JAMIM NORAIM

 

"Na sreću, na pragu je Roš Ašana, naša Nova godina. Na taj dan Jevreji slave dvostruk rođendan: rođenje sveta i rođenje čoveka. (…)

Na taj dan Jevreji imaju obaveznu audiciju kod svoga Boga. A pred Njim je il Livro de las Membrasiones. To ti je kao neki veliki zapisnik. Pa dok je otvoriš, ona se sama čita. U njoj je potpis svakoga grešnika, i to svojeručni. A On nas proziva. Pa kao što ono pastir po povratku s paše, propuštajući svako grlo ispod palice, prebrojava svoje blago, tako On i nas prebrojava i pri tom nadzire dušu svakog stvora i beleži svaku sitnicu da nam na Sudnji dan presudi.

To na onaj veliki Sudnji dan. A ovo o Novoj godini, to ti je kao neko ročište, na kome ljudi imaju pravo i da se potuže ako bi nešto moglo da bude bolje. Pa kad se već toliko hiljada godina ponavlja, pomislilo bi se da već nema šta novo da se kaže Gospodu i da već ne mogu da se izmisle nova stradanja za čoveka i za izabrani narod.

Međutim, ta prozivka ima i drugo značenje.

Jer, pored one jedne knjige, na Prestolu su podastrte i druge, važne i prevažne knjige. To su Knjige živih - Los livros de Vidas. A o Novoj godini ti je najveća briga da budeš zapisan u tu knjigu.

-Il Dio ke ti eskrive in Livros de Vidas!(Neka te Bog upiše u Knjigu živih!)- tako

se o Novoj godini kaže. Tim rečima blagosiljaju roditelji decu, tako i i deca roditelje. Tako prijatelj prijatelja, tako haham - pastvu.

E, zbog tog upisivanja svi Jevreji gledaju da toga dana po svaku cenu budu u hramu i nema toga što će ih u tome sprečiti.

A izgledi su ovakvi: ako ti je Svemoćni u najvišoj milosti našao neko mestašce u toj Knjizi, onda si na konju. Ali ako nije, onda, predanje veli: en la tešuva (kajanjem), en la tefila (molitvom), i en la cedaka (dobrim delima) stvar još nekako može da se udesi.

Pa kad je višečasovna služba uzdigla duh do zanesenosti, haham će pred otvorenim dverima zaduvati u šofar (sveti rog), spremljen samo za tu priliku:

Ta-a-ta, ta-a-ta

Tra-a, ta-ta

tra-tra-tra-tra

tra-a-ta, tra-a-ta…

Ječi rog…Baš tako. I baš kao da izgovara te slogove, reči, šta li!…Pa zar je to čudesno oruđe, svilenom maramom umotano, samo - rog?! Rog i ništa drugo?!

Haham, i samo on, prinosi ga ustima, i to tek pošto je izrekao blagoslov i molitvu! A za to vreme vernici, duboko se poklonivši i ne dižući pogled (jer bi to bio veliki greh), sa strepnjom u duši, skrušeni u molitvi, prate čudesni jek, slog po slog, kao da im se svaki iz dna duše otkida, kao da im od svakog zavisi komadić života.

Ječi sveti rog. Jezivo, žalosno, molećivo. Bogoradi, vapije, zapeva. U drevnim vremenima jek toga roga je, uz pokliče krvavih ratnika, u ljutim okršajima bodrio duh za krajnji napor.

Danas on treba da budi savest grešnika.

Smerno i bogobojažljivo prate vernici to zavijanje koje ispunjava dušu jezom. I svi osećaju svoju sigurnost, bezvrednost svega, oko čega se vodi ta nepoštedna životna borba, i blaženi su što poseduju to bezmerno bogatstvo, taj jedinstveni čarobni šofar, kojim oni mogu neposredno da opšte sa Svevišnjim. Da Ga prizivaju i da Mu se mole. I to pravo u - uho! ( … )

- Ajom arat olam…"Danas je dan kad se rađa svet …Danas će Bog izvesti pred

Svoj Sud sva stvorenja ovoga sveta, bez obzira jesu li slobodna, ili su robovi…"

( odlomak iz priče Jedno veliko ročište Žaka Konfina iz knjige Jesi li Ti razapeo Hrista? Str.206-208,210; Beograd 1968. )

Jamim noraim u doslovnom prevodu znači Strašni dani mada to najčešće prevodimo kao Veliki praznici što se isključivo odnosi na Roš Ašana i Jom Kipur.

Odakle taj pomalo zastrašujući naziv?

Jedan od naziva za Roš Ašana je i Jom adin ili Dan suda i baš kao što Žak Konfino reče to je jedno veliko ročište kod Boga. Na taj dan se na visinama otvaraju Knjige živih, a zatvaraju se deset dana kasnije na završnoj molitvi Jom Kipura tzv. neila kada se donosi odluka o tome ko će živeti a ko umreti.

Svaka razumna osoba koja ima zakazano ročište kod kralja od krvi i mesa sigurno će provesti besane dane i noći pripremajući svoj slučaj. Potražiće savet od svakog za koga zna da može da mu pomogne da što bolje pripremi svoju odbranu. Zar se neće isto tako ponašati kada zna da ima "obaveznu audiciju kod Boga" kod Kralja svih kraljeva, Svetog neka je blagosloveno Ime Njegovo? Kako se približava Roš Ašana, Dan suda, tako raste i strepnja od tog dana ukoliko se bude sedelo skrštenih ruku.

Stoga je važno započeti s pripremama za Roš Ašana najmanje trideset dana ranije, tokom meseca elula, kako bi se čovek na vreme trgnuo iz učmalosti.

