SKOPLJE

(Skopje, turski Üsküb , u jevrejskim izvorima Eskopja)

Glavni grad republike Makedonije

Jedan od najstarijih i najvažnijih gradova na Balkanskom poluostrvu. Počeci naseljavanja su u rimsko vreme, kada je se nazivao Scupi. U njemu su se smenjivale mnoge kulture i razni narodi su vladali gradom, i svaki je ostavio trag svega prisustva, kako iz vremena procvata i stvaralaštva tako i iz vremena ratova i uništenja. Oblast su često pohodili zemljotresi.

Prvi stanovnici grada su bili Peoni (Paeones) Ilirije. Kada su Rimljani osvojili Makedoniju i Peoniju, grad je pretvoren u stratešku tačku i vojnu bazu protiv Dardanaca. Kada su ovi poraženi Ilirija je osvojena i Skoplje je postało glavni grad rimske provincije Dardanije. Rimljani su vladali oko 500 godina, za koje vreme se grad veoma razvio. Kao raskršće puteva, na obalama Aksiosa - ili kako je zapisano u svedočanstvima meštana Jevreja: "na dvema rekama Vardaru i Seravi" - Skupi je zauzimao središnje mesto u okolini. U njemu su postojale uredjene ulice, vodovod, mnogi hramovi i javne zgrade, pozorišta i cirkusi, prostori za konjske trke i slično. U 2. veku je u mestu boravila VII legija. Ali, Skoplje je imalo i svoju legiju, kako je zapisano u popisu gradskih legija, gde se pominju "legionari Skopljanci" (Scupenses).

Jevreji su u Makedoniju stigli sa rimskim legijama, ali i pre njih. Tako u Novom zavetu (Dela apostolska) čitamo da je Pavle (hebr. Šaul Hatarsi - iz Tarsosa) vodio teške rasprave sa jevrejskim stanovništvom u makedonskim gradovima. Pedesetih godina, pre razaranja drugog Hrama u Jerusalimu, car Klaudije je proterao sve Jevreje Rima, te se čini da su izbeglice otuda stigle i u Makedoniju.

Car Flavije Teodosije "Veliki" je u Stobiju, 388. godine, objavio dva zakona, koji su zabranjivali svim pripadnicima "drugih i izdajničkih" verskih sekti da se okupljaju, da raspravljaju i da održavaju tajne sastanke.

438. godine je objavljen zakonik Teodosija II pod nazivom Codex Theodosianus. Ti zakoni su predstavljall diskriminaciju prema Jevrejima u Vizantiji i oduzeli im pravo da budu u časnim službama, isto tako im je zabranjeno da grade nove sinagoge i da proširuju postojeće.

Zlatno doba starog grada se završilo 518. godine, kada je zemljotres izbrisao Skupi sa lica zemlje. Car Justinijan I ga je ponovo izgradio. I on je doneo zakon 531. godine, prema kome se nije moglo verovati Jevrejima u svedočenju protiv hrišćanskih svedoka.

Posle Justinijana su počele seobe naroda. Nemamo pouzdanih podataka iz tog vremena o jevrejskim stanovnicima Skoplja.

Stobi

Oko 80 km južno od Skoplja ležao je stari grad Stobi, koji se prostirao na obližnjem sutoku iznad ušća dveju reka: Aksiosa, danas Vardara (Axios) i Erigona, danas Crne reke. Tamo je otkriven Poliharmov stub iz prvih vekova naše ere, sa grčkim urezanim zapisom,  koji u prevodu glasi:

Ja Klaudius Tiberius Poliharmos, zvani Ahirios, otac jevrejske sinagoge (Arhi-synagogos) u Stobiju, koji sam obavljao sve verske počasne dužnosti prema zavetu svome, a za svete svrhe, podigoh zgrade i triklinijum sa peristilom iz svojih sopstvenih sredstava, a da nisam dirnuo u sveti novac (tj. novac Opštine). Zato ja, Klaudius Tiberius Poliharmos, zadržavam pravo vlasništva na prostorije na spratu za sebe i svoje naslednike za sva vremena. Ako bi neko hteo nešto da menja na zdanjima koja je podigoh, treba da plati patriarhu (čelniku verske opštine) 250.000 dinara, kako smo to dogovorili (Pollharmos i patriarh). O nabavci crepa i za održavanje krova brinućemo ja i moji naslednici." (Stub se sada nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, a njegov odlivak u Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu).

Uprkos velikom broju iskopanog materijala koji je otkriven u daljim iskopinama i u stručnoj literaturi, još uvek su ostala nejasna neka pitanja: u tom kraju nije bilo poznato postojanje jevrejskog naselja, pa je naziv "sinagoga" stavljan uvek u navodnike. Isto tako nije bilo poznato kada i kako je došlo do kraja ovog naselja jevrejske diaspore. Za vreme iskopavanja, 1975. godine, otkriveni su ispod mozaičkog poda ostaci crteža i ukrasa, koji su nosili ime Poliharmovo, sa naslovom donatora sa popisom njegovih darova za sinagogu.

Pretpostavlja se da su natpisi iz 100. do 300. godina naše ere. Ustanovilo se da je bazilika iz 5. veka, izgradjena iznad jevrejskog hrama, i ako je ustanovljena i činjenica da je hram bio još u upotrebi i u dobrom stanju. Takodje je tamo otkrivena i menora (sedmokraki svećnjak) urezana u zid, medju drugim, mnogim nalazima. Postoji svedočanstvo o namernom odstranjenju sinagoge i pretvaranju u hrišćansku crkvu, a najverovatnije kao posledica pomenutih zakona Jevreji su otuda bili proterani.

Grad u srednjem veku

U 7. veku Sloveni su osvojili grad, i tada je došlo do znatnog pada Skoplja. 1018. godine Vizantija je zavladala Vardarskom dolinom, te je grad ponovo postao važno vojno i upravno središte.

U medjuvremenu su se proširili Srbi koji su došli iz Raške, a pod vlašću Stefana Nemanje osvojili su grad koji se od tada nazivao Skoplje. Tokom 110 godina grad je bio pod srpskom vlašću, do vrhunca svoga razvoja je stigao pod vlašću cara Stefana Dušana (1331-1355), koji ga je proglasio za svoju prestonicu. 1346. godine u Skoplju je Srbija proglašena carevinom i u Skoplju je odredjeno sedište srpskog patrijarha.

U pismu cara Stefana Dušana iz 1337. godine, kojim je zaveštao svoje imanje manastiru Treskavac kraj grada Prilepa, rečeno je, da se ovo imanje prostire "od Jevrejske doline do Jevrejskog razvodja". 1361. godine u pismu u kojem je njegov sin, car Stefan Uroš, zapisao svoje zahteve od Jevreja, oni se pominju kao žitelji kraja pored manastira-lavre u Halkidiku.

Kao dokaz života Jevreja u Skoplju u kasnom srednjem veku, na ulazu u Skopsku sinagogu Bet Aharon (Dom Aronov) je sačuvana ploča iz 17. veka, sledeće sadržine, na hebrejskom jeziku:

Vidi ovo novo

bila je već vekovima (sinagoga) Svete opštine Skoplje

koja je izgradjena godine "postavljen je ovaj dom" (v. Is 2,2) i nazvana Aharonov dom.

Obnovljena godine "ovde ću boraviti jer sam tako ja želeo" (Ps 132,14)

I ponovo je obnovljena posle požara koji je zapalio

Gospod godine "napasa ih i uzdiži do veka" (Ps 28, 9)

"Dveri, podignite vratnice svoje" Primi, gospode, molitvu našu (Ps 24, 7)

Da pevamo ugodne pesme

I nek ti budu umilne pokolenjima našim

U domu vaše časti "Vrati, Gospode, sužnje naše" (Ps 126, 4)

Završen i dovršen je radosti dom

"Noka zbori Aharonov dom" (Ps 118, 3)

U ovom natpisu je za obeležavanje godina upotrebljena takozvana gematrija, kojom se slovima nekih reči daju brojčane vrednosti, te bi prvi deo mogao da se jednostavno prevede ovako:

Vidi ovo novo,
Bila je već vekovima (sinagoga) Svete opštine Skoplje
koja je izgradjena godine 1366. (5.126)
i nazvana Aharonov dom.
Obnovljena je godine 1628 (5.388).
I ponovo je obnovljena posle požara koji
je zapalio
Gospod godine 1637. (5.397).

Izvestan broj proteranih Jevreja iz zemalja zapadne Evrope u 13. do 15. veka su se priključili Jevrejskim opštinama Romaniota i njihovoj braći, proteranim iz Rima. Mnogo kasnije su u gradovima Makedonije našli utočišta i izbeglice is pogroma u slovenskim zemljama. Novi doseljenici su se nazivali, prema ranijim zemljama iz kojih su došli, prezimenima kao što su: Mizrahi (Istočni), Romano (iz Rima), Carfati ili Franses (iz Francuske), Aškenazi (iz Nemačke), Ruso (iz Rusije), Polak (iz Poljske) i slično.

U vreme osmanlijske Turske

1.392. godine Skoplje je palo pod vladavinu Osmanlija.

Nema dokaza da su Jevreji bili u nevolji u vreme osmanskih osvajanja. Poznato je, medjutim, da su pripadnici nekih jevrejskih opština, kao što su oni iz Ohrida i Štipa (v. tamo) preseljeni, zajedno sa ostalim stanovništvom, u Carigrad radi povećanja broja stanovnika, a u ostalim opštinama je život tekao neometano.

Sa osvajanjem grada, Turci su ga pretvorili u središte vojne granice. Skoplje se razvilo veoma ubrzano u veliko trgovinsko središte, a kada su Turci osvojili Beograd 1521. godine, a 20 godina posle toga čak i Budim, proširili svoje granice od karpata do afričkih obala, Skoplje se pretvorilo u jedan od naj važnijih gradova jugoistoka Evrope.

U gradu se važan činilac bio kadija ili mula, koji je bio nadredjen prisuditeljima, predstavnicima svih narodnosti, ali su Jevreji učestvovali u sudovanju veoma retko.

Nemamo jasan podatak o vremenu osnivanja Jevrejske opštine, all ima znakova koji svedoče o postojanju Jevreja još i pre kraja 15. veka, odnosno pre 1492. do 1497, godine konačnog progonstva iz Španije i Portugala.

Na kraju 15. veka i početkom 16. veka stigao je talas izgnanika sa Iberijskog poluostrva. Ovaj talas se isticao ne samo svojim velikim brojem, već i svojom visokom kulturom. Umesto da se ovi koji su iz daleka došli utope sa starosedeocima, ovi poslednji su se "asimilirali" medju došljake iz Španije i Portugala, koji su odredili tokom kasnijih pokolenja karakter jevrejstva Skoplja. I tako su pripadnici jevrejske zajednice koja je postojala još mnogo pre dolaska Španaca i Portugalaca, kako aškenazi koji su se doselili tako i starosedeoci romanioti, su se utopili zajednicu iberijskih prognanika. Od tada pa nadalje ova opština se razvijala prema sefardskom predanju u svim oblastima života, i delovala kao jedinstvena jedinica.

U versko idejnom pogledu Skoplje je pripadalo Majmonidovoj školi, ali su neki medju rabinima Makedonije slušali halahičke odluke aškenaskih mudraca, kao što je bio rabi Jisrael Iserlajn.

Knjige responza verno odražavaju jevrejski način života. One svedoče o dubokim vezama medju opštinama širom Makedonije, ali i o vezama sa opštinama u Dalmaciji. Često nalazimo u njima podatke o sastavu i načinu delovanja verskih sudova.

Iz knjiga responza može se saznati dosta i o odjecima progonstava, o protivjevrejskim zakonima, o vezama sa zemljom Izraela i zajednicama u rasejanju širom Evrope.

O Samuelu Rikomi

1501. godine prošao je trgovac Samuel Rikoma, na putu iz Italije u Tursku, kroz Dubrovnik i stigao i do Skoplja. Tamo je stanovala njegova tetka dona Danora. Toj gospodji Danori su talijanski trgovci dugovali 592 zlatna dukata. U Dubrovniku je Samuel dao trgovcu iz Katalonije, Rafaelu Laviu (ili Leviju?) nalog za isplatu, koji su mu poslati putem Luisa Sagarige, iz Barija, ali je Rafael odbio da plati a Samuel ga je dao na sud.

Pošto se vratio iz Turske, a u medjuvremenu mu je umrla tetka, Samuel je ponovo zatražio da mu Rafael isplati dug pošto je bio zakoniti naslednik tetke iz Skoplja, ali je Rafael tražio dokumente koji bi posvedočili njegovo pravo na nasledje.

