešne zaključe, jer vole Jevreje što su često u istoriji i dokazivali.

Mr. Kopilović je naglasio da postoji više nivoa na kojima se film može gledati. Prvi nivo podrazumeva percepciju filma od strane ljudi koji tematiku ne poznaju dobro. Na drugom nivou film gledaju vernici i među njima duhovnici koji su dublje upoznati sa jevanđeoskim učenjem. Film, po Kopilovićevim rečima, ne govori o Isusu već o poslednjih dvanaest sati njegovog života. Scenarista ne prati dosledno jevanđelje, ali koristi umetničku slobodu i specijalne efekte da bi naglasio brutalnost. Predstavnik katoličke verske zajednice smatra da Gibsonov film nema antisemitske tendencije, potkrepljujući svoj stav činjenicama da su mučitelji rimski vojnici, da je tužilac Pilat, takodje rimski vojnik - namesnik okupatora Judeje, i da Jevreja kao neposrednih egzekutora nema.

Muftija Zukorlić je rekao da je film popularan u islamskom svetu zbog proste činjenice da ni na jedan način ne ugrožava muslimane. Problem koji postoji jeste kanonske prirode, s obzirom da Islam ne propoveda postojanje Svetog trojstva. Međutim, muftija, sasvim ispravno, nije ulazio u ovu raspravu.

Na pitanje voditelja da li je izdaja previše naglašena u filmu, rabin Asijel se složio s primedbom mr. Kopilovića, da je film višedimenzionalan i poentirao je važnom činjenicom da Mel Gibson pripada katolicima koji ne priznaju odluke II vatikanskog koncila, tj. enciklike Nostra Aetate! Radi se o deklaraciji koja je redefinisala odnos katoličke crkve prema Jevrejima, odbacujući predrasusu o Jevrejima kao bogoubicama.

Rabenu Asijel je prateći scenario analizirao važne poruke koje film saopštava gledaocima, a koje imaju antisemitsku konotaciju. Između ostalog rabin je rekao da se, gledajući film, stiče utisak da Jevreji stoje ujedinjeni iza korumpiranog Kajafe, što nije tačno. Dalje, Pilat je obučen u odeću svetlih boja i muče ga sumnje, dok su Kajafa i članovi Sanedrina obučeni u tamnu odeću, bez sumnji u ispravnost svojih odluka. Scena u kojoj se kesa s novcem baca Judi, previše je naglašena i jasno asocira na antisemitske predstave o jevrejskom odnosu prema novcu. Možda je najstrašnija scena u kojoj se satana nalazi baš među jevrejskim dečacima.

U daljoj analizi priče, rabin Asijel ukazuje da je Isus optužen za bogohuljenje i objašnjava da nigde u jevrejskom zakonu ne postoji smrtna kazna za taj greh. Zapravo postoji prerana smrt, ali od Nebesa. Rabin dalje objašnjava da u jevrejskom zakonu ne postoji razapinjanje i da je Sanedrin donosio presude, a ne prvosveštenik u čiju kuću je Isus, u filmu, doveden. Presuda o razapinjanju je donesena tokom praznika Pesaha, što je nemoguće, jer Sanedrin nije u to vreme zasedao, kao ni tokom noći. Još jednu interesantnu opasku smo čuli od rabina. Osvrćući se na to da je Isus optužen jer je govorio da je sin božiji, rabin je rekao da nigde u Tanahu i Talmudu ne postoji smrtna kazna za to. Naprotiv, naveo je primer kralja Davida koji je bio nazivan sinom božijim.

Kada je analiza došla do kulminacije, rabin se zapitao o čemu se zapravo radi i ponudio objašnjenje. Kajafa je bio ono što danas nazivamo kvislingom. Imao je svoju policiju i neku vrstu svog sanedrina. Priveo je Hrista Rimljanima kao političkog pobunjenika, pri čemu je imao podršku samo nekih ljudi, nikako jevrejskog naroda kao celine.

Odgovarajući na pitanje da li će ovaj film podstaći porast antisemitizma, rabin je odgovorio da to ne možemo unapred da znamo. Vrativši se na činjenicu da režiser pripada katolicima koji odbacuju pozitivan duh enciklike Nostra Aetate, zaključio je da film vraća opasan stereotip o Jevrejima kao bogoubicama i podsetio da još uvek ima živih Jevreja koji se sećaju takvih priča iz svog detinjstva.

Drugi deo emisije, posvećen pitanju odnosa među verskim zajednicama, protekao je u, na momente, neprijatnom dijalogu između vladike Grigorija i muftije Zukorlića. Na opasku mr. Kopilovića da bi razgovor trebalo podići na viši duhovni nivo, rabin Asijel je priču vratio tamo gde joj je i mesto, na sam početak.

Čitajući knjigu o Sufizmu ( mistični pokret u Islamu ) naišao je na priču o sirijskom mistiku Ahmetu Ibn Alharaviju koji je hrišćanskog pustinjaka pitao: ''Koja je po tebi najvažnija zapovest u svetim spisima?'' Pustinjak je odgovorio: ''Ljubi Gospoda svojega svim srcem svojim, svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.''

Tumačeći ovaj sufistički zapis, rabin je rekao da u ovoj priči imamo muslimana, hrišćanina i molitvu iz Hebrejske Biblije, koja je u suštini deo čuvene molitve: ''Šema Jisrael Adonaj Elohenu Adonaj Ehad.'' Mnogo toga nam je zajedničko, a nesreća medija leži u tome što s lakoćom oduševljavaju ljude na zlo, kršeći biblijsku zapovest: ''Ne svedoči lažno na bližnjega svoga'', zaključio je rabin. Savršen komentar na film za one koji dobro čitaju između redova!

Jelena Kalderon