U sefardskim opštinama se tokom meseca elula čitaju selihot, molitve pokajnice i duva se u šofar. Ove molitve počinju pre zore, i bio je običaj da šamaš, poslužitelj u sinagogi, ide od kuće do kuće i budi ljude da idu na selihot. U aškenaskim opšinama selihot se mole od poslednje nedelje pred Roš Ašana. Ako praznik pada u ponedeljak ili utorak onda se počinje nedelju dana ranije. Ove molitve se čitaju sve do Jom Kipura.

"Sine čovečiji, zašto spavaš? Ustani i zavapi k Bogu molitvama pokajničkim! Izlij ispovest svoju i izmoli oproštenje od GOSPODA NAD GOSPODIMA! Umij se i očisti sebe od bezakonja svojih! I ne kasni da ti se tvoji dani ne navrše! I pohitaj hitro ka spasenju Onome Koji stoluje na visinama! Od prestupa i bezakonja ukloni se, i drhti pred danom strašnog suda! O Gospode! Obrati se onima koji poznaju Sveto Ime Tvoje, i budi milostiv Izraelu vernom slugi Tvom. Tebi Gospode pravda, a nama sram lica našega." ( početak jutarnjih selihot )

 

Mesec elul je vreme milosti kada Tvorac gleda da oprosti jevrejskom narodu, jer se tog meseca Moše rabenu, Mojsije naš učitelj, uspeo na goru Sinaj kako bi po drugi put primio tablice sa Božjim zapovestima. Midraš nam kaže:

"Uči se: Na Roš hodeš elul Sveti neka je blagosloven reče Mošeu:"i uspni se k Meni na goru (Devarim, Pon. zakon 10:1)."

Ovo je bilo vreme kada se Moše popeo na goru da primi druge tablice sa zapovestima. Duvalo se u šofar kako bi ljudi u taboru ispod gore Sinaj znali da se

Moše popeo na goru i da se slučajno ne bi ponovo klanjali idolima.

I Sveti neka je blagosloven je bio uzvišen zvukom tog šofara, kao što je rečeno: ‘Uzvisi se visoko Bog uz kliktanje, Gospod uz zvuke šofara’ (Teilim, Ps.47:6 ).

Stoga su mudraci naložili da se svake godine tokom čitavog meseca elula duva u šofar. Ovo je upozorenje ljudima da se pokaju, kao što je rečeno:’Hoće li šofar trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen?’ ( Amos 3:6 )"

 

ROŠ AŠANA

Roš Ašana u doslovnom prevodu znači glava godine, a prevodi se kao Nova godina. Slavi se u mesecu tišri koji je sedmi mesec jevrejskog kalendara. Prvi mesec jevrejskog kalendara je mesec nisan kada slavimo praznik Pesah. Kako onda da Novu godinu slavimo u sedmom mesecu a ne u prvom mesecu za koji je rečeno: "Ovaj mesec da vam je početak mesecima, da vam je prvi mesec u godini,"([emot, Izlazak 12:2) ?

Rabin Arije Kaplan ovo objašnjava na sledeći način.

"U Talmudu se postavlja pitanje da li je svet stvoren u mesecu tišri ili u mesecu nisan. Talmud iznosi da nas u pogledu zakonskih pitanja obavezuje mišljenje da je svet stvoren u nisanu. Ovo ima praktične posledice kao što je činjenica da se Birkat a-hama (blagoslov za sunčevu svetlost - kada se sunce nađe u istom položaju kao u vreme stvaranja četvrtog dana, što se događa jednom u 28 godina ) kaže u nisanu a ne u tišriju. Pri tom u Talmudu izričito piše da na Roš Ašana kažemo:’Ovaj je dan početak Tvojih dela’ zato što sledimo mišljenje da je svet stvoren u tišriju.

Teškoću beleže Tosafot, koji u ime Rabenu Tama tvrde da je svet u duhu stvoren u tišriju, a činom u nisanu.(…) Izgleda, dakle, da se sedam dana stvaranja opisanih u Tori zapravo zbilo u duhu a ne u činu. Naravno, Božije misli nisu poput naših, stoga se može reći da se pod stvaranjem u misli podrazumeva stvaranje duhovne potke fizičkog sveta. Ovakav pristup ćemo naći u brojnim hasidskim izvorima.

Sledstveno, moguće je da se sedam dana stvaranja odigralo pre više od petnaest milijardi godina, pre Velikog praska. Bilo je to stvaranje duhovnih temelja sveta koje se u Talmudu spominje kao ‘stvaranje u misli’. Svet se potom razvijao prema Božijoj promisli, shodno duhovnoj podlozi koju je On sazdao. Konačno, pre manje od šest hiljada godina Bog je stvorio Adama, prvo biće nove vrste. Premda je moguće da su ljudska bića postojala i pre Adama, on je prvi dostigao naročitu duhovnu osetljivost i bio sposoban da ostvari živ odnos sa Bogom." (Iz knjige Besmrtnost, vaskrsnuće i starost vaseljene: kabalističko stanovište, poglavlje Starost sveta, prevela Karolina Ajgenmaht, Mezuza br. 3, časopis PISMO br. 55 jesen 1998.)

Da se za trenutak zadržimo na ovoj temi starosti vaseljene i pitanju otkud 5759-ta godina. Evo šta o tome rabin Kaplan dalje piše:

"Prema delu Sefer a-Temuna, pre stvaranja Adama postojali su drugi svetovi. Bili su to svetovi prethodnih subotnjih ciklusa. U tumačenju stiha: ‘i bi veče i bi jutro, dan jedan’ (Postanje 1:5), Midraš Raba navodi da ‘ovo nas uči da su drugi redovi vremena postojali pre ovog’.

