Pesah     

Nijedan jevrejski praznik nema u sebi toliko jevrejskog duha niti toliko komplikovanih obreda i propisa kao Pesah. Pripreme za ovaj praznik pocinjale su nekada, u poboznim jevreskim porodicama, cak mesec dana pre samog praznika, odmah po zavrsteku Purima. O tome svedoci i popularna pesma: Purim, Purim lanu, Pesah ja esta in la manu (Sad je Purim, a Pesah je vec pri ruci).

ove godine Pesah je 23eg Aprila

Seder vece 22og


sarejevska Hagada - seder

Obimne pripreme za praznik koje su se sastojale od detaljnog prolecnog
spreamanja kuce, poznate su kod Sefarda pod nazivom: las Hadras di Pesah.
Tih dana je vrseno detaljno spremanje, pranje i ciscenje svih kucnih
prostorija od podruma do tavana, da bi se iz kuce otklonili i najmanji
tragovi kvasne hrane. Poslednju proveru cistoce izvrsice domacin, vece
uoci praznika, obredom poznatim kao bedikat hamec, akuzer il hamec, boskar
bokados ili homec batlenen, sto su sve razliciti nazivi za trazenje
odnosno sakupljanje ostataka kvasne hrane, tzv. hameca. Obred se sastoji u
tome da domacin nakon povratka sa vecernje molitve, uzima perusku i
papirni fisek i krece u obilazak svih prostorija kuce. Prate ga domacica
sa svecom u ruci i deca za koju je to svojevrsna zabava. Kako je kuca vec
ranije ociscena i sav hamec uklonjen, a da bi se propisani obred obavio,
domacica ostavlja na vidna mesta komadice hleba, a domacin ih pronalazi i
peruskom ubacuje u papirni fisek. Pocetak i kraj obreda popraceni su
odgovarajucim blagoslovom. Obicaj je da se pronadeni hamec spaljuje
sledeceg jutra, sto se obavljalo ili u kuci bacanjem hameca u pec, ili
javnim spaljivanjem tzv. biur hamec(spaljivanje hameca), na vatri koja se
lozila u dvoristu skole ili sinagoge. U Beogradu, na primer, pre prvog
svetskog rata spaljivao se hamec na Erev Pesah, a deca su od ranog jutra
obilazila kuce po Jevresjkoj mahali i uzvikivala: A kimar Hamec
(spaljujemo hamec). Zatim bi u dvoriste hrama doneli pune vrece ostatka
hleba, koje bi samas-crkvenjak uz odgovarajuci blagoslov spalio. Time su
kuce proglasene cistim i u narednih osam dana, koliko traje praznik, u
njima se nece jesti hleb ni bilo koja druga kvasna hrana.

Talmud propisuje da se u toku Pesaha ne sme posedovati nista
okarakterisano kao hamec, pa su stoga pobozni trgovci, pekari, pivari itd.
pribegavali simbolicnoj prodaji ovih artikala nekom nejevrejinu, sto je
poznato kao mehirat hamec (prodaja hameca). U svakom mestu bi se uvek
nasao neki nejevrejin koji je bio spreman da otkupi hamec, pa se sa njim u
prisustvu rabina sklapao fiktivni ugovor o tome da se vlasnik privremeno
oslobodi nedozvoljenog poseda. Nakon isteka praznika ovaj se ugovor
raskidao i vlasnik je ponovo preuziomao svoju robu.

Medu poslovima koje je trebalo obaviti pre nastupa praznika, vazno mesto
zauzima spravljanje macota. Kupovanje gotovog, fabricki pravljenog
macota, novina je modernog vremena i kasno je usla u siroku upotrebu.
Macot se odvajkada pravio rucno, pa mnogi verski autoriteti i danas
smatraju da je jedino takav macot ritualno cist tj. kaser le Pesah.
Macot se pravi od psenicnog brasna i vode, bez drugih sastojaka. Psenica
se zato nadgledala da ne bi dosla u dodir sa vlagom koja izaziva vrenje.
Najcistija i zato najprikladnija za prve dve veceri praznika je tzv. maca
semura ili smire maces. To je macot pravljen od psenice, nadgledane od
momenta zetve do upotrebe. Pored nje, upotrebljavao se i obican macot,
pravljen od psenice nadgledane  od momenta mlevenja, ali se taj macot
jeo u toku ostalih dana praznika, jer se smatralo da je njegova ritualna
cistoca nesto niza.

