Ukupno znakova:
Slusanje muzike najcesce nije svesna i namerna radnja. Radio, televizor, gramofon, kasetofon, CD, "zvrndaju" nam dok se ozbiqno bavimo svojim poslom; a sinkretican, kakav je u svom iskonskom elementu, qudski osecaj za lepo nesvesno trazi podrsku dobrog ritma i umilnog zvuka. Velika vecina upoznaje muziku cudesnom igrom slucaja, jer ushicenje i uzitak koji prati to "nesvesno" slusanje muzike, postepeno ra|a potrebu za svesnijim, aktivnim slusanjem pojedinih muzickih komada. Napokon, u teznji ka pravom muzickom gurmanluku, vo|en licnim ukusom konzument pronalazi vlastite emocije u ekspresijama jednog - dominantnog instrumenta. I ne znajuci kako mu se to dogodilo, sada vec ozbiqno znalac i slusalac muzike, odabira selektivno ton koji najlakse dopire do njegove, individualne svesti. Klavir, violina, gitara, duvaci, namecu se brojnom nadmoci repro -duktivnih umetnika koji su se za njih opredelili, ali i jednako velikim brojem strucnjaka - kriticara koji jasnim putokazima preporucuju pojedinacna izvo|enja, usmeravajuci opsti ukus publikuma. No kriza je ucinila svoje. Godinama vec, umetnicka estrada tek retko nudi prave vrednosti. Deca, ro|ena u doba pocetaka krize zivqenja, stasala su u desetogodisnjake i upravo tu nasa roditeqska savest susrece se sa pravim problemom svakodnevnice. Utoliko snaznije bi trebalo, u svesti nase zajednice, da odjekne kratka, ali veoma znacajna vest : Dva devojcice, dve clanice JO Novi Sad, na republickom takmicenju muzickih skola Srbije postigle su zavidan uspeh muziciranjem na harfi.
Harfa? Instrument ciji istorijat zapocinje u IV veku p.n.e. (po Gregorijanskom racunanju vremena) i kazuje da su joj poceci znatno stariji i gube se u tami preistorije. Legenda prica da je harfa nastala od obicnog lovackog luka kojemu je vremenom dodavan sve veci broj tetiva, pa zatim supqina i kutija za rezonancu zvuka, te pedala koje se pokrecu nogom (i omogucuju prosirenje tonaliteta,) sve do danasnjeg oblika onog velicanstvenog instrumenta prebogate impresionisticke zvucnosti koji pleni i oko i uho, a lepotom svog telesnog izgleda ukras je svakog orkestra. Akordi, arpe|a, pasazi, glisanda, trileri (i ostali ukrasi,) deluju uvek efektno, bilo da zvuce ili bruje, prizivajuci huk vremena i slike rajskih vrtova. A sto se nas tice, od najranijih pocetaka, muzika je igrala znacajnu ulogu u zivotu jevrejskog naroda. Brojni biblijski primeri svedoce da su se u tim vremenima tuga, radost, strah i nada izrazavale muzikom, predstavqajuci terapiju, magiju i slavqenje Boga. Glasovno pojanje, prvo laika a zatim i "samijeh vestaka" - pevaca, pratila su cimbala, citre, harfe i trube. Posebno su zabelezeni izrazi: da je zvuk muzike sladak a muzicki instrument milozvucan . Mada jos nije potpuno naucno dokazano, smatra se da su: "opcenito rasirena starohebrejska glazbala Kinor i Nebel,(BNVL) zapravo harfe". Spominju se oni i u Kumranskim rukopisima u knjizi "Rat sinova svetla i tame" i u Bibliji na mnogo mesta.
"Kako cemo pjevati pjesmu Gospodnju u zemlji tudjoj?
Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja."
Dve (s ponosom to kazem) nase devojcice: Mina Momcilovic (11 god.) kci Vere
Hofman i unuka Bruna Hofmana i Mina Gusman (10.god.) kci Sase Gusmana i unuka
Djordja Gusmana, uzele su u svoje male rucice taj legendarni atribut kraqa
Davida pa svoju umetnicku zvucnu pre|u izatkale, ponovo, u nasoj sredini u
jedan skoro zaboravqeni san, trajne utkanosti u povesmo zivota.
Srednja muzicka skola "Isidor Bajic" u Novom Sadu, tek trecu godinu,
i jedina u Vojvodini, ima odsek harfe. Klasa profesorke Zeljke Sponza ukupno 7
ucenica. Od njih sedam cetiri su stigle do svojih prvih priznanja. Andrea
Krickovic - prvo mesto; Mina Momcilovic drugo mesto (falilo joj samo 0,33 boda)
Milica Pasic - trece mesto i Mina Gusman - visoku pohvalu. (Znacajan je to
uspeh obzirom da se za vreme agresije na nasu zemlju 1999 nije se sviralo.)