Drugo dobro poznato midraško učenje po svoj prilici podržava koncept subotnjih ciklusa. Midraš navodi da je ‘Bog stvorio svetove i uništio ih’. ( …)

Jedan odeljak iz Talmuda izgleda podupire stav o subotnjim ciklusima. Prema Talmudu, kao i prema nekim midrašima, Adamu su prethodile 974 generacije. Ovaj broj izvučen je iz stiha:’Pamti uvek zavet svoj, reč koju je dao hiljaditom pokoljenju’(Ps. 105:8). Iz toga bi sledilo da je bilo predodređeno da Tora bude data nakon hiljadu generacija. Kako je Mojsije bio dvadeset šesta generacija posle Adama, Adamu su morale da prethode 974 generacije. Maarehet Elokut jasno objašnjava da su ove generacije postojale u subotnjim ciklusima pre stvaranja Adama. (…)

Sefer a-Temuna - tako bar sledi iz nekih klasičnih tumačenja - utvrđuje da starost sveta iznosi 42000 godina. To znači da je svet u času stvaranja Adama bio star četrdeset dve hiljade godina. Rabi Isak iz Aka (1250-1350) dao je izvanredno značajno objašnjenje ovog učenja. (…)

Pre nekoliko godina, u okviru jednog istaživačkog projekta, došao sam do fotokopije jednog značajnog dela Rabi Isaka, Ocar a-Hajim. U njemu sam otkrio potpuno novo tumačenje koncepta subotnjih ciklusa.

Rabi Isak iz Aka piše da se hronologija subotnjih ciklusa, stoga što su postojali pre Adama, mora meriti ne ljudskim godinama, nego božanskim godinama. Tako Sefer a-Temuna kada navodi da je svet star četrdeset dve hiljade godina, govori o božanskim godinama. Ono što iz ovog stava proističe je iznenađujuće jer je, prema brojnim midraškim izvorima, božanski dan dug je hiljadu zemaljskih godina, a božanska godina, koja ima 365,5 dana, traje 365 250 godina.

Dakle, svet bi, prema Isaku iz Aka, trebalo da bude star 42 000 x 365 250 godina.To nas dovodi do izvanredno važnog broja od 15 340 500 000 godina. Moderna nauka je izračunavanjima temeljenim na širenju kosmosa i drugim kosmološkim posmatranjima, utvrdila da se Veliki prasak dogodio pre približno 15 milijardi godina. Ovde jasno vidimo da se isti broj nalazi u Tora izvoru pisanom pre više od sedam stotina godina!

Siguran sam da će ovaj podatak mnogi smatrati krajnje kontroverznim. Međutim, važno je znati da to mišljenje postoji u našoj klasičnoj literaturi, kao i to da je jedan od najznačajnijih kabalista od pre sedam vekova izračunavajući starost sveta došao do istog zaključka do kojeg i moderna nauka. (…)

Kao što ova diskusija pokazuje, klasični izvori Tore ne samo da govore o tome da je svet star milijarde godina, nego u tom pogledu pružaju upravo onu brojku do koje je došla moderna nauka. Postoje dva opisa Stvaranja, pri čemu se prvi odnosi na duhovni temelj sveta, koji je dovršen u sedam dana. Ovo se odigralo pre petnaest milijardi godina, pre Velikog praska. Drugi opis govori o stvaranju Adama, činu starom manje od šest hiljada godina." ( isto )

ROŠ AŠANA - JOM ADIN, DAN SUDA

Temelji Tore i naše vere počivaju na zamisli o potpunom i sveobuhvatnom Božanskom Proviđenju, na veri da Tvorac nadgleda i vodi svet, kako na opštem tako i na pojedinačnom nivou, odnoseći se prema svakoj osobi u skladu sa njenim delima. Prorok Jeremija kaže:"Veliki u namerama i silni u delima, jer su oči Tvoje otvorene na sve puteve ljudske da daš svakome prema putevima njegovim i prema plodu dela njegovih." (Jirmijau, Jeremija 32:19) Naši mudraci su takođe rekli: " Sve je poznato pred Bogom, ali je odluka prepuštena čoveku. Svet biva dobrotom suđen. Sve je prema snazi dela." (Pirke avot, Izreke otaca 3:19)

Roš Ašana je vreme kada se sva čovečija dela stavljaju na tas pravde i nijedno neće biti zaboravljeno pred sudom prestola Božijeg. Kako bi ljudi ovo dobro razumeli naši mudraci se na slikovit način izražavaju kada govore da se sva dela zapisuju u Knjigu Sećanja kako bi naglasili činjenicu da Tvorac sve pamti. Talmud nam kaže:

"Rabi Kruspedaj reče u ime Rabi Johanana:’ Tri knjige se otvaraju na Roš Ašana.Jedna za potpune grešnike, jedna za potpune pravednike i jedna za one koji su između. Knjiga potpunih pravednika se odmah ispisuje na život i potom se zapečaćuje. Knjiga potpunih grešnika se odmah ispisuje na smrt i potom se zapečaćuje. Knjiga onih koji su između ostaje otvorena od Roš Ašana do Jom Kipura. Ukoliko to zasluže biće upisani na život, a ako ne zasluže biće upisani na smrt.’

Rabi Avin reče:’ Odakle je ovo izvučeno? Iz:’ Neka se izbrišu iz knjige života, i s pravednicima neka ne budu zapisani.’ (Teilim, Ps.69:29)

‘Neka se izbrišu iz knjige’ odnosi se na potpune grešnike.

‘Života’ odnosi se na potpune pravednike.

