Uprkos kompjuterima i elektronskoj pošti, Stojan Zec je i dalje rukom pisao pisma koja je, nakon što bi ih stavio u koverat i ispisao adresu primaoca, nosio na poštu da se izmere. Poštanska službenica je spuštala pismo na vagu, proveravala nadoknadu u spisku poštarina, i potom – kao bezbroj puta do tada – listala svoju veliku knjigu u potrazi za lepšim markama. Stojan Zec nije mogao da se seti koliko dugo već donosi pisma kod nje; zgrada pošte je poslednji put adaptirana pre dvadeset godina, ali on je bio uveren da se seća njenog lika od ranije, kada su poštanski službenici bili razdvojeni od korisnika staklenim pregradama; srednji deo pregrade bio je načinjen od mutnog stakla, tako da je službenica mogla da se vidi samo ako bi se Stojan Zec sagnuo do otvora u donjem delu ili ukoliko bi se propeo na prste i zavirio preko ruba neprozirnosti. Kada je pošta obnovljena, i kada su, posle dugih gradjevinskih radova, šalteri ponovo otvoreni, i to u doslovnom smislu reči, bez ikakvih pregrada, vratašca ili prozorčića, Stojan Zec nije nikako uspevao da se oslobodi navike da svoje pošiljke predaje pognut, kao što nije uspevao da spreči, pogotovo kada bi se otegao red, povremena podizanja na vrhove nožnih prstiju, što je nekada, u vreme mutnih stakla, bio jedini način da vidi, makar delimično, razlog za čekanje. Medjutim, ono što je Stojana Zeca tada, pre dvadeset godina, najviše iznenadilo, bilo je lice poštanske službenice. Nekada, vidjeno iz donjeg ili gornjeg ugla, delovalo je, zahvaljujući skraćenjima perspektive, neprivlačno i gotovo odbojno; tada, pak, postavljeno u istu visinu s njegovim, pokazalo se u neočekivanoj uskladjenosti, spokojno i pitomo, prošarano uzbudljivim senkama i nagoveštajima, pogotovo kada bi kosa bila začešljana unazad, zavučena iza ušiju ili vezana u rep. Cak i danas, posle svih tih godina i uprkos mreži tankih i debljih bora oko uglova očiju i usana, pogled na lice poštanske službenice izazivao je isti osećaj prijatnog bockanja u grudima Stojana Zeca, bockanja koje je, primetio je, vremenom postalo slabije, ali koje se nije izgubilo čak ni onda kada se njeno lice, kao sada, našlo u avetinjskom odsjaju monitora, poput čuvara na ulazu u novi, mrski svet.
Nemanja, njegov sin, nemilosrdno ga je ismejavao zbog toga. Ne, naravno, zbog lica poštanske službenice, o kojoj nije znao ništa – kao što o njoj zapravo ništa nije znao ni sam Stojan Zec – već zbog njegove nepoverljivosti prema tehnološkom napretku, nevoljnosti da se odrekne prevazidjenih pomagala (penkalo, pisaća mašina, indigo papir, guma za brisanje), te nespremnosti da nauči bar osnovne operacije potrebne za korišćenje kompjutera. "Danas svako", govorio je Nemanja, "apsolutno svako, zna kako se koriste osnovni kompjuterski programi. To nije nikakav luksuz, već znanje koje je neophodno u presudnim trenucima, kao što je veštačko disanje ili pritiskanje grudi i stomaka u slučaju gušenja."
"Hoćeš da kažeš da su moje šanse da preživim riblju kost koja mi se zaglavi u grlu veće ukoliko umem da se služim kompjuterom?" Stojan Zec nije ni pokušao da sakrije sarkastični ton koji je obavio njegove reči. "Možda postoji neki poseban program koji bi mi pomogao da se lakše prepustim umiranju, manje udaram nogama i mlataram rukama?"
"Ne budi smešan", odgovorio je Nemanja. "Uostalom, zar mi nisi jednom rekao da smrt tela nije ništa u poredjenju sa umiranjem duha? I da je prestanak intelektualne znatiželje znak da će od toga časa nadalje čovek hodati svetom kao prazna vreća?"
Stojan Zec je pokušao da protestuje, da kaže kako nikada ne bi rekao tako nešto, ali Nemanja je već nestao iz sobe na onaj čudesan način koji je dostupan samo šesnaestogodišnjacima. Na izgled spori, lenji kada treba nešto da rade, neodlučni kada ujutru treba da ustanu, oni u pojedinim trenucima poseduju moć nepredvidivog kretanja kroz prostor, kao da već žive u budućnosti u kojoj će se s mesta na mesto prelaziti zahvaljujući snazi uma. Nije vredelo da ga traži, znao je Stojan Zec, jer gde god da se nalazio, više nije bio u istom svetu kao on. Najgore od svega, medjutim, bilo je to što se dečak ispravno sećao: njegov otac je doista izgovorio rečenicu koju je Nemanja pomenuo, možda ne baš tim rečima, ali sa istovetnom porukom. Znao je i kada se to dogodilo: prošle godine, na njegov rodjendan, kada mu je Stojan Zec poklonio veliki album za marke. Bio je to, kako se naknadno pokazalo, poslednji pokušaj Stojana Zeca da od svog sina napravi filatelistu. Pokušavao je, zapravo, godinama, još od trenutka kada je Nemanja krenuo u prvi razred, ali već tada se izmedju maraka i njega isprečio kompjuter. Ono što je Stojana Zeca najviše privlačilo – lagano i strpljivo skidanje poštanskih maraka sa ovlaženih komadića papira, njihovo sušenje i, potom, svrstavanje u albume – izgleda da je najviše odbijalo njegovog sina, i dok bi Stojan Zec pričao šta radi, objašnjavao kako se najbolje skida lepak, te koja vrsta papira je najpogodnija za bezbedno prikupljanje vlage, Nemanja je čežnjutivo pogledao u slepo oko kompjuterskog kiklopa i zamišljao, u to nije bilo sumnje, kako besomučno ubija čudna bića koja izviru iz uglova ekrana ili, pak, kako slaže iskrivljene geometrijske oblike koji se sve većom brzinom sunovraćuju prema dnu. Tada bi Stojan Zec eksplodirao od besa, dečak bi počinjao da plače, njegova majka bi utrčala u sobu, i ubrzo bi svi istovremeno vikali i treskali i hodali oko stola, sve dok albumi i katalozi ne bi bili pokupljeni i sklonjeni na policu, gde su čekali neki novi trenutak, pokušaj koji, Stojan Zec je bio sve sigurniji, nikada neće uroditi plodom.
Nije razumeo zašto je tako, mada je slutio da se objašnjenje krije u tome da se svet promenio a da to on nije blagovremeno uočio, odnosno, da negde u sebi, čak i ako je zapazio promenu, nije ništa uradio da je prihvati. Ruku na srce, svet oko njega doista više nije nalikovao na njegov svet. Bezbrojni ekrani, mobilni telefoni, kompjuterziovane biblioteke i galerije, virtuelna stvarnost, sve je to doprinosilo da se oseća kao da je doista kročio u budućnost koju je zamišljao dok je kao mladić čitao naučno-fantastične romane Klarka i Asimova. Medjutim, ipak nije mogao da shvati zašto jednog dečaka ne bi zanimale marke čak i takvom svetu. Svet je, na kraju krajeva, i dalje na istoj planeti, i isto nebo se i dalje prostire nad njima, noć smenjuje dan i onda dan ponovo smenjuje noć, kao i mnogo hiljada, miliona godina ranije. Zašto njegov sin ne bi osetio isto uzbudjenje koje je osetio Stojan Zec kada je prvi put u svom životu video trouglastu marku? Zašto ga neka marka iz Nove Gvineje ili Kostarike ne bi navela da zamisli svoj život proveden medju domorodcima? Zašto ga likovi kompozitora na markama ne bi naveli da sluša njihovu muziku? Zato što svet, morao je da prizna Stojan Zec, ipak nije isti, bez obzira na nebo i zvezde, istok i zapad, proleće i jesen. Postao je u stvari mnogo nejasniji nego ranije, ali to će, shvatio je, njegov sin morati sam da otkrije, onda kada za to kucne pravi čas.
Zbog toga je i odlučio, iako je znao kako će Nemanja reagovati, da mu za prošlogodišnji rodjendan pokloni album za marke. Prišao mu je i pružio upakovan poklon. Nemanja ga je opipao, odmahnuo glavom, i onda ipak pocepao šareni papir. "Znao sam", rekao je, odložio album na sto i posegnuo za drugim poklonom.
"Otvori ga", rekao je Stojan Zec.
Nemanja je nesretno uzdahnuo, a potom je polako rastvorio album. Na prvoj stranici, uredno poredjane, već su počivale marke. Nije odmah mogao da prepozna iz kojih zemalja potiču, ali na svima su bili crteži ili fotografije kompjutera, tastatura, elektronskih kola, monitora i miševa. Neke su prikazivale likove ljudi koje nije mogao da prepozna, ali koji su očigledno imali neke veze sa nastankom ili razvojem kompjutera. Zatvorio je album i pogledao u oca. "Hvala", rekao je, "ali to još uvek ne značI da ću skupljati marke."
"Ne moraš", rekao je Stojan Zec, "dovoljno je da se zainteresuješ za ono što te marke pokazuju. Sve dok postoji znatiželja, čovek ne mora da brine. Smrt duha je, veruj mi, mnogo gora od smrti tela."
Možda nije bilo prikladno govoriti o smrti, bilo kakvoj smrti, za vreme proslave rodjendana, ali sa decom tog uzrasta je uvek tako – ako postoji trenutak za pouku, mora se iskoristiti, jer nikada se ne zna da li će se drugi trenutak uopšte pojaviti. Nemanja, naravno, nije više uzeo album u ruke, tako da je, moglo se pretpostaviti, bio podjednako pokriven prašinom kao i koverte u koje je Stojan Zec odlagao marke koje je odsecao sa raznih pošiljki. Jednom će, nadao se, Nemanja i on zajedno staviti sve te marke u posudu punu tople vode, i onda će polako, dok im se prsti budu preplitali, isprati lepak s njihovih poledjina, zatim će ih poredjati na suve bele papire i pritisnuti debelim knjigama. A posle toga, odlučio je, povešće Nemanju na poštu, i dok poštanska službenica bude tragala za novim i lepim markama, Stojan Zec će se sagnuti, iako zna da izmedju njih nema više nikakvih pregrada, i reći će joj, ne bez ponosa: "To je moj sin. On skuplja marke."