Gary Y: pitao bih Davida Grosmana, koji je Jevrejin i živi u Izraelu, da li je tačan citat koji ujedno predstavlja temu našeg razgovora »možda je najbolji odraz ljudske duše ljudsko telo«?

David G: Šalom, dobro veče! Ovo je pitanje važno za mene s obzirom na to da u prethodnih 2000 god, skoro do pre 58 godina, Jevreji praktično nisu imali svoje mesto na svetu, svuda su bili stranci u egzilu. Ne samo da nisu imali konkretno mesto ili simbol nacionalnosti, već i ništa drugo kao što to drugi narodi imaju: sopstvenu zemlju, teritoriju, poljoprivredu, sve te stvari koje čine konkretnost nacionalnog tela mi, kroz celokupnu našu istoriju, nismo imali. Uvek smo od strane nejevreja smatrani simbolom i metaforom nečega drugog, Jevrejin nikada nije bio osoba per se, krv i meso ljudskog bića, već je uvek bio nešto što bi se povezalo sa nečim drugim. Mi smo uvek bili ili demonizovani ili u nekim slučajevima idealizovani, ali i jedno i drugo predstavlja dva lica dehumanizacije. Dok nismo imali državu Izrael, nismo imali ni solidnost egzistencije kao narod, kao država. Mi se i dalje tamo ne osećamo kao kod kuće, Izrael je možda naša tvrđava, ali ne i naša zemlja, jer još uvek nemamo granice u zemlji koja je stara 57 godina. Ne mogu vam nabrojati koliko su puta naše granice bile napadnute, promenjene na severu, na zapadu, na istoku. Postoji samo jedna jasna granica kod nas, a to je more na zapadu i kako kaže arapska propaganda: »baci će nas u more«. Nisam siguran da će to zaista i da urade, ali to je strah svakog Izraelca, koji je već skoro zapisan u genima. More je naš jedini stabilan zid, jedina granica. Dakle da zaključim, mi se nigde ne osećamo kod kuće, vezanim za naše nacionalno telo, nismo se tako osećali u dijaspori 2000 godina i do danas je osećaj da posedujemo dom još uvek vrlo slab.

Gary Y: u tom smislu Amerika ima stabilan dom, bar u zadnjih 50 godina, koji uticaj to ima na dušu?

Ed S: Amerika ima dušu, komplikovanu dušu. Ima duša Amerikanca u laboratoriji doktora Folkmena koji radi na načinu izlečenju raka, on je deo američke duše, postoji profesor na srednjem zapadu koji se brine oko zaliha vode za njegov grad i on je deo duše, postoji majka koju tuče muž i ona pokušava da dođe do lokalnog skloništa i podrške i ona je deo te duše. Desno krilo je sada preuzelo kontrolu nad Amerikom - u vladi i u medijima, ali ima miliona i miliona i miliona Amerikanaca koji veruju u dušu, da ona može da komunicira sa univerzumom. Veliki je broj Amerikanaca religiozan. Ima puno lepih stvari u Americi, uprkos činjenici da bombarduje druge zemlje. Vojni industrijski surealisti nemaju jasan osećaj za realnost, to su uglavnom mrzovoljni, osorni, matori muškarci koji dođu i unište sela. Ja se izvinjavam u ime svoje nacije za nasilje, ali se ne izvinjavam za jazz i za njenu lepotu, osećaj za divljinu i otvoren prostor, dušu, prostranstvo. Istina je i da ima mnogo molova, ali kada ostanemo bez vode, ostaćemo i bez molova.

Gary Y: dakle, postoji dislokacija tela i duha?

Ed S: ne znam, ali znam da kada mislim da će avion da se sruši ja se molim ili kada moji voljeni imaju operaciju odem u kapelu da se molim, mada nisam naročito religiozan. Mnogi Amerikanci imaju dušu, na primer oni u Bruklinu, koji ne žele da bombarduju i napadaju i ubijaju, žele mirnu dušu, kao soul u muzici, problem predstavljaju vojni, industrijski surealisti.

Gary Y: Davide, dolaziš iz Jugoslavije gde se telo prilično raspalo, da li to osećaš kao gubitak doma?