‘I s pravednicima neka ne budu zapisani’ odnosi se na obične ljude." (Talmud Bavli, Roš Ašana, 16b)

Mnogi komentatori su ukazivali na zbunjujuću prirodu ovog talmudskog odeljka. Svedoci smo da pravednici stradaju uprkos svojoj pravednosti, dok grešnici žive uprkos svojim bezbrojnim gresima. I kralj Davida je ovo mučilo - " Umalo ne posrnuše stopala moja, jer se rasrdih na bezumnike videći kako bezbožnici dobro žive." (Teilim, Ps.73:1-2) Ovo mu nije dalo mira sve dok nije zaključio:"Dok najposle uđoh u Svetinju Božiju, i doznah njihov kraj."(Teilim, Ps.73:17) Njegove reči možemo protumačiti ili kao "krajnju sudbinu" grešnika odmah nakon njihove smrti ili kao njihovu "krajnju sudbinu" u svetu koji dolazi. Prorok Jirmijau takođe izražava sličnu zbunjenost kada pita:"Zašto je put bezbožnički srećan? Zašto žive u miru svi koji čine neveru?" (Jirmijau, Jeremija 12:1)  čini se kao da je njihova zbunjenost usredsređena više na uspeh grešnika nego na stradanje pravednih. To je stoga što na svetu nema pravednog čoveka koji čini samo dobro i nikada ne greši. Zato, neko ko nam se čini pravednom osobom može zapravo biti kriv zbog tajnih grehova. Međutim, izvor zabune su oni koji otvoreno čine greh a uživaju nepomućeni mir.

Naši mudraci ukazuju na stih - " jer su svi putevi Njegovi pravda, Bog je veran, bez nepravde, pravedan je i istinit." (Devarim, Pon.zakon 32:4) Bog nema predrasuda niti je pristrasan. Moguće je da neko ko je ogrezao u grehu bez obzira na to učinio i neka dobra dela. Stoga ga Tvorac nagrađuje u ovom svetu kako više ne bi polagao pravo na nagradu u svetu koji dolazi. Isto tako je moguće da pravedna osoba može da bude odgovorna za neki počinjeni greh. Stoga će ga On kazniti u ovom svetu kako bi u svetu koji dolazi uživao nepomućenu radost u nagradama za svoju pravednost. Shodno ovome kada vidimo da pravedna osoba umre preranom smrću, ili da grešnik dugo živi, to je zato što se sud koji se donosi na Roš Ašana ne odnosi na sudbinu duše nego samo na sudbinu tela. Rabi Johanan je rekao da samo oni koji su potpuno pravedni, potpuno oslobođeni od krivice, se odmah upisuju za život u ovom svetu, a samo oni koji su u potpunosti grešni, bez ikakvih zasluga, se odmah upisuju na smrt. Sud o sudbini duše se donosi tek nakon smrti.

Postoji i drugo objašnjenje za stradanje pravednih. Ono polazi od toga da je Tvorac zagarantovao blagostanje, mir i dug život u ovom svetu pravednima, a grešnima oduzeo pravo na sve to kažnjavajući ih odmah za njihov greh, čin davanja Tore bi izgubio svoju svrhu. Tada bi svi ljudi odlučili da budu pravedni. Međutim, njihovo opredeljenje bi bilo isključivo iz razloga koristi. Oni to ne bi radili iz ljubavi prema Tvorcu, niti zbog dubokog smisla samog čina, niti da bi dosegli zasluge i nagrade o kojima se govori u Tori. Opredeljenje bi bilo samo zato kako bi izvukli materijalnu korist i sprečili trenutnu kaznu. Stoga je Tvorac uredio ovaj svet tako da nagrada i kazna nisu uvek u izravnom odnosu prema pravednosti i grehu. Samo tako će ljudi biti u stanju da Ga služe u svrhu ispunjavanja Njegove Volje i kako bi dosegli duhovne nagrade. Njihova pravednost tako neće biti plod sebičnih težnji. Kao što su mudraci i rekli:"Ne budite poput robova što služe gospodara da prime platu, nego budite poput robova što služe gospodara a da ne žele da prime platu."(Pirke avot, Izreke otaca 3:1)

Ako bi svi pravednici iskusili samo dobro a grešnici samo bedu prirodni sklad bi bio poremećen. Npr. grešnik bi obrađivao plodnu zemlju, a ona ne bi rađala plodove, čak i ako je njegovo polje pored polja pravednika koje donosi plodove. Moglo bi da se desi da kiša pada samo na polje koje pripada pravedniku ali ne i na susedno polje koje pripada grešniku. Takođe, grešnik bi mogao da se oženi i da nema dece. Ovakvi događaji su u suprotnosti sa prirodnim sledom koji je Tvorac ustanovio.

Stoga se ne smemo usredsređivati na materijalne koristi koje nam ovaj svet pruža. Takve nagrade su ništa u poređenju sa blagoslovom mira sveta koji dolazi. čak i ako pravednik strada u ovom svetu sigurno neće propasti u svetu koji dolazi. I čak kada je grešnik uspešan u ovom svetu sigurno će doživeti propast u svetu koji dolazi. Moramo imati na umu da su sve nagrade ograničene i prolazne osim mira i sigurnosti večnog sveta koji dolazi, kao što to prorok Ješajau kaže:"niti oko vide Boga osim tebe da bi tako učinio onima koji Ga čekaju."(Ješajau, Jeremija 64:4) (Rabenu Isak Abohav, Menorat amaor )

ROŠ AŠANA - JOM TERUA ILI ZIHRON TERUA

"Prvi dan sedmoga meseca neka vam je odmor, spomen trubni (zihron terua), sabor sveti." (Vajikra, Knjiga levitska 23:24)

"A sedmoga meseca prvog dana da vam bude sabor sveti, posla nikakvog ne radite, to da vam je trubni dan (jom terua)."(Bamidbar, Brojevi 29:1)

Na Roš Ašana treba da ispunimo zapovest duvanja u šofar. [ta predstavlja ova zapovest i sam šofar ?

