David Mladinov
Gordanino ćutanje bio je siguran znak da se nalaze u stvarnoj opasnosti. Česte, neumesne primedbe na Rastkov način vožnje bile su uzrok mnogih ranijih svadja, ali ovog puta, sedeci ukočeno na desnom sedištu džipa, iznad provalije, pažljivo je pratila, bez reči, jedva vidljivo kretanje automobila. Napeto osluškujući škripu guma po neravnim nanosima raštrkanog kamenja, oboje bi pretrnuli svaki put kad bi džip poskočio, prešavši i najmanju prepreku. Koliko god da je pažljivo nastojao da točkovima ne zakopa u tlo, šljunak se ronio, a poneki poveći, klimavi kamen glasno bi se smandrljao preko ivice, nastavljajući da još dugo i muklo udara o stenje. Cvrsto držeći volan obema rukama, nije ni pokušao da obriše znoj koji mu se cedio niz lice. Bez daha je gledao ispred sebe, oprezno ispitujući svaku neravninu na razlokanim stenama.
- Da li ima dovoljno rastinja da nas zadrži? - upita Rastko pošto nije bio u stanju da sa svog sedišta oceni na kojoj se visini nalaze, niti da li se litice urušavaju u more odmah do staze.
-Ne, baš - odgovori Gordana mirno, ne podižući glas. -Nekoliko džbunova i kaktusa. To je sve.
-Visoko?
-Da.
-Koliko?
-Ne razmišljaj o tome. Samo produži kao do sada. Polako i staloženo.
Staza nastavi da se i dalje sužava, tako da je morao, kako bi izbegao stranu prema urvini, da se levim točkovima penje oštrim nagibom koji se podizao u gotovo vertikalne klisure i sa njihove leve strane. Jedva su uspevali da održe ravnotežu na nakrivljenim sedištima, a čak i u tom položaju vanjski točkovi su dolazili opasno blizu neravnog ruba.
Rastko je bio svestan da u potpunosti snosi odgovornost za ovaj nepromišljeni poduhvat. Cim su iz Gusarske uvale krenuli prema kraju ostrva, džip im je, s oburvanim kamenjem, nemoćno kliznuo natraške, niz strmu vododerinu označenu kao put. Kako je cesta oko uskog, šiljastog rta na mapi bila ucrtana jedva vidljivom isprekidanom linijom, trebalo mu je biti jasno da bi bilo mnogo mudrije da se odmah vrate. Pogotovo, kad su na ostrvu čak i glavni, solidno označeni, magistralni putevi, bili jedva prohodni, neverovatno strmi, bez zaštitne ograde, a automobili su jedino mogli da se mimoidju na povremenim proširenjima. Umesto, da nakon početnog neuspeha, odustane od vožnje oko poluostrva, on genijalno smisli da se ipak uspentraju do puta na brdu, tako da se zavojito podignu džipom preko kržljave šikare. Jednom kad su stigli do staze iznad stena, postalo je nemoguće da se okrenu, a vožnja u rikverc isuviše opasna, pa im je jedino preostalo da istraju u pravcu u kom su krenuli.
Odredište tog nepotrebnog puta na neistraženi kraj ostrva bilo je u potpunosti besmisleno. Pri poslednjem niskom krugu pre spuštanja na aerodrom, Rastko je, samo na trenutak, kroz nakrivljeni prozor aviona, ugledao fantastičan, beličasti zamak kao iz bajke. Podignut iznad mora na nekoliko oštrih stena medjusobno povezanih visećim mostovima, mnogobrojne, zastakljene terase i obli tornjići te neobične gradjevine, izdizali su se iz ljeskavih, zelenih talasa poput korala. Od samog dolaska, Rastko je pokušavao da nagovori Gordanu da zamak detaljnije razgledaju iz blizine.