Propisi u vezi sa brasnom od kojeg ce se praviti macot veoma su strogi.
Ono se nije moglo kupovati u bilo kojoj trgovini, vec samo u onim koje su
se za to specijalizovane. U Bitolju je, na primer, bio obicaj da pred
praznik opstina objavi licitaciju medu brasnarima za sticanje prava
prodaje kaser brasna. Bio je to veoma unosan posao, jer su bitoljski
brasnari, naravno jevrejski, odvajali velike sume da bi se na licitaciji
izborili za to pravo.

Spravljanje macota je zenski posao i zene su to obavljale ili u svojim
kucama, ili su se udruzivale i mesile macot u nekoj zakupljenoj pekari.
Pre prvog svetskog rata, u Beogradu na primer, u Jevrejskoj mahali,
zakupljivala se pekara nekog Makedonca, u kojoj su zene mesile pogace tzv.
bojus. Pre nego sto se pristupilo poslu, pekara je morala biti detaljno
ociscena od starog brasna i svega sto je hamec, cak se cistila i
unutrasnjost peci. Tek nakon toga, a uz kontrolu nekog opstinskog
sluzbenika, pocinjalo se sa pravljenjem testa.

Obicaj iznajmljivanja pekara poznat je u Sarajevu, gde je popularna bila
ona, u dvoristu Jevrejske osnovne skole, zatim u Nisu, Zvorniku,
Zavidovicima itd. U Skoplju i Bitolju macot se nije mogao kupovati gotov,
vec se takode mesio, ali uglavnom po kucama. Svaka je kuca imala pec za
pecenje hleba, ali su samo pojedine posedovale posebne peci za macot.
U Stipu, na primer "...pripremanje macesa vrsilo se na nekoj vrsti mobe
ili zadruzne samopomoci. Vise jevrejskih porodica su imale u svojim kucama
zidane male pekare samo za pecenje macesa. Obicno deset do dvadeset, a i
vise domacica, kako gde, vise po rodbinskoj liniji, udruzivalo se zajedno
da peku maces. Svaka je domacica obezbedivala potrebnu kolicinu brasna
'paskual' tj. posebno mlevenu u mlinovima za Pesah. Domacice su mesile i
pekle maces redom i to je trajalo po desetak i vise dana pred Pesah. Osim
macesa tom prilikom su se mesili i pekli 'bojus', mali deblji hlebcici od
istog testa."

Pored pomenutog macota i bojusa, koji su se pravili iskljucivo od brasna i
vode, u nasim su se krajevima pekle i druge vrste beskvasnog hleba, ali su
se one koristile ne na Seder veceri, vec u ostale dane praznika. U Bitolju
se pravila tzv. maca di agua sa vodom i soli, a koristila se za pite
punjene mesom i sirom. U maca di vino ubacivani su vino i secer, a maca di
guevu pravila se sa dodatkom jaja i secera. Poznata je pod nazivom
masajikas kun guevu, kako su je nazivali u Sarajevu i pravila se u obliku
pogacica, od belog brasna i jaja. I Askenazi su pravili ovu vrstu macota i
nazivali je ajer maces.