Rabenu Isak Abohav u svom delu Menorat amaor daje sledeća objašnjenja:

1. Zvuk šofara pobuđuje osećanje straha u nama. To je instinktivno reagovanje na taj zvuk. Tako ćemo se mi osećati kada se budemo našli pred Tvorcem, kao što je rečeno:"Hoće li šofar trubiti po gradu, a narod da ne dotrči uplašen?"(Amos 3:6) čuvši zvuk šofara, ljudi će pitati jedan drugog:"[ta ovo treba da znači?" RAMBAM piše:"Iako je duvanje u šofar jedna od biblijskih zapovesti koje ne nemaju racionalno objašnjenje, aluzija je ipak data. Kao da (zvuk šofara) kaže: ‘Probudite te se iz sna vi koji spavate. Trgnite se vi koji ste zadremali. Razmislite o svojim delima, pokajte se i setite se svog Stvoritelja. Ne budite poput onih koji su zaboravili na istinu, uzaludno trošeći vreme i tokom čitave godine razbacujući svoju energiju na gluposti i ispraznosti koje niti pomažu niti spašavaju. Pogledajte u svoje duše. Popravite svoje puteve i svoja dela. I ne hodite više putevima koji nikuda ne vode, misli koje nisu dobre više ne promišljajte." (Propisi o pokajanju 3:4) (Pogledaj Isaija 55:7)

2. Na ovaj dan (Roš Ašana), stvoren je čovek, što je bila kruna svekolikog stvaranja. Stoga Roš Ašana označava dan kada je Sveti, neka je blagoslovljeno ime njegovo, uspostavio svoje kraljevstvo nad svim stvorenjima. Poznat je običaj da se za obeležavanje godišnjice krunisanja kralja duva u fanfare i uzvikuje: "Da nam dugo poživi naš kralj".

Kralj svih kraljeva, Sveti neka je blagoslovljeno ime njegovo, čije je kraljevstvo večno, zasigurno zaslužuje sličnu počast. I tako je kralj David zapisao u svojim psalmima; "U trube i rogove zatrubite pred carem Gospodom".  (Teilim, Ps. 98:7)

3. Roš ašana je vreme za primanje onih koji se kaju. Stoga je Tora propisala da se duva u šofar kako bi se objavilo da svako ko želi da se pokaje treba to odmah da uradi. Ima li boljeg načina od ovog?

Takođe je običaj da kraljevi koji proglašavaju amnestiju kažu: "Ko god dođe u navedenom vremenskom periodu i prihvati da služi kralja, biće mu oprošteno, ko ne uradi tako sam neka snosi svoju krivicu".

 4. Duvanje u šofar nas podseća na primanje Tore na Sinaju kao što je rečeno: "I trube (šofari), sve jače trubljaše, Mojsije govoraše a Bog mu odgovaraše glasom". ([emot, Izlazak 19:19) Podsećanje na taj strašni događaj pobuđuje bogobojaznost u nama i dovodi do toga da revnosnije ispunjavamo božje zapovesti i da se pokajemo za svoje grehe.

5. Duvanje u šofar nas podseća na reči proroka koje se upoređuju sa zvukom šofara kao što je pisano: "Ako se ko, čuvši šofar, ne uzme na um i mač došavši pogubi ga, krv će njegova biti na njegovoj glavi". (Jehezkel, Jezekiel, 33:4)

6. Šofar nas podseća na razorenje Hrama koje je bilo praćeno zvukom neprijateljskih ratničkih truba. Kao što je pisano: "Jer glas trubni čuješ dušo moja, viku ubojnu". (Jirmejau, Jeremija 4:19)

7. Šofar nas podseća na žrtvovanje Isaka. Naš je praotac Isak bio voljan da da svoj život kako bi ispunio volju božju. Takođe nas podseća na našeg praoca Avrama koji je voleo Isaka ništa manje nego sebe pa je ipak bio voljan da ga žrtvuje zbog božje volje. Ali Sveti, neka je blagoslovljeno ime njegovo, se smilovao nad njima i umesto Isaka bi žrtvovan ovan. Ako krenemo Avramovim stopama, Tvorac će se smilovati nad nama i setiće se Avramove pravednosti koja će nas zaštititi, kao što je rečeno: " Sveti, neka je blagoslovljeno ime njegovo, reče: Dunite preda mnom u ovnujski rog (šofar), kako bih se setio žrtvovanja Isaka, sina Avramovog i učiniću kao da ste sebe žrtvovali". (Talmud Bavli, Roš Ašana 16a)

8. Zvuk šofara nas podseća na veliki dan suda koji dolazi nakon smrti, i stoga budi strah u nama. Zapisano je: "Blizu je veliki dan Gospodnji, blizu je i ide vrlo brzo; glas će biti dana Gospodnjeg, gorko će tada vikati junak. Taj je dan, kada će biti gnev, dan kada će biti tuga i muka, dan, kada će biti pustošenje i zatiranje, dan kada će biti mrak i tama, dan kada će biti oblak i magla. Dan kada će biti trubljenje, poklič na tvrde gradove i na visoke uglove". (Cefanija 1:14-16) I prorok nastavlja: "Saberite se, saberite se, narode nemili". (Isto 2:1)

9. Zvuk šofara označava da će Sveti, neka je blagoslovljeno ime njegovo, sakupiti prognani Izrael kao što je obećao preko proroka Isaije "i tada će se zatrubiti u veliki šofar..." (Ješajau, Isaija 27:13)

10. Zvuk šofara nas podseća na vaskrsenje mrtvih. Prorok je opisao taj dan rekavši da će se duvati u šofar i da će se svi okupiti na taj zvuk, kao što je rečeno: "Svi koji živite na svetu i stanujete u zemlji, kad se digne zastava na gorama, gledajte, i kad zatrubi šofar slušajte". (Ješajau, Isaija 18:3)

"Koji stanujete u zemlji", odnosi se na mrtve, kao što nalazimo na drugom mestu: "Oživeće mrtvi tvoji i moje će mrtvo telo ustati. Probudite se i pevajte koji stanujete u prahu; jer je tvoja rosa rosa na travi, i zemlja će izmetnuti mrtvace". (Isto 26:19)

Napomena o autoru: "MENORAT AMAOR" je jedno od klasičnih dela jevrejske religiozne književnosti. Njegov autor, RABENU ISAK ABOHAV je živeo u [paniji, u drugoj polovini 14. veka.