Prešavši jedva nešto više od kilometra, za gotovo dva sata izuzetno mučne vožnje, na vrhu rta sačekalo ih je neprijatno iznenadjenje. Neznatno šira staza, završavala je kao tesna potkova oko uskog brda, ponovo vodeći iznad visokih stena i sa druge strane. Iako je Gordanu čitavim putem ubedjivao da će ih tu sigurno sačekati asfaltirani put koji vodi do zamka, ona ni ovog puta nije ni pokušala da mu prigovori.
Kao dodatno razočarenje, na tom mestu, uzano poluostrvo bilo je čitavom širinom pregradjeno visokim kamenim zidom sa jedva primetnim, neuglednim železnim vratima. Tu se očito nije nalazio glavni ulaz u zamak čije ni najviše delove nisu uspevali da nazru preko neprobojnog zida dodatno zaštićenog usadjenim, oštrim staklom. Sa znojavim košuljama prilepljenim uz telo, popušili su na brzinu cigaretu, pa su se nevoljno vratili u džip, nervozno isčekujući drugi deo opasnog puta. To što nisu ni videli zamak, izgledalo im je u tom trenutku sasvim nevažno.
Kad su napokon sišli sa stena, s vidljivim olakšanjem započeli su se spuštati strmom, džombastom stazom prema slikovitoj marini, usadjenoj u pregibu rta. Staza je završavala pravo u parkiralištu, spajajući se s cestom za Roudtaun. To veštačko karipsko selo posetili su već jednom ranije, naravno, glavnim putem iz suprotnog smera. Mesto je bilo prijatno ali nestvarno, kao slika sa bombonjere, s uredno zasadjenim kokosovim palmama bez ijednog suvog lista, bokorima velikog tropskog cveća oko svake kolibe, raznobojnim metalnim krovovima i sveže ofarbanim kućicama jarkih boja sa izrezbarenim drvenim nadstrešicama, pod kojima su se nalazili skupi butici, američke banke i kafane.
Pre dvadesetak godina Rokfeler je na ostrvu izgradio tri istovetne marine, tu ukotvio na stotine luksusnih jahti, zaposlio lokalno stanovništvo da rade kao mornari, konobari i čistači, a uz kejeve podigao tri karipska sela u kojima niko nije živeo. Da ne bi morali da se izlažu neizvesnostima domorodačkog smeštaja i hrane, turiste su, direktno s aerodroma, autobusima dovodili da prenoće u klimatizovane kolibe, pre nego što bi ih sledećeg jutra prebacili na jahte za sedmodnevno, do u tančina isplanirano, krstarenje po Karibima.
-Da li znate zamak na Zapadnom rtu? - Rastko upita kelnericu kad im je donela pivo.
-Kako da ne - nasmeje se devojka. -To je vila gospodina Klarka.
-I kako se dolazi do te vile?
-Da vas je gospodin Klark pozvao, znali biste.
-Ne može kolima?
-Ne, naravno da ne može. Jedino helikopterom ili ladjom. To je bar jednostavno, ako ih imate.
-Eto ti tvoje pameti - šapne mu Gordana. -Zar nije prekrasna?
Gordana je imala običaj da redovno komentariše sve devojke koje su sretali, ne ostavljajući mu nikada dovoljno vremena da ih sam detaljno osmotri. Na taj način je uspevala da mu svaki put pokvari zadovoljstvo spore, stručne degustacije. Tamnoputa konobarica zaista je bila izuzetno dobro gradjena.
-A odakle gospodinu Klarku toliko para?
-Otkud ja da znam. To je nešto o čemu se ne govori. Još jedno pivo?
-Dobro, može.
Gordana se nasmeši i odmahne glavom, pokazujući na svoju još gotovo punu kriglu.
Sa senovite terase prekrivene jarko lila bugenvilom, udobno zavaljeni u luksuzne pletene stolice s kožnim sedištem, gledali su s nevericom u pravcu surih, golih litica uzduž pustog rta. Potpuno zaštićeni natprirodnim redom veštačkog karipskog sela, okruženi izmanikiranim tropskim rastinjem, izgledalo im je nemoguće da su samo pola sata ranije mogli da poginu. Isto tako, činilo im se nestvarnim da je Nova Engleska još uvek pod snegom, a da na Beograd, gde se upravo spuštalo veče, ponovo počinju da padaju bombe.