U početku 1502. godine Samuel Rikoma se odlučuje da se naseli u Skoplju. On se dogovara sa dva pomorca, da prevezu na svojim brodovima iz Ortone u Dubrovnik 6 bala razne kućne robe, vredne oko 300 dukata. Kada je roba stigla, Rikoma je sklopio ugovor sa Ivanom Mirosalićem, prema kome je ovaj poslednji obavezan da konjima prenese iz Dubrovnika u Skoplje celu njegovu porodicu i svu njegovu robu. U ugovoru se ponavlja briga sa čuvanje zakona subotnjeg odmora. Ovde donosimo ceo tekst ugovora u slobodnom prevodu zbog velikog značaja koji on ima (Ugovor je objavio Jorjo Tadić, u svojoj knjizi Jevreji u Dubrovniku, u izdanju jevrejske La Benevolencije, u Sarajevu 1937. godine, v. str. 419-426):

9.5.1502.

Samuel Rikoma, Jevrejin, koji sada ima ovde u Dubrovniku nekoliko bala tkanina i drugih stvari, i žene, koje treba preneti u Skoplje, svojevoljno uzima i ugovara za taj prenos sa Ivanom Mirosalićem iz Maleševca, kramarom ili kiridžijom, koji je prisutan i koji pristaje te je s njim ugovorio na ovaj način, na ime: Kako je spomenuti Ivan obećao doći u Dubrovnik 21. dana ovog meseca sa 46 dobrih i prikladnih konja, naime 5 sa sedlima, za ljude koji će jahati, a ostalih 41 sa samarima za bale koje treba natovariti. I sledećeg dana, 22. ovog meseca, uzeće i natovariti bale i žene rečenog Samuela, tovareći dve žene na svakog konja, a isto tako i dve bale po konju, samo ako bale svojom tezinom ne budu prelazile tezinu bale, koje ovde obično prave firentinski trgovci. I rečeni Ivan dužan je istoga dana u jutro natovariti i otputovati iz Dubrovnika na ovaj put sa celim teretom, te rečenog Samuela i njegove žene i bale, koje uzme, odvesti ravno u Skoplje na spomenutim konjima i to Samuela i ostale ljude koji će s njim jahati, i pomenute žene, i bale, s celokupnim dobrom Samuelovim, obećavajući da će im praviti dobro i verno društvo, i da će se na celom putu prema njima držati čovečno, kao dobar i veran kiridžija, i da će u svemu dozvoljenom, poštenom i uobičajenom biti poslušan i revnostan rečenom Samuelu, i da će dobro čuvati sve njegove stvari i bale. Po ugovoru, ako putem ponestane koji konj, rečeni Ivan je obavezan na svoj trošak odmah dobaviti toliko drugih konja, koliko, kada i koliko puta bude nedostajalo i ponestalo, tako da je spomenuti Ivan dužan dovesti u Skoplje rečenog Samuela sa njegovom pratnjom i balama bez ikakva nedostatka ili povrede. Ako na putu bude potrebno uzeti više konja, da ne može tražiti od rečenog Samuela veću naplatu, nego samo za 46 konja. U slučaju da spomenuti Ivan na putu ne izvrši nužno snabdevanje konjima, umesto onih koji ponestanu, dozvoljeno je rečenom Samuelu izvršiti to snabdevanje na račun spomenutog Ivana. A Samuel obećava rečenom Ivanu za njegovu opskrbu i platu za celo ovo putovanje do Skoplja da će isplatiti 150 aspra za svakog konja, na putu koliko će biti potrebno, a ostatak u Skoplju neposredno pošto se sve rastovari. Isto tako obećava rečeni Samuel da će isplatiti više spomenutom Ivanu, kao kamaru, za obične i uobičajene darove tri aspre dnevno, s napomenom, buduci da Jevreji po zakonu svome običavaju poštovati dan subotnji, da svake subote mora rečeni Ivan stati s konjima u onom mestu, u koje stigne u petak pred veče, a za taj dan počinka spomenuti Ivan će imati od rečenoga Samuela napojnicu od dve aspre po svakom konju, s time da je na celom putu, osim subote. spomenuti Ivan dužan, s celim karavanom stati odmarati se jedan dan za potrebe i po volji rečenoga Samuela, bez ikakve naplate, jer je to prema ugovoru."

U početku 16. veka, od 1505. godine, službovao je u opštini jedan od velikana pokolenja, Avraham ben Šlomo Carfati, kome je pripisivano da je potomak velikog svetlila rabi Šimona Jichakija-Rašija. Po dolasku u Skoplje on sam priča (u svojoj knjizi Birkat Avraham - u uvodu - Venecija, 1552. godine) o čudu koje mu se dogodilo u vodama Vardara:

O čudima koja su mi se dogodila otvaram usne i pričam podsećam ljude da se plaše Svevišnjeg, jer sam se davio u reci Njegovoj, 25. Nisana godine 5.265 (otprilike april 1505. godine). Vode su me nosile gore dole po rečnoj struji, daleko oko jedne milje, oko pola dana od grada Skoplja, a to su videla tri Jevrejina, koja su me pratile. Jedan od njih išao je da me traži na obali reke, ne bili me pronašao i sahranio. Kasnije su me dva stranca izvukla iz vode gorke kao žuč…

Trgovački putevi

Evo još nekih svedočanstava o trgovačkim vezama skopskih Jevreja, sačuvanim u Dubrovačkom arhivu:

1541. godine je neki Kučić, Dubrovčanin, kupio dve velike bale svile od Mošea Benvenistija iz Skoplja, posredstvom Jevrejina iz Morije. Pošto Benvenisti nije isporučio "beogradsku svilu" prema ugovoru nego neku drugu vrstu, bio je sudski prinudjen da plati razliku u ceni.

1564. godine službovao je kao "konzul" u Herceg Novom Jevrejin Hajim Lindo, koji je tražio u Dubrovniku (Raguzi) carinske olakšice na robu sa Levanta i u obratnom pravcu, kao što su date olakšice pre toga Isaku Ergasu. Isti Hajim Lindo je posle svoje smrti ostavio veliku imovinu u Skoplju.

1568. godine dobio je neki Lučin 135 talira od Josefa Kariadija, Jevrejina iz Dubrovnika da bi ih preneo u Skoplje i tamo predao 108 talira nekom Katarivasu i 25 talira Davidu Lindou.

1573. godine u Ankoni je živeo Ješaja Pernik iz Skoplja. On je posredovao izmedju bore Curiela iz Bitole (Monaster, v. tamo), koji je stanovao u Ankoni i osiromašio, i njegovih poverilaca iz Arte u Grčkoj.

1578. godine prevezao je Šlomo Beruier iz Skoplja 300 govedjih koža iz albanske luke Alesio za Ankonu. Treba napomenuti da je u Alesiju službovao kao konzul Jehuda Koen iz Skoplja u vreme kada je ta albanska luka bila na vrhuncu svog razvoja kao važna prolazna luka izmedju Balkanskog poluostrva i italijanskih gradova. Istim putem je, još u junu 1569. godine, Jakov Ergas iz Skoplja slao tovare pšenice za Veneciju.

U avgustu 1607. godine zadržali su Jakov i Cadik Ben-Danon iz Dubrovnika 25 tovara kože Mošea Bitona iz Skoplja kao polog za njegov dug u novcu. David Koen koji je bio predstavnik Avrahama Papoa-Safeta iz Sarajeva, je tvrdio da je to roba Papoa a ne Bitona. Spor se završio krajem juna 1609. godine: u Dubrovniku je Bitonova roba prodata - odnosno 1770 kozjih koža zbog dugova Jakova i Cadika Ben-Danona.

Iz gore iznesenih primera proizilazi, da je tokom 16. i početkom 17. veka vodjena redovna robna razmena izmedju Jevreja ove Opštine i njihovih partnera u uvozu i izvozu robe iz drugih jevrejskih opština na obali Jadranskog mora.

Prirodne nesreće

U 16. veku bilo je nekoliko poplava u Skoplju. U pitanju rabi Aharona Avijova (Abajov) rabinu Šemuelu de Medini raspravlja se slučaj Jakova zlatara koji je od mušterije primio izvesnu količinu zlata da bi mu načinio lanac:

... Pomenuti zlatar stanuje u jednom dvorištu a u pomenutom dvorištu postoji mala radionica u kojoj on obavlja svoj zanat i koja nije povezana sa njegovom kućom tako da on ne spava u radnji, već samo u svojoj kući, a kada su vode stigle onamo u dvorište, srušile su se kuće, pa se srušila i radnja. Sada dolazi Šimon traži lanac od Jakova zlatara, a Jakov odgovara da je ostavio pomenuti lanac u svojoj radnji tokom noći i kad su vode nadošle nije uspeo da ga izvuce a kada je posle toga došao da ga traži nije našao lanac i nije znao šta se s njim desilo, ili je ostao tamo ispod radionice, ili su došli lopovi i ukrali ga, a kada je počeo da traži i kopa po zemlji i nije ga našao...

(iz response rabi Šemuela de Medine).

Jakov zlatar nije znao da li je lanac ukraden ili je tamo izgubljen, i zbog toga je doneta presuda, da ako ne može da se zakune da ga je voda odnela, obavezan je da vrati protiv-vrednost.

Prisilno pokršteni (marani) sa Iberijskog poluostrva u gradu

Često su se pojaviljvali problemi sa prisilno pokrštenim Jevrejima koji su stizali u Skoplje od kraja 16. veka pa nadalje. Na primer: rabi Šlomo ben Avraham Hakoen, koji je službovao neko vreme u Bitoli  (Monasteru)  piše da su mu se dajani (prisuditelji verskog suda) iz Skoplja Elija Arbaro, Moše Leon i Moše Badarši obraćali 1591. godine u vezi slučaja jedne žene koja je javno stanovala u istoj  kući s nekim pokrštenim (hebr. anus, portugalski maran) kao muž i žena. Žena je pobegla i stigla u Solun, a muškarac je ostao u svojoj zemlji. Ona je prešla u jevrejsku veru prema svim zakonima i mogla da se uda za koga hoće, a pošto se muškarac nije prešao u jevrejsku veru, pa ona nije nikada sklopila sa njim jevrejski brak, ni po zakonu Mojsija i  Izraela, ni po veri drugih naroda.

Evo kako glasi pitanje: Žena se udala u Solunu i prešla sa svojim mužem u Skoplje, gde su im se rodili sinovi i kćeri... ali posle nekoliko godina je u Solun stigao onaj muškarac, prešao u jevrejsku veru tamo i oženio se. On je izjavio pred jevrejskim verskim sudom u Skoplju da nije imao nikakvih odnosa i da sa onom mladom ženom sa kojom je stanovao nije bio venčan... dok nije umro brat te žene, koji je ostao u tudjini, i ostavio za sobom veliku imovinu. Zakoniti muž te žene je otputovao da primi nasledstvo, i tada se probudio i drugi muškarac i tražio deo nasledstva "Jer ako mu ne daju deo od te imovine, onda će učiniti i nastaviti da čini neprijatnosti i optužbe rekavši da je pomenuta gospodja Simha stvarno njegova žena...

Sačuvana su svedočanstva i o trgovini robovima, koja je bila razvijena u to vreme. Podatke o tome nalazimo kod jugoslovenskog naučnika J. Tadića. Većina robova iz balkanskih zemalja su prodavani i prevoženi kroz Dubrovačku luku. Onamo su često dolazili rodjaci robova, da bi otkupili svoje najdraže. Dešavalo se da su robovi otkupljivani bez novčane nadoknade, več razmenom rob za roba.

Tako, po svedočanstvu Paola Trepianija in grada Trenta, iz godine 1541, koji je u Siciliji kupio devojcicu po imenu Tamar, Jevrejku, kćer lekara Josefa Dararija iz Patrasa, koji je stanovao u Skoplju (v. J. Tadić, Jevreji u Dubrovniku, str. 351-352). Pošto je otac devojčin imao roba po imenu Silvester, potpisan je ugovor putem posrednika, prema kojem će se robovi zameniti a Trepiano treba da doda iznos od 100 zlatnika devojčinom ocu. Trepiano je doveo Tamaru u Dubrovnik i pustio je na slobodu...

Iz putopisa 16. i 17. veka saznajemo, da je tadašnje Skoplje bio jedan od najvećih gradova na Balkanskom poluostrvu i da je u njemu tada cvetala trgovina kožom, voskom, pšenicom i gradjevinskim drvenim materijalom, koje su dovozili splavovima Vardarom. Otvorene su mnoge i raznolike zanatske radnje, tako je grad predstavljao privlačnu tačku za nove doseljenike. Ali, stanovništvo Skoplja je trpelo od prirodnih nesreća i požara, ali i od nedovoljnih sanitarno-higijenskih uredjaja.

Jevrejska mahala

Do novog vremena Skoplje je bilo podeljeno na gornji i donji grad. U 17. veku Jevrejska četvrt je bila u središtu grada, kao neka vrsta utvrdjenja opkoljenog zidinama, odeljenog od ostalih delova grada.