 

ROŠ AŠANA - JOM AZIKARON, DAN SEĆANJA

 

"Ovaj dan je početak dela Tvojih, SEĆANJE na dan prvi…(iz molitvenika)

"Sećanje na svako stvorenje pred Tebe izlazi…(iz molitvenika)

 

Dan sećanja je dan kada se Tvorac seća svakog stvorenja i njegovih dela, puteva i misli. On sve zna i sve pamti, svaku misao, svako sećanje, svaku osobinu svakog ljudskog bića. On je svestan svakog delića sadržaja naših svesti.

Dan sećanja je takođe dan kada je čovek pozvan da se podseti na to da ne treba da ide nasumice kroz svoj život, ili kako to profesor Hešel lepo kaže:

"čovek koji teži da se usidri u konačnom smislu daleko je od toga da bude brodolomnik koji sanja o dvorcu dok drema na ivici ponora. On je osoba koja upravlja brodom koji je izgubio pravac zato što je on zaboravio svoje odredište. čovek u svojoj zebnji je glasnik koji je zaboravio poruku." (A.J.Heschel, Who Is Man? , str.118)

 

JOM KIPUR - DAN POKAJANJA

 

"Jer ovaj dan će vas iskupiti, očistiti vas od svih grehova vaših, pred Gospodom Bogom vašim bićete čisti." (Vajikra, Knjiga levitska 16:30)

"Rabi Elazar sin Azarjin izložio je:

- Pisano je:’od svih grehova vaših, pred Gospodom Bogom vašim bićete čisti’(isto)

Jom Kipur iskupljuje grehove koje čovek počini prema Sveprisutnom. Jom Kipur ne iskupljuje grehove koje čovek počini prema svom bližnjem osim ukoliko ga ne zamoli za oprost." (Talmud Bavli, Joma 85b)

"Rabi Jichak je rekao:’Onaj ko razbesni svog bližnjeg, čak i samo rečima treba da se pomiri s njim…’

Rav Hisda je rekao: ‘Treba da se pomiri s njim u prisustvu tri odvojene grupe ljudi, i svaka grupa da je sastavljena od tri čoveka…’

A ukoliko je uvređena osoba umrla?

Rav Josef je rekao:’On mora da sakupi deset ljudi i da stane pored groba osobe kojoj je za života naneo uvredu. Tada treba da kaže:’Zgrešio sam Gospodu, Bogu Izraela, i ovoj osobi koju sam povredio.’

Rav Jirmijau je imao sukob sa Rav Avom. Otišao je i seo pred Rav Avina vrata u vreme kada je poslužitelj prosipao napolje prljavu vodu. Nekoliko kapljica vode je palo na njegovu glavu.

On reče:’Učinio sam sebe poput kala. Nema potrebe da više budem ovde, jer mi je oprošteno, kao što je pisano:" I iz kala uzvisuje ništega.’(Teilim, Ps.113:7)"(Talmud Bavli, Joma 87a)

"Šta je potpuno pokajanje?

Kada se čovek nađe u istoj prilici kao i kada je počinio greh, i u mogućnosti je da ponovo počini greh, i umesto toga se suzdrži i ne počini ga samo iz razloga pokajanja, a ne iz straha ili nedostatka snage.

Na primer, osoba koja je u nedozvoljenim polnim odnosima sa ženom. Nakon nekog vremena nađu se u tajnosti, na istom mestu, i on oseća jednako nesmanjenu ljubav prema njoj i njegova fizička snaga jednako je istrajna, i uprkos svemu tome on se suzdrži i ne počini greh. On je potpuni Baal Tešuva, gospodar pokajanja. Na ovo je kralj [elomo, Solomon, ukazivao u (Koelet, Knjizi Propovednika 12:1):’Seti se Tvorca svoga u mladosti svojoj, (pre nego dođu dani zli i pristignu godine , za koje ćeš reći: nisu mi mile.)

Ukoliko se čovek pokaje tek u starosti kada više nije u stanju i snazi da čini ono što je ranije činio, bez obzira što ovo pokajanje nije na visokom nivou, on je gospodar povratka.

Čak iako je svih dana svog života bio grešnik i pokaje se u samrtnom času i umre u pokajanju, svi njegovi gresi su mu oprošteni,kao što je rečeno (Koelet, Knjiga Propovednika 12:2):’Pre nego se pomrači sunce i svetlost i zvezde i ponovo dođu oblaci iza kiše.’ - Ovo se odnosi na dan smrti. Stoga možemo da zaključimo da ako se čovek seti svog Stvoritelja i pokaje se pre smrti, biće mu oprošteno."(Rambam, Mišne Tora, Propisi o pokajanju 2:1)

 

Sedam stupnjeva pokajanja

 

"Kad god da se čovek pokaje njegovo pokajanje će biti prihvaćeno od Boga. Ako čovek napusti ovaj svet pokajavši se, on ga napušta čist. Međutim, postoje sedam različitih nivoa pokajanja.

  1. Najpoželjnije pokajanje je ono koje usledi odmah nakon počinjenog greha. Takvo pokajanje se odmah prihvata. Rabi Abahu je govorio o ovom stupnju pokajanja kada je rekao:’Tamo gde pokajnik stoji, ne može stajati ni potpuni pravednik.’ (Talmud Bavli, Berahot 34b).
  2. Drugim rečima, sasvim je moguće da potpuni pravednik ne greši prosto zato što nema želje za tim, ali kada bi imao požudnu prirodu ne bi mogao da je ukroti. Zaista, ako neko ima vrelu krv i snažan nagon nije mu lako da ne sagreši. Talmud dalje navodi da što je osoba veća to je njen zao nagon jači (Suka 52a). Ako takva osoba savlada svoje nagone to je zaista veliki poduhvat i dostignuće. Kao što nam Talmud kaže, nagrada za dostignuće saobrazna je pretrpljenom bolu uloženom u dostignuće (Avot 5:23). Stoga, čak i ako nekoga njegova žarka priroda navede na greh, bilo mišlju bilo delom, i njegovo dobro rasuđivanje odmah prevlada i pokaje se, Rabi Abahu nam kaže, da je takva osoba veća nego potpuni pravednik. On se borio sa svojim zlim nagonom, i izvojevao je pobedu.