U periodu izmedu dva rata, u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Novom Sadu,
Subotici i drugim vecim mestima mogli su se kupiti macot brasno i gotov
macot, u radnjama koje su drzali jevrejski trgovci (u Sarajevu je bila
poznata Kampusova pekara, u Novom Sadu pekara Geze Adlera, Marka Grinfelda
i Ignjata Slanda, u Subotici Spicerova pekara, itd.). Oni su ouci praznika
reklamirali svoje "sel Pesah" proizvode u novinama.
U mnogim mestima, macot brasno i gotov macot su kupovani i preko
jevrejskih opstina koje su te proizvode nabavljale direktno u fabrikama
macota. U nasoj zemlji su postojale dve velike fabrike macota: jedna u
Subotici, "Fabrika macota Mose Klajna" i druga, u Osijeku "Morgenstein,
Dukaj i Fiser". Iz ove dve fabrike snabdevala se skoro cela zemlja. I vino
za Pesah moralo je biti kaser pa su ga mnogi pravili sami u kuci, ili su
ga kupovali kod jevrejskih trgovaca. 

Medju veoma stare i zanimljiv obicaje, spada kaserovanje posuda i pribora
za jelo. Propisi nalazu da se za Pesah ne sme ni kuvati u sudovima ni
jesti iz sudova koji sluze za svakodnevnu upotrebu. Mnogi su imali posebne
komplete sudova samo za praznik, a oni koji nisu, pribegavali su
kaserovanju. Pod tim se podrazumevalo da se metalno posude prokuvava u
vreloj vodi ili zari na plamenu, a stakleno se potapa vise dana u hladnu
vodu. Ceo proces obavlja se zato da bi se sa sudova uklonili i najmanji
tragovi hameca. Nekada se obicaj kaserovanja izvodio javno, u dvoristu
hrama ili u dvoristu jevrejske skole. Tu su se donosili sudovi i potapali
u veliki kazan sa vrelom vodom. U Jevrejskoj mahali u Beogradu taj se
obicaj nekada nazivao 'skaldar el kovri' (prati u kipucoj vodi).
U dvoristu sarajevskog hrama zvanog "Kal Grandi" nekada se lozila velika
vatra i domacice su donosile svoje sudove pa ih je samas velikim drvenim
masama okretao u kazanu. Nakon toga su sudovi ispirani kljucalom vodom. U
kazane su, radi sto boljeg efekta pranja, ubacivani otopljeno olovo, ziva
soda, usijano kamenje ili pepeo. I Askenazi u nasoj zemlji imali su isti
obicaj i nazivali su ga kasern, a u kazane su ubacivali usijane cigle.
Obicaj javnog kaserovanja sudova postepeno se napustao i, u periodu izmedu
dva rata, vecina domacica je sama izvrsavala ovu obavezu u svojim kucama,
prokuvavajuci sudove u vreloj vodi. U Bihacu, na primer, to se zvalo
'skaldar los tepsinas'. U ponekim poboznim porodicama nije bio redak
slucaj da se i sporet na kome se kuva svakodnevno kaseruje pre Pesaha.
Domacice su ga prvo trljale luzinom, a kad se ocistio, morao se potpaliti,
i tek kad izade prvi dim, sporet se smatrao za kaser.

U Zepcu je bio slucaj da se svaka posuda veze kanapom pre potapanja u
kazan sa vrelom vodom. Svaki sud se tri puta umakao u vodu, nakon cega se
smatralo da je cist.

Nekoliko nedelja pre nastupa Pesaha u jevrejskim skolama, ali i kod
kuce, deca su ucila da citaju Hagadu, posebno deo poznat pod imenom 'Ma
nistana', jer je bio obicaj da u toku seder vecere deca citaju taj pasus
ili ga izgovaraju naizust.

I konacno, kada su sve pripreme obavljene, proslava praznika pocinjala je
u sumrak 15. nisana, svecanom porodicnom vecerom. Svi su se, okupani
i u novim odelima, okupljali oko za tu priliku specijalno postavljenog
stola. Jedna od bitnih karakteristika praznika jeste upravo okupljanje
porodice. Osecaj zajednistva i pripadnosti porodici narocito se negovao i
isticao za vreme Pesaha.

