Predavanje ''Novosadjani u Izraelu'' uvazene gospodje Ane Somlo iz Izraela, odrzano 16. juna, u Matici srpskoj u Novom Sadu:

Ana Somlo

NOVOSADJANI U IZRAELU

Mada mi je pruzena cast da govorim o Novosadjanima u Izraelu, svesna sam vec na samom pocetku da cu, s pravom, navuci na sebe ozbiljnu kritiku, jer necu pomenuti neke od onih pravih njenih rodjenih gradjana, a predstavicu i one koji su samo neko vreme proveli ovde, preplanuli na strandu i poceli pomalo da otezu kad govore, pa sebe nazivaju Novosadjanima, a druge dovode u zabludu. I sama sam jedna od tih. Gdegod progovorim, pitaju me da li sam iz Novoga Sada. Ja klimnem glavom, iako sam u ovom lepom gradu provela samo pet godina.

Nije ni jednostavno pronaci ko je sve odavde krenuo i kada u Svetu zemlju stigao, jer je zabelezeno da su se Jevreji naselili u Novom Sadu jos 1693. godine, a izmedju tog vremena i prve alije 1948. odlazili su i vracali se u oba pravca i jos uvek to cine. Secam se da je Eugen Verber, kada su ga pitali – gde mu je lepse, u Izraelu ili u Jugoslaviji, odgovorio: u avionu.

Znam da povod seobe nije uvek bila strast za putovanjem i promenom prostora, koju Jevreji, moramo priznati, nose u sebi. U poslednjih 300 godina na ovom tlu dozivljena je, ne jednom, tragedija. Ali, na svu srecu, vitalnost, hrabrost i snaga da se prezivi, takodje su crte jevrejske prirode. Na svakoj stranici istorije i hronike koje su zapisane ovde, dokazuje se da uz tugu zbog stradanja bliznjih, zbog nepravde koju je ovaj narod oduvek, pa i danas je dozivljava, postojala i solidarnost, spremnost da zajednica, Jevrejska opstina, pomogne, da se uzdigne iznad onog sto se u datoj sredini - vrednoca, inteligencija i doprinos drustvu nisu smatrali kvalitetom nacije. Jevrejska tradicija podrazumeva i organizovani zivot zajednice u kojoj se neguju, kultura, religija i obicaji. Istoricari su zabelezili da je 1717. prvi put odrzana sluzba u sinagogi, gde mora biti za minjan bar 10 muskaraca, a tri tadasnje porodice, Mark, Mojsej i Jakov u Petrovaradinskom sancu imale su vec trinaestoro njih. Godine 1743. ovde je osnovana i jevrejska osnovna skola, gde je ucitelj bio Aron-August Mitler. Ova ce skola, pod raznim uslovima i u raznim zgradama imati nastavu do 1944. godine.

Novosadska jevrejska omladina je imala svoje udruzenje ''Jehuda Halevi'' od 1919. godine sa cionistickim programom, koja ce kasnije dobiti naziv ''Ivrija''. Ovo drustvo posvetilo je veliku paznju izucavanju jevrejske kulture, istorije i geografije Palestine. Osnovana je i sekcija ''Tarbut'', gde se predavao hebrejski jezik. Mogle bi se navoditi mnoge jevrejske institucije, osnovane izmedju dva rata u Novom Sadu. Zasto je, pre svega, vazno pomenuti ove cinjenice kada je rec o zivotu u Izraelu. Stoga, da bi se imalo u vidu kakvo ce vaspitanje i obrazovanje poneti sobom u Palestinu buduci Izraelci.

U Jugoslaviji je izmedju dva rata za Jevreje postojala veoma tolerantna atmosfera. Moze se reci da su to bile imucne porodice koje su skolovale svoju decu u svetu, cesto su studirali u Zagrebu, gde su bili povezani sa slicnim omladinskim drustvima kao i u Novom Sadu. Mladi su putovali po Evropi i moze se reci da je to bilo i vreme asimilacije. Doktor Franja Ofner, o kome ce danas biti vise reci, rekao je u jednom svom intervjuu: - Poticem iz veoma asimilirane familije i kada sam sa ocem diskutovao o cionizmu, govorio mi je: ''Cionizam je korak unazad u istoriji jevrejskog naroda. Nacionalizam ce nestati. Buducnost covecanstva je u univerzalizmu i internacionalizmu.'' Nije mogao, kao ni mnogi uvazeni gradjani Novog Sada, da pretpostavi sta ce im se uskoro dogoditi. Ali, na zalost, ako neko i zaboravi da je Jevrejin, uvek ce se naci onaj ko ce ga na to podsetiti, u istoriji cesto na najsuroviji nacin. Pa i danas, kada je glavna tema ''Ujedinjena Evropa'', sve cesce se na zidovima metropola, pa i tamo gde one nisu, pojavljuju svastika i antisemitske parole. Sartr je napisao da je antisemitizam bolest covecanstva, a evo kako je mladi doktor prava, Franja Ofner obrazlozio zasto dolazi do progona i pogroma Jevreja: ''Kad god se negde pojavi kriza, trazi se zrtveni jarac. Jevreji su svugde bili u manjini, najslabiji. Da bi se to izbeglo, da bi se sprecilo, Jevreji negde treba da budu vecina, da imaju svoju normalnu drzavu kao sto je imaju i drugi narodi. I sama ta cinjenica, verovao sam, bice dovoljna da izleci bolest antisemitizma. A ako se ta bolest opet negde pojavi, Jevreji ce imati gde da se sklone. U ono vreme nisam poznavao temelje jevrejske istorije i tradicije, nisam bio religiozan. Naprotiv, kada sam imao 13-14 godina osnovao sam ateisticki klub, pa su hteli da me izbace iz svih srednjih skola Kraljevine Jugoslavije. Izvuklo me je to sto sam bio izuzetno dobar djak. Prosao samo sa ukorom.