U Osmanskom carstvu jevrejske četvrti nisu osnivane pod prinudom. Dozvolu koja im je data da stanuju zajedno, Jevreji su shvatali kao povlasticu, pošto su tako mogli da se brane i da žive svoj život daleko od pripadnika drugih vera, ili od kleveta koje su o njima iznošene. Na primer:

"...Obuzeo ih je strah zbog klevete koju su Turci  (na hebr. Togarmi) izneli na dvojicu Jevreja da su terali blud sa dve Turkinje i zbog naših grehova su ih teško kaznili, a svi Jevreji su se veoma uplašili..."

ili ".... U to vreme u dućan Hije Bežeranoa u Skoplju (1647. godine) dolazila bi često Turkinja A. pod izgovorom da hoće od njega da kupi neku stvar pa bi ga zagovarala i pipala po rukama, dirala po licu premda se on sklanjao od nje uvek, ona nije odustajala da dolazi u njegov dućan..." (Aharon Koen Perahija, Perah Mate Aharon, Amsterdam 1703).

Unutar zidina jevrejske četvrti podignute su kuće jedna kraj druge, u jednoj glavnoj ulici i mnogim sokacima. Uprkos stešnjenog načina gradjenja Jevreji su u svojim dvorištima nalazili mesta za bašte i povrtnjake.

Zbog komšijskih svadja, mi smo u stanju da sagledamo unutrašnju strukturu jevrejske četvrti. Aharon Avijov (Abajov?) skopski rabin iz 16. veka, piše svom prijatelju rabi Šemuelu de Medini, o velikom dvorištu, ogradjenom kućama i dućanima. Kuće su bile dvospratne, sa tremovima. Svaki stanar je imao zid od opeke i pregradni zid koji je odeljivao sustanare, na razdaljini 6 do 8 lakata od terase, tako da je "ostalo mesta svakome od njih da ima svoj posed koji je bio kao malo dvorište unutar velikoga" a sva su mala dvorista bila upravljena prema velikom dvorištu koje je bilo za sve zajedničko, u kojem je postojalo zajedničko korito za pranje rublja, sa žene.'  I to pa još: "Odmah do ogradnog zida Šimonovog Reuven ima kace u kojima se farba vuna. Sad dolazi Šimon i pokrije ceo taj zid daskama, čiji jedan kraj izlazi na oko četiri pedlja na stranu Reuvenovu, na mestu gde on drži kace, drugi deo dasaka izlazi pod čardak Šimonov, ukoso, tako da kiša i sve otpadne vode od pranja i kupanja Šimonovih - ulaze usred Šimonovog malog dvorišta... a osim ovih otpadnih voda, daske zaklanjaju ono malo svetla koje ulani na njegova kućna vrata"

Nalazimo i izveštaj o ostavinskim pitanjima:

Rabi Pinhas Jaakov, neka mu je duša u raju, upokojio se a pre smrti mu je ostalo imovine u Skoplju kod rabi Šemuela Aškenazija, stanovnika Skoplja, te su posle njegove smrti njegova udovica i njegova siročad ovlastili mudrog uzvišenog rabi Baruha Almosnina, da naplati pomenuto nasledstvo od pomenutog rabi Šemuela a pošto je pomenuti ovlašćenik lično obračunao sa pomenutim rabi Šemuelom, uspeo je da sazna da se u rukama pomenutog rabi Šemuela od imovine siročadi i pomenute udovice nalaze 4.075 srebrnjaka a pomenuti rabi Šemuel nije hteo novac pomenuti da da rabi Baruhu pomenutom ovlašćenom predstavniku udovice, već je hteo da ga da u ruke trećeg (neutralnog) mudrog časnog rabi Jehude Badaršija sve dok mu udovica i siročad ne pošalju pismenu potvrdu. Posle toga kada je rabi Baruh pomenuti povlašćeni stigao ovamo u Solun i poslao potvrdu na ruke rabl Jehudi Badaršiju, gore pomenutom, nije ostavio otac pomenutog Šemuela pomenutom rabi Jahudi da pošalje 2.000 i 570 srebrnjaka udovici, jer je takav bio uslov medju njima koji je povezivao dobijanje pismene potvrde u ruke rabi Šemuela pomenutog, da će tada dozvoliti Jehuda da pošalje 2.000 i 75 srebrnjaka udovici a tako nije učinio već je odugovlačio stvar i odbio rabi Jehudi da pošalje..."

Iz života Jevrejske opstine

Jevrejska opština je bila jedinstvena društvena organizacija. Njen uticaj se usredotočio u stambenoj četvrti i oko sinagoge. Opštinske ustanove su uživale veliku meru autonomije. Predsednik opštine je bio zadužen za režim u opštini i za izbor verskih prisuditelja (dajanim), koj su sudovali u verskim ali i svetovnim pitanjima, ali i u kaznenim stvarima. Turci su dužnost naplate poreza preneli na Opštinu, te je ona raspodeljivala obaveze medju svojim članovima. Ova činjenica je olakšavala rabinima i učenim ljudima njihov položaj pa im je ponekad čak omogućavala da ponekoga oslobode potpuno plaćanja poreza. Stoga je odlazak svakog imućnog pojedinca predstavljao težak udarac za ostale članove Opštine, koji su morali da popune nedostatak. U Skoplju živi u 18. veku Jakov Florentin iz Soluna, tumač za francuski jezik tamošnjeg konzula. On je bio oslobodjen plaćanja poreza u saglasnosti sa sporazumom o kapitulaciji. I tako smo našli: "O gospodinu Jakovu Florentinu i njegovom zetu gospodinu Jakovu Burli koji su plaćali sa žiteljima grada svaku vrstu poreza i dažbina prema svojoj imovini" (v. Devar Moše, Solun 1742) - a kad su se jednog dana odselili iz Skoplja i preselili u Sarajevo stvoren je ozbiljan problem.

Pored opštih državnih poreza, na koje su bill obavezni svi stanovnici u vreme ratova, ili posebnih jevrejski porez "porez na odeću" (porez za nabavljanje uniformi za tursku vojsku), razrezivani su na Jevreje dodatni porezi za potrebe same Jevrejske opštine, a takodje i za pomoć, dobrotvorne svrhe, izdržavanje verske škole, pa čak i za pomoć opštinama u Zemlji Izraela. Isto tako zahtevano je od članova Opštine da daju doprinose u blagajnu za otkup zatočenika.

Medju porezima koji su plaćani do poslednjeg rata, postojala je i tzv. "gabela" koja se plaćala na razne prehrambene proizvode. Izvorno je to bila vrsta poreza na uvozne proizvode,  radi odbrane od trgovaca zbog konkurencije. Rabini Soluna i Carigrada su se protivill toj dažbini. O gabeli u Skoplju je zanimljivo mišljenje rabi Šemuela de Medine, koji tvrdi da Jevreji nemaju opravdanja za naplaćivanje gabele i time sprečavaju druge trgovce da posluju u Skoplju. U jednom slučaju je bila reč o kupovini koža. On je bio mišljenja da se treba usprotiviti toj stvari u načelu, jer svi pripadaju istoj dražavi i plaćaju joj poreze. Jevreji ne mogu da sprečavaju poslovanje muslimanskin i hrišćanskih trgovaca, i zbog toga će razrezivanje tog poreza štetiti isključivo samim Jevrejima.

Sinagoge

U središtu Jevrejske mahale su bile dve sinagoge: Bet Aharon i Bet Jaakov. Prva je bila starija, izgradjena 1366. godine, dok je Bet Jaakov, koja se pominje u 17. veku kao postojeća "od vajkada", obnovljena je 1901. godine. Čini se da je ona vezana za dolazak izbeglica sa Iberijskog poluostrva. Oko te dve sinagoge su delovale dve opštine, medju kojima nisu uvek vladalt bratski i prijateljski odnosi. U dvorištu Bet Jaakova je bila škola Talmud Tora sa katedrama za 6 učitelja iz obe opštine. Jednoga dana dvanaest čelnika opštine je prešlo iz Bet Jaakova u Bet Aharon. U znak odmazde, vodje Bet Jaakova su proterali njihove sinove i njihove učitelje. Posledice su bile pogibeljne, jer je sinagoga Bet Jakov zapuštena i tako su morali da je prodaju 1674. godine zajedno sa opštinskim zgradama. Ovde ćemo pomenuti neka prezimena: Mandil, Mizrahi, Ben-Arojo, Saporta, Molina, Ben-Nun.

Groblje

Već na početku svog doseljavanja Jevrejt Svete opštine Skoplje su se starali da podignu za sebe grobije. Ono se nalazilo na brdašcu, pored sela Donje Vodno. Prema predanju, ove groblje je postojalo oko 550 godina, ali nije sigurno njegovo mesto i godina osnivanja.

Rabi Aharon Avijov (Abajov?), rodjen u Solunu koga je poslao u Skoplje rabi Šemuel de Medina radi unapredjivanja verskog života u gradu, doneo je odluku 1571. godine, da se ne sme upotrebljavati zemlja sa starog groblja za proizvodnju opeka za zidanje kuća.

Odjeci sabatijanskog pokreta

Zbog duhovne zavisnosti od spiritualnih središta kakvi su bili Solun, Carigrad i Alep, i u Jevrejskoj opštini Skoplja se osećao veliki uticaj sabatijanskog pokreta. Jedno od prvih svedočanstava sabatijanaca predstavlja pismo iz Skoplja, koje je napisano 11. decembra 1665. Pismo je zasnovano na poslanici iz Alepa (hebr. Halev, ili Aram-Coba), u kojem je rečeno: "Nema sumnje da je već stiglo naše spasenje". Tako je sabitajanska propaganda delovala veoma efikasno. Jevreji iz Alepa su pisali u Carigrad pa je sve ubrzo stiglo u Skoplje, a otuda i u Italiju.

14 godina posle 5426. godine (a to je "sudbonosna godina" - 1666), koja je oglašena za godinu dolaska mesije, i 3 godine posle smrti Šabetaj Cvija, se dogodilo nešto što je ostavilo svoj znak na celo doba života Jevreja u Skoplju. Reč je o dolasku Natana iz Gaze - pravim imenom Avraham Binjamin Natan ben Sliša Hajim Aškenazi (od 1643-1680), koji je bio glavni glasnogovornik ideja sabatijanstva. On je dao krila širenju pokreta Sabetaja Cvija, na svojim putovanjima po mnogim zemljama. Umro je u Skoplju, a njegov grob se smatra svetim i predstavljao je cilj dolaska hodočasnika.

Poznati izraelski književnik Ezra Hamenahem, potomak jevrejske porodice iz Skoplja, piše u svojoj pripoveci "Slavopojka rabi Natana" (u knjizi Bacel Jamin - U senci dana, Tel Aviv, 1956, str. 130--163), izmedju ostalog:

"Bila je to prestupna godina a deca Izraela bila su prožeta hladnoćom i bedom. Kad je stigla zima, stigla je naglo, jarosno i burno, sa snežnim smetovima. Već u podne ugasilo bi se svetlo dana i tmina bi se spuštala sa neba i pokrivala zemljina prostranstva. Onda bi počeo da zavija vetar, urlajući iz mraka, kao vapaji čoveka, kao gnev Svevišnjeg koji se sprema da uništi svet i sva živa bića. Jevreji su sedeli skriveni u svojim domovima... Navališe na njih strah i trepet... Vardarski vetar beše to, dolazio je iz dubina kotline nošen silnim talasima reke, rušeći na svom putu sve, koseći žrtve... Izbila je epidemija, i nejaka dečica, kao nevini andjelčići, nestajala su jedno za drugim i odlazila na nebo... Očevi su se molili i vapili Svevišnjem, ali nisu uslišeni. "Šta smo zgrešili - ispitivali bi svoje duše - da nas Bog tako kazni?" Tih dana proširila se vest o proročanstvu Šabetaja Cvija, da će se ostvariti kraljevstvo Israela po celom jevrejskom rasejanju, i da će se pojaviti Mesija... I mnogi stanovnici gradića ostali su goli i bosi, jer su bescenje rasprodali sve što su imali, u želji da stignu u Zemlju Izraela (Erec Jisrael). Čekali su samo na znak. Ali njega nije bilo.... Pristizali su i širili se glasovi da je Šabetaj Cvi promenio veru, neka Milostivi sakloni.... A smrt u gradu je kosila sekla neprestano...

Kada se mala zajednica u gradu Skoplju osvestila još se više uplašila od jezive tišine... Šta li im na svojim krilima donosi sledeći dan?

Bio je to šesti dan u nedelji, jedanaesti dan meseca švata 5.440. godine...