Na stolu se obavezno morala nalaziti Pashalna Hagada, seder cinija sa
simbolima praznika i vino kaser sel Pesah. Propis nalaze da u toku vecere
svi treba da ispiju po cetiri case vina. U boljestojecim porodicama ispred
svakog ukucanina stajala je po jedna Hagada, kako bi svi mogli da prate
tok citanja. Tamo gde to nije bio slucaj, morala je postojati jedna iz
koje je citao domacin. Na seder ciniji, koja je mogla imati razne oblike -
od specijalnog porcelanskog tanjira sa posebno obelezenim udubljenjem za
svaku namirnicu, do metalnog posluzavnika - nalazili su se: tri komada
macota pokrivena belim salvetom, peceno krilo od pileta, jaje kuvano u
luku, zatim tzv. haroset (aromaticna mesavina seckanih jabuka, oraha,
suvog grozda, vina i zacina), komadic celera, rena ili list zelene salate,
posudica sa slanom vodom ili sircetom. Svaki od ovih elemenata ima svoju
precizno odredenu simbolicnu ulogu u toku vecere.

Sederom rukovodi domacin. On prvo procita uobicajeni blagoslov 'kidus',
kojim zapocinje svaka svecana vecera. Nakon toga svi ispijaju prvu od
cetiri propisane case vina. Domacin potom pere ruke nad za to posebno
pripremljenim lavorom, i to je tzv. 'urhac' (i operi). Zatim svako dobije
po komadic persuna  umocenog u slanu vodu  ili sirce, sto ce pojesti uz
odgovarajuci blagoslov.
Domacin uzima srednji od tri komada macota sa seder cinije i lomi ga na
dva dela, i to se zove 'jahac'. Jednu polovinu vraca pod salvet na ciniji,
a drugu zvanu 'afikoman' ostavlja sa strane da mu posluzi u zavrsnici
vecere (postoji obicaj da se afikoman sakrije i deca ga, da bi im duga
vecera bila zanimljivija, posle moraju naci). 'Magid' podrazumeva pocetak
citanja Hagade i njenog tumacenja svim prisutnima. Nije bilo retko da se
Hagada citala pasus po pasus, uporedo na vise jezika. Domacin bi
zapocinjao na hebrejskom, a pratio ga je neko na ladinu, nemackom,
madarskom, jidisu ili srpskohrvatskom, sto je zavisilo od govornog jezika
porodice. Seder cinija se podizala uvis i istovremeno izgovarao pocetni
pasus Hagade poznat kao "Ha lahma ania" (ovo je hleb bede). U mnogim je
porodicama bio obicaj da se tada otvaraju vrata kuce i u toku sedera drze
otvorena, jer se smatralo da je to vece kada svaki namernik  moze da se
pridruzi proslavi. "Ma nistana" (po cemu se razlikuje ova noc) je
zajednicki naziv za cetiri pitanja koja obicno najmladi ucesnik sedera
postavlja, a cija je sustina u tome da se objasni zasto se samo te veceri
jedu pomenute simbolicne namirnice i koja je svrha tih obreda. Domacin
daje na njih odgovor, citanjem (i pevanjem) odgovarajucih pasusa Hagade.

Cita se prica o cetiri ucenjaka-rabina, parabola o cetiri sina i prica o
rodenju Mojsija i Izlsaku iz Egipta. Ovaj se deo zavrsava nabrajanjem
deset napsti koje je Bog poslao na Egipcane, pa se tom prilikom obicno
zamace prst u casu sa vinom i otresaju kapljice, u smislu "daleko od nas
bilo". Negde je obicaj da se pri pomeni svake napasti sipa malo vina u
lavor, a istovremeno se u isti lavor sipa i malo vode.

Nakon toga svi ispijaju po drugu casu vina. Pre nego sto ce se posluziti
praznicka vecera, treba obaviti jos nekoliko obrednih radnji.