Ljupka i majusna Andrea izmamila je osmeh i dragost na licu svih prisutnih,
jer: "nasa deca nemaju skolsku malu harfu - koja je osnovni instrument
svih ostalih muzickih skola sirom sveta (manjeg gabarita i laksu za sviranje.)
One sviraju na koncertnoj harfi Radio televizije Novi Sad, samo primljenoj na
koriscenje, i ovom prilikom deca se od srca zahvaljuju na tom neizmernom daru."
rekla je, vidno ponosna, njihova profesorka Zeljka. "Deca su vredna i
ozbiqna. Sagledale su sve probleme i disciplinovano cekaju svoj red i strogo
odmerenu satnicu za vezbanje, (svi ostali mali muzicari imaju vlastiti ili
skolski instrument kod svoje kuce i uvek na dohvat ruke. One se, svih sedam,
izuzetno trude, vezbaju na smenu uz nesebicnu podrsku roditeqa koji ih dovoze
i odvoze, prate i snalaze se za nabavku zica (jedva dostupnih i skupih) i
odrzavanje tog delikatnog instrumenta, kome kao mimozi smetaju transport i
temperaturna kolebanja" Profesorka Sponza, dugogodisnji solista orkestra
Beogradske filharmonije, diplomirala je u klasi profesora Josipa Pikeqa i
njena umetnicka biografija dugacka je i uspesna, no ipak malene su ucenice
njen najveci ponos. S tugom u glasu, spomenula je samo da su: "nam deca
spremna i sposobna da ekipno ucestvuju na takmicenju mladih umetnika koje ce
se odrzati ovoga maja u Tortoni - Italija. Ali ... to je izuzetan trosak
(transport instrumenta, vize i ostalo) podrazumevao bi sponzore a nasa
svakodnevnica za tako nesto, na zalost nema sluha!" Pred nasom malom
zajednicom, znacajno smanjenom u pomenutom periodu, ostaje da dobrostivo
stisnemo palceve i za buduce uspehe zapamtimo imena Mina Gusman i Mina
Momcilovic. Pozelimo malim umetnicama srecu na saveznom takmicenju, koje sledi!
Pratimo njihov rad i razvoj makar posetama njihovim javnim casovima dajmo im
podrsku - bitnu i znacajnu! Aplauz, draguqa vredan, i roditeqski poljupci
vrhovima prstica malih prelja zvucnog umilnog tkanja, potakao me je, - da
napisacu... mozda i Neko znacajan procita.
Ruzica Galac - Popovic
Ne znalac sam na polju muzike i muziciranja i utoliko je veća moja udivljenost pred čarobnom rekom zvukova koja se izvija i plavi iz bogom danog najfinijeg instrumenta - grla ljudskog. Zato sam možda jedva zatomila reč u sinagogi prepoznajući u zvuku molitve napev starogradske pesme (mada je znam, trebalo da bude redom obrnutim,) no nisam mogla zatomiti bujicu radosti izraženu aplauzom kada je sa pozornice, koja je snagom lepote boje, talenta i ljubavi u kulisama Mirjane Lehner, ne asocirala već dočarala, sarajevsku sefardsku avliju, do mene doprla poznata "Kad ja pođoh na Bem-bašu", no ovoga puta pevana izvorno. I nisam bila sama. Od pljeskanja se pesma, praćena i dopunjena zvukom gitare u rukama Saše Kabilja, jedva mogla čuti, sve dok se oduševljenje nije povuklo pred željom da se pesma u tišini sasluša. Saša je pevao i svirao, u belo obučen i sam ozaren radošću koju je priredio publici u svečanoj sali beogradske opštine subotnje večeri posvećene završetku uspešne turneje pozorišne grupe "Kralj David." Na kraju je večeri gospodin Lebl, a u ime SJOJ Saši Kabiljo svečano uručio Megilu - zahvalnicu za humanitarni rad tokom NATO agresije.
Počnimo gospodine Kabiljo s’ toga naš razgovor krajem koncerta. Primili
ste Megilu, zahvalnicu SJOJ.
"Da, i veoma sam ponosan večeras. Nesretni događaji u SRJ tokom sedamdesetak dana agresije, a i naša, mislim jevrejska, već poslovična opreznost pred ratnim događanjima, okupili su najnežniji deo zajednice, majke sa decom, u malom hotelu u Mađarskoj, pored budimpeštanske Keleti stanice. Na moju inicijativu, a na njihov poziv kojem se pridružio i gospodin Bar Haim, krenuo sam iz Splita, da tužnoj skupini pružim malo sebe, da ih razgalim pesmom i pošlo mi je za rukom. Rezultat je eto ova Megila, meni velika čast. Nije mi to ni prva ni jedina potvrda za onaj, humanitarni deo mog muziciranja, no najdraža mi je među svim ostalim, jer dolazi eto sa izvorišta mog bića, iz jevrejske zajednice kojoj nedvojbeno pripadam.
