.jpg)
"Trubu u srpsku tradiciju uveo je češki Jevrejin Josif Šlezinger,
kapetan-kapelnik knjaza Miloša Obrenovića. Šlezinger je osnovao orkestar koji je
izvodio vojničke marševe, u njima spajajući srpski folklor i zapadnu tradiciju.
Njegovom zaslugom trubači su postali i deo vojničkog sastava. Zvuk trube,
namenjen podsticanju vojničkih i patriotskih osećanja, vojnici trubači doneli su
u svoja sela i promenili mu karakter. Dogodila se još jedna neobična 'srpska
inverzija' — poziv u boj zamenjen je pozivom u kolo".
Miloš Petrović
KNEZ MILOŠ I JEVREJSKE ZANATLIJE I UMETNICI
Knez Miloš primio je i docnije naimenovao za kapelnika muzike svoje garde Josifa
Šlezingera, koji po svojim zaslugama za srpsku muziku zaslužuje da ovde iznesemo
najvažnije momente njegove biografije.
Josif Šlezinger rođen je 1794. god. u Somboru. Otac mu, Menahem Šlezinger, bio
je kantor ondašnje jevrejske opštine. Mladi Josif imao je mnogo dara za muziku i
kao sedmogodišnje dete pevao je verske i narodne pesme prateći svoga oca pri
službi u hramu kao omiljeni sopran. Kod kantora Rozenberga u Novom Sadu učio je
osnove sviranja na violini, a kod ondašnjeg organista katoličke crkve učio je
crkvenu muziku i sviranje na orgulji. 1810. godine pridružio se Šlezinger
slavnoj jevrejskoj muzičkoj kapeli Rožavelđija u Bonjhadu, te sa kapelom Kaslera
proputovao austrougarsku monarhiju. Kao virtuoz na violini i poznavalac više
instrumenata vratio se u Novi Sad, gde je primio zvanje stalnog kapelnika jedne
varoške kapele.
Kao takav imao je prilike da pokaže javnosti i svoj kompozitorski talenat, a baš
njegove kompozicije činile su ga omiljenim kapelnikom Novoga Sada.
1830. godine zamolio je Husein-paša, komandant beogradske tvrđave, komandanta
tvrđave u Petrovaradinu, da mu pomogne pronaći veštog kapelnika za Carigrad.
Baron od Segentala, koji je Šlezingera dobro poznavao i bio prema njemu
prijateljski raspoložen, poslao ga je u Beograd sa pismom u kome ga je
najtoplije preporučio. Došavši u Beograd, predstavili su ga njegovi ovdašnji
poznanici Knezu Milošu, koji ga je odmah angažovao za kapelnika sa sedištem u
Kragujevcu i sa godišnjom platom od 460 talira.
Šlezinger se toliko uživeo u duh srpske muzike i toliko je pokazao dobre volje i
istrajnosti u poučavanju svojih vojnikaučenika, da je posle kratkog vremena
mogao istupiti u javnosti sa svojim učenicima i sa svojim kompozicijama. Njegove
kompozicije postale su opšte omiljene, jer su imale svoje osnove u duhu srpskih
narodnih pesama, koje je vešto harmonizirao za orkestar. Bilo je zaista za
čuđenje, kako je taj stranac, Jevrejin, posle nekoliko meseci pridobio, pored
Kneza, i celu srpsku inteligenciju svojim lepim uspesima.
Poznata je anegdota o Knezu Milošu, da je jednom, pri posmatranju svirača, video
kako neki od njih prestaju svirati, dok su drugi jednako svirali. Knez pozove
Šlezingera i, pokazujući na one koji ne sviraju, ovlastio ga da može kazniti "lenštine
koje se izvlače od posla". Šlezinger tada objasni Knezu da oni nisu krivi, već
da muzika tako zahteva, da mestimično sviraju jedni, dok drugi moraju pauzirati.
To se Knezu činilo čudnovato, jer, veli, "kad svi dobijaju platu, moraju i
svirati."