DR FRANJA OFNER

Sa doktorom Ofnerom, koji danas, u svojoj desetoj deceniji zivi u Tel Avivu sa suprugom Ilikom, takodje Novosadjankom, rodjenom u Kisaccu 1915, godine, profesorkom klavira, cujem se telefonom bar jednom nedeljno, a cesto moj muz i ja, kada nas put navede u Tel Aviv, svratimo na casicu razgovora i pica do njih. Dr Ofner je izuzetno duhovit covek, sa brzim refleksima, pomalo cinik, ali na jedan fini nacin, a gospodja Ilika svezeg duha, mada nisu najboljeg zdravlja. Njihova zivotna odiseja mogla bi se napisati na hiljade stranica, ali da pocnemo otpocetka, sa velikim propustima, naravno, jer inace bismo ostali ovde mesecima, dok bih vam ja pricala o njihovom zivotu i namerama doktora Franje sta je sve i sta jos nije stigao, ali ni ne odustaje da uradi u svom zivotu. Da bih bila sazetija osvrnucu se na nas razgovor, objavljen u Izraelu pre dve godine i mnoge intervjue koji su drugi novinari sa njim vodili.

Dr Fransis Amir Ofner jedan je od doajena svetskog novinarstva. Bio je izvestac vise od pola veka sa Bliskog Istoka, dopisnik najznacajnijih novina u svetu. Pisao je za Christian Science Monitor, Herald Tribune, Observer, Die Welt. Njegovi su tekstovi objavljivani na svim kontinentima u cetrdesetak zemalja. Predavao je istoriju svetske zurnalistike na telavivskom Univerzitetu 1957-84 godine. Moje je pitanje tom prilikom glasilo: ''Odrasli ste nakon Prvog svetskog rata u jednom intelektualnom krugu u Novom Sadu. Kada sam vas srela ovde, u Izraelu, pre dvadesetak godina, bili ste jedan od najpoznatijih izraelskih novinara. Evropa i advokatska karijera ostale su za vama. Da li ste tako zamisljali svoju zivotnu putanju i da li su to bile ambicije, vas, mladog doktora prava?''

''Ne, rodjen sam u Novom sadu, u Dunavskoj ulici broj 11, a familija Ofner je tamo bila vec jedno 200 godina. Otac mi je bio advokat. Rano detinjstvo sam proveo u sremskom selu Ssimanovcima, gde je porodica moje majke Lipkovic bila jedina jevrejska porodica. Otac mi je bio oficir u Prvom svetskom ratu, a majka umrla kada sam imao dve godine. Nisam imao pojma o jevrejstvu. Sa srpskom decom sam pevao: Ja sam Srbin, pa Srbin… Imao sam pet godina kada se zavrsio Prvi svetski rat i po selima je bilo nemira. Kada su poceli da napadaju Jevreje, moj deda je upregao konje, pa smo otisli u Novi Sad. Zavrsio sam osnovnu jevrejsku skolu i srpsku gimnaziju. U Zagrebu sam studirao pravo i doktorirao. U medjuvremenu sam isao po Evropama, kako se to tada govorilo. Ussparao sam nesto od privatnih casova koje sam davao, pa sam isao u Bec, Pariz, Svajcarsku, Italiju i drugde.

Novi Sad je bio zanimljiv, mnogonacionalni grad tada. Odlazio sam, ne samo u sinagogu da cujem izvanrednu muziku na orguljama, vec i u Sabornu crkvu, gde sam pevao sa srpskom decom. Isao sam i u katolicku katedralu. Imali su divan hor. Prisustvovao sam redovno jevrejskim skupovima koje su tada predvodili doktor Oto Mandel, a kasnije braca Fridman, moji bliski rodjaci. Oni su se vec priblizili cionizmu. Vodili su nas omladinu na Frusku Goru i tamo nam pricali o jevrejstvu.

U Zagrebu, dok sam studirao, stanovao sam kod jednog Svabe koji se bio doselio iz Backe. Moj gazda je slusao Hitlerove govore. Bio sam ubedjen da ce takvog coveka Nemci, kao kulturan narod, odbaciti. Medjutim, na sceni su se pojavili Gering, Gebels i ostali. Slusao sam strasne lazi o nama, Jevrejima i rekao sebi: ''E, preko ovoga se ne moze cutke preci. Poceo sam da belezim njihove govore i da ih objavljujem na oglasnoj tabli u Jevrejskoj studentskoj menzi. Ubrzo sam uvideo da necu imati vremena za ucenje ako sam to radim, pa sam angazovao kolege da i oni slusaju vesti. To je bio moj prvi organizacioni angazman. Tek tada sam saznao da smo mi Jevreji podeljeni: Sefardi u udruzenju Esperansa, a cionisti, uglavnom Askenazi, u Judeji, kao posebna grupa. Bilo je to 1932. godine kada su me izabrali za predsednika Judeje. Hitler me je, zapravo, uveo u cionizam. Kada sam doktorirao, vratio sam se u Novi Sad i zaposlio se kao advokatski pripravnik kod doktora Kovaca i doktora Klajna. Negde, pocetkom 1941. pocele su da kolaju glasine o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Na vize u engleskom Konzulatu u Beogradu dugo se cekalo. Kada smo ih, najzad, 26. marta Ilika i ja dobili odlucili smo da sutradan krenemo na put preko Grcke. Kad ono, 27. mart, cuvene demonstracije. Cast mi nije dozvoljavala da napustim zemlju. Smatrao sam da treba da se borim i ostao sam. Nisu me pozvali u vojsku, sam sam se prijavio. Slali su me od Pontija do Pilata, ali me niko nije hteo. 6. aprila Beograd je bombardovan, a dva dana kasnije Madjari su bili u Novom Sadu. Oni su imali kompletan materijal svoje obavestajne slu`be, hteli su da me odmah interniraju, ali su greskom uhapsili mog bratica, doktora Djordja Ofnera. Gestapo iz Beograda poslao je po mene svoje ljude. Madjari su me, medjutim, vec bili odveli na prisilni rad. Posle dva meseca pobegao sam u Pestu. Gestapo je trazio zvanicno, preko madjarskog Ministarstva inostranih poslova, moje izrucenje, sto sam saznao od jednog madjarskog novinara, prijatelja sefa policije, koji je pristao da odlozi moje hapsenje, pod jednim uslovom, da mu se javim kada ozdravim. Imao sam tesko zapalenje pluca. Sa strahom sam otisao k njemu. Izveo me je na balkon i rekao: ''Cujem da idete u Palestinu”. Rekao sam mu da bih isao ukolko me on u tome ne bude sprecio. Obecao mi je da me nece spreciti ako pristanem da mu uspostavim vezu sa saveznicima. Bio je prosaveznicki raspolozen.''

