Primer iz sadašnjosti: dočaravajući svoj odnos
prema temi iz predstave, glumac doživljava orgazam na sceni, a
diplomata iz prvog reda ustaje i napušta pozorište, tražeći izvinjenje.
Umesto toga, dobija objašnjenje od organizatora, cenjenog umetnika, da
umetnost ne bi smela da se dodvorava instituciji. Diplomata prihvata.
Tuluz-Lotrek je na svojim slikama ovekovečio
noćni život i kafane po kojima su se okupljali impresionisti, erotičan
ambijent Pariza, njegovu uzavrelost, gole modele, zanosan kankan, razorno
dejstvo alkohola, teške mirise bordela i dekadenciju koja se kotrljala kaldrmom
Monmartra.
Za fotografije Helmuta Njutna se ne može reći da su
poetične, tople i simbolične, već da su oštre, surove,
glamurozne, kontroverzne i da često imaju puno
od nemačke militarne estetike tridesetih.
Prikazuju jake, mlade, dinamične žene gladne seksa i moći,
ukoliko se poruka nesuptilno interpretira. Fotografije
su tehnički bezkompromisne, dramatične.
Na prvi dodir odbojna, aseptična estetika čelične forme i
preciznosti stvara distancu. Prepuštajući joj se bez predrasuda ona
postepeno postaje razumljiva, prihvaćena, privlačna i neodoljiva u
svojoj veličini i savršenstvu.
Umetnost je život i
neminovno je da se u njoj lepo i ružno
pojavljuju, bore i jedno drugo nadvladavaju. Kao Eros i Tanatos.
Jan Saudek, publiku provocira i sa njom koketira: „Ja
sam prevarant i pravim kič, umetnik koji pravi kič i to meni ne
predstavlja problem, možda vama".
„Nisam muškarac iz snova i tek od kada sam postao slavan, imam uspeha
kod žena, mogu da ih plaćam; javne kuće
su mi interesantne i sada žene dolaze meni". Svoju muzu je sam
stvorio, privuklo ga je kod nje ono ruralno i
učinio ju je dekadentnom. Napravio je Golema u suknji, „koga
plaćam više nego što prima predsednik države".
On je mistifikator: „Ne mogu da budem veran, ne
dajem obećanja, sa svim ženama sam na Vi".
On se poigrava sa životom, jede ljutu papriku na sceni i flertuje.
Provocira ponašanjem, izgledom, govorom, ogoljenim erotizmom, ironijom,
nekonvencionalnošću.
Rođen je u Pragu. Jevrejskog porekla, detinjstvo
je proveo u strahu, lišen porodične
sigurnosti i topline. Tokom rata, on i njegov brat blizanac, bili su u
selekciji namenjenoj za Mengelove eksperimente. Bio
je okružen smrću: „Video sam ljude kako umiru, na putu, po
poljima, ubijene ljude kojima se još uvek trzaju noge, ljude kao da su od voska
ili gipsa". Glad i strah od moći, najpre
nacističke, zatim komunističke: „Na kraju sam imao strah od
svih i svakoga".
Sa petnaest godina dobija prvi aparat „Baby Brownie
Kodak". Radi u štampariji i fabrici. U braku sa Marie dobija sinove
Samuela i Davida i fotografiše sve one koji su mu bliski. U
njegovom se životu smenjuju tragedije i ljubavi. Godine 1963. dolazi do
kataloga izložbe „Family of Man"
Edvarda Stajhena, koja na njega ostavlja jak utisak. Tri godine kasnije pravi
fotografiju torza muškarca sa bebom - „Život",
po kojoj postaje čuven. Izlaže u SAD i počinje njegova svetska
karijera. Početkom sedamdesetih živi
u podrumu, sa zidovima punim plesni i pogledom na
mračnu i ograničenu spoljašnost. Taj prostor
postaje sinonim njegovog umetničkog izraza.
Pronalazi tipične zidne kompozicije, koje su postale vrsta projekcionog
platna za figuralne scene. Slika golo ljudsko telo: „Ono je nešto prirodno
što ženu čini ženom, a muškarca, muškarcem, danas isto kao i
pre stotinu godina: ja ženu slikam golu da bi bila
večna“. Udruženje umetnika ga dugo nije priznavalo: „Kada sam
jednom pozvan u Frajburg kao član žirija,
ministarstvo za kulturu im je odgovorilo da ja uopšte ne postojim".
Ipak, godine 1984. dobija legitimaciju Udruženja
slikara, posvećuje se isključivo fotografiji i postaje konačno slobodan:
„Onim što radim pokušavam da sačuvam sve
što poznajem i volim i iznad svega bih želeo da za sobom ostavim znak prošlih
vremena». U Francuskoj mu je 1990. godine dodeljena titula „Chevalier des
Arts et Lettres", a Žerom Misolc
posvećuje mu film „Jan Saudek – fotograf češki".
Gutao je barbiturate i sanjao o raju. „Noćima
ne spavam od straha da nikada više neću moći da napravim sliku koju
će ljudi pogledati i reći: da, to je ona prava. Da
neću nešto moći da završim, da u meni više ničega nema. Ili da
je negde unutra, ali ja više ne mogu to iz sebe da izvučem.“ „Pokušao
sam samoubistvo 1986. godine, ali nisam bio dovoljno temeljan, tako da sam po
prvi put imao koristi od svoje aljkavosti".
„Devedesete me je napustila moja ljubav. Dugo je bila
bolesna i kada je ujutro zauvek usnula, otišao sam na reku i sa mosta gledao
kako struja sve nosi sa sobom: nadanja, snove,
obećanja, ali i tugu i prljavštinu i video odsjaj izlazećeg
sunca, koji u isto vreme obasjava i dobro i loše. Teci reko, teci!"
Saudekove fotografije se
doživljavaju kao krajnosti: od divljenja do neprihvatanja. Njegov rad
prodire u ljudske emocije, strasti, podsvest i
čini ga vizionarom. On manipuliše oblicima, slika
samog sebe, vremenske distance. Ceo njegov rad je alegorija, želja za slobodom i
svetom gde će snovi i zadovoljstva moći da se ostvare bez društvenih
stega. Uvek je snimao fotografije svog života i one su autobiografske,
to su njegove ideje, misteriozni ambijenti, odnosi i maštanja,
stvarajući na taj način stvarnost van totalitarnog režima. Sve
do sedamdesetih godina bio je opsednut ženom,
muškarcem, detinjstvom, roditeljstvom,
životom i smrću. Od osamdesetih suprotnostima, ljubavlju i mržnjom,
lepotom i ružnoćom. Devedesete su unele agresivnost i perverziju. Izložba
koja je u toku, pripremila je njegova muza, kao poklon za sedamdeseti
rođendan i prati je do sada najobimnija monografija. Saudekovi
radovi su objavljeni u brojnim knjigama i uvršteni u glavne kolekcije Evrope i
Amerike. Imao je na desetine samostalnih izložbi, objavio
preko pedeset monografija i kataloga.
Diptih dečaka u
uniformi sa puškom oko ramena, koji ljubi
mlađeg brata u čelo, nosi naziv „Kaži
mi, gde je cveće nestalo",
prema pesmi Marlene Ditrih „Sag mir, wo die Blumen sind", često korišćene kao pesme aktivista za mir.
Ta se fotografija doživljava kao umetnost i poruka koja boli i ulazi
duboko u jedno društvo, njegovu ikonografiju, politiku, u tugu.
Čovekova potreba je
da doživi izazov, ali je ujedno i njegov izbor da
li će taj izazov prihvatiti, ne
analizirajući ga.
Ida Labudović
