Непосредан повод за причу која следи угнездио се у уводном делу једне друге повести. Реч је о тексту „Историја моје породице” коју је у „Годишњаку града Београда”, књига LI/2004, објавио Марко Д. Леко, потомак једне од најстаријих београдских породица. У њему, у том делу приче, господин Леко господствено је исписао и ове редове:

„Важно је истаћи да ми нисмо најстарија београдска породица чији потомци и данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно три стотине година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона опере београдског Народног позоришта...”

Дакле, ово је повест о најстаријој београдској породици, оној у којој су на ушћу двају река, један за другим, живели: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел, курђел, курлебало, сукордов, сурдепач, бела пчела, парђипан, ожмикур, курајбер, сакајтов, бели орао... Стари називи за претке које данас ретки потомци умеју без замуцкивања да понове.

А где сместити Бреду Калеф, последњег живог потомка Калефа у Белом граду?

Име Калеф помиње се још у Старом завету, у време кад је Мојсије на Синајској гори примао Десет божјих заповести, а један од дванаесторице које је послао да истраже Хананску или „обећану” земљу био је - Калеб, односно Калеф. После је историја кренула својим током. Део Јевреја, Сефарди, настанио се у Шпанији (Сефард је, иначе, хебрејско име за Шпанију) и у хиљадугодишњој повести одиграо важну улогу у повести Иберијског полуострва. Ту су, у средњој Шпанији, основали и град Толедо, својевремено - од 1087. до 1560. године - престоницу уједињених краљевина Леона и Кастиље. У данашњем Музеју сефардских Јевреја у Толеду чува се податак да су управо Калефи основали град.

После скоро десет векова, инквизиција их је, 1492. године, прогнала с тла Шпаније и поново су кренули у потрагу за својим местом под Сунцем. Као веште занатлије, зналце многих језика и непревазиђене трговце, у Отоманској империји примили су их раширених руку. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице убрзо су своје општине основале и по целом Балканском полуострву.

Наравно да ни Београд није био на крај света, напротив. Трагове њиховог вековног присуства на овим просторима, међутим, прилично је тешко тачно документовати. И то из, бар, два разлога. Један је што је култура Сефарда увек била усмена, никад писана. Док су Ашкенази, Јевреји са севера Европе, били мајстори писане речи, њихови рођаци Сефарди били су велики приповедачи који су стотинама година, још од протеривања из Шпаније, с колена на колено преносили народне умотворине и песме, наравно и приче које би с поуздањем потврђивале њихово трајање на одређеним местима.

Али, већина сефардских Јевреја који су живели на Балкану побијена је током Другог светског рата, па је и читаво усмено благо које су створили ишчезло заједно с њима. Остали су тек бледи трагови.

Наша позната оперска певачица, мецосопран завидне међународне каријере, Бреда Калеф, са сестром Лидијом (Матилдом), данас је последња од Калефових у Београду. Пребира по сећању и ретким писаним траговима о повести своје породице у нашем главном граду и каже:

„Много сећања, али и докумената, нестало је нестанком двадесет и шест чланова моје породице у Другом светском рату. Преживеле смо само сестра и ја. Ипак, знам да је најстарији писани траг Калефа у Београду из 1800. године. То је гроб, камени саркофаг, с именом Еве Калеф. Тада је гробље било на данашњем Ташмајдану одакле су јеврејски гробови пребачени на Јеврејско гробље и ту је, нажалост, најопипљивија историја моје породице.

Међутим, неки посредни докази потврђују да је породица Калеф дошла у Београд пре више од 300 година. Углавном су били трговци, имали су банке и радње, али не и земљу јер им није било дозвољено да буду земљопоседници. То им је одобрио тек краљ Александар Карађорђевић и, у знак захвалности, касније је подигнута шума у најлепшем делу Израела, на путу од Тел Авива према Јерусалиму, која носи његово име.

Калефи, као и највећи део Јевреја, живели су на сиромашном Дорћолу, око данашње Јеврејске улице. Сматрало се да је неко успео тек кад је подигао кућу изнад Душанове улице, настанио се - што би се рекло - у кругу „двојке”. Моја сестра и ја рођене смо у Јовановој улици број 3, потврда да су моји припадали имућнијем слоју грађанства. У Јеврејском историјском музеју сазнала сам да ми је прадеда био Самуел...

Иначе, у крштеници мог оца Аврама, као и у мојој, пише да смо Срби јеврејске вероисповести. Додуше, баба Мазал - најстарија жена трговац на Балкану - била је ортодоксна и веома је држала до вере и обичаја, као и деда Нисим, али мој отац већ није био такав. Рецимо, пошто у Београду није било кошер ресторана, моја баба никад није отишла у кафану. Али, и мој отац и мој деда, као и неки други преци за које се зна да су гинули у ратовима за Србију, били су истинске српске патриоте.