David A: kada se Jugoslavija raspala mnogo ljudi je osećalo da gubi svoje telo, što je, mislim, normalno osećanje kada tvoja država nestaje, pitaš se - gde sam, šta se događa? Izgledalo je kao da neko tamo dole hoće da napravi Golema, ali mu baš nije uspelo. Postoji pet država umesto jedne, nekada se osećam kao da imam pet tela, međutim u svim tim zemljama ima ljudi koji se tako ne osećaju i ja to takođe prihvatam, jer svako treba da ima sopstevenu dušu i telo. Možda je to u vezi sa osećajem da nešto nije u redu sa telom države i sa mojim sopstevenim telom, jer sam ja odlučio da odem u Kanadu, misleći da to mesto mora da ima dobru dušu i telo. Međutim, kada sam pokušao da pronađem šta čini identitet Kanađana shvatio sam da oni ne znaju ko su. Odjednom se nađete u zemlji u kojoj je jedini način da Kanađanin opiše svoj identitet, da nabroji razlike u odnosu na Amerikance. Kažu: mi smo velika zemlja, ali nismo tako velika sila kao Amerika. Kad god dođe do sopstvene definicije mora da bude nešto negativno u odnosu na njihovog suseda, što je naravno razumljivo, jer oni imaju samo jednog suseda i sve što se radi treba definisati kroz tu granicu. Ali, to nije bila prva stvar na koju sam pomislio kada sam počeo da razmišljam o ovoj temi, prvo sam počeo da razmišljam o nečemu što je iz jevrejske mitologije. Pročitao sam negde da anđeli nemaju zglobove u telu, što znači da ne mogu da sednu i što znači da mi nismo anđeli.

Gary Y: kaži to u svoje ime!

David A: ok, ja nisam anđeo drugi jesu – skriveni. Onda se pitam i gledam u tebe Davide...

David G: jel me gledaš kao anđela ili Jevrejina?

David A: oboje! Pitam se zašto je odlučeno da anđeli nemaju zglobove, da bi ih napravili potpuno drugačijim od nas ili da bih ih napravili dušama. Eto, to je bila moja prva misao i nemam odgovor, jer ja nisam anđeo, kao što smo se svi složili pre par trenutaka.

Gary Y: da li je tebi kao piscu potrebno da imaš dom, u smislu da pripadaš negde?

Veronika D: telo i duša su u pokretu, puno puta smo zarobljeni u svom telu ili duši i osećamo razliku između tela i duše. Neki put kažemo da su telo i duša isto, ali nisam u to sigurna.

David G: za mene biti pisac jeste bit autsajder svuda, neki put u mojoj sopstvenoj porodici i domu, ali tako sam rođen. Stalno osećam jaz između mene i moje zemlje, onoga što ona radi i mislim da je to ono što su Jevreji kroz istoriju iskusili. Ali, mogu reći da me Izrael veoma privlači. Ako pogledamo šta su pojedini ljudi uradili, Frojd za ljudsku dušu, Šenberg u muzici, Marks za ekonomiju i puno drugih, ima dakle ljudi koji su deo društva i kulture u isto vreme, ali su ujedno bili na određenoj distanci. Hteo bih da dodam još jednu malu stvar o anđelima, koji nemaju kosti, a koje je pomenuo David Albahari. Postoji jedna kost ovde na kraju lobanje, prema jevrejskom verovanju ova kost ni na jedan način ne može biti uništena. Kada čovek umre, ukoliko pokušate da je slomijete, spalite, ona ostaje i u toj kosti se nalazi suština bića svake osobe, tu je sačuvana i u njoj se nalazi esencija naše duše. Ta mala kost se na hebrejskom zove »lus«, što ne znači da smo svi mi luzeri, ali svi posedujemo tu kost i iz nje će ponovo nastati biće. Kada razgovaram sa ljudima, zamolim ih da urade malu mentalnu vežbu, da za trenutak zatvore oči i da razmisle šta je u njihovom lusu, iz čega će ponovo nastati. Vraćajući se ponovo na anđele, mesto u hramu gde se nalazi Tora niko nije smeo da otvori sem visokog sveštenika, a kada ju je otvorio zatekao je muškog i ženskog anđela koji su veoma strasno vodili ljubav.

David A: da, izgleda mi da u tome i jeste cela stvar u vezi sa dušom.

Veronika D: kažu da anđeli nemaju pol.

David G: ali ne i jevrejski.

David A: ipak postoji problem, jer nemaju sve te zglobove u telu.

Gary Y: šta je Davide za tebe ta esencija?

David G: pitao sam jednom jednu ženu šta je tvoj lus, a ona je odgovorila – čežnja, što je divan odgovor. Moj je pisati priču, na taj način dekodiram realnost. Ukoliko realnost ne stavim u formu priče zaista ne razumem život, imam potrebu da pišem o njemu.

Gary Y: Davide Albahari, rekao si jednom da je za tebe najfascinantnije prilikom raspada Jugoslavije bilo to što su pisci izabrali da postanu nacionalisti, zašto je do toga došlo?

David A: nisam to rekao tako da bi neko prihvatio kao svoje mišljenje, već zato što sam mišljenja da pisci treba da ostanu verni svojoj duši, ali mnogi se pisci sa tim neće složiti. Moj je utisak da su oni gubili dušu menjajući strane ili postajući nešto što je u potpunosti u opoziciji sa onim što su do tada uradili. Možda ja nisam najbolji primer, jer mislim da je pisac pisac onda kada sedi za svojim stolom i piše, a kada se proces pisanja završi, kada je gotov, više ne postojiš kao pisac, nego kao ljudsko biće. Možeš da izađeš napolje, pridružiš se revoluciji, budeš protiv nje, promeniš strane, ali ne koristiš pri tom dušu pisca.