Jula meseca 1835 godine naimenovao ga je Knez Miloš kapelnikom svoje garde.
Šlezinger se jednako trudio da širi narodnu muziku. On je, naime, stalno
skupljao narodne pesme i svaki koji je znao po koju pesmu, trgovci, zanatlije,
ministri, požurili su se da istu otpevaju majstoru, koji je sve pesme pretvarao
u blago, dajući im trajnu vrednost u notama. Neke su mu služile kao baza za
marševe, druge za igre, treće opet za elegije, a sve zajedno za potpuri srpskih
narodnih pesama. Tako je naš Šlezinger bio prvi kompozitor srpske narodne muzike.
I kao čovek, umeo je Šlezinger trajno sačuvati blagovoljenje gospodara Miloša,
što nije bilo sasvim lako. 16. marta 1859. godine avanzovao je Šlezinger za
kapetana. Ali on je bio manje ponosit na unapređenju a više na lepom pismu
Kneževu, u kome mu je Knez iskazao blagodarnost, priznanje i puno poštovanje.
Šlezinger priča: da mu je jedna visoka ličnost stavila u izgled još veće
unapređenje, ako bi hteo promeniti svoju veru, našto mu je Šlezinger odgovorio:
da mu je, na protiv, veoma žao, što ima i suviše malo prilike da istakne svoje
Jevrejstvo.
O njegovom jevrejskom životu poznato nam je, da je u svoje kompozicije unosio i
dosta motiva jevrejskih narodnih i verskih pesama, koji su mu ispunjavali misli
još iz ranog detinjstva. U Kragujevcu se stalno trudio da sakupi dovoljan broj
svojih saplemenika za javno bogosluženje (minjan), što mu je samo u retkim
slučajevima uspelo. Kragujevački Jevreji smatrali su ga predsednikom svoje
opštine. Oni su se rado sakupljali o praznicima, i Šlezinger im je tada rado
stavljao na raspolaganje svoju "Sefer Toru" sa srebrnim ukrasima, koju je nosio
sobom. Tu toru poklonio je sedamdesetih godina eškenaskoj jevrejskoj opštini u
Beogradu, koja ga je upisala u knjigu "Keren Kajemet Maskir" (pomen za večita
vremena). Njegovo ime i ime njegove žene Hane spominju se još dan danas kada se
čita molitva "Maskir".
Posle tridesetogodišnje blagodatne i stvaralačke službe, Šlezinger bi
penzionisan te je predao sve svoje radove svome prijatelju Franji Kuhaču,
kapelniku i kompozitoru u Oseku. Iscrpnu biografiju o Šlezingeru napisao je
Kuhač zajedno sa spiskom svih dela njegovih u jednom članku "Josif Šlezinger na
polju muzike", a mi je dajemo u izvodu po knjizi Ignjata Rajha, "Bet-El", II.
sveska, štampanoj u Pešti 1867. godine. Po tvrćenju Kuhača, napisao je Šlezinger
35 originalnih većih kompozicija, preradio preko 300 srpskih narodnih pesama i
obučio oko hiljadu dobrih muzikanata.
O njegovom porodičnom životu vredi dodati, da mu je njegova žena Hana, koja je
bila kćer nekadašnjeg rabina zemunskog, Jakova Fridenberga, rodila dva sina,
Hermana i Adolfa, koji su bili među prvim učenicima Velike Škole u Kragujevcu
godine 1839. Šlezinger nije suviše uticao na svoju decu, koja su se sasvim
prilagodila novoj otadžbini. Unuk mu je bio poznati ministar finansija Vukašin
Petrović.
Muzika Kraljeve Garde ima još i danas u svojoj arhivi dosta nota od Šlezingera.
Od mnogobrojnih kompozicija njegovih i danas su mnoge omiljene, i danas se čuje
po katkad: "Ova je pesma od Šlezingera".
Josif Šlezinger umro je u starosti od 76 god. a njegova supruga Hana imala je
preko 80 godina kada je umrla u Zemunu.