Ofner je to ucinio i sef madjarske policije obavio je mnoge korisne stvari. Tako su Ofnerovi, posle godinu dana provedenih u Pesti, sa falsifikovanim dokumentima krenuli u Palestinu, 6. juna 1942. Putovali su preko Rumunije, Bugarske i Turske. U Istambulu je Franja saznao da je tamo osnovano Odeljenje za vesti i propagandu i da se traze ljudi njegovog kova. Bio je primljen. Osnovni cilj Odeljenja bio je sistematska demoralizacija i dezinformacija Nemacke. U Turskoj je Ofner postao i oficir za vezu sa grupom nemackih profesora, uglavnom Jevreja, koji su se tamo sklonili pred rat. Bio je jedna od centralnih figura istambulskog ogranka Medjunarodnog komiteta za spasavanje antinacistickih intelektualaca, cije je sediste bilo u Njujorku. Povezao ih je sa Tomasom Manom koji je u to vreme uzivao ogroman prestiz medju Nemcima. Dobio je Nobelovu nagradu za knjizevnost, bio odlucan antinacista, mada je bio Arijevac. Tako je u kancelariji Novosadjanina, Franje Ofnera, prvi put stvoren jedan embrion politicke protivsile, alternative postojecem nacistickom rezimu.

Kada se rat zavrsio, Amerikanci su mu ponudili da podje sa njima, jer su znali da ima ambicije da radi na fakultetu, ali on se zahvalio i sa svojom suprugom Ilikom krenuo u Palestinu. Stigli su septembra 1945. godine americkim ratnim avionom. Gospodja Ofner je odmah nabavila klavir i nastavila svoju pedagosku muzicku karijeru iz cije je privatne skole izaslo oko 400 pijanista, medju kojima i danas afirmisani umetnici u svetu. Doktor Ofner je nastavio da se bavi novinarstvom. Bio je saradnik londonskog Observera. Pisao je analiticki o dogadjajima na Bliskom Istoku, sagledao je izralsko-palestinski sukob u svoj njegovoj kompleksknosti. Na zalost, Ofnerovo vidjenje stvari i razvoj buducih dogadjaja, objavljeni tada, mogli bi da se citaju kao da su ovih dana pisani. Sa buducim gradonacelnikom Jerusalima, Tedijem Kolakom, Ofner se sprijateljio jos dok je bio u Turskoj. Ben Guriona je veoma cenio, kao mudrog politicara i vizionara, ali su i njemu vrata izraelskog predsednika uvek bila sirom otvorena, kao i Golde Meir. Oni su ga slali u izraelske diplomatske misije. Kao publicista, cije je clanke prenosila svetska stampa, Ofner je imao prilike da upozna i razgovara sa tada vodecim politickim licnostima u svetu: persijskim sahom Rezom Pahlavijem, carem Hajle Selasijem, koji je trazio od njega da mu bude licni savetnik, ali on je ostao u Izraelu i svoje slobodno vreme posvetio novim doseljenicima koje je oduvek pomagao, pa to cini i danas. Kao sto je tokom Drugog svetskog rata spasavao Jevreje, nabavljao vize, ucestvovao u slanju paketa zarobljenicima, tako vec decenijama obezbedjuje studentima sa tla nekadasnje Jugoslavije i novinarima ''Sspringerovu stipendiju''.

Ja, Ana Somlo, negdasnji ucenik Gimnazije Zmaj Jova i predsednik Udruzenja Jevreja iz bivse Jugoslavije uputila sam 10. 12. 2002. godine Skupstini grada Novog Sada predlog da se doktoru Franji Ofneru dodeli titula Pocasnog gradjanina Novog Sada. Svojim zivotom i delom, humanoscu i profesionalnim radom kojim se bavi vise od sedam decenija, on je ovu pocast zasluzio. Ali, vise od svega, dr Ofner je sacuvao duh najboljih Novosadjana, sto se moze naslutiti prilikom prvog susreta i takvo misljenje zadrzati i nakon dugogodisnjeg druzenja sa njim. Na zalost, moj predlog jos uvek ceka na pozitivan odgovor.

MARTIN VELTMAN

Za ovaj istorijski period, pre stvaranja drzave Izrael, znacajna je i licnost dra Tuvala Meira, ranije Martina Veltmana, koji je u Novom Sadu izmedju dva rata bio predsednik mesne Cionisticke organizacije i imao advokatsku kancelariju u gradu. Veltman je rodjen 1905. godine u Ccurugu, diplomirao je Pravo u Zagrebu, a u Erec Jisrael doselio se jos u maju 1939. godine sa suprugom Verom, rodj. Marberger i sinom Sadjom i ziveo u Jerusalimu. U ratnim godinama boravio je neko vreme u Istambulu kao clan ''Odbora za spasavanje progonjenih Jevreja iz Evrope''. Od 1956-59. bio je poslanik Izraela u Budimpesti. Preminuo je u Tel Avivu 1982. godine.

CVI LOKER

O Tiboru-Cviju Lokeru mozete procitati odrednicu u Enciklopediji Novog Sada. I on se, kao i Veltman doselio u Izrael jos 1939. a sada se nalazi na celu naseg Istorijskog arhiva u Jerusalimu, proucava gradju, vezanu za proslost Jevreja Jugoslavije, saradjuje sa mnogim slicnim institucijama u Izraelu i svetu i redovno obavestava redakciju naseg biltena - Mosta o tome. Njegov rad Svedocanstvo o doprinosu Jevreja Jugoslavije u izgradnji Izraela objavljujemo u nastavcima. Ali, to je samo jedno od njegovih istrazivanja i knjiga koje je do sada objavio.