Ovo je bio njihov poslednji dan na ostrvu. Za napad na Jugoslaviju saznali su tek pre tri dana, i to sasvim slučajno, sa tranzistora kasirke u samoposluzi dok je otišla da proveri cenu mesa. Na odmor nisu poneli mobilni telefon, novine nisu čitali, a kuća, koju su iznajmili pored plaže, bila je bez televizora i radija.
To isto veče, iz javne govornice ispred kolonijalne, drvene pošte na glavnom trgu u gradu, pozvali su roditelje u Beograd, ali nisu uspeli da dobiju vezu. Sutradan, nalaze Gordaninu sestru kod kuće, medjutim, odjednom ne znaju šta da joj kažu. Sestra im samo kratko saopšti da su svi dobro i da se ne sekiraju za njih, jer je sve u najboljem redu. Po zavijanju sirena i dernjavi dece u pozadini bilo je jasno da se upravo spremaju da odu u sklonište. Gordani je bilo neprijatno da prizna da se javlja sa zimovanja na Karibima, pa slaže besmisleno, osećajući se još krivljom, da je zove od kuće, ni ne objasnivši zašto se ranije nije javljala. -Vama je na izvestan način teže - reče joj sestra na kraju -jer niste ovde.
Istog dana kupuju jeftini tranzistor u lokalnoj robnoj kući. Leže na velikim šarenim peškirima u hladovini pod kokosovim palmama, neprekidno slušajući vesti. U more odlaze naizmenice. Oko njih vešto se obrušavaju mrki pelikani. Vide ribe kako se bespomoćno batrgaju u oklembešenim gušama ptica.
Nakon svakog izveštaja o novom talasu bombardovanja, tek obavljeni razgovori s Beogradom potpuno gube smisao, a iznenadni strah i užas ne dozvoljavaju im da se medjusobno razuvere kako se, sigurno, ništa strašno nije desilo, jer su ovog puta, bombe pale na neke druge gradove. Odmah sedaju u džip i voze do najbliže telefonske govornice, ponovo pokušavajući da uspostave vezu.
Ujutro, budeći se s mučninom, izgleda im je da su uhvaćeni u nestvarno snovidjenje. Poluzatvorenih očiju, još nesvesni gde se nalaze, ne uspevaju da povežu ravnomerni šum talasa pod prozorima, titravo svetlo na tavanici i vlažnu, tropsku toplinu, s osećanjem očajanja zaostalim iz prethodnog dana. Na čas, poverovali bi da su se prevarili, da to saznanje ne može da bude istina, da će im poći za rukom da se vrate, ne samo za ovu sedmicu, već deset godina unatrag, ali ponovnim, bolnim stiskom, budjenje ih otrežnjuje i nemilosrdno izbacuje na isto mesto koje su prošle noći, nelagodno bežeći u san, ipak na kraju s olakšanjem napustili.
Zbunjivala ih je iznenadna ravnodušnost prema svemu što su za sobom ostavili, kao da im tek kupljeni stan i polako nabavljan nameštaj, sve one prepune fioke, knjige i pažljivo odabrani predmeti, najednom, više ne pripadaju. Kao da nemaju ničeg zajedničkog sa životom koji je samo do juče bio njihov. Netragom je iščezla umirujuća privlačnost vraćanja, vožnja taksijem kroz poznate ulice susedstva, poseta uobičajenim radnjama i ponovni ulazak u polumračne sobe zatvorenog stana, onaj trenutak kad bi ih s nežnošću ponovo otkrivali novim očima.
Odsutna je bila svaka želja ponovog susreta s američkim prijateljima ili kolegama za koje će ovaj rat biti samo još jedna, možda neprihvatljiva, ali nevažna vojna intervencija njihove države.