  3. Ponekad se čovek navikne da vodi grešan život duže vreme, čak i duži niz godina, ali se ipak pokaje još za mladosti i odvrati se od zlih puteva dok je još jak i snažan i dok pokajanje zahteva priličan napor da se savlada zao nagon. Kralj Solomon je ovo imao na umu kada je rekao:’Seti se Tvorca svoga u mladosti svojoj.’(Koelet, Knjiga propovednika 12:1) Drugim rečima, seti se svog Stvoritelja dok si u naponu snage i dok te nagon za grehom vuče kao onda kada si prvi put sagrešio. Neka tvoje pokajanje bude prožeto strahom od sagrešenja a ne nemogućnošću da grešiš.
  4. Niži stupanj pokajanja je kada se čovek pokaje još za mladosti, ali ne iz dubokog ubeđenja već je ono plod trenutne situacije koja mu ne pruža priliku da sagreši, ili je shvatio da je za njega sramno i nedopustivo da njime vlada njegov zao nagon. Malo po malo on se odvraća od zlih puteva i vraća se Tvorcu. Bez obzira što je ovakvo pokajanje prouzrokovano spoljnim činiocima, ono je došlo u vreme kada je mladalačka snaga još u naponu.
  5. Još niži stupanj je kada je pokajanje prouzrokovano patnjom ili ukorom drugih ljudi ili strahom od teške presude. Na primer, stanovnici Ninive nisu bili prožeti duhom pokajanja sve ih prorok Jona nije ukorio rekavši im da će Niniva propasti za četrdeset dana (Jona 3:4). ‘I Ninivljani poverovaše Bogu i oglasiše post’(Jona 3:5). Takvo pokajanje je takođe prihvatljivo, iako je prouzrokovano pretnjom teške presude. ‘I Bog vide dela njihova, gde se odvratiše od zlog puta svoga, i Bog se raskaja od zla koje reče da im učini, i ne učini.’(Jona 3:10) Talmud nam kaže:’Braćo naša! Kostret i post nemaju učinka. Pokajanje i dobra dela imaju učinka. To smo videli kod stanovnika Ninive. Ne piše da je Gospod video njihovu kostret i post. Umesto toga stoji da je Gospod video njihova dobra dela, i da su se odvratili od zlog puta.(Talmud Bavli, Taanit 16a)
  6. Postoji pokajanje koje se javlja ne iz straha od patnje već kao plod same patnje. Takvo pokajanje je nedovoljno da iskupi prestupe protiv drugih ljudi kao što Jiftah kaže:’zašto ste došli k meni sada kada ste u nevolji?’([ofetim, Sudije 11:7). Međutim, Sveti neka je blagosloveno Ime Njegovo, u Svojoj milosti prema stvorenjima prima takvo pokajanje, kao što je rečeno:’Kada budeš u nevolji i sve te to snađe, ako se u poslednje vreme obratiš ka Gospodu svome, i poslušaš glas Njegov, Gospod je Bog tvoj milostiv Bog, neće te ostaviti ni istrebiti…’(Devarim, Ponovljeni zakon 4:30)
  7. Predzadnji stupanj je pokajanje u starosti, kada čovek više nema dovoljno snage da živi grešnim životom. Ali ako se od srca pokaje za grehe mladosti pokajanje će mu biti prihvaćeno. O ovom pokajanju je napisano:’Ti dovodiš čoveka na ivicu očaja i (drugim rečima, do vremena kada je čovek skrhan i bespomoćan - i ipak) govoriš: vratite se sinovi ljudski!’(Teilim, Ps.90:3)
  8. Poslednji stupanj pokajanja je pokajanje tik pred licem smrti, kada je neko proživeo čitav život bez da se pokajao. Talmud nam o ovakvom pokajanju kaže: ‘Pokaj se čak i jedan dan pre smrti,’(Pirke avot, Izreke otaca 2:10) ( … )

 

Kako bi ljudi bolje razumeli različite stupnjeve pokajanja Midraš nam priča priču o pet družina moreplovaca. Ovih pet družina odgovaraju ljudima koji nikada nisu zgrešili i ne treba da se pokaju, ljudima koji su zgrešili ali se nikada nisu pokajali, i trima opštim kategorijama pokajnika. Ove tri kategorije uključuju svih sedam stupnjeva pokajanja. Prva kategorija uključuje one koji se pokaju dok su još u cvetu mladosti. Druga kategorija uključuje one koje na pokajanje navede bolest ili starost. Treća kategorija uključuje one koji se pokaju tik pred smrt. Midraš nam kaže:

S čim se ovo da uporediti?

Sa brodom punim ljudi koji su proveli dugo vremena na moru bez da su došli do svog odredišta. Jednog dana ih zadesi uragan. Vetrovi su odneli brod sa putnicima daleko, do jednog malog ostrva.

Na ostrvu su se nalazila visoka drveća koja su se povijala pod teretom raznovrsnih, egzotičnih plodova. Svaki plod je bio lep za gledanje i ukusan za jelo. Ostrvo je imalo izvore vode slađe od meda koji su njime tekli i navodnjavali ga. Na ostrvu je raslo bujno bilje i trava. Različite, divne vrste ptica savijale su svoja gnezda na granama drveća a ostrvom se razlegao njihov cvrkut i pesma. Bilo bi divno moći živeti na takvom mestu u senci visokog drveća, među izvorima slatke vode.