Naš sveti rabin bio je zanesen molitvom, zatvoren u svojoj sobi iz koje već dugo nije izlazio... Odjednom ga udari snažan nalet vetra, koji mu podiže skute njegovog širokog talita (obrednog ogrtača), kao da se probio kroz zatvoren prozor, i rabin oseti veliku hladnoću. No vetar se začas smiri....a neki čovek stajaše pred njim. Imao je crnu i gustu bradu, obučen u staru iznošenu rabinsku mantiju, na glavi mu crni izbledeli klobuk... Naš sveti rabin namah shvati da je pred njim otkrivenje, znak dobre vesti. Da li su to pristigle njegove molitve u nebeske visine? Skupljenih obrva, naborana čela, progovori: "Dobro došao!"

- Ovadja, rabinu naš, - progovori čovek glasno, ali skoro ne pomerajući usne, - dolazim iz daleka, mraz i vetrovi su mi u kostima. Pruži mi sklonište u tvom domu do večeras, jer ću još ove večeri napustiti ovozemaljski život... Došao mi je sudnji čas, rabi naš, te sam danas stigao ovamo da nadjem pokoj i smirenje. Lutajuci putevima, rekoh sebi, doći ću u ovaj grad, da bih počivao u jevrejskom groblju, da bi moje kosti bile sahranjene medju svetim pokojnicima vaše opštine... A po izmaku subote doći će ovamo i moj šamaš (prislužnik), te će se i on priključiti svojim precima, pa i njega sahranite na groblju ove svete jevrejske opštine...

Sutradan, u nedelju, smirila se pošast. Vardarski vetar je te zime još duvao, ali kao da je obilazio jevrejske domove... Stvarno, dogodilo se čudo. Stigao je izaslanik nebesa. A ovo je slavlje u znak milosti i zahvalnosti koje sinovi ove opštine uzvraćaju pravedniku...."

Sve ovo je opširno raspravio istraživač A. Jaari (u knjizi Šeluhe Erec-Jisrael - Izaslanici Zemlje Izraela - Jerusalim 5726-1966, str. 174).

Legende potvrdjuju da je grob Natana iz Gaze smatran svetim i da je poštovan medju balkanskim Jevrejima, kao i da je neki izaslanik iz Zemlje Izraela izrazio svoje protivljenje tome. Treba napomenuti ovde da u prvo vreme procvata mesijanskog pokreta Šabetaja Cvija Skoplje je bilo jedan od središta obaveštenja toga pokreta. Obaveštenja su stizala sa srednjeg istoka i iz "dalekih zemalja", iz Alepa, na primer, u Carigrad, i otuda su "stizale ubrzo umnožene reči u zemlje Balkana, a iz Skoplja se te reči javljaju u Italiji a pisac kuntresa ih uključuje u svoju riznicu..." ovo su reči profesora Geršoma Šolema (v. njegov poučni rad "Beleške iz Italije o sabatijanskom pokretu 5606. godine" u časopisu Cijon, (sv.. 10) 1945, str. 55, i objašnjenje pisma, sačuvanog na italijanskom, tamo, str. 57-58, i pisma od 11.12.1665. godine, koje se navodi kao dodatak (11) istom radu, na str. 63-64. Šolem čak ističe da je to "jedno od prvih dokumenata koje smo dobili u naše ruke" (tamo, str. 57), i otuda je njegova važnost i zanimanje za njega. A čini se da to i nije slučajno da je prorok Šabetaj Cvija, Natan Aškenazi, zvani "iz Gaze", boravio u ovom gradu, u kome je i umro i sahranjen, kao što će biti dalje izloženo. Čak je i Samuel Primo "putovao iz Sofije u Skoplje i tamo pao u postelju i tamo dobio poruku od Šabetaj Cvija koji ga je pozvao k sebi u mesto svog izgnanstva - u Albaniju". v. str. 899 u knjizi G. Scholem Sabbetai Sebi - the My Mistical Messiah, Princeton, 1973.)

Isto tako u ranijoj knjizi G. Šolema Šabetaj Cvi i sabatIjanski pokret u njegovo vreme, Tel Aviv, 1957.

U vreme rata i zatočeništva

Rat izmedju Austrije i Turske 1688/89. godine ne samo da je prekinuo razvoj grada već je doveo i do njegovog razaranja. Većina stanovništva se priključila osmanskoj vojsci koja se povlačila, a znatan deo Skopljanaca je stigao do Carigrada. I skopski Jevreji su im se priključili; drugi su se rasuli širom carstva.

U vreme austrijskih osvajanja, 1689. godine, izveštava general Pikolomini, da je u Skoplju bilo 60.000 stanovnika, od kojih 3.000 Jevreja, što će reći 5% celokupnog stanovništva. U strahu od kuge i opasnosti širenja medju njegovom vojskom - pa i zbog strategijskih razloga - naredio je pomenuti vojskovodja da se grad zapali i požarom uništi. Tako je Skoplje ponovo postala gomila razvalina. A evo jevrejskog svedočenja o tom predmetu: Josef Curi, Skopljanac, oboleo je od kuge. Njegova žena je uspela da pobegne i spasivši se stigla do Soluna. Svedok Josef ben Jaakov Levi je svedočio, da je video Curija kako umire i da je pokrio njegov leš kojega je posle toga progutala vatra. (Neeman Šemuel, Responze Šemuela ben Jichaka Modiljanoa, Solun, 5083.g. pitanje 46). Jevreje, koj se nisu pri povlačenju priključili Turcima, zadesila je gorka sudbina, kao što se dogodilo njihovoj braći iz Beograda godinu dana pre toga: oni su odvedeni u zarobljeništvo Austrije zbog pretpostavke (u načelu tačne), da će bogate evropske jevrejske opštine za njih platiti otkup. O jednoj od skupina zarobljenika, koje su Austrijanci zatočili, tek se kasnije saznalo, posle objavljivanja sadržaja pisma, potpisanog rukom Šemuela Tubija i Avrahama ben Josefa Pereca, izaslanika skopskih zatočenika, koji su došli u Nikolsburg (Nikolov u današnjoj Moravskoj), da bi iskupili svojmu zarobljenu braću koji se nalaze u gradu "Prišna" (red je o Prištini, na Kosovu). Pismo je upućeno rabi Šimšonu Verthajmeru (1658-1724), poznatom jevrejskom dobrotvoru u Beču. U pismu oni ovako opisuju ono što se skopskim Jevrejima dogodilo:

U pismu se opisuju tragični dogadjaji "o nasilju i o slomu koji su se desili nama Jevrejima Skoplja, koji se danas nalazimo u lepoj dolini Priš(ti)na... Dana 9. meseca marhešvana". Oni pišu šta se dogodilo toj skupini Jevreja: bilo ih je oko 200 duša, od kojih je oko 70 već pomrlo na putu, a preživelima nije dozvoljeno ni da pokopaju svoje bližnje te su leševi bacani u jarke kraj puta, u blato i u djubre, da bi bili "hrana nebeskim pticama i poljskim životinjama". Zarobljenici su vodjeni dva dana, batinani, otečeni i umorni, gladni i žedni, dok nisu stigli do nekog "ogradjenog mesta". Madjarski vojnici, koji su pratili kolonu, napastvovali su žene. Na oči svedoka ubili su jednu devicu na nedrima majke".. Ubili su ti vojnici i jednog mladog čoveka koji se oženio tek pre godinu dana, i pred očima oca, braće i neveste račerečili ga, tražeći novac za koji su sumnjali da je negde sakrio. Stražari su poskidali sa tela zarobljenika svu odeću i ostavili potpuno golog (bilo je to oktobra-novembra meseca!).. Četiri dana nije stigla do njihovih usta ni hrana ni voda. Medju robljem se pronela vest da će ih sve poubijati.

Dok su tako patili, prošao je tuda neki "kapetan" i upitao ko su ti zatočeniei. Kad je čuo da su to Jevreji, čini se da mu je sinulo: našao je rudnik zlata! Priveo ih je pred "vojskovodju gospodina Pikilamija" (generala Pikolominija) koji ih je preuzeo i držao pod strogom stražom još četiri dana bez hleba i pokrivača, "dok na našu nesreću detence sisaše krv iz majčine dojke", sve to da bi ih primorali da se obavežu da će nabaviti odredjenu sumu za otkup. Na kraju je odlučeno da zarobljenici moraju platiti 8.000 florina "za otkup duša", 200 florina da "vrate zajam" i 80 crvenih zlatnika za tumača, sve to uz poseban dodatak za ishranu do roka koji je utvrdjen za plaćanje otkupa. Zarobljenici su se obavezali da će sva ta dugovanja izmiriti u roku od 10 meseci.

General Pikolonimi je predao roblje u nadležnost dvojice kapetana u gradu Prištini a on je produžio put. Posle 4-5 dana potrošena je sva zaliha hrane. Jedan od kapetana odlučio je da poništi napisani i potpisani ugovor, te je zahtevao da mu se celokupna suma isplati u roku od 3 meseca. On ih je mučio "do predvorja smrt", kako bi ih prunudo da potpišu obavezu da će doneti otkup u roku od 3 meseca kako je on to zahtevao. Onda je odlučeno da se pošalju gore pomenuti izaslanici, da sakupljaju priloge za otkup. Prilikom dolaska u Beograd saznali su da je umro general Pikolomini. Jevreje zarobljene u Prištini preuzela su dva-tri oficira, od kojih je jedan bio komandant Niša. (V. Eliezer Bašan, Dokument o Jevrejima Skoplja posle austrijske okupacije, Mihael VII, Tel Aviv 1980, str. 227-243).

U Nikolsburgu su Jevreji lepo primili izaslanike, koji su tamo napisali gore pomenuto pismo, i time ostavili potresno svedočanstvo o sudbini Jevreja u Skoplju na kraju 17. veka.

Ovaj rat je završen 1690. godine, posle čega su se Turci vratili u Skoplje. Deo jevrejskog stanovništva, kome se sreća nasmešila i koji je bio rasut na vreme daleko od bojnog polja, vratio se u Skoplje i tamo našao svoje domove u razvalinama. Evo odlomaka iz svedočanstva tih dana:

(Pišemo vam) o nevoljama koje su nas našle nas članove dve svete opštine Bet Aharon i Bet Jaakov, bivše stanovnike Skoplja, neka ga Bog sačuva, a sada izgnane iz naših domova punih radosti i sa naše rodne grude, lutali smo iz mesta u mesto, iz propasti u propast. Svevišnji se smilova i obrati pažnju na nas, podari nas dobročinstvom i sakupi našu dijasporu i vrati robije u domovinu, amen. Sigurno ste saznali, naš gospodaru, o gorkim i užasnim dogadjajima, kada je svevišnji smatrao da su njegovi robovi zgrešili, te je na nas poslao obesne i proklete ljude iz carske vojske da zarobe našu zemlju, i kad je dospeo i ušao razbojnik u grad, od glasina i od mnoštva ljudi uplašiše se stanovnici i požuriše da izbegnu. Lutaše tako, svako podje na svoju stranu, izadjoše na polja, rasturiše se. Skrivahu se po vrhovima pustih i surovih planina, goli i bosi, bez hleba i odeće i bez pokrivača po hladnoći, oduzete duše. Izvestan broj našeg sveta tamo u gradu nije mogao da spasi duše. Lav je ustao iz svog ležaja, došao je neprijatelj ugnjetač u grad i odveo ih u ropstvo. I to baš iz našeg dela, tamo u pomenutom gradu, gde smo svi sinovi našeg naroda živeli na jednom mestu, sa zidinama unaokolo, s vratnicama i katancima, zidinama podignutim kao jako utvrdjenje usred grada, da čuvaju domove izraelske na čast i poštovanje, kako devojke izraelske u svojoj čednosti ne bi izlazile izvan zidina i, nedao bog, postale nepristojne, jer su stanovnici pomenutog grada, koji nisu od sinova izraelskih, loši i grešni, ali nikad ne upadaju u naša naselja, u naše kuće i dvorišta. U pomenutim zidinama imali smo i dve sinagoge, Bet Aharon i Bet Jaakov i školu Talmud-tora i naše domove i sve postade zalogaj vatre, sinagoga Bet Jaakov buktinja, a sinagoga Bet Aharon uništena, razorena, srušiše je. Ne ostade nijedna čitava kuća tamo u zidinama pomenutim a da nije izgorela. A onda se Gospod smilovao na nas.

Na hrišćane koji su zauzeli grad dodje nasilje od moćne turske vojske. Od vike konjanika i strela iz njihovih lukova pobegoše hrišćani osvajači. Turci su th gonili i dostigli i poubijali mnogo njih. Turci su ponovo zauzeli grad i narod je počeo da se vraća na svoja ognjišta da živi u bezbednosti i smirila se zemija, neka je hvala Gospodu...

Turci će se popeti i doći u naše domove da jedu i piju pa će i ležati s našim ženama i obešćastiće nače sinove i kćeri, jer su to loši ljudi i grešnici i ništa njima ne uliva poštovanje... ako sagradimo naše sinagoge i skolu Talmud-Tora na mestima gde su ranije bile, a ako naše naselje ne bude ogradjeno zidinama kao što je bilo od prastarih dana, nema sumnje da će u njih upadati skupine nasilnika, pohlepnih, predveče i noću... Zbog toga sada i pišemo ovo pismo da tražimo i molimo vas, našeg gospodara koji sedi na učiteljskom prestolu, da nas pouči koji su putevi Tore i kako treba da se ponašamo. Da li smemo da upotrebimo ostatak srebrnine, koji se danas nalazi u rukama preživelih članova naše zajednice, koji su uspeli da izbave neke stvari od požara, pre nego što je u grad upao ugnjetač, a to su rimonim (ukrasni narovi za drške svitaka Tore) i srebrne jabuke i krune koje su ukrašavale svitke knjiga Tore, koji su se nalazili u ovim dvema pomenutim svetim opštinama na slavu i diku njihovu. A sada molimo da li možemo da ih otudjimo ili da ih prodamo a da bismo upotrebili novac dobijen za njih za potrebe gradnje dveju sinagoga... Kako da se ponašamo u raspodeli. Da li po broju pojedinaca, istom merom na bogate i siromašne, ili po materijaonom stanju članova - ako je neko bogat prema njegovom bogatstvu, a ako je siromah prema njegovom stanju? A pošto je većina članova opštine siromašna, a manjina bogata, kako da se ponašamo?" (Perah Mate Aharon, II, 54) Upitani, rabi Aharon Hakoen Perahja (1627-1697) doneo odluku u korist siromašne većine.

I u vreme austrijskog osvajanja Beograda u septembru 1688. godine mnogi su Jevreji pali u zarobljeništvo, a medju njima i Nehemija Hija ben Moze Hajon. Pošto je otkupljen iz zatočenistva premljen je za rabina u Skoplju, pošto je veliki tumač zakona iz Soluna, gore pomenuti rabi Aharon Hakoen Perahja, dao za njega preporuku osiromašenoj i napaćenoj jevrejskoj opštini u Skoplju, 1691. godine. Evo kako to sam Hajon opisuje:

... Dodjoh u Sarajevo, sa 19 godina, i uzeo za ženu kćer Šmuela Almulija, neka mu je rajsko naselje, a ime moje žene je Mazal Tov. A posle toga sam pošao u Beograd gde sam pao u zatočeništvo. Posle izlaska iz zatočeništva pošao sam svojoj kući po drugi put, a otuda sam otputovao sam u Skoplje i tamo su me primili za rabina. Ono je blizu Soluna, na udaljenosti od 5 dana hoda, a nisu me primili za rabina dok nisu upitali slavnog učitelja našeg rabi Aharona Perahiju, neka mu je slavna uspomena, predsednika verskog suda pročelnika učilišta u gradu, majci Izraela, Solunu, neka ga Bog sačuva, da li me poznaje. A on im posla ove reči: Neka poučava i neka prosudjuje i sudi. (što znači da je imenovani ovlašćen da poučava kao učitelj u školl i da sudi u verskom sudu).

U 18. veku muslimanski stanovnici su stanovali na višim mestima u gradu, te njihove stambene zgrade nisu dopirale do obale reke, a ispod tvrdjave Kale je bila jevrejska četvrt (mahala), prilično zbijena, na levoj obali Vardara. Jevreji su se tada uglavnom bavili sitnom trgovinom i torbarenjem, a neki i zanatima. Vodili su poslove ne samo sa muslimanima već i sa hrišćanskom crkvom. (V. Spomenica 20 godina od oslobodjenja Južne Srbije, Skoplje, 1937, str. 673).

Iz naših izvora saznajemo o životu Jevreja u Skoplju. Rabi Šemuel Konforti, jedan od velikana tumača zakona u Solunu, pisac responze Olat Šemuel, koja je štampana u Solunu 1799. godine – piše u uvodu:

... Uključivo i dvojici dobrih ljudi iz moje porodice i doma oca mojega, voljenim i prijatnim, prvi je bio uzvišeni imćni, časni rabi Ašer Konforti, neka ga Milostiv sačuva i blagoslovi, i ugledni, časni rabi David Konforti, neka ga Milostivi sačuva i blagoslovi, stanovnika grada Skoplja, neka ga Bog sačuva, koji su te svoga džepa dali zlata za štampanje moje knjige. Neka im Gospod da prema onome što su učinili dug život i veliku zlatnu krunu…

Do pravog napretka grada Skoplje došlo je na kraju 19. veka. Tada je u njemu živelo - prema izveštajima stranih putnika - oko 20.000 stanovnika. Grad se veoma brzo razvio posle 1840. godine, kada je Omer-paša sultanov namesnik u vilajetu, doneo nove propise i zakone, u skladu sa reformama koje su poznate pod nazivom "tanzimat iz 1839. godine.

Kao posledica blokade protiv Engleske, pod uticajem Francuske, tada je trgovina usmerena na kontinentalne puteve: na Balkanskom poluostrvu pravcem Solun - Skoplje - Priština - Sarajevo - Travnik - Kostajnica, i dalje preko Dalmacije za Italiju i Švajcarsku prema Francuskoj. Pošto je tim putem većinom prevožen pamuk, ovaj put je nazvans još i "pamučnim putem". Trgovinske veze koje su tada uspostavljene nisu prekinute ni posle ukidanja blokade. Makedonija, sa svim njenim prirodnim bogatstvima, postala je središnjom raskrsnicom privrede i trgovine Osmanskog carstva, što je sve otvorilo nove mogućnosti i Jevrejskim trgovcima.

Rabini i verski sudovi

Evo popisa rabina Jevrejske opštine u Skoplju i njenih dajana (prisuditelja-sudija verskog suda): Avraham ben Šlomo Trevis Carfati, službovao je ranije kao učitelj u italijanskom gradu Rovigo; već sa 30 godina je pregovarao sa velikanima svoga pokoljenja, a mnogi su mu se obraćali sa halahičkim pitanjima. Iz Italije je rabi Avraham Carfati došao u Skoplje, u kojem je službovao samo kratko vreme. Autor je knjige Birkat Avraham. Pod starost se iselio u Zemlju Izraela.

Sredinom 16. veka službovali su kao rabini u Skoplju: Aharon Avijov (Abajov?) i Elija Arbaro, rodjeni Solunac. 1568. godine pozvan je tamo rabi Šlomo ben Jichak Halevi, koji je tada imao 36 godina. On je postavljen za rabina opština Bet Jaakov i Bet Aharon zajedno. O tome on piše: "Ova beseda je prva koju sam održao u Skoplju na sveti dan šabata za vreme popodnevne molitve 23. sivana 5328 (juna 1568), pred dvema zajednicama, pošto su me na sveti šabat, 16. sivana 5328. godine postavili za svog poglavara i vodju i sudiju da im sudi....". Njemu je uspelo da pomiri dvojicu pomenutih rabina (Avijova i Arbaroa), koji su se sporili u nekim halahičkim pitanjima. I društvena razlika medju njima je bila velika, jer je rabl Aharon Avijov, oženio bogatu udovicu iz Bitole (Monastir). Jichak Halevi se vratio u Solun 1571. godine i od tada nalazimo ponovo pitanja od dvojice mesnih rabina.

Na kraju 16. veka službuju u gradu Haham Moše Ben-Haviv i Dajani Moše Leon i Moše Bedresi. U to vreme se pominje i rabi Hajim Baruh, rodjeni skopljanac, koji je mnogo kasnije napustio grad i preselio se u Kastoriju. U početku 17. veka pominju se u Skoplju dajani Efrajim Avraham ben Nahmias, Jaakov Šlomo Franko, Jona Josef Aškenazi, Binjamin Daniel, Mordehaj Perec, Jehuda Šmuel Uziel, Moše Avraham Aškenazi Naf, Moše Monijan.

Sredinom 17. veka službovao je u opštini Bet Aharon rabi Avraham Melamed, koji je bio rabin, tumač zakona i lekar, jedan od velikih učenika rabi Avrahama Motala, a u opštini Bet Jaakov je službovao rabi Hajim Amigo, poznati propovednik, učenik rabi Šmuela Hajona, unuka rabi Šmuela di Medine.

1674. godine službovali su u opštini dajani Moše Ben-Haviv, Šemaja Kobo i Josef Ruso.

Jevreji grada nisu se lako podigli posle razaranja svoga mesta i svoje opštine 1689. godine. Ostali su bez rabina posle kratkog službovanja Nehemije Hije Hajona. Tada su se ugledni članovi opštine sami brinuli za verske potrebe, a kada su se pojavila pitanja, upućivali su svoja pitanja rabinima Soluna ili Carigrada. Članovi verskog suda u to vreme bili su Josef Pinto, Hajim i Šmuel Biti. 1715. godine pozvan je u Skoplje rabi Jichak ben Hason. Službovao je tamo 12 godina.

1730. godine delovala su u Skoplju dva brata iz porodice prinudno pokrštenih u Portugalu: Jichak Penja je bio hazan (kantor), a njegov brat Moše Penja je službovao kao pisar svetih spisa (sofer) i Dajan Opštine. Pored njega je bilo još dvojica dajana Avraham Alkahiri i Meir Pardo. Poslednji je bio, čini se, sin propovednika Jichaka Davida Parda iz Sarjeva (koji je umro u Skoplju kod sinova na putu za Zemlju Izraela).

Do 1750. godine tamo je delovao Polihron Asa, koju je ubijen najedno sa još dva ugledna člana skopske Opštine, Samuelom Molinom i Davidom Lušanom. Porodica Molina se pominje u gradu već 1674. godine.

Od 1749. godine (pa do 1913) vodjen je pinkas singagoge Bet Jaakov (nalazi se u Jevrejskom Istorijskom muzeju u Beogradu). 1755. godine službovao je u gradu rabi Josef David. 1764. godine pominje se "dragi Mordehaj ben Šmuel Konforti". U to vreme su u Skopju bill dajani Rafael Mordehaj Šmuel, Šem Tov Kazes j Hajim Šlomo.

1790. godine službovao je rabi Šmuel Jaakov Kalderon kao glavni rabin Jevrejske opštine, a dajani su bili rabi Šabetaj Jehošua Kamhi i rabi Matatja Hazan.

1819. godine skopski verski sud (bet din) je radio u sastavu Elazar Nahmijas, Baruh Gatenju, Rafael Šlomo Hakoen, Rafael Elazar, Nahmijas i Jaakov Adižes.

Školske ustanove

U "meldaru" (osnovnoj verskoj školi) Jevrejske opštine u Skoplju 1879. godine je učilo oko stotinu dece, a učitelji su bili Jakov Mevorah i Menahem Levi. Tada su vodjeni pregovori sa vlastima o prebacivanju ove dece u opšte škole, i Jevreji su na to pristali, pod jednim uslovom: oslobodjenje od nastave na dana šabata (subote). Iste godine je ovu zajednicu zadesila nesreća: u velikom požaru uništena je jevrejska mahala. Izgoreo je i hamam, koji se nalazio unutar tvrdjave.

1895. godine otvorena je jevrejska osnovna škola za dečake, a 1902. godine i za devojčice. 1905. godine su ta dve škole stavljene pod nadzor društva AlU, ali je paralelno nastavio s radom i meldar. Ta prastara ustanova nije rado gledala Alijansine škole, rabini su se bojali da će deca biti vaspitavana u "modernom duhu", a možda su brinull i za svoju egzistenciju.

1902. godine je u jevrejskoj osnovnoj školi učilo 137 učenika, od kojih 30 besplatno. Škola je dobijala potporu Jevrejske opštine kao i AIU. 1905. godine u njoj je učilo 139 učenika i 120 učenica, a 1911. godine - 199 učenika i 151 učenica.

U školi je nastavni jezik bio francuski, ali su učili i hebrejski, turski i grčki, a jevrejski predmeti, kao što je istorija jevrejskog naroda, na ladino jeziku. Devojčice su učile i šivenje. Upravnik škole za decake je bio Atias, Jevrejin in Francuske a njegova supruga je bila upravnica škole za devojčice. Učitelj hebrejskog jezika i TANAH-a (Biblije) je bio Aškenazi, rodjen u Solunu.

AIU je smatrala da deca moraju da se spreme za neki zanat. Tako je za siromašnije dečake, od 12 godina, sredjeno da budu istovremeno šegrti u nekim zanatskim radnjama. Oni su pohadjali večernje časove u školi, a posle 4 godine učenja bi oni koji su završili dobijali svedočanstva i izvesnu sumu za nabavku alata.

Škola AIU je učestvovala u akciji iskrenjavanja nešišsmenosti medju Jevrejima.  Ali, i pre toga, u poredjenju sa ostalim stanovništvom postotak onih koji su znali da pišu i čitaju medju Jevrejima je bio visok.

Posle balkanskih ratova 1913. godine u Skoplju je učilo 230 učenka i 172 učenice. To je prva godina u kojoj su deca počela da uče srpski jezik ali je govori jezik u njihovoj mahali blo ladino.

U I svetskom ratu je došlo do raskida izmedju AIU i njenih ustanova u zemljama koje su okupirali Austrijanci i njihovi bugarski saveznici, tako da se škole  AIU nisu ponovo otvorile. Medjutim, Jevrejska škola je nastavila da postoji uz pomoć mesnih snaga i jevrejskih ustanova iz Bugarske.

Ova škola, koja se nalazila preko puta sinagoge Bet Aharon, je dvadesetih godina pretvorena u opštu osnovnu skolu.

Život u Kraljevini Jugoslaviji

Posle I svetskog rata, kada su "meldari" nestali, osnovan je u Skoplju privatni dečji vrtić, u kući "Tija" (teta) Tove, udovice sinagogalnog služitelja. Tija Tova je bila poznata javna ličnost. Ona je sa svojim dairama učestvovala pesmom i igrom u porodičnim svečanostima, ali je bila ponekada i naricaljka medju ožalošćenima.

U januaru 1919. godine osnovan je klub skopskih Jevreja. U početku tridesetih godina, uz osnivanje doma (ken) Hašomer hacaira u gradu, njegovi članovi su osnovali prvi hebrejski dečji vrtić sa oko 50 dece. U stvari, nosioci jevrejskog nacionalnog stega su bili članovi omladinskih pokreta, uključivo mesnog ogranka Thelet-Lavana, a u manjoj meri, i mnogo kasnije i mesnog ogranka Betara, kao što će se dalje objasniti... U središtu jevrejske četvrti je bila sinagoga  El kal muevo de Abašo, a preko puta nje zgrada Jevrejske opštine i njena škola, iznad koje se nalazila sinagoga El kal de Ariba, koja je bila druga sinagoga mnogo manja, koja je služila samo u slučaju potrebe, prilikom praznika a naročito na Jom kipur i Roš hašana.

Nasuprot cijonističkom poletu posle I svetskog rata, verski život je donekle oslabio - dok čelnici Jevrejske opštine nisu bili prinudjeni da iz Soluna pozovu duhovnog pastira. Februara 1922. godine je u Skoplje stigao dr Mordehaj Saijas kao prvi glavni rabin grada, ali je posle izvesnog vremena preselio u Antverpen (i tamo ubijen u Holokaustu).

1924. godine službovali su u Skoplju hahami Tubi Sustiel (kasnije se iselio u tadašnju Palestinu), Josef Hajim, Azriel Hason, koji je služio i kao učitelj i obredni koljač i Menahem Levi.

Sredinom 1928. godine hahami zajednice su bili Moše Adroki, koji je službovao i kao hazan (kantor) i obrezivač (umro 1934.) i Moše Bahar, koji je službovao pre toga 20 godina u Zemunu.

1933. godine za verski život su odgovarali pomenuti Moše Bahar, Josef Hajim, Menahem Levi i Jaakov Saporta, i dva učitelja Josef Bitran i Kalmi Altarac, diplomirani na Srednjem teološkom seminaru u Sarajevu. O stanju Jevrejske opštine u tom periodu svedoči pismo čelnika Jevrejske opštine od 6.10.1933. godine. Evo nekoliko odlomaka iz tog pisma:

... Kalmi Altarac, rabin i veroučitelj u našoj opštini, iznenadio nas je svojom ostavkom, pošto je dobio zaposlenje u Jevrejskoj opštini Beograda, bez našeg znanja i bez našeg pristanka. Mi smo vaspitani da cenimo slobodu svakog čoveka, ali u pomenutom predmetu ne možemo a da ne uložimo svoje protivljenje... i protiv uprave Jevrejske sefardske opštine u Beogradu, jer je Srednji teološki seminar u Sarajevu dao tek prvu generaciju oko 12-13 svojih pitomaca... a sledeća generacija će doći tek kroz 4-5 godina. Ti pitomci su dobili svoja svedočanstva na račun jevrejstva cele Jugoslavije, i njihova je dužnost da službuju… prvenstveno u našim velikim opštinama... Pomenuti Altarac bio je kod nas nekoliko meseci. Nešto mu se nije dopalo i nije bio zadovoljan platom, pa se vratio svojim roditeljima u Sarajevo. Posle nekoliko meseci povisili smo mu platu, te nam se vratio. Uredili smo mu i plaćeno mesto veroučitelja u ovdašnjoj gimnaziji i pazili na njega kao na zenicu oka, a on je bio zahvalan na svemu i zadovoljan. Odjednom nam je sada naneo udarac i dao ostavku na službu. Mi ne vidimo potrebu za jos jednim veroučiteljem u Beogradu, ali svakako vidimo veliki gubitak za Jevreje Skoplja... Kako da ostane sada 600 jevrejskih domova i oko 500 učenika osnovnih i srednjih škola u Skoplju usred školske godine bez duhovnog pastira i jedinog ovlaštenog učitelja? To će biti nepopravivi greh vrsnih institucija i naše beogradske braće…

Razočarenje postupkom Jevrejske sefardske opštine u Beogradu

Pošto je predsednik Jevrejske sefardske opštine dr Jakov Čelebonović, odbio molbu "naše braće iz Jevrejske opštine u Skoplju", ovi poslednji su izlili svoje razočarenje:

Vaše pismo... iznenadilo nas je i ožalostilo. Vi znate, da je naša opština jedna od najvećih i najvažnijih... A vi ipak dozvoljavate da predstavnici današnje Jevrejske opštine budu neznalice i potpuno nekompetentni. Imamo još samo jednog veroučitelja, ali on nije ovlašćen i ne zna državni jezik a mi ga držimo iz samilosti. Imamo tri hahama: jedan leži na samrtničkoj postelji, drugi je nedavno od bakalina postao haham, a treći ne samo da je star, već niti je Kvalifikovan niti zna državni jezik....

Sve molbe Skopljanaca nisu urodile plodom: Altarac je ostao u Beogradu.

Nova pravila

Savez jevrejskih bogoštovnih opština u Beogradu je dobijao mnoge predloge iz Skoplja. Tako je na primer predloženo da se venčani ugovor (ketuba) piše na državnom jeziku:

Prilikom sastavljanja brakova kod naših jednovernika potpisuje se ketuba, u kojoj mladoženja priznaje koliko je miraza od devojke primio i obavezuje se da ta suma ostaje večita mladina svojina. Ta ketuba dolazi često i pred gradjanske sudove da brane imovinu mladinu od poverilaca muževljevih. Ali ketuba se kod nas ispisuje na jeziku staro-jevrejskom (lašon akodeš), a to je vrlo teško tumačiti kod sudova. Zbog toga je vrlo potrebno da Savez propiše formu ketube za sve jevrejske opštine u Kraljevini i da iste budu ispisane na srpskom jeziku, a može naporedo biti i na našem staro-jevrejskom jeziku. Sa takvim ketubama naši bi Jevreji svoj pravni posao kod sudova brže, lakše i jeftinije svršavali...(7. marta 1928. godine)

1936. godine stupila su na snagu Pravila Jevrejske Veroispovedne Opštine u Skoplju, u kojima je utvrdjeno: "svaki Jevrejin koji živi u gradu Skoplju i na teritoriji pod njenom upravom, obavezni su da se upišu kao članovi pomenute Jevrejske veroispovedne opštine" (tačka 2). Veoma je zanimljivo da su se po pitanju o jevrejskom identitetu pridržavali zakona države, naime "kao Jevrejin se smatra svaki onaj Jevrejin, čiji je otac Jevrejin". (tačka 3)

Krajem 1939. godine Opština je objavila nova pravila, iz kojih je pomenuta tačka 3. izostavljena. U tački 12, objavljen je spisak socijalnih ustanova koje su delovale u gradu u to vreme, a medju njima i Hevra kadiša, koja je osim pogrebnih usluga negovala i dobrotvornu delatnost. Medju aktivistima ovog društva bili su: Dan Hazan, Aharon Noah, Ruben Menahem i Leon Karijo. Tridesetih godina su mnogi članovi opštine, naročito imućniji, napustili jevrejsku mahalu i preselili se u novo naselje, na desnoj obali Vardara, gde je podignuta nova bogomolja u maloj zakupljenoj kući, pod nazivom Amidraš ehadaš.

Posle mnogih molbi za dobijanje rabina u ovoj opštini, u januaru 1938. godine je konačno izabran dr Menahem (Nikola) Laslo, rodjen u Madjarskoj. On se trudio da se prilagodi svojoj novoj dužnosti, čak je i naučio ladino jezik, ali posle kraćeg vremena je sam zatražio svoj premšetaj i napustio Skoplje godinu dana posle dolaska.

Krize i poteškoće

U vreme revolucije u Albaniji, još pre balkanskih ratova, došlo je do opadanja privrede, pa se i u gradu Skoplju našlo veoma malo jevrejskih imućnijih trgovaca ili zanatlija. Većina jevrejskih stanovnika se bavila sitnom trgovinom, torbarenjem i raznim zanatima. U vreme rata je došlo mnogo Jevreja iz okolnih sela u Skoplje, tako, na primer, iz Kumanova, oko kojeg su se vodile bitke, se doselilo 15 porodica. Iz Bujanovca je stiglo 20 porodica, kao i mnoge jevrejske porodice iz Kosovske Mitrovice, Prištine i Novog Pazara. 25 jevrejskih porodica iz Strumice su bile prinudjene da napuste svoje domove i imovinu, a mnogi su u Skoplje stigli bez igde ičega. 1932. godine Jevreji Strumice su podneli molbu da se u korist Jevrejske veroispovedne opštine u Skoplju prenesu svi placevi ili bar njihova vrednost, koji su bili svojina Jevrejske opštine, kao što je spaljena sinagoga i plac pored nje, stara škola, nova škola koja je napuštena i zemljište, kao i zemljište jevrejskog groblja od 5.500 kv. metara i dr.

Nova stvarnost u Kraljevini Jugoslaviji, stvarala je i popratne pojave: oko 50 porodica jevrejskih trgovaca, koji su trgovali u okolnim selima, ostali su bez hleba. Još i više: mnogi jevrejski trgovci nisu uspeli da naplate svoja potraživanja od svojih dužnika, uglavnom turskih seljaka, koji su obično kupovali robu na veresiju, a mnogi od dužnika su ubijeni, drugi proterani, a nije bilo ko da obešteti poverioce za nastale gubitke.

Jevreji koji su postali srpski državljani od kraja 1912. godine su jedva uspevali da se kako treba naviknu na jezik i običaje novih gospodara države. Nove granice su stvorile pregrade medju bratskim opštinama i medju porodicama. Tako su se našli Jevreji u gradovima "oslobodjene Južne Srbije" odvojeni od svog središta u Solunu. Stvoreni su i novi problemi zarade za život. Patrijarhalni karakter života jevrejske porodice je bio jedan od osnovnih razloga što je prilagodjavanje novom državnom i društvenom uredjenju nailazio na poteškoće. Prema mesnim običajima, mladići od 17 godina su uzimali "žene" od 14-15 godina, uz sporazumevanje roditelja. Porodice su uglavnom bile sa mnogo dece, koja bi ostajala većinom u roditeljskoj kući čak i posle osnivanja svojih porodica. Otac je bio neograničeni gospodar u kući i svi su ga nazivali "senjor padre" tj. gospodin otac.

Problemi porodice, zanimanja i identifikacije

Promena vlasti je zaista donela sa sobom slobodu ličnosti i ravnopravnosti pred zakonom, što je veoma brzo stvorilo poverenje vernost prema vlastima. Srpska vlada je objavila da je veoma zainteresovana za stanovništvo tih oblasti. U novembru 1913. godine obratila se srpska vlada Jevrejima Beograda i Srbije apelom, u kome se izmedju ostalog veli: "Nove teritorije koje je zauzela Srbija veoma su nenaseljene i pored njihove veličine. Stanovnici nisu u stanju da obradjuju zemlju jer ih je malo i na veoma niskom kulturnom nivou... Mi ćemo biti veoma zadovoljni ako se Jevreji u što većem broju nasele po teritoriji koja je zauzeta...." Vlada je izjavila da je spremna da pruži veliku novčanu podršku zajednicama i pojedincima, da pomaže novčano rabinima, da finansira podizanje sinagoga.

I još jedna novina: Jevreji Skoplja su, po prvi put u svojoj istoriji, regrutovani u redovnu vojnu službu, odvodjeni su daleko od svojih domova, a prinudjeni su bili i da jedu hranu koja nije bila pripremana po obrednim propisima. Njihove su radnje bile zatvarane dva puta sedmično - nedeljom po zakonu, a subotom prema verskim propisima - to je bilo uzrok znatnih gubitaka.

Jevreji Beograda su imali zajednički jezik sa svojom braćom u Skoplju - ladino. Zbog toga se Srpska vlada obratila Jevrejskim intelektualcima iz prestonice, da podju na jug da pomognu svojoj braći u Makedoniji. Tako su rabin dr Isak Alkalaj, vrhovni rabin Srbije (koji je u svoje vreme organizovao dobrovoljnu medicinsku službu za ranjenike iz balkanskih ratova), i dr David Albala, lekar koji je učestvovao u tim ratovima, otputovali u Makedoniju. Njihova parola je bila jednostavna:

Jevreji treba da budu srpski rodoljubi i da učestvuju u izgradnji nacionalnog života, pa će u novoj stvarnosti koja se razvijala moći da se ponose svojim poreklom. Obojica, a naročito dr Albala, su bili vodje koji su znali da povedu mase. Tokom putovanja po gradovima Makedonije, dr Albala je držao govore žiteljima koji su do tada bili potpuno napušteni.

Pa uprkos svemu starijim Jevrejima nije bilo lako da se snadju u novim uslovima: bili su prinudjeni da se odreknu stare kulture i da se prilagode novoj koju nisu u potpunosti razumevali. I, kao sto je rečeno, imali su poteškoća i u nalaženju sredstava za osnovno izdržavanje. Mladi su se navikavali mnogo lakše, ali upravo u vreme tih teškoća prilagodjavanja oblast je bila zahvaćena požarom mnogo većih razmera od balkanskih ratova - I svetski rat. Srbi su se povukli, a u Skoplje je ušla bugarska vojska.

Prva bugarska okupacija

Sa bugarskom vojskom je u Skoplje stigao oficir, apotekar po zanimanju, Šlomo-Solomon Kadmon. Kadmon je bio aktivni cijonist još u svojoj domovini. Osnovao je društvo Makabi, učio je omladinu gimnastici i prodirao medju njih s cijonističkim idejama. Iz Bugarske je došao i učitelj Asa, koji je mnogo učinio na polju vaspitanja dece. On je podučavao hebrejski jezik i TANAH, dok je njegova žena predavala opšte predmete.

Do 1912. godine predsednik Jevrejske opštine je bio bankar Eliezer Navaro. Kratko vreme posle balkanskih ratova tu dužnost je vrelo David Beraha, trgovac kožom.

Kada su Bugari osvojili Skoplje, predsednik opštine je ponovo postao E. Navaro.

Po završetku I svetskog rata Navaro je smenjen i umesto njega izabran Josef Arije, jedan od vlasnika banke Vardar. Bio je čovek novog režima, dobrotvor u svom gradu, bez razlike na veru i narodnost. Članovi uprave Jevrejske opštine su bili većinom imućni trgovci. Bilo je medju njima novih doseljenika iz Soluna. Deo njih je došao još 1917. godine, posle velikog požara, ali ih je mnogo više pobeglo pošto je grčko stanovništvo, opijeno pobedom, pravilo izgrede protiv Jevreja.

Neki medju skopskim Jevrejima su bili vlasnici rudnika hroma - porodice Altini i Aseo; s vremena na vreme su nastajali sukobi sa čelnicima Jevrejske opštine koja je pretila rascepom u zajednici. Kandidati za visoke položaje u Opštini su pokazivali više aktivnosti u društvenom životu uglavnom pred izbore. Njima se nije svidjala aktivnost cijonističke omladine zbog pretpostavke da će ova delatnost možda biti objašnjena kao podrivačka ili kao nerodoljubivo delo. Zbog svega toga omladinski pokreti nisu dobijali veće potpore. Mladi bi se sastajali u vlažnim i mračnim podrumima. U isto vreme dok su njihovim roditeljima stajale na raspolaganje raskošne dvorane Kluba skopljanskih Jevreja. Učitelj Elijahu Barzelaj je pokušao, uzaludno, da promeni stanje. Pa ipak, tokom vremena za delatnosti Haromer hacaira je dodeljena prostorija u gradu.

Sukobi u rukovodstvu Jevrejske opštine

1936. godine suparnik Josefa Arijea za mesto predsednika Opštine bio je Josef-Josip Amodaj (Hamodai), oduševljeni srpski rodoljub, prvi Jevrejin koji je došao u Skoplje spolja, sa ulaskom srpske vojske 1912. godine, radi organizovanja filijale banke poznatog beogradskog bankara Benciona Bulija. Posle toga Amodaj je bio direktor tekstilne fabrike braće Arueti. On se lepo uključio u život grada a posebno u život Jevrejske opštine. 1928. godine za njim je stigao i njegov brat, lekar dr Samuel Amodaj. Uzgred budi rečeno, prvi Jevrejin lekar koji se naselio u Skoplju, bio je dr Avraham Nisim, aktivni cijonist koji je održavao veze sa cijonističkim rukovodstvom u Berlinu. Na opštinskim izborima Josip Amodaj je poražen i napustio je grad, ali je pobednik Josef Arije, iznenada umro a umesto njega je izabran za predsednika Opštine pomenuti dr Avraham Nisim. Za sekretara je izabran Josef-Pepo Alaluf, svršeni učenik Trgovačke akademije u Beogradu. Ova dvojica su vršili svoje dužnosti do marta 1943. dr Nisim se sahvaljujući svom pozivu spasio, a Alaluf je uspeo da pobegne u Albaniju.

Socijalne ustanove Jevrejske opštine

Pomoć Jevrejske opštine svojim socijalnim ustanovama je bila veoma efikasna te je tridesetih godina obuhvatala 12% ukupnog budžeta. Bikur Holim (Poseta bolesnika) je obezbedjivao lekove i brinuo se o siromašnim članovima Opštine u vreme bolesti. Ova ustanova je odvojena od Hevra kadiše, i uspevala da brine za oko 80 siromašnih porodica. Tokom tri godine (1936-1939) dato je za te potrebe oko 40.000 dinara.

Matanot leevjonim (Darovi siromašnima) je obezbedjivalo svakoga dana hranu za 30 siromašne dece. 1939. godine priznat je kao opštinska ustanova i završialo budžetsku godinu sa uspehom.

Malbiš arumim (Oblačenje nagih) se brinulo za oblačenje siromašne dece. 1939. godine kupljeno je odeće za 76 dece. Hevra kadiša, u kojoj su se duže vreme vodile unutrašnje rasprave, prevladala je te pojave krajem tridesetih godina i nastavila svoj rad.

Za zimu 1939/40 Jevrejska opština je kupila oko 100 kubnih metara drva za ogrev, u vrednosti od oko 10.000 dinara, a tome je dobrotvor Edjisto Aroesti (Arueti) 60 dodatnih kubnih metara. Opština je brinula za potrebe oko 10 porodica. Ovaj se broj stalno povećavao uglavnom zbog dolaska mnogih porodica is Bitole, ali i zbog privredne situacije koja se pogoršavala, tako je 1940. godine broj siromašnih bio 4 puta veći od onoga 1936. godine.

1940. godine u budžetu je za socijalne potrebe izdvojeno 104.000 dinara, što je predstavljalo više od 25% od ukupnih izdataka. 25 porodica je dobilo redovnu mesečnu pomoć, a drugi su primali povremenu pomoć. I gradska uprava Skoplja je sa svoje strane dodeljivala potporu za 70 Jevrejskih porodica, koje su primale bez plaćanja sve zdravstvene usluge (uključivo i lekove); 35 porodica je snabdevano s potrebama, hranom i ogrevom, i još 17 porodica je dobijalo novčanu pomoć svakog meseca.

Školske 1939/40. godine u skopskim školama je bilo upisano 335 učenika Jevreja, od toga 144 u srednjim školama.

Cijonistička delatnost

1919. godine osnovano je društvo Tehijat Jisrael (Preporod Izraela). Na čelu društva je bio David Hason. Omladinci su izlazili organizovano na ulice i koračali pevajući marševe na ladino jeziku, što je izazvalo osećanje ponosa medju mesnim Jevrejima. 1921. godine izabrani su u upravu društva Hajim Mizrahi, Avraham Pelosof i Moše Šaltiel. Društvo je imalo dva sekretara: sekretar za srpski jezik bio je Josip Demajo, a za francuski Avraham Hason. Kasnije je iz Sofije došao u Skoplje Adolf Baruh, koji je osnovao gimnastičku sekciju. Iz te sekcije su uskoro izrasli fudbalski timovi Esperansa i Žabotinski, koji su se na kraju spojili u jedan tim pod nazivom Bne Jisrael. Društvo je obuhvatilo skoro svu jevrejsku omladinu od 14 godina pa na više. Posle kraćeg vremena, društvo je bilo prisiljeno da prekine svoje delatnosti zbog pomanjkanja potpore od uprave Jevrejske opštine, u kojoj su vladali konzervativci, koji su smatrali da je sportska aktivnost dečaka i devojaka u zajedničkom društvu nemoralna.

Cijonistički polet je počeo 1923. godine, s dolaskom Josefa Behara. Njega su roditelji poslali u detinjstvu u Jerusalim, gde je završio učiteljsku školu, 1918. godine nastavio je svoje studije u Švajcarskoj i u Beču. Tamo je bio jedan od aktivista studentskog društva Bar-Giora. Kada je došao u Skoplje, postavljen je za upravnika mesne jevrejske osnovne škole, uzeo je za ženu Džoju Behar, koja je bila prva Jevrejka iz Prištine sa akademskim obrazovanjem. Behar je predstavljao tip Jevrejina, ponosnog, obrazovanog i narodskog ujedno. On je zadobio simpatije I starih i mladih. Jevrejskoj omladini je držao predavanja hebrejskog jezika i istorije jevrejskog naroda, a odraslima je držao predavanja za proširenje njihove jevrejske samosvesti.

Oblasna konferencija

1924. godine održana je u Skoplju Oblasna konferencija cijonističke omladine, uz učešće omladine i iz gradova "Južne Srbije" Skoplja, Bitolja, Prištine, Kosovske Mitrovice, Novog Pazara i Štipa. Konferenciju je otvorio Albert Kovo. Glavni govornik je bio Josef Behar. Prihvaćena je rezolucija sa 9 tačaka. Izmedju ostalog omladinci su tražili osnivanje posebne cijonističke organizacije za tu oblast, kao ogranak Zemaljske cijonistiske organizacije. Zbog niskog ekonomskog stanja stanovniitva nisu mogli uvek da naplaćuju članarinu, i zbog toga su tražili olakšice u plaćanju šekela. Ukazivali su i na potrebu izdavanja novina na ladino jeziku.

Ova nastojanja su dala plodove: 1927. godine jesu zaista izišle novine La renassencia djudia en Escopia (Jevrejski preporod u Skoplju). Članci su u tim novinama pisani na francuskom, srpskom i ladinu, ali je ta akcija prestala uskoro zbog nedostatka sredstava.

Cijonistička aktivnost se proširila zbog toga što su mnogi omladinci osećali društvenu nesigurnost i duhovnu prazninu. Ti su našli spas u cijonizmu, pod rukovodstvom Josefa Behara. On je zaista delovao da popravi situaciju uprkos duhovnom i materijalnom siromaštvu meštana. U decembru 1925. godine održana je u gradu godišnja konferencija Bne Jisrael i osnovana Mesna cijonistička organizacija. Za predsednika je jednoglasno izabran Josef Behar.

Istovremeno je osnovana i dramska sekcija. Sekcija je pozvana da gostuje u Beogradu, u pozorištu Manjež. Tamo su izveli pred brojnom publikom dramu Drajfus od Žaka Lorija, na ladino jeziku, u režiiji Aharona Hasona. Ta sekcija je izvodila uglavnom komade iz jevrejskog života, kao što su: La Inkvizicija, El pogrom i dr., ali i Molijerove komedije - i sve to na jeziku naroda, ladinu ili djudeo-espanjol.

1926. godine srednjoškolci su osnovali omladinsko društvo pod nazivom Gideon, čija je delatnost bila usmerena na književnost. Medju aktivistima su bili Ana Ruben, Riketa Curi i Moše Šaltiel.

1929. godine osnovan je u Skoplju jevrejski hor sa više od 50 članova, omladinaca. Ubrzo je taj hor postao vredan umetnički kolektiv koji je radio do uništenja jevrejstva u Skoplju. On je pozivan da gostuje u drugim gradovima. Dirigent je bio Stevan Šijački, a njegov zamenik Moše Hason, koji je bio matematičar i čelista.

Te godine je gospodja Viktorija Alkalaj predstavljala cijoniste svoga grada na Zemaljskoj konferenciji koja je održana u Beogradu.

Početkom tridesetih godina u gradu je bila živa cijonisticka aktivnost. Osnovan je ogranak WIZO, pa je većina članica Društva jevrejskih žena prešla u ovo društvo cijonističkih žena. Predsednica je bila Buena, supruga Šabtaja Aseoa, a najvažnije aktivistkinje su bile Hana-Ana Ruben, rodjena Sason, Olga Biti, Šarika Ruben, rodjena Kamhi, i Hana Adižes, rodjena Ruben. Krajem tridesetih godina predsednica je bila gospodja Rivka Levi. Društvo je osnovalo sekciju podmlatka WIZO, u kojoj je bilo učlanjeno oko 60 devojaka.

1931. godine su Albert-Bata Reuven i Hajim Salmona, osnovali dom (ken) Hašomer hacaira. Zanimanje je bilo veliko te je uskoro ken u Skoplju postao jedan od najvećih i najaktivnijih u državi. Kasnije je osnovan i Thelet-lavan a posle njega i Betar, pod vodjstvom Viktora Kasutoa. 1938. godine osnovano je i jos jedno društvo pod nazivom Kadima. Kao što je rečeno, imućniji odrasli članovi opštine su se skupljali u Klubu skopljanskih Jevreja (Predsednik Hajim Andžel) ili u Jevrejskoj biblioteci, ali su ti susreti imali većinom karakter društvenih dogadjaja samo.

Na čelu Mesne cijonističke organizacije su delovali: Avraham J. Florentin, Jakov Elijahu, Vitkor Kasuto i Salvator-Tori Andžel.

Tridesetih godina u gradu je vladao relativni mir. Jevreji su se postepeno privikavali na nove uslove, a neki su medju njima postali imućni trgovci ili ljudi slobodnih zanimanja. Pored pojedinaca intelektualaca, još uvek je bilo siromašnih i nezaposlenih u porodicama sa mnogo dece, a naročito medju onima koji su se doselili iz južnog grada Bitole. Dobrostojeci starosedeoci su slali svoju decu na univerzitete, i tako je postepeno nastajao sloj intelektualaca, lekara, apotekara, pravnika, službenika i dr.

1939. godine je u Jevrejskoj opštini bilo 839 članova s pravom glasa. Medju njima je bilo 140 trgovaca, 127 trgovackih službenika i 36 agenata. Iz toga proizilazi da je više od trećine jevrejskog stanovništva živelo od trgovine. Medju malobrojnim zanatlijama isticali su se krojači (20), staklari (17) i limari (14). Bilo je još 97 činovnika, 28 piljara, 17 menjača, 12 lekara, 42 torbara i 45 nezaposlenih (a to je više od 5%).

Holokaust

5. oktobra 1940. godine stigao je težak udarac Korošecovih zakona. Jevrejima je zabranjeno da se bave dugim redom zanimanja. Zbog zakona o numerus claususu koji je primenjen na jevrejsku decu, udaljeni su iz škola 29 učenika. Deca prvog razreda gimnazije nastavila su da uče u jevrejskom domu. U vezi s tim sačuvano je pismo, koje je poslato u Jevrejsku opštinu Skoplje, dana 30.10.1940. iz Jevrejske opštine u Bitolju (br. 786):

Saznali smo da u Sarajevu i Zagrebu naše opštine pripremaju otvaranja gimnazije za jevrejske učenike koji su udaljeni in prvih razreda državnih gimnazija kao "suvšani". Zanima nas da saznamo da li vaša opština priprema otvaranje takve vrste škole u Skoplju. Molimo da nas izvestite o tome, pošto će iz gimnazije u našem gradu sada udaljiti oko 25 učenika. Medju njima ima dece imućnih roditelja, koji bi bili voljni da šalju svoju decu u Skoplje. Podrobnije informacije u vezi otvaranja škole takve vrste mogli biste dobiti od Sefardske opštine u Sarajevu. Šalom. U potpisu - predsednik Jevrejske opštine Aharon Levi.

Ova ideja nije stigla da izvrši, jer se na sve Jevreje države stuštio Holokaust u svoj silini i surovosti.

Nemačko-bugarska okupacija

6. aprila 1941. godine Nemaška je napala Jugoslaviju, a već sutradan su delovi nemačke nacističke vojske ušli u Skoplje.

Posle pljačke i ponižavanja, čije su glavne žrtve bili Jevreji, Skoplje je predato bugarskim vlastima. Ovi su osnovall, avgusta 1942. godine komesarijat za jevrejska pitanja, na čijem je čelu bio Aleksander Belev, koji je usko saradjivao sa Gestapoom. Jevreji su bili teško pogodjeni: otpušteni su sa svojih radnih mesta i bili obavezni da nose žuta dugmad sa Davidovom zvezdom, ali tada još nije bilo govora o fizičkom uništenju. U jesen 1941. stiglo je u Skoplje više od 300 beogradskih Jevreja, u pokušaju spasavanja od progona i smrti. 30. oktobra 1941. godine ovim izbeglicama je naredjeno da se jave na popis, ali je to većina izbegla. Oni koji su se upisali, njih oko 60, predati su Nemcima, vraćeni u Beograd i ubijeni.

Cljonistička aktivnost je zabranjena. Cijonistička omladina se priključila antifašističkoj borbi. Mnogi od njih su prešli u redove ilegalnog SKOJ-a. Medju stanovništvom je vladala zbunjenost. Prava borba protiv okupatora je u Makedoniji organizovana tek od sredine 1943. godine, i suviše kasno za one Jevreje koji to vreme nisu doživeli. S ulaskom Bugara u Makedoniju je došlo do rascepa u odlučujućem političkom pitanju: da li u aneksiji Makedonije Bugarskoj treba gledati kao na oslobodjenje ili na okupaciju; da li treba ostati veran Komunistikoj partiji Jugoslavije (koja se već borila protiv nacista i njihovih pomagača u drugim oblastima države), ili možda treba prihvatiti rukovodstvo Komunističke partije Bugarske, koja se protivila ustanku?! Unutrašnji sukobi su se odužili do 1942. godine. Čini se da su odvratili pažnju sa bugrasko-nemačke okupacije i olakšali okupacionim vlastima vodjenje mesnih i oblasnih poslova. Bugarska policija, sa komesarima za jevrejsko pitanje u njoj, izvršavala je diskriminaciona dela, pljačke, zaplene imovine a čak i progone skupina Jevreja, tada, samo u staru Bugarsku. Posle obračuna u Komunistickoj partiji i pobede jugoslovenske linije u njoj, pokret otpora je dobio u poletu, a medju aktivistima su bili i Aharon Behar, Adolf Pisker i Djordje Blajer.

Početkom 1943. godine raširile su se glasine o očekivanom proterivanju. Mnogi nisu poverovali, ali su neki pokušali da se spasu u susednoj Albaniji, koja je bila pod italijanskom vlašćtu, pa su tamo dobili sigurni azil. I tako se mnogi Italijani, a takodje i Albanci mogu smatrati za ''pravednike medju narodima''.

Deportacija koju su izvršili Bugari

11. marta 1943. godine zatvoreni su svi Jevreji grada. Njima su bugraski policajci priključili i njihovu braću iz provincijskih gradova Makedonije, sabrali su ih i zatvorili u fabrici duvana zvanoj Monopol'. Uslovi su bili strašni, bez mnimalnih higijenskih uslova i bez hrane, do njihovog utovara u teretne vagone kojima su prevezeni u gasne komore Treblinke. Bio je to kraj slavnog makedonskog jevrejstva, u okviru bugarsko-nemačkog sporazuma o Jevrejima koji toboze ''nisu bili nasi''. Jevreji Skoplja i Makedonije, zajedno sa Pirotom u Srbiji (v. tamo), i grčke Trakije, predstavljali su "monetu'', kojom su se jedino mogli, čini se, spasiti Jevreji Bugarske.

Većina skopskih Jevreja, sa ostalim Jevrejima jugoslovenske Makedonije, deportovani su u Treblinku u tri transporta, i to: 22. 25. i 29. marta 1943. godine, i niko se od njih otuda nije vratio.

Osim preživelih partizana, spsile su se još dve manje skupine:

a/ Lekari i apotekari pozvani u gradjansku službu (sa najbližom rodbinom) pošto su Bugarima bili potrebni za borbu protiv epidemija.

b/ Oko 30 porodica sa španskim i italijanskim državljanstvom, koji su u poslednjem trenutku spaseni u zgradama Monopola'', dok su mnogi njihovi rodjaci već bili deportovani u logor smrti.

Obnova, iseljavanje u Izrael i podizanje spomenika

Posle Holokausta se svojim domovima vratilo oko 300 clanova Jevrejske opštine od kojih se većina 1948-50 godina iselila u Izrael.

Uprkos tome, Jevrejska opstina je obnovljena, čiji je predsednik bio u početku dr Nikola Šajber, potom Djordje Blajer, a posle njega Benjamin Samokovlija i David Sadikario (do danas). Treba istaći da ovaj ostatak preživelih, koji čine malu jevrejsku opštinu, nije poreklom od domorodaca.

U gradu postoji spomenik jevrejskim žrtvama fašizma. U knjizi, spomenici žrtvama rata, u izdanju Saveza boraca i Arhiva Makedonije, postoji spisak imena od 44 strana, posvecen uspomeni 3.257 skopskih Jevreja koji su deportovani u logore smrti.

U vreme zemljutresa 1963. godine, naslo je smrt 7 skopskih Jevreja ali i neki turisti Jevreji iz Francuske i drugih mesta. Država Izrael je bila medju prvima koji su poslali pomoc gradu. Poslate su znatne količine krvne plazme, antibiotika, ćebad i šatori. Treba posebno istaći slanje 2.500 azbestnih krovova sa svim potrebnim rekvizitima za podizanje. Histadrut (savez sindikata Izraela) je poslao sa svoje strane 500 tona cementa i novčani prilog. Lučki radnici Haife su besplatno vrsili utovar te pomoći.

autor: Ženi Lebl

***

- Arhiv Jad vasem: 03-949, 03-952, 03-1597
- Centralni arhiv istorije jevrejskog naroda, Jerusalim: HM 2848, HM 9762,3,4,5,6,7,8,9;HM 9770, 1; HM 93803-8.
- Arhiv Republike Makedonije.
- Arhiv grada Skopja.
- Arhiv Jevrejske opštine u Skopju.
- Jevrejski istorijski arhiv u Beogradu.
- Arhiv Saveta sefardske zajednice u Jerusalimu.
- JG, 14. 9. 1928.
- JP, 1961, br. 5-6, str. 26:1971, br.9-10. str. 32.
- Omanut. br. 10-11.1940.
- Ž.18.11.1919,19. 3. 1920, 4. 2. 1921. 24.2. 19a2, 27.12. 1928.4.1.1929,5.6. 1929, 30. 9. 1938.24.3.1939,5.1.1940,31.1.1941.
- Adrabi Jichak Ben Šmuel, Responza Divre ribot, Venecija, 1587.
- Bašan, Eliezer, Dokument o Jevrejima Skopja posle austrijske okupacije 1688. (hebr.) Mihael, sv. 7. . Tel Aviv, 1982.
- Hakoen, Šlomo ben Avraham, Responze u 4 delova. Solun. 1588-1852.
- Šlomo ben Jichak mibet Halevi. Propovedi Divre Šlomo. Venecija, 1596.
- De Medina. Šmuel ben Moše, Responze u 4 dela, Solun, 1594-1598.
- Modilijano, Šmuel ben Jichak. Responze Neeman Šmuel. Solun 1723.
- Perahja, Aharon Hakoen, Responze Perah mate Aharon, Amsterdam, 1703.
- Kastro, Jaakov ben Avraham, Responze Ohale Jaakov, Livorno, 1783.
- Rozanes. Š. A. Istorija Jevreja u Turskoj i zemalja Istoka, 6 delova. Sofija-Tel Aviv, 1930-1946.
- Šabetaj, Hajim, Responze Torat Hajim, 3. dela, Solun. 1715-1722.
- Sason, Aharon ben Josef, Responze Torat emet. Venecija, 1626.
- Bea, zaginaa, ostanaa, Spomen kniga na zaginatie borci vo NOV i žrtvite na fašizmot, Skopje, 1969.
- David Ginsberg. Iz prošlosti Jevreja u Skopju, Omanut, br.1-2, Zagreb, 1941.
- Bogumil Hrabak, Jevreji u Albaniji od XIII do kraja XVII veka, Zbornik br. 1, Beograd, 1971, str.55-95.
- JNK, 5698 (1937-38)
- Jevrejska štampa na tlu Jugoslavije do 1941 godine. Beograd 1982.
- Cvi Rotmiler. Jevrejska omladina Južne Srbije, Biblioteka Hanoar, sv.2., Zagreb, 5692/1932.
- Skoplje-Sarajevo, Beograd, 1966.
- Jorjo Tadić, Jevreji u Dubrovniku do polovine XVII stoljeca, Sarajevo. 1937
- Zločini, str. 189-195.