Da se radilo o bolesti, prekinuli bi odmor, zamenili kartu i bez obzira na trošak, odmah otputovali. Ali ovako, u čemu bi bila prednost odlaska, kad nisu imali ni najmanje želje da se opet nadju u Novoj Engleskoj. Preko noći prestali su da osećaju let za Ameriku kao povratak kući.
Bilo bi smešno da su se tog dana, zbog vlastite gluposti, survali s nekog bezimenog karipskog stenja, pa da lokalni policajci, izvinjavajući se, javljaju tužnu vest njihovim porodicama u Beogradu, koje istovremeno, nevidljive s visina, bestrasno spaljuju medjunarodne eskadrile kao unapred osudjene taoce. Gordana se priseti, isto tako smešne priče svoje tetke, koja je četrdeset prve, sedmicu dana nakon prethodnog, nemačkog bombardovanja Beograda, u ruševinama pala i slomila nogu učeći da vozi bicikl.
Za susednim stolom uzdržano se prepirao prosedi bračni par, oboje besprekorno odeveni, s pažljivo prostudiranom, skupom jednostavnošću. Ne podižući glas, medjusobno su se oslovljavali ugladjeno i naizgled bez ljutnje, ali vešto podvlačeći svaku reč ubojitom hladnoćom. Koliko su mogli da čuju, žena je zahtevala da smesta odu u luku i da se prvim trajektom vrate na Američka Devičanska ostrva, odakle su upravo stigli. Da bi prekinuo dalju raspravu, čovek iznenada ustane i držeći mapu u ruci pridje njihovom stolu. Prijazno im se nasmeši, predstavi se kao Ajvor i upita da li slučajno znaju gde se nalazi Gusarska uvala. Kad su odgovorili potvrdno, prethodno zatraživši dozvolu, sedne na praznu stolicu pored Rastka i rastvori veliku mapu. Nakon nekoliko minuta, s ljubazanim smeškom i suvišno se izvinjavajući, priključi im se takodje i njegova supruga.
- Ovo ostrvo je savim necivilizovano- reče s indignacijom, čim je sela. - Ovako loše puteve u životu nisam videla. Pravo je čudo da nam se kola nisu raspala. Da li ste se vi vozili tom cestom iz luke?
- Jeste, ima dosta krivina - odgovori Rastko pomirljivo. Bila je to najbolja deonica na čitavom ostrvu.
- Jedna rupčaga do druge. Kakav asfalt, same zakrpe. To je zaista strašno. Pa onda one oštre krivine oko stena.
- Dušo, ovde smo da se raspitamo kako da dodjemo do Gusarske uvale, a ne da razgovaramo o stanju puteva na ostrvu. Da li je to daleko?
- Ništa na ovom ostrvu nije daleko.
- Eto vidiš - obrati se čovek ženi nastojeći da je odobrovolji. - Nije daleko.
- Po vašem naglasku rekla bih da ste iz Evrope, primeti žena, sačekavši da potvrde njenu pretpostavku, - iako odlično govorite engleski. Izgleda da vama Evropljanima vožnja po lošim cestama dodje kao neki sport. Videla sam to i u filmovima.
Naginjući se poverljivo prema Rastku, Ajvor mu se obrati kao starom, dobrom prijatelju, ali dovoljno glasno da ga i supruge čuju - Kad žene krenu s jednom temom, tu nema kraja - a nakon kratke pauze doda još tiše, - [ta ima da se čudimo. S obzirom ko sada vodi ova ostrva, znate šta mislim, dobro je da je i ovako. Siguran sam da su pod Englezima ceste bolje izgledale.
- A zašto želite da idete u Gusarsku uvalu? - upita Gordana da bi promenila temu.
- To je naša mala tajna - odgovori Ajvor i nasmeje se.