Na brodu je bilo pet grupa ljudi.

Prva grupa ljudi je odbila da napusti brod i ode na ostrvo. Oni su rekli: "Ako napustimo brod moguće je da drugi vetar odvuče brod i razbije ga o hridine ostrva. Dovešćemo sebe u opasnost zarad trenutnog uživanja u blagodetima ostrva. Ako se brod razbije i ostanemo na ostrvu, umrećemo."

Druga grupa se iskrcala na ostrvo ali na njemu nisu proveli puno vremena. Okusili su neke plodove, zakratko se prošetali ostrvom i odmah se vratili na brod. Na povratku su ih čekala ista mesta u koja su se udobno smestili. Nisu ništa izgubili zbog odlaska na ostrvo.

Treća grupa se takođe iskrcala na ostrvo. Oni su jeli plodove drveta i šetali se njime. Ostali su na ostrvu dok nije zaduvao jak vetar. Posada broda je krenula da podiže jedra da bi nastavila put. Mornari su trubama dali znak za odlazak. Kada su ljudi čuli zvuk truba, zabrinuli su se za svoju sigurnost i požurili nazad na brod. Uspeli su da nađu mesta za sedenje ali ne tako udobna kao mesta prve i druge grupe.

Četvrta grupa je jela plodove drveća i kupala se u vodama ostrva. Kada su čuli zvuk trube rekli su: "Iako je dat znak za odlazak, oni neće otići dok ne podignu jarbol." Kada je jarbol podignut, rekli su: "Neće krenuti dok ne razviju jedra." Kada su jedra razvijena, rekli su: "Sasvim sigurno neće krenuti dok mornari ne jedu."

Sve vreme su ovi ljudi sedeli i jeli plodove sa ostrva opijeni udovoljavanju svojih želja. U međuvremenu, mornari su završili jelo, zauzeli svoja mesta i razvili jedra. Onog trenutka kad je brod razvio jedra, ovi ljudi rekoše: "Ako se zadržimo tren duže brod će otići bez nas i bićemo izgubljeni."

Smesta su otrčali do obale ostrva i bezglavo skočili u morsku vodu. Plivali su do broda i popeli se na njega. Mesta koja su našli su bila tesna i neudobna za razliku od mesta onih koji se nisu toliko zadržali na ostrvu.

Peta grupa se naselila na ostrvo. Pili su, jeli i veselili se. Nisu razmišljali o povratku na brod sve dok brod nije otišao a oni ostali prepušteni ostrvu. Leto je prošlo i došla je zima. Plodovi su pali sa drveta listovi su požuteli i ostavili ljude bez zaštite od sunca koje je danju peklo i bez zaštite od hladnih noći. čudne i zle životinje izašle su iz svojih brloga i napale ih, rastrgavši neke od njih. Plakali su i jadikovali što se nisu vratili na brod, ali uzalud. Ostali su na ostrvu i nestali. Na kraju su ostali i bez broda i bez ostrva.

Ova priča odslikava stanje u kojem se čovek nalazi u ovom svetu. Njegova dobra dela su kao brod kojim plovi kroz život. Ako se ponaša ispravno i revno služi svog Tvorca, ne dopuštajući zlom nagonu da ga odvuče ka ispraznim zadovoljstvima sveta, bezbedno će stići na svoje odredište.

Prva grupa koja je odbila da napusti brod predstavlja potpuno pravedne ljude koji nikada nisu okusili greh, koji su nadvladali svoj zao nagon i prezreli iskušenja materijalnog sveta. Oni nisu napustili svoja mesta niti kročili na ostrvo, nikada se nisu prepustili zavodljivom nagonu zemaljskih žudnji, žudnji koje na kraju uništavaju one koji im se prepuste.

Druga grupa koja je posetla ostrvo samo na kratko predstavlja ljude koji su zgrešili ali su se pokajali odmah, dok su još bili u naponu mladalačke snage. Kao što je objašnjeno u prethodnom poglavlju ovo predstavlja savršeni vid pokajanja.

Treća grupa koja nije napustila ostrvo sve dok nije čula zvuk trube koja je najavljivala skori odlazak broda, predstavlja ljude koji se pokaju tek kada ostare.Tek kada shvate da se njihovi ovozemaljski dani približavaju kraju, razmišljaju o pokajanju. Iako se njihovo pokajanje prihvata, njihova mesta nisu onoliko udobna kao mesta prve dve grupe.

Četvrta grupa koja je čekala poslednji trenutak da napusti ostrvo, tek kad je brod razvio svoja jedra, predstavlja one ljude koji se pokaju tek na samrtnoj postelji. Tek kad vide da im ništa od života nije preostalo i da gledaju izravno smrti u oči, oni se pokaju. Iako se njihovo pokajanje prihvata, njihova mesta su još manje udobna od mesta prethodnih grupa.

Peta i poslednja grupa koja je ostala na ostrvu i lila gorke suze nad svojom glupošću, predstavlja nepopravljive grešnike. Ovi ljudi su toliko uronjeni u svoje fizičke žudnje, da oholo odbijaju i svaku pomisao na pokajanje. Oni umiru grešni i osuđeni su na propast. Zadovoljstva ovog sveta zamenjena su crvima groba; njihovo meso služi kao hrana, a duše su im uništene. Oni su osuđeni na večnu sramotu. Oni su kao stanovnici ostrva čiji je idilični život zamenjen najgroznijim životnim uslovima, koji moraju da podnose sunčevu jaru tokom dana i surovu hladnoću tokom noći koje opsedaju čudne i divlje zveri, zmije i škorpije.

(Rabenu Isak Abohav, Menorat Amaor)

 

Odabrao i priredio Rabin Isak Asiel