Cvi Loker se rodio u Novom Sadu, gde je maturirao i dve godine, od 37-39 uredjivao jevrejske novine Judische Zeitung, koje je izdavala mesna cionisticka organizacija. U Beogradu je poceo da studira na Filoloskom fakultetu francuski jezik i knjizevnost. Studije je nastavio i diplomirao na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, gde je magistrirao iz istorije Jevreja. Godine 1941, posle kapitulacije Jugoslavije, javio se predstavnistvu jugoslovenske kraljevske vlade za Bliski Istok i sluzio kao oficir jugoslovenske vojske u Zapadnoj pustinji Severne Afrike do 1944. godine. Nakon rata bio je do 1947. cinovnik u britanskom Ministarstvu informacija u Kairu. Saradjivao je sa komisijom UN u Izraelu, ciji su predstavnici iz Jugoslavije i Cehoslovacke trebalo da predloze buduci status Palestine. Tada je radio u Jevrejskoj agenciji /Sohnutu/, da bi godinu dana kasnije presao u ministarsvo inostranih poslova. Bio je zatim 1951-52. prvi sekretar, pa konzul u Bukurestu, sledecih pet godina bio je na istoj duznosti u Beogradu, gde sam ga ja upoznala, pred polazak na postdiplomske studije u Jerusalim. Bio je i savetnik u izraelskoj ambasadi u Rimu. Kao diplomata boravio je u Engleskoj, Francuskoj, na Madagaskaru. Od 71-74. na duznosti je sefa kancelarije predsednika Izraela Zalmana Ssazara, i Efrajima Kacira. Svoju diplomatsku karijeru Loker zavrsava kao ambasador Izraela u Haitima. Urednik je mnogih odrednica u Leksikonu Jugoslovenskog jevrejstva, u izdanju Jad vasema /1988/ i drugog toma Istorije Jevreja u Jugoslaviji u izdanju naseg udruzenja – Hitahduta /1991/. Urednik je dva zbornika Jalkut 2 - Jevreji u Vojvodini – i Jalkut 3 - Jevrejski omladinski pokret u Jugoslaviji 1919-1941. Objavio je u Jerusalimu i veoma obimno delo Jews in the Caribbean.

U svim istrazivanjima koja i danas neumorno obavlja, ukljucujuci i rad u Istorijskom Arhivu Eventov, sa Lokerom zajedno radi njegova supruga Rahel, rodjena Vajs. Oni su uvek u toku dogadjaja, nekadasnjih i sadasnjih i mozete im se obratiti kao da otvorite enciklopediju.

DR REUVEN ELDAR

Jos jedna licnost vodi se kao Novosadjanin u knjizi Zeni Lebl Juce, danas - doprinos Jevreja iz bivse Jugoslavije Izraelu. To je dr Reuven Eldar, rodjen u Osijeku kao Ruben Lederer 1926. godine, ali vec u svojoj cetvrtoj godini postaje Novosadjanin, jer mu se porodica doselila u Novi Sad. Za razliku od vecine ljudi koje sam u Izraelu upoznala i koji su gotovo uvek spremni za razgovor, raspituju se odakle ste dosli, niste li im mozda neki daleki rodjak koga jos nisu imali prilike da upoznaju, Eldar je vrlo uzdrzan, prisutan, ali cutljiv. Videla sam ga vise puta na nasim susretima i pitala - ko je taj dostojanstveni gospodin, rekli su mi da je to dr Eldar, brigadni general koga je Jichak Rabin svojevremeno postavio za Nacelnika saniteta izraelske armije, veoma znacajna licnost u svetskim medicinskim krugovima. Njegovo sam ime nasla i u vise knjiga, kao autora naucnih radova i knjiga u strucnoj literaturi. Zamolila sam ga da mi napise par stranica o sebi, za ovu priliku. Odgovorio mi je skromno da ce to uciniti, ali da sve o sebi sto ima da kaze, moze da stane na pola strane. Ipak nije bilo tako. Njegov zivotopis govori mnogo vise. Ono sto je vezano za Novi Sad, gde je proveo detinjstvo i gde uvek voli da dodje, je da je zavrsio Osnovnu skolu Djordje Natossevic i isao u Drugu musku gimnaziju. Tada je bio clan sportskog drustva Makabi i Hasomera hacaira, gde je, kako je napisao instruktor bio moj dugogodisnji prijatelj, kasnije predsednik Jevrejske opstine, doktor Teodor Kovac, tada poznat kao Aaron.

Porodica Lederer pred madjarsku okupaciju bezi u Bosnu, zatim u Zagreb, a odatle u Dalmaciju, gde se skriva u Kasstel Lukssicu, ali ih talijanska okupaciona vojska hapsi i sa osalim jevrejskim izbeglicama u Kastelima i Splitu prebacuje u Italiju, gde biva internirana u selu Cocconato d’Asti u Pijemontu. Tamo Ruben nema mogucnosti za skolovanje, pa radi kao segrt kod jednog elektricara. Ovo selo oktobra 1943. okupira nemacka vojska. Porodica Lederer bezi u Svajcarsku, gde Rubena i oca odvode u radni logor Laufen kraj Bazela. Mada je dobio stipendiju da nastavi skolovanje i maturira 1947. u Bazelu, s obzirom da je porodica 1943. potpisala da ce napustiti Svajcarsku po zavrsetku rata, Ruben se sa roditeljima vraca u Novi Sad, gde je maturirao 1947. u Mesovitoj gimnaziji. Iste godine se upisuje na Medicinski fakultet u Beogradu, ali vec sledece godine sa prvom organizovanom alijom brodom Kefalos odlazi za Izrael. Sa njima polazi i Rubenova supruga, Eva Smetana, Novosadjanka, koja je prezivela Ausvic i u holokaustu izgubila roditelje.