Rođen sam 1962 ovde u Beogradu, gde sam živeo do 1970. Odlazeći za Split poneo sam u duši, onu u mom pevanju prepoznatljivu, zaraženost beogradskim otvorenim duhom i potrebom za kosmopolitizmom. Skoro se to ugasilo u meni tokom godina, čovek otvorene duše skuplja se kao školjka. U Splitu sam završio srednju, pa višu pomorsku školu i otisnuo se na plovidbu. No ubrzo sam uvideo da to nije moj put. Moj put je put "slobodnog strijelca" koji mora imati neograničenu slobodu, bez nametanja autoriteta, put umetnika lutalice, gotovo trubadura. Od 1984. profesionalno se bavim muzikom. Živeti od pesme je teško, pogotovu kada si bez zaleđa, jer moj izraz nije komercijalna muzika. Uvjek posle nastupa uz čestitke ostaje mi samo tapšanje po ramenu i: - dobro ti to radiš! Tezgarim eto po svetu i pronosim svoje prvo sećanje na pokojnu baku. Berta Drutter se zvala, rođena u Šibeniku a odrasla u Sarajevu, pevušila mi je, mališanu, Ladino pesmice... Nisam na žalost naučio jezik svojih predaka, ali mi je u duši ostala zabeležena melodija, pa je sad evo istačem pevajući. Volim ja i cenim i ostale umetnosti, tokom lutanja za vlastitm izrazom bavio sam se i glumom u splitskom teatru mladih, pa bio glumac lutkar, no muzika je najjači medij i najbolja spona među ljudima. Slušao sam u svom sećanju bakinu najmiliju pesmicu Adio kerida, pa je kompilaciski obradio i posrećilo mi se. U tradicionalnim sam zvucima otkrio ritam i strast, pa krenuo da tom svojom posebnošću u kojoj sefardske pesme i autorski rad čine krug koji se zatvara, baziran na Ladino muzičkoj baštini, zakucam na vrata sveta.
Košmarnih je deset godina, osećam to, iza nas. U Hrvatskoj je evidentno krenulo na bolje, moj otac Pino Kabiljo kaže i kod njih u Sarajevu. Balašević, Dedić, Kemal Monteno, Arsen i Ibrica, skoro da su se ugasili, no sada se opet kreću i jasno se osećaju pozitivne vibracije, Šerbedžija proviruje iz Rijeke i više nije najveće zlo biti jugonostalgičar. Pesma prodire u srca, tamo odkle je prognana. Mislim da se muzikom počinju krpiti rane nastale onom nesrećom.
Dugo bi trajalo da nabrojim sva svoja učećša u muzičkim događanjima tokom proteklog, gorkog perioda, no evo tek nekih: 1987. god. na Karibima, na svetskom festivalu šansone predstavljao sam Jugoslaviju, ( i sada se pripremam za zagrebački Šanson-fest,) nastupao sam u splitskoj sinagogi, sada otvorenoj za javnost, pa ’92. u Zagrebu, u Sarajevu, dva puta u Sofiji, Novom Sadu, a u planu su mi trenutno Plovdiv, Solun i Burgas.
Ja vjerujem u poruke, vizionarske, srce mi je puno takvih poruka i ja ih, moram reći sa dosta vidnog uspeha, evo pjevam:
"Stiže poruka za nas.
Stiže prilika za sve.
Iza neba otkriven je novi svijet.
Svijet što primit će sve nas,
svijet u onaj pravi čas,
zadnja slamka što potrebna je za spas"
I sami ste čuli i videli večeras efekat te pjesme na publiku. Ljudi
se jesu povukli u vlastitu senku, no kada ih ovako izvučem, kada osetim
povratnu snagu svoje emocije, e, to je ono "nešto," pravo... u tome
leži moja vjera u pravu značajku muzike.
Ima ljudi koji čuju! Kada bi još bilo i malo više finansijske podrške,
eh... "
Ućutao se i zamislio emotivac do krajnosti umetnik i perfekcionista, putnik i trubadur, setno oslonjen na svog jedinog saputnika - gitaru.
Emotivni iskaz kant- autora, nosioca Megile zahvalnice gospodina Kabiljo Saše za vas zabeležila i priredila
Ružica Galac-Popović