- Ne znam zašto bi to bila tajna. Verovatno je Ajvoru neprijatno da govori o svom, neobičnom, smešnom hobiju. Umesto da smo ostali, kao što sam ga molila, u Hajatu na Sen Tomasu, i lepo pili koktele pored velikog bazena, došli smo na ovo divljačko ostrvo kako bi Ajvor mogao da fotografiše mesto gde su snimali film "Starac i more", i to pre više od trideset godina.
- Kad sakupim dovoljno materijala planiram da objavim knjigu "Carobni filmski pejsaži".
- Tako smo već posetili "Noć iguane" u Porto Vajarti, "Fizgeralda" u Amazoniji, "Apokalipsu sada" i gde sve samo nismo bili. Uglavom, ne baš najpoželjniji predeli. Recite iskreno, da li bi nekog mogla da zanima jedna takva knjiga?
- Pa možda - odgovori Gordana, nasmešivši se Ajvoru, pošto je smatrala da neko mora da bude na njegovoj strani.
- Eto vidiš - uzvikne Ajvor slavodobitno.
- Odlično, osigurao si prodaju bar jednog primerka knjige. Znate, da je Ajvor profesionalni pisac ili fotograf, sigurno je da bih mu pružala mnogo veću podršku, ali šta jedan balistički inženjer s uobraženom umetničkom žicom, zna o pisanju knjiga? Mislim da je mnogo korisnije da se bavi onim za šta je obučen.
- Izgleda da vi veoma dobro poznajete ovo ostrvo. Da li ste već dugo ovde? - upita ih Ajvor, ne osvrćući se na primedbe svoje supruge.
- Deset dana - odgovori Rastko, - ali bili smo tu već ranije.
- Kakvi su hoteli? - upita žena.
- Mislim da su dobri. Ima mnogo malih, luksuznih pansiona. Medjutim, mi više volimo nešto jednostavnije. Ovog puta smo pronašli neku rasklimatanu ribarsku kuću na potpuno pustoj plaži. Bez telefona i bez televizora. Cak ni radio nismo poneli - odgovori Gordana.
- Tako nešto se i meni dopada - doda Ajvor.
- Ja lično ne bih mogla da izdržim a da ne znam šta se dešava u svetu, čak ni na letovanju. Znači, vi niste čuli da smo u ratu? - začudjeno ih upita žena prisetivši se najnovijih vesti.
- U sukobu - ispravi je mirno Ajvor.
- Dobro, u čemu je razlika? - upita žena, ozlojedjena ispravkom.
- Rat mora da se objavi. U ovom slučju nije bilo nikakve zvanične objave rata. Znači, radi se o sukobu, a ne o ratu. Te distinkcije su veoma značajne.
- Tek smo prekjuče saznali - odgovori Gordana jedva čujno.
- Već osam dana. Sta nam radi ta Jugoslavija. Sramota. Jeste li čitali da su oteli tri nevina američka vojnika?
Rastko i Gordana odmahnu glavom.
- Pirati! Zarobili su ih preko granice u suverenoj stranoj zemlji. Kako se ono zove?
- BJR Makedonija - priskoči joj Ajvor u pomoć.
- Da, BJR. To je prekršaj svih medjunarodnih zakona. Ulazak u tudju zemlju.
- Problem je - doda Ajvor - da oni žive u srednjovekovnim bajkama, dok ostatak sveta ulazi u novi milenijum. To stalno prizivanje istorije meni je neshvatljivo. Da li ste upoznati s tim područjem?
- Da, jesam - odgovori Rastko oklevajući.
- Onda znate o čemu govorim - nastavi Ajvor. - Kad čovek samo pomisli koliko smo mi toga uradili za ceo svet, moglo bi se očekivati da se drugačije ponašaju. Ne mislim pritom jedino na Jugoslaviju. Pogledajte u kolikoj meri Francuzi umeju da budu neprijatni.
- Samo da naši momci ne moraju opet da ginu - primeti žena zabrinuto. -Ali valjda će to bombe da srede bez žrtava.