U Izraelu se Ruben upisao na novoosnovani Medicinski fakultet u Jerusalimu. Radio je kao nocni cuvar. Predavanja slusa na hebrejskom jeziku, beleske vodi na hrvatskom, a uci iz engleskih udzbenika. Eva radi kao laborant. Godine 1955. je diplomirao i kao lekar pocinje svoj obavezni vojni rok u Cahalu. Zavrsava oficirski tecaj i biva dodeljen oklopnim jedinicama na frontu za vreme Sinajskog rata 1956. godine. Naredne ce im se godine roditi prva kci Dorit i tada menjaju prezime u Eldar i sele se u Haifu, gde Ruben pocinje svoju neurolosku specijalizaciju u bolnici Rambam, 1961. ce specijalizaciju nastaviti u Londonu, a po povratku biva imenovan za glavnog lekara Severne komande Cahala. Porodica Eldar u jesen 1965. odlazi ponovo za London na godinu dana, sada vec sa drugom cerkom, Noom, /1963./ gde on nastavlja usavrsavanje iz Javnog zdravstva. Po povratku se porodica Eldar seli u Tel Aviv, gde je Reuven postavljen 1967. za sefa Saniteta Cahala i na toj ce duznosti ostati pet godina. Tada se vracaju u Haifu. Reuven se 1973. demobilisao, a iste godine mu je supruga Eva preminula. Reuven radi kao neurolog, a potom postaje upravnik bolnice Rambam, a zatim Medicinskog centra Rambam. Ujesen 1979. je u sluzbi Svetske zdravstvene organizacije na Dalekom Istoku, pa zatim u Manili, na Filipinima, vodi magistarski tecaj za lekare u vodjenju bolnica. Na povratku u Izrael postaje 1981. godine profesor zdravstvene administracije i prodekan na Fakultetu Zdravstvenih nauka Ben Gurion u Beersevi. 1986. postaje upravnik Rehabilitacionog centra Levenstajn u Raanani, aktivno se bavi ovom disciplinom medicine i saradnik je Svetske zdravstvene organizacije na polju rehabilitacije i epidemiologije invaliditeta. 1993. odlazi u penziju, ali samo formalno, jer osniva jedinicu za istrazivanje invaliditeta u okviru Levenstajna i bavi se ovom granom medicine. Svetska zdravstvena organizacija poverava mu 1992. zadatak da u oblastima bivse Jugoslavije prouci stanje rehabilitacije ranjenika. Postaje gost na raznim naucnim skupovima i drzi predavanja u Hrvatskoj. 1995. postao je clan Hrvatske udruge za rehabilitaciju i pocasni clan Hrvatskog ljecnickog zbora. Od 1999. je aktivni clan urednistva hrvatskog medicinskog casopisa, a 2001. imenovan je za visiting profesora na Sveucilistu u Splitu i Osijeku i aktivno ucestvuje u nastavi Univerziteta u Zagrebu i Mostaru. Osim mnogih naucnih radova, objavljenih u svetu, objavio je na hrvatskom jeziku dva poglavlja u knjizi Fizikalna medicina i rehabilitacija u Hrvatskoj /Naklada Frank, Zagreb 2000/ i knjigu Vrsnoca medicinske skrbi /Medicinska naklada, Zagreb 2003/ o kojoj smo pisali u nasem Biltenu.

Dakle, sve pretpostavke o skromnosti i povucenosti Rubena Lederera Eldara, bile su samo izraz njegove prirode, ali ne i ogromnog rada na polju medicine kojim se afirmisao u Izraelu i svetu.

JOSEF LEVINGER

Iako ga nisam upoznala, sto nije razlog da i ne pomenem ime Josefa Levingera, na koje sam cesto nailazila, kao autora odrednica iz opste istorije, slavistike i hungaristike u Hebrejskoj enciklopediji i licnosti o kojoj je pisala Zeni Lebl u svojoj knjizi Juce, danas – navescu podatke: Rodjen je 1922. u Novom Sadu, a u Izraelu je od 1948. Bio je vaspitac u kibucu Givat Hajim do 1952, a sledecih 30 godina radio kao pedagog, nastavnik i vaspitac u srednjim skolama u Haifi i predavac-gost na Univerzitetu u Haifi i Tel Avivu i na kongresima u Izraelu i svetu; dobitnik je nagrade Jad vasema 1962, nagrade opstine Tel Aviva, Ahad haam, 1975.; Memorijalnog fonda za jevrejsku kulturu u Njujorku 1976; prve nagrade za naucna istrazivanja Instituta Zabotinski 1981. i nagrade Fonda Bocer 1984. Autor je preko 100 strucnih clanaka, objavljenih u knjigama, zbornicima, casopisima i novinama. Napisao je mnoge odrednice o jevrejskim zajednicama u Vojvodini za Pinkas Kehilot Jugoslavija 1988., za Istoriju holokausta u Jugoslaviji 1990. i u zbornicima Hitahduta.

PAVLE LANG

Kada sam dosla u Izrael 1992. sretala sam u nasem Udruzenju Smuela Pavla Langa, Novosadjanina /1921/ koji je u Jugoslaviji bio novinar, a ovde je, posle toga sto se 1949. godine doselio, dvadesetak godina bio aktivan u vojnoj sluzbi. Radio je posle toga u Gradskoj opstini Jerusalima, gde je bio predsednik podruznice Hitahduta.

Vreme u kome su se Novosadjani najcesce doseljavali u Palestinu bile su ratne godine pre no sto je proglasena dr`ava Izrael. Stoga je razumljivo da je ovo vece posveceno, uglavnom, ratnicima i politicarima, sem toga onima koji su zasluzni za stvaranje zemlje i za kojima je dugi niz dosta teskog i ozbiljnog rada. Oni se ovde nazivaju vatikim. Ali, mogao bi se steci pogresan utisak da odavde nije stigao nijedan umetnik, a bilo ih je dovoljno da bi se svaka oblast umetnosti mogla zastupati bar jednim Novosadjaninom.