Veronika D: u iskošenju sam da kažem da niko istu vodu ne može preći dva puta, dakle duša i telo su dve različite stvari, ali duša reflektuje telo.

Gary Y: da li pisac u tome ima posebnu ulogu, Ed?

Ed S: ima puno pisaca koji kada napišu knjigu više je ne čitaju neko vreme, a možda i nikada. Ranije su pisci bili ti koji su prenosili vesti. Postoji jedna američko-indijanska izreka »ispričaj dobru priči i svi će te slušati« i u tome ima istine. Naročito sada to dolazi do izražaja, kada pisci mogu da uđu u svetsku elektronsku mrežu. U Americi to zovemo »blogorea«, ima ljudi koji ni pismo ne bi umeli da mi napišu u 40 godina, ali kada sednu za kompjuter odjednom napišu pet hiljada reči i onda pošalju na deset hiljada adresa, sa instrukcijom kome forvardovadi. Moj prijatelj pesnik, koji je nedavno umro, je na pitanje zašto pišeš poeziju, odgovorio: »zato što umem«. Mi moramo da pišemo, kao što bi Tomas Man rekao, dve strane dnevno.

Gary Y: ono što si ti Davide opisao, je geografski dom, pokušaj sada bez osećaja za mesto.

David G: nije to samo geografski, mnogo je više od toga i ima nešto sa tim da se mi Jevreji ne osećamo kod kuće na ovom svetu, postoji nešto čudno, neprirodno sa našim kontaktom sa realnošću. Od kada postojimo kao narod, nismo sasvim u životu već u nekoj drugoj dimenziji i tako su nas do danas drugi doživljavali. Pogledajte samo našu istoriju, sve to što nas predstavlja kao simbol do današnjih dana, Biblija, narod Ciona, ta udaljenost od realnosti je možda ono što nas sprečava da ostvarimo odnos sa susedima. Ne kažem da smo mi jedini odgovorni, koje treba kriviti. Ovim abnormalitetima doprinose u mnogome i naši susedi, ali ja nas posmatram: šta je to što nas do danas sprečava da ustanovimo granice? To je kao da živite u kući u kojoj se zidovi stalno pomeraju. Izrael se zove »obećana zemlja«, ne zemlja obećanja, zemlja koja je obećana, to čujem na ivritu i mnogim drugim jezicima. Večno obećana zemlja, što znači nikada dostignuta. Nikada ne možeš do nje doći, bez obzira i da živiš sto godina. Deo onoga što želim da postignem je mir, ne zato da bi bilo udobnije, da se ljudi ne bi ubijali. Želim da osetim solidnost postojanja ljudi u svojoj zemlji, koji su okruženi granicama, koje svi priznaju. I da iskusim šta znači imati osećaj za budućnost. Kada čitam u novinama kakvu Amerika planira žetvu u godini 2025. to je prirodno, ali ni jedan Izraelac neće pričati o planovima 20 godina od današnjeg dana. To je kao tabu, dozvoliti sebi suviše količine budućnosti. Tako ne bi trebalo da bude, ako se predstavljaš kao supersila u tom delu sveta. Mi imamo divnu molitvu za Šabat - »Musaf«, da budemo zasejani u naše granice. Ne tražim ništa više od toga. Onda će neke rane iz prošlost početi da zaceljuju. Izvinjavam se na ovako dugom odgovoru, ali to je bitno pitanje za mene.

David A: ti si spreman za Kanadu.

David G: ne, ja verujem da će Izrael pored toga što ga toliko kritikujem, jednom biti veoma interesantno i intrigantno mesto, između istoka i zapada. Osam generacija nisu imale priliku da iskuse šta je to suverenitet, a ja sam rođen u toj realnosti.

David A: šalio sam se, možda bih ja trebalo da se vratim u Izrael. Bilo bi interesantno čuti kako to opisuje neko ko dolazi iz zemlje sa dugom tradicijom na istom mestu.

Veronika D: ja ne želim da govorim kao Grkinja. Bez granica, bez ograničenja, bez država! Zašto uopšte da imamo taj mentalitet da smo Grk, Srbin ili Amerikanac, ja imam sasvim oprečno mišljenje sa tim u vezi.

David G: inače, Veronika i ja delim tvoje mišljenje. Voleo bih da živim u svetu bez granica, ali vam zavidim na poziciji iz koje vi tome možete da se nadate, ja nemam tu poziciju. Mi Jevreji u Izraelu moramo proći kroz tu fazu da imamo državu za stalno.

Ed S: kada se tvoj duh srodi sa parčetom zemlje to je dom, to je duhovno zajedništvo sa zemljom. To može biti i duhovni kvalitet i sposobnost da pronađeš mesto gde imaš mir, a što se tiče granica i ja sam za svet bez njih, ali trenutno moramo da ih prihvatimo da bi zemlje, koje nisu mogle da se razviju kao nacija, imale tu mogućnost.

  klikni da uvelicas sliku

zabeležila: Ida Haider-Labudović