- Da nisu toliko tvrdoglavi i da su uradili ono što im se kaže, do ovoga ne bi bilo ni došlo. Zar nije tako?
Rastko jedva vidljivo klimne glavom.
- Vreme nam nije išlo na ruku. Tamo je izgleda stalno oblačno, ali baš sam danas čula na vestima da se razvedrava, što je odlično za bombardovanje. Da li ste ovde imali lepo vreme? - upita žena Gordanu koja odgovori potvrdno.
- Treba ih bombardovanjem vratiti u kameno doba. Pa podići visoki zid oko zemlje za sledećih sto godina. Onda nek vide šta će - zaključi Ajvor poučno. -Ja uvek kažem da smo suviše popustljivi. Zato nam se ovakve stvari i dogadjaju.
Neodredjen smešak i dalje je ukočeno visio na Gordaninom licu, ali Rastko je bio svestan da neće još dugo moći da izdrži, primetivši da joj se oči polako pune suzama. Gordana iznenada ustade, mehanički se izvini i žurno krene prema toaletu na drugoj strani terase.
- Nije u redu da vam i dalje dosadjujemo. Vi se ne bavite politikom? - upita Ajvor, iznenadjen uzdržanošću svog subesednika.
- Ne - reče Rastko - Mi jedino pokušavamo da je preživimo.
Na velikim, ukotvljenim jahtama, pod nadzorom američkih oficira u kruto uštirkanim, belim košuljama, vršile su se poslednje pripreme pred polazak. Iz skladišta, radnici su ravnomerno unosili u potpalublje zatvorene plastične kutije s hranom i velike pletene korpe prepunjene rolnama toalet papira. Oko prozora, mornari su ružičastom pastom nastavljali da poliraju, već sjajne, zlatne prstenove, a čvrsto navijenu užad zatezali su još preciznije.
- A gde vi i vaša supruga živite? - upita ga žena.
- U Providensu, Rod Ajlend.
- Fantastično! Onda znate za Braun univerzitet? Izuzetna škola, zar ne? - uzvikne Ajvor ushićeno.
- Da. Odlična stara škola.- Rastko nije imao volje da im kaže da radi kao profesor na tom univerzitetu.
- Ajvor je diplomirao na Braunu - pridoda žena. - Radi se o dugoj porodičnoj tradiciji.
- Dušo, to stvarno sad nije važno.
- Znam da nije, ali zar nisi završio Braun?
- Hajde da krenemo. Nema smisla da i dalje dosadjujemo ovim finim ljudima.
- Ajvorov otac je poklonio univerzitetu novi studenstki centar koji se zove Beatris i Edvard Bakli, po Ajvorovim roditeljima.
- Da li znate tu zgradu? - upita Ajvor.
- Ne - odgovori Rastko, premda je često ručavao u profesorskom klubu na prvom spratu.
- Ajvore, mislim da bi trebalo da proveriš, tako da znamo, kad tačno ide sledeći trajekt.
- Beli kadilak iz filma još uvek je parkiran pored kafane na plaži. Malo je zardjao, doduše. Slani vazduh je učinio svoje - objasni Rastko Ajvoru, kad mu je izgledalo da bi američki par mogao da odustane od planiranog odlaska u Gusarsku uvalu.
- Vidiš - obrati se Ajvor ženi - čak i beli kadilak još uvek postoji.
- Kafanu iz filma već duže drži neki stari, ekscentrični gospodin. Na zidu vise velike fotografije Antoni Kvina i Hemigveja s njihovim potpisima, medju mnoštvom punjenih riba. Bačve sa rumom su još uvek tamo. Onaj hotel, kojeg se sigurno sećate iz filma, uragan je srušio pre nekoliko godina.
- Vidiš - reče čovek ženi - a ti bi htela da se vratiš.