SLIKAR PIRI JARDEN

U Jerusalimu zivi poznata izraelska slikarka Piri Jarden, rodjena Iric, u Novom Sadu /1915/. Slikarstvo je studirala na akademijama u Becu, Milanu, Firenci i Parizu, ali rat je prekinuo sve. ''Izgubila sam svog zivotnog partnera'', kako je ispricala u razgovoru sa Oli Karmel, ''Rodila sam dete koje sam jedva uspela da zastitim od potucanja i gladovanja, tako da sam skoro zaboravila da sam slikar. Tek u Izraelu, kada sam se doselila 1950. godine pocela sam ponovo da radim. Prihvatala sam svaki posao koji sam mogla da dobijem, ali sam istovremeno studirala na Umetnickoj akademiji Becalel u Jerusalimu.''

Sem toga sto slika, Piri Jarden se bavila i arheologijom. Ucestvovala je u iskopavanjima u Hacoru, Assdodu i na Masadi. Ilustrator je mnogih publikacija, a radila je i u Muzeju Izrael. Izlagala je na mnogim kolektivnim izlozbama, a 11 puta je imala i samostalne izlozbe.

MUZIKOLOG DUSAN MIHALEK

Nedavno, u maju, priredjena su dva neobicna koncerta u Jerusalimu i Tel Avivu. Ove muzicke veceri bile su posvecene zaboravljenim kompozitorima. Najznacajnije izraelske novine Maariv i Haarec objavile su veoma pohvalne napise o ovim koncertima i kompozicijama koje su izvodili studenti Muzicke akademije. O ovom muzickom dogadjaju objavljen je tekst i u Jerusalem Postu na engleskom jeziku, kao i u listu Vesti na ruskom. O ovom koncertu pisano je i u novosadskom Dnevniku. O velikom uspehu koji je postigao ovaj koncert u Jerusalimu bilo je reci u muzickim emisijama Radio-Izraela Kol-Israel. Publika je toplim aplauzom pozdravila premijerno muziciranje ovih dela o cijim je autorima govorio Dusan Mihalek, direktor Izraelskog muzickog centra, cije je ime mnogima od vas sigurno poznato.

Na Koncertima zaboravljenih kompozitora ansambl Kaprizma izveo je dela Rikarda Schvarza /rodjenog u Zagrebu 1892 - stradalog u Jasenovcu 1942/, koji je ziveo i radio u Novom Sadu, Paula Rafaela Sterka, takodje rodjenog u Zagrebu 1904 preminulog u Jerusalimu 1980. I treci kompozitor bio je Zagrepcanin, Reuven Yaron, rodjen 1932, poginuo na Sinaju 1956.

''Za razliku od prethodnih poslenika'', napisao je sam o sebi Mihalek, ''u Izrael nisam dosao kao Jevrejin, vec kao jevrejski zet. Moja supruga Zlata je kci doktora Djordja Gusmana, mada nazirem u sebi jevrejske korene u prezimenima mojih predaka, poput Subota, Rozental i Hag. Takodje, nisam dosao ni kao cionista. Spasavao sam glavu sinu, kome je pretila smrt na bosanskom frontu, s obzirom da gotovo uopste ne vidi, a nije bio oslobodjen vojske. Otisao sam i u znak otpora prema Milosevicevom rezimu.''

Dusan Mihalek, rodjen je u Novom Sadu 1949. godine i maturirao u gimnaziji Svetozar Markovic. Potice iz muzicke porodice. Deda mu je bio kompozitor i horovodja, Branko Cenejac, profesor karlovacke Bogoslovije. Njegov otac, Ivan Mihalek, bio je muzicki pedagog, sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Vojvodine i glavni i odgovorni urednik Redakcije muzickog programa Radio-Novog Sada, a mati, Mirjana Mihalek, muzicki pedagog. Dusan je zavrsio srednju muzicku skolu u Novom Sadu, a muzikologiju, gde je i magistrirao, u Beogradu. Od 1972. godine bio je urednik ozbiljne muzike u Radio-Novom Sadu, a od 1984-91. i glavni i odgovorni urednik Redakcije muzickog programa. U to vreme organizovali su cetiri najznacajnije muzicke manifestacije Evropske radio - unije: Svecani koncert povodom UNESCO-ve Godine muzike 1985, zatim Dzez koncert, pa Rok festival i Folk festival – sto nije poslo za rukom nijednoj evropskoj radio - stanici.

Nije neobicno sto su ove muzicke veceri krunisale Mihalekov istrazivacki rad u ovoj oblasti. Kao da se jos kao student spremao za muzikolosku karijeru koja je, moze se reci, svetskog nivoa. Jer je obradio temu Muzika Starog zaveta, a magistarski rad mu je bila Simfonije Vojvodine. Treca oblast njegovih istrazivanja bila je srpska crkvena muzika, pa je pronasao i najstariju liturgiju, pisanu za srpski crkveni hor, Franceska Sinika, nastalu u Trstu 1840. godine. Svoje radove je objavljivao i drzao predavanja u 16 zemalja. Predavao je istoriju muzike na Akademiji u Pristini. Na njegova su predavanja dolazili srpski, albanski i romski studenti. Bio je urednik Jugoslovenskog leksikografskog zavoda Miroslav Krleza. Dobitnik je prve nagrade za najbolju muzicku emisiju u Ohridu 1983. godine. Izvesno vreme bio je predsednik Udruzenja kompozitora Vojvodine. Pokrenuo je Muzicke veceri Matice srpske. Na stihove Rase Popova komponovao je Himnu Matice 1986. koju je izvodio sa svojim vokalnim ansamblom Orfelin, povodom svecane proslave 175 godina od njenog osnivanja. Bilo je to 2001. godine.