Najpre ce domacin oprati ruke uz odgovarajuci blagoslov, a to ce isto
uraditi i svi muskarci za stolom, i to je tzv. 'rahca' (pranje). Zatim ce
izgovoriti dva blagoslova nad macotom, jedan zvani moci i drugi maca. Moci
i maca su nazivi za komade macota sa seder cinije, gornji i srednji.
Domacin ce odlomiti po komadic oba, podeliti ih svima, i to ce se pojesti
uz izgovaranje blagoslova.

Maror je naziv za komadic gorke trave, celera ili rena, koji se zamoci u
slatki haroset i pojede. Zatim se pojede i 'Hilelov sendvic' (dva komadica
macesa izmedu kojih je ren ili list salate). Pre vecere svako ce pojesti
i po komadic tvrdo kuvanog jajeta zamocenog u sirce ili slanu vodu.

Praznicke vecere su obicno veoma bogate u pogledu izbora jela i
poslastica. Na osnovu ankete o praznickim obicajima, sprovedene u
Jevrejskom muzeju, doslo se do zakljucka da se u sefardskim kucama
najcesce na stolu nasla 'kaldu di gajina kun albondikas' (kokosija supa sa
maces knedlama), 'sungatu', 'mina di karni kun fozas di macot', 'mina di
spinaka kun fozas di macot' ( sve razliciti nazivi za pite od macota
punjene mesom, prazilukom ili spanacem), 'inhaminadus' (jaja kuvana u
luku). Od slatkisa, najpopularnije su tzv. 'fritulas', 'frutulikas' ili
'frutada' (macot pomesan sa jajima, przen na ulju i posut serbetom).

U askenaskim porodicama obicno se jela pileca supa sa macot knedlama ili
"borsc" (supa od kupusa i cvekle). Zatim hremzlah, solet jaja (jaja kuvana
u luku). Pecenje jagnjece, guscije ili pilece. Od poslastica: kugl (puding
od macota), maces torta (torta od macesa), maces in slafrok (maces u
slafroku) itd.

Po zavrsetku vecere nastupao bi za decu najzanimljiviji deo proslave tzv.
cafun, a sastojao se u trazenju i otkupljivanju 'afikomana'. Afikoman je
parce srednjeg komadica macesa koji je domacin odlomio jos na pocetku
vecere i dao ga nekom od dece da ga, zavezanog u salvetu, drzi preko
ramena. Ime je dobio od grcke reci 'afikomion', sto znaci gozba. U vezi sa
afikomanom vremenom su se razvili razni obicaji. Negde sa sa afikomanom
prebacenim preko ramena islo po kuci, simbolicno pokazujuci da su tako
nasi preci izasli iz Egipta. Negde su, pak, deca krala afikoman i
sakrivala ga, a domacin je morao da obeca nagradu kako bi ga dobio natrag.
Svi ovi obicaji vezani za afikoman objasnjavaju se potrebom da se deca
odrze budna tokom vecere. U literaturi o Pesahu, uglavnom preovladuje
misljenje prema kome se sakrivanje i otkupljivanje afikomana smatra
askenaskim obicajem, a drzanje afikomana preko ramena sefardskim.