Gotovo pusta terasa neočekivano se prepuni tek pristiglim gostima. Brzo razgrabivši prazne stolice oko njihovog stola, preterano razdragani, sredovečni turisti umornih lica, opijeni sedmodnevnom slobodom, medjusobno su se glasno nadvikivali poput dece. Nestrpljivo zivkajući konobarice, bučno su se smejali, dok su po dužnosti, mnogo mladji vodiči, bezuspešno pokušavali da ih umire. Najednom, svi zajedno ustanu i krenu prema obližnjem keju.
Ajvor rasprostre detaljnu mapu po stolu i pažljivo poče da ispituje zapadni deo ostrva.
- Na mojoj mapi nema te ceste.
- Mora da imate staru mapu. Evo vam moja. Mi ionako danas putujemo.
- Aha, sad vidim gde se nalazi Gusarska uvala. Oko rta je stvarno mnogo kraće, nego preko čitavog ostrva.
- Kad krenete uzbrdo, ovde uz kosinu, pored same marine, to je veoma loš deo puta, ali čim se staza podigne na stene, onda stvarno nema problema.
- Jeste li sigurni? - upita čovek sumnjičavo, odmeravajući s nevericom kamenitu stazu koju mu je Rastko pokazao.
- Kako da ne. Mi smo upravo sada došli od tamo.
- Nisu više tu? - upita Gordana nakon što se vratila, ni ne pogledavši ga.
- Nisu.
Sa stola polako podigne naočare za sunce, pažljivo pokrivajući pocrvenele, natekle oči.
- Da nas vrate u kameno doba! Jesu li oni normalni? Pitam se šta bi samo rekli da im mi rušimo Njujork kako bi ga vratili Indijancima? Pa onda Vašington i sve ostale gradove.
- Ko je jači taj odlučuje o pravilima igre. Oduvek je tako bilo.
-Trebalo je da im kažeš da smo iz Jugoslavije. To sam od tebe očekivala. Pa da im bude neprijatno, bar jedan minut. A ti kukavički ćutiš, ko kurva, ljubazno s njima čavrljaš, dok se oni do mile volje nasladjuju uništenjem tvoje zemlje.
Preko Gordaninog ramena Rastko je pažljivo pratio spori oblak prašine koji se podizao uz strmu stazu prema stenama. Kad su kola stigla na najvišu tačku primeti da su stala.
- Idemo - reče Gordana suvo. - Treba još da se spakujemo.
- Ne žuri nam se baš toliko. Sačekaj, dok završim pivo.
- Kao i obično, jedino misliš na sebe.
Sa te udaljenosti bilo je teško razabrati da li su kola pokušala da se okrenu. Verovatno jesu, pošto su stražnjom stranom počela polako da klize niz strmu liticu, da bi se kod vertikalnih stena u polukrugu sunovratila u more. Pogledom brzo predje preko stolova; niko nije bio okrenut prema rtu, a do terase ne dopre ni najmanji zvuk iz pravca udesa.
Sa uzanog, plutajućeg navoza od dasaka, dva lokalna mornara spretno su podizali turiste na jahtu spremnu za polazak. Na palubi, kratko podšišani, plavi kapetan, preplanuo od sunca, srdačno je pozdravljao nove putnike.
Red se pomerao veoma sporo. Pretrpani kamerama, fotoaparatima, mobilnim telefonima, tranzistorima, priborom za ronjenje, losionima, slamnatim šeširima i teškim ručnim torbama ljudi su nesigurno koračali po daskama koje su im se ljuljale pod nogama. Gledajući u prepune šake i natovarena, salasta ledja knjigovodja i advokata, financijskih savetnika i činovnika, u bezobličnim, širokim, sportskim šorcevima ispod razvučenih majica, Rastko shvati da pred njim polako defiluje nevidljiva osovina zadrigle imperije.
Prekrivši lice rukama, Gordana ponovo započe da nekontrolisano jeca.
- Dva po dva, pa šta onda? - promrmlja Rastko za sebe, a ona ga, brišući sveže suze papirnatom maramicom, u nedoumici, začudjeno pogleda.
| 1999 David Mladinov |