(uz 90. rođendan Cvi Lokera)    

Odlazak u armiju na odsluženje vojnog roka u jesen 1935. g. takođe je bio jedan od koraka ka iseljenju u Palestinu - priča Loker. Tako sam mogao da dobijem jugoslovenski pasoš, a u vojnoj intendanturi naučio sam stvari