С друге стране, свака јеврејска породица била је обавезна да месечно даје одређену суму у фонд који је постојао при Јеврејској општини за помоћ сиромашним Јеврејима. Ако се има у виду да овакво правило постоји и у Кумранским записима, не чуди што Јевреји нису пропали, а све до пре шездесетак година нису имали ни своју државу. Јеврејска општина у Београду била је средиште друштвеног живота, и ја се сећам да су ту долазили и припадници других вера. На пример, чест гост била је и велика глумица Жанка Стокић...”

Потоња судбина породице Калеф у Београду можда се понајбоље огледа у судбини саме Бреде којој је, иначе, право име било Рахел, Рахел Калеф. У својим сећањима на детињство и ратне дане исписала је и ове редове:

„Рођена сам у породици која је традицију јеврејске вере и живљења строго поштовала. Детињство ми је протекло у радости, слози и љубави. Нажалост, 1941. године, кад сам имала десет година, тамни облаци надвили су се над мојом породицом. Сви способни мушкарци, одмах по уласку окупатора у Београд, покупљени су у такозване радне бригаде за Јевреје. Првоформирана бригада, у којој су били сви моји, до последњег је убијена. Остале су жене и деца, незаштићени и као такви лак плен окупатора.

Мој отац и бака смештени су у Јеврејску болницу, јер ми је отац био у инвалидским колицима а бака већ у поодмаклим годинама. Из ове болнице одведени су специјалним возилима с гасним коморама и од тада им се губи траг за сва времена. Кућу су нам окупатори запечатили са свим стварима, тако да смо остали на улици без ичега, наравно и без средстава за живот.

Сестра и ја склоњене смо на периферију Београда. У прво време криле смо се у Кошутњаку, да би нас касније прихватиле часне сестре католичког манастира на Бановом брду. Нашу судбину испричале су свом старешини, жупнику Андреји Тумпеју, једном предивном племенитом човеку који нас је прихватио, набавио лажна документа и на тај начин спасао. Захваљујући тим документима могле смо да се упишемо у школу и укључимо у нормалан живот јер нас тамо нико није познавао.

Тада се нисам звала Бреда Калеф. Моје право име било је Рахел Калеф, а с лажним документима постала сам Бреда Ограјеншек, незаконито дете, избеглица из Словеније. Под овим именом уписана сам у редовну школу на Бановом брду...

Како нам је боравиште на тавану било близу чукаричке железничке станице, ноћу сам одлазила да крадем угаљ из вагона упркос томе што су их чували немачки војници... Одлазила сам и чамцем преко Саве, на Аду Циганлију, да скупљам суво грање за огрев. На реци сам била сведок језивих призора, јер су низ воду пловили унакажени лешеви. И, које ли ироније, ја сам их бројала, не помишљајући да се међу њима налазио и неко од мојих најближих.

У суседству је становао један мајстор који је у граду имао ташнерску радионицу с продавницом. Једног дана сам се усудила да га посетим и замолим да ме прими на занат како бих могла нешто да зарадим. Одмеравао ме је од главе до пете, гледао детиње ручице, танке мршаве ноге, нешто се мргодио, вртео главом и на крају ме ипак примио. Од тада је мој дан изгледао овако: рано устајање како бих могла да заузмем ред за следовање проје, затим пешачење пругом уског колосека, која је ишла од Чукарице према граду, до локала у коме сам учила занат и радила; по завршетку посла хитро натраг како бих могла да стигнем на поподневну школску наставу.

Страшна судбина задесила је Чукарицу за време савезничког бомбардовања. Бачене су „тепих бомбе” које су сравниле зграде у делу изнад хиподрома. Сестра и ја смо у последњем тренутку утрчале у један ров који је, након пада бомбе, био делимично затрпан тако да смо успеле да се извучемо с лакшим повредама...

Кад је Београд коначно ослобођен, вратиле смо се у нашу празну кућу коју су Немци опљачкали. Од читаве куће добиле смо на коришћење само две просторије. И даље смо живеле тешко. Никаквих прихода ни помоћи није било...”

У овом сетном путовању кроз прошлост Бреда Калеф напомиње да је име задржала у знак поштовања према жупнику који је спасао и сестру и њу, тако да њено пуно име данас гласи: Рахел Бреда Калеф-Симоновић. И не само то. Уз помоћ расположиве документације успела је да издејствује да јерусалимски Музеј сећања Јад Вашем додели Андреји Тумпеју у јеврејском свету врло цењену Медаљу праведника која је посмртно уручена његовим рођацима.

На улазу у Јеврејско гробље наша саговорница нам показује велики споменик с именима погинулих у ратовима за Србију. Међу њима су и Калефови. Мало ниже је и спомен-плоча с именима свих страдалих у Другом светском рату, а између мноштва гробова - нажалост, многи запуштени, иако је Бреда неколико њих обновила - с натписима, на хебрејском и на (искључиво) српској ћирилици, који сведоче о многовеком земаљском трајању Калефових у Београду.

Кћи Бреде Калеф и архитекте Банета Симоновића је Симонида, некадашњи новинар у „Политици”, а данас саветник канадске владе у Торонту. С децом је, ипак, често у Београду, код родитеља, али и као предавач на неким овдашњим универзитетима. Дуга нит Калефових на овим просторима као да спрема пређу за неко ново ткање.