Nakon sto je domcin dao obecanu nagradu, afikoman se vracao na sto, pa je
svako dobio po komadic i pojeo uz blagoslov kojim se zahvaljuje za bogatu
veceru. Afikoman je poslednji komad hrane koji se te veceri pojede, pa se
vece nastavlja citanjem Hagade, pevanjem psalama i ispijanjem trece i
cetvrte case vina. Pre nego sto se ispije poslednja casa, docekuje se
prorok Elijahu. Predanje kaze da je on izaslanik Mesije i da u toku sedera
obilazi jevrejske domove i blagosilja ukucane. Zato ko nije do tada drzao
vrata otvorenim, sada ih otvara: da prorok moze da ude i ispije vino koje
mu se u specijalnoj casi stavlja na sto. Negde je obicaj da se na stolu
tokom cele vecere drzi jedan pribor za jelo vise, namenjen proroku. Nakon
ispijanja poslednje case svi jedni drugima pozele: "Lesana habaa
bijerusalajim" (Iduce godine u Jerusalimu). Ovim je protokolni i obavezni
deo vecere zavrsen i pocinje tzv. nirca (zavrsnica u kojoj se pevaju razne
pesme, ne samo one koje su navedene u Hagadi, vec i druge, napr. romanse i
sl., sto je zavisilo od sredine i same porodice). U Hagadi je navedeno
nekoliko pesama koje se obavezno pevaju na kraju sedera, kao sto su
"Dajejnu" (Bilo bi nam dovoljno), zatim "Kilao noe" (Njemu pripada hvala i
cast) i najpopularnija tzv. "Had Gadja" (jedno jare za dve pare). Kod
Sefarda se ova poslednja pevala na ladinu: "il kuvritiku ke mi merko mi
padre
" (kupio mi otac jare), a kod Askenaza na nemackom: "Ein Laemmchen,
ein Laemmchen es kaufte sich's mein Vater".

Popularna pesma medu Sefardima bila je i: "uno eze el kriador" (jedan je
Bog), a ista se kod Askenaza pevala na hebrejskom kao "Ehad mi jodea" itd.
(jedan, ko zna...).

U ortodoksnim porodicama u Subotici, vece se zavrsavalo pesmom "Sir
Hasirim" (Pesma nad Pesmama).

U nasoj zemlji izdate su samo tri Hagade. Najstarija iz 1860. godine,
stampana je u Knjazevskoj stampariji kneza Milosa i poznata je kao Seder
Agada izdavac je Mose D. Alkalaj. Zatim Hagada Krizevackog rabina dr. M.
Engela, sa srpskohrvatskim prevodom, stampana 1906. godine u Budimpesti, u
Stampariji Samuela Markusa, i Agada de Pesah sa prevodom na ladino,
stampana u Sarajevu 1931. godine u Stampariji Menahema Papa u izdanju
knjizara Simona Katana.

Kao sto je to bio obicaj, u zemljama dijaspore, tako se i u nasoj zemlji
seder odrzavao dva puta, prve i druge veceri praznika. Prva i poslednja
dva dana smatrana su punim praznikom, kada se za razliku od ostalih dana
nije radilo. Prva dva zvala su se na ladinu primeros, a poslednja dva
ultimos.

Jedna od karakteristika drugog sedera jeste pocetak odbrojavanja 'omera'.
Na kraju Hagade postoji za to poseban odeljak koji se cita samo te veceri
i kojim se objavljuje da je 'danas prvi dan omera', pa ce se nastaviti i
nakon zavrsetka praznika, svako vece kod kuce ili u hramu, sledecih 49
dana do nastupa narednog praznika, Savuota.

Zanimljivi su i obicaji kojima se u religioznim porodicama obelezavao
zavrsetak praznika, tj. prestanak zabrane za upotrebu hameca. Obicaj se
kod Sefarda nazivao 'kumer hamec' (jesti hamec) i negde je upraznjavano
da domacin, vracajuci se sa vecernje molitve poslednjeg dana praznika,
ponese kuci travu koju posipa po glavama ukucana, ili se cak podovi u kuci
zasipaju travom - sve u nameri da se kuca ponovo oznaci kao necista.
Ponegde se te veceri jela i halva i somun, sto je bio hamec obrok posle 8
dana.

Pesah Seni, Pesah Katan ili Pesah di lus tinjozos su nazivi za 14. dan
meseca ijara (april) kada su svi koji iz bilo kojih razloga (bolesti,
putovanja itd.) nisu mogli da prisustvuju seder veceri 14. i 15. nisana,
simbolicno proslavljali naknadno praznik i obicno jeli komadic mesa
velicine masline.


(Milica Mihailovic, Praznicni obicaji jugoslovenskih Jevreja, kat.
izlozbe, JIM, Beograd, 1986, str. 71-80)