SStubik
kod Negotina, 20. januara
Novogodisnja
cestitka Ane Somlo iz Izraela nedavno je do suza dovela Zivojina Todorovica i
suprugu mu Radmilu u negotinskom Stubiku, izmedju Deli Jovana i Mirocca.
Uobicajena paznja nase novinarke i knjizevnice podsetila ih je na Bogojavljanje
1943. godine, kada je u njihovu izbicu, u zaselku Dubrava, prvi put usao
Miroslav Somlo. Taman je bio utekao iz logora u okolini Zajecara, a zbog njega,
Jevrejina, zivot je bio ugrozen i supruzi Budimki i kcerima Milani i Ani.
I
tu je tada, pre vise od sest decenija, pocela prica o prijateljstvu dveju
porodica.
•
Iz logora u zbeg
O
prici koja je pocela na Bogojavljanje 1943. godine postoji zapis Ane Somlo, a u
kuci Todorovica pokazuju Povelju i Medalju pravednika koju im je 1996. godine
dodelio jevrejski narod. U ovom znamenju, dobijenom na predlog Ane Somlo,
upisana su imena Mite i Krune i njihovih naslednika Zivojina Zike i Rade. Imena
su im upisana i na zidu pravednika u Jerusalimu, a imaju u tamosnjem parku i po
jedno svoje drvo.
Svi
ti belezi ozivljavaju vreme kada je gradjevinski inzenjer Miroslav, rodjen u
Budimpesti 1899. godine /tada se zvao Imre/ sa sluzbom u Negotinu, dospeo na
crni spisak nemackih okupatora. Tu su ga pronasli na polozaju sefa Tehnickog
odeljenja koje je brinulo o gradnji puteva i odmah poslali u logor u okolini
Zajecara, prvi put, pa zatim i drugi put. Pre toga su njega i suprugu Budimku
Smederevac, rodom iz Vrsca, izbacili iz stana u Negotinu. Srpkinja, bila je
profesor književnosti u negotinskoj gimnaziji i imala je sa Miroslavom kceri
Milanu /Bebu/ i Anu. Na pocetku rata, kada su ih ono izbacili iz stana, Beba je
imala devet, a Ana sest godina.
Budimka
se snalazila za smestaj u Negotinu i trazila vezu da oslobodi supruga iz logora.
Uspela je to preko jednog svog bivseg djaka, folksdojcera. Kada je, vise skelet
nego covek, Miroslav utekao iz logora, receno mu je da netragom nestane.
–
Stigao je kod nas u ovu kucu, u kojoj smo i sada, a doveo ga je zaobilaznim
putem po dubokom snegu putarski nadzornik Danilo Nikolic, rodom iz Bracevca, kod
Zivojina Zike Todorovica koji je tada imao 20 godina, suprugu Radmilu i sina
Dragoslava. Taj nadzornik rekao je ocu Miti da mu pridoslog poverava na cuvanje
dve nedelje. Potom ce Somlo preci kod komsije putara, pa zatim kod drugog i
treceg putara u komsiluku, i tako ukrug.
Ali,
nije ispalo kako je dogovoreno. Znalo se da Nemci nisu imali milosti prema onima
koji skrivaju Jevreje. Znao je to i Mita Todorovic, ali poznavao je inzenjera
Somla kao cestitog coveka i nije ga mogao ostaviti na cedilu. Nije to ni
prilicilo jednom soluncu, a ni tradiciji njegovih predaka koji su ovde 1807.
godine u bitkama na Stubiku i Malajnici ratovali protiv Turaka.
–
Kada su komsije rekle da se plase Nemaca i gost skruseno prozborio da nema kuda,
otac nam je rekao da ga moramo sami sacuvati – seca se Zika. – Rizik je bio
veliki, ali otac je verovao u komsije, da nas niko nece izdati. Verovali smo i u
srecu.
Svi
su svakodnevno bili na oprezu. Zika i zena mu Rada pokazuju nam prozor pored
koga je svakodnevno dezurao Miroslav Somlo. Gledao je na put kuda su cesto
prolazile kolone nemackih kamiona. Patroliranje je ucestalo, posebno kada su
cetnici Brzopalanackog odreda pripucali na kolonu. Bio je dogovoren i nacin
sakrivanja. Svi su kroz otvor na ogradi, sa druge strane kuce, odlazili sa decom
u potok. Krili su Todorovici u tom potoku inzenjera Miroslava, svoje bebe, bracu
Dragoslava i Cedomira, a povremeno, kada su praznicima tajno dolazili u posetu
iz Negotina, i devojcice Somlovih Bebu i Anu i njihovu majku Budimku.
–
Sto smo jeli mi, jeli su i gosti. U pocetku nesto izdasnije, a kasnije sta se
naslo, najcesce nesto proje, kacamaka i povrca – kaze Rada, tada mlada nevesta.
•
Dolaze Beba i Ana
A
kada su u septembru 1944. godine pocele zavrsne borbe za oslobodjenje Negotinske
krajine moralo se i dublje i dalje u sumu. Stigli su Somlovi i Todorovici i do
pecina u kanjonu reke Zamne u ataru sela Malajnica. Sve do oslobodjenja.
Cestitim
Stubicanima inzenjer Miroslav Somlo oduzio se i tako sto je mnoge od njih spasao
mobilizacije, angazujuci ih na putnim gradilistima. Neke je kasnije vodio sa
sobom i na gradilista u Vojvodinu, gde se bolje placalo. Ostalo je u secanju
kako je inzenjer Somlo probio novu trasu puta od Stubika preko Plavi do
Klonccevca i dalje prema Donjem Milanovcu i Majdanpeku. A dobrotvora Mitu pamte
po tome sto je selu sagradio spomen-cesmu i spomenik povodom godisnjice bitke na
Stubiku.
U
najlonskoj kesi Rada Todorovic cuva i danas cestitke i pisma svojih ''dobrih
devojcica''
Bebe i Ane. Beba je tu kod nje naucila da prede i igra vlasko i srpsko kolo.
Mita
Todorovic umro je u jesen 1972. godine. Kada se vratio iz posete Krfu, bas one
godine kada se njegovom unuku Cedomiru rodio drugi sin Dejan. Mitina Kruna umrla
je 1976. godine, Miroslav Somlo 1981, a njegova Budimka pet godina kasnije. Beba
ima sina, a Ana kcerku, sina i unucad.
A
u Stubiku od penzije i mesecne pomoci od sto evra, koja im je pripala uz povelju
i medalju, zive jos kurazni Zika i Rada Todorovic. Kada na leto ovamo stignu Ana
i Beba, docekace ih u istoj onoj kuci kao pre 60 godina. Radovali bi se da im
dodju svi potomci Somlovih i da dolazak uprilice u vreme kada Stubicani u leto
budu proslavljali vojevanje svojih predaka u Prvom srpskom ustanku.
Stojan Todorovic