I u Izraelu, o Novosadjaninu Dusanu Mihaleku novine su cesto pisale. Ne oduvek kao o muzikologu i kompozitoru. Pre 11 godina slikan je sa metlama i kantom za djubre. Jediot aharonot je objavio o njemu reportazu ispred robne kuce, gde je cistio parking. ''Ljudi koji kupuju u robnoj kuci su me prepoznali'' prica Dusko Mihalek, ''i uskoro sam imao toliko privatnih casova da sam se slobodno upustio u rizik i napustio siguran posao djubretara.''

Ozbiljna muzika kojoj se Mihalek posvetio veoma je popularna u Izraelu. To je jedina zemlja u kojoj ima vise pretplatnika za Filharmoniju nego za fudbalske utakmice. Ali, medju onima koji se muzikom bave vlada ostra konkurencija. U poslednjoj deceniji 20. veka iz bivsih zemalja Sovjetskog Saveza doselilo se vise od milion ljudi, od njih su 60% njih bili muzicari, a od 1989 - 1991 doslo je 5 ipo hiljada novih muzicara. Osnovano je desetak novih orkestara, otvorena je nova opera. U takvoj sredini nije bilo jednostavno ono sto je Dusan Mihalek uspeo da postane direktor Izraelskog muzickog centra u Tel Avivu.

I pre ovih poslednjih muzickih dogadjaja, kada je pronasao partiture zaboravljenih kompozitora, na cemu je radio vise od jedne decenije, Mihalek je imao uspeha, posebno u afirmaciji jugoslovenskih kompozitora: Stevana i Vasilija Mokranjca, Ljubicu Maric, Josipa Slavenskog, Rajka Maksimovica, Vuka Kulenovica i drugih imena koja su sada poznata izraelskoj radio-publici, organizovao je gostovanja nasih muzicara, pisao o njima. Na programu Glas muzike emitovana su u tri termina po dva sata kompozicije Zorana Jerkovica, Arsenija Jovanovica, Ivane Stefanovic, Vladana Radovanovica. U 2002. godini organizovao je mini - festival beogradske radiofonije, ali i nadalje stizu zahtevi za reprizom nekih od tih emisija. Lakrimoza Ivane Stefanovic emitovana je 20 puta, a tri puta Mikelandjelova mati Nadje Janjetovic. Radio-Novom Sadu poslato je vise od 200 kompakt diskova. Odlicno saradjuje sa beogradskom Tribinom kompozitora.

Moglo bi se jos mnogo toga zabeleziti i procitati iz dnevnika Dusana Mihaleka, ali neka to ostane za buducnost onih koji budu tragali poput njega za zaboravljenim kompozitorima - za onim sto je zaboravljeno iz rada Dusana Mihaleka.

O PRIJATELJIMA

Kada govorimo o tome sta rade Novosadjani, zamerila sam nekima od njih da su suvise vredni, da necu stici da danas ispricam sta su sve uradili, postigli, da treba ostaviti mesto i za one koji su mnogo uradii, pomogli drugima i da nije u zivotu bitno samo pisati, slikati, svirati… Evo recimo, moja draga prijateljica u Izraelu, koje se sigurno mnogi od vas secaju, jer je bila sekretar Jevrejske opstine Novog Sada i mnogima od vas pomogla da stupe u kontakt sa svojim rodjacima u svetu, da stignu u Izrael, da srede svoja dokumenta. To je Livija Stajn, koju sam poznavala jos dok je bila u Jugoslaviji. U Izrael se definitivno odselila 1991. godine i jos uvek je vrlo cila. Srecemo se, kada imamo vremena u poslasticarnici kod Kapulskog da popijemo kafu i pricamo o starim vremenima i prijateljima. Necete poverovati, ali jedna od najpopularnijih Novosadjanki u Izraelu je njena kci, Vera Drapic. Ako negde pomenem da sam Jugoslovenka, mi tamo sebe jos uvek tako nazivamo, cak i ja, sto sam rodjena Srbijanka, Izraelci me odmah pitaju da li poznajem, mozda Veru, mogu li im dati njen broj telefona, jer nikada nisu okusili tako dobre kolace, cak ni kod Kapulskog. Mogu li ih preporuciti kod nje? I ja to vrlo rado cinim. Popularan je i Verin sin, cuveni fudbaler Slobodan Drapic koji je prvi iz ove porodice dosao da zivi u Izraelu i brani njegove fudbalske boje.

Jedan od starosedelaca Natanije i prvih Novosadjana koji se doselio u Izrael, jos kao decak 1938, koga su roditelji poslali sa jos nekoliko decaka u internat Mismar haemek, gde su ucili ivrit, a raspust provodili u kibucu Ssaar haamakim. Sada je prevalio osamdesetu. To je David Lihtner, sada Lahav. On je pomogao mnogim olimima da se snadju po dolasku u zemlju, da nadju posao, da se smeste. Bavio se raznim profesijama, sada je penzioner i cesto dragi gost u mnogim kucama nekadasnjih Jugoslovena.

Neki su mladi intelektualci, medjutim, mogli verovatno da naprave izvanrednu naucnu karijeru, da postanu profesori univerziteta da su ostali u Jugoslaviji. U Izraelu ih je sacekala obaveza da se brinu o roditeljima, za koje je bilo suvise kasno da pocnu sve ispocetka, a onda su stigla sopstvena deca koje je trebalo podizati, izdrzavati, stvarati od njih ono sto su danas.

Moram vas podsetiti i na vaseg bivseg sugradjanina, Arija Livnea, negdasnjeg Djordja Vajsa, poznatijeg kao Svraka. Njega sam upoznala kada sam prvi put bila u Izraelu, 1957, a on je dosao godinu dana ranije. Radio je u Histadrutu, a posle u Sohnutu. Uspostavio je mnoge poslovne veze a starim krajem. Dan pred moj polazak, sada, priredio je u Jerusalimu prijem za novog bosanskog ambasadora, Nedeljka Maslesu i gosta Predraga Cavica, predsednika Republike srpske. Arije Livne vec decenijama uspostavlja poslovne veze sa jugoslovenskim firmama i cesto je na relaciji Jerusalim - Beograd.

Nas skolski drug, izvanredan intelektualac je i Ivan Kon. On je svoju karijeru zrtvovao porodici. Cenjen je gradjanin najbogatijeg sela na svetu, Kfar Ssmarijahua, a deca su mu postigla sve ono za sta sam nije imao vremena.

TOMI LAMPEL - JOSEF LAPID

Nisam bez razloga kao poslednju licnost o kojoj zelim da govorim, ostavila Tomija Lampela - Lapida. On je znacajan, ne samo zbog toga sto je Novosadjanin, vec i stoga sto je danas jedan od najznacajnijih politicara Izraela, ministar pravde, hrabar covek, koga u zivotu vodi iskljucivo licni stav i postenje, bez obzira kako ce to proceniti vlada i javnost.

Tomi se rodio u Novom Sadu kao sin jedinac advokata Bele Lampela u decembra 1931. Njegov je otac ubijen, a on je sa majkom odveden u budimpestanski geto. Decembra 1948. krenuce brodom Kefalos u Izrael, gde ce tri godine sluziti vojsku, posle cega ce maturirati. Istovremeno, radio je kao kurir u jednom advokatskom birou. 1952. poceo je da se bavi novinarstvom u listu na madjarskom jeziku, Uj-keletu i upisao pravo i ekonomiju na Univerzitetu u Tel Avivu. Godine 1955. poceo je da pise za list Maariv, za koji ce raditi 44 godine, kao dopisnik, sekretar, pisac uvodnika, sa pauzom od pet godina. U Maarivu je imao svoju stalnu nedeljnu rubriku O njima se ove nedelje prica. Izbor tih tekstova objavila je izdavacka kuca Masada 1963. godine pod nazivom Veoma vazne licnosti. Od 1963 - 66. bio je dopisnik Maariva iz Engleske, a 1967. postavljen je za izvestaca iz Kneseta. Osnovao je prvi izraelski magazin u boji At, u kome ima humoristicku rubriku o zivotu izraelske porodice, sto je tokom godina objavio u tri veoma tirazne knjige, pod naslovom Kafa u krevetu 1972, Covek u mojim godinama, 1974. i Zivotinje, 1967. Napisao je i dva pozorisna komada koja su prikazana sa velikim uspehom: Crnac je ucinio svoje za scenu pozorista Kameri 1967. i Drste lopova, za Habimu 1973. Veoma je bio popularan i njegov Vodic LAPID za Evropu, neophodan za izraelske turiste. Doziveo je 20 izdanja. Isto tako je bio koristan i njegov Vodic LAPID za mlade 1997. Emisija Ove noci na vojnoj radio-stanici Cahal donela mu je nagradu 1971, a 1974. postao je sekretar Maariva i na toj duznosti ostao pet godina. 1979. je postavljen za Generalnog direktora izraelskog radija i televizije, gde ce raditi do 1984, posle cega ulazi u politicki zivot, generalni je sekretar Liberalnog centra, ali i nadalje ostaje i u novinarstvu. Izmedju 1984-87 imao je jednom nedeljno na radiju emisiju Moja nedelja, gde je emitovao 1500 kratkih monologa i za koju je 1988. dobio nagradu Sokolov. Neke od tih emisija objavio je u knjizi Ja jos govorim 1998. Bio je osnivac kablovske televizije 1989. i do 1994. predsednik Udruzenja kablovskih televizija. Napisao je cak i jedan kuvar. Najvecu popularnost stekao je u televizijskoj emisiji Politika na Prvom kanalu Izraelske televizije.

Osnovao je politicku partiju Ssinuj, sto znaci promena, a ima i dubok smisao za modernizaciju izraelskog drustva. Ova partija sve vise dobija na znacaju u Izraelu i ima svi vise pristalica. U januaru 2003. dobila je na izborima 15 mandata u Knesetu i Lapid je ponovo izabran za predsednika svoje partije. On je toliko svestran da je tesko zabeleziti sve njegove knjige koje je pisao i duznosti na kojima je bio. Ali, jedno je sigurno, ostar je polemicar, hrabro se bori protiv dogmatskih stavova konzervativnih Izraelaca. Nedavno je na duznosti ministra pravde izjavio da se protivi rusenju palestinskih kuca u Gazi i da ga to podseca na dane kada su Jevreji u njegovom gradu izvodjeni iz svojih domova za vreme Drugog svetskog rata. To je ogorcilo izraelsku javnost, koja ima u vidu samo bespostedni samoubilacki teror Palestinaca. Medjutim, Lapid, kao i uvek, ima svoj stav i nikada ga se ne odrice.

Porodica Lapid dozivela je tragediju, kada im je starija k}i Mihal poginula u saobracajnoj nesreci. Sin Tomija Lapida, Jair, posao je ocevim stopama, bavi se novinarstvom i veoma je popularna TV zvezda. Cerka Mirav, je psiholog. Deda je pet unuka. Supruga, Sulamit Lapid, rodjena u Tel Avivu, jedan je od najcenjenijih izraelskih pisaca.

I pored svih duznosti i obaveza koje imaju, Lapidovi su vrlo prijatni ljudi i sa njima se cesto i rado cujem, a kada imamo vremena, vidjamo se.

Moglo bi se jos mnogo toga reci. Znam da sam zaboravila neke stvari, ali ni vreme mi nije dozvoljavalo da kazem vise od onog sto je receno. Sve u svemu, mozete biti ponosni na svoje sugradjane, Izraelce. Oni su mnogo doprineli ugledu vaseg grada i svojoj novoj domovini.

Da bih predstavila Novosadjane u Izraelu danas, sem svojih impresija i susreta, razgovora sa licnostima o kojima sam govorila, koristila sam knjige Zeni Lebl Juce, danas, Hitahdut olej Jugoslavija, 1999, Pavla Sosbergera Novosadski Jevreji, Knjizevna zajednica Novog Sada 1988. Mirka Klarina i Raula Tajtelbauma Izrael u verbalnom gradjanskom ratu, Partizanska knjiga 1986. i Bilten Hitahduta olej Jugoslavije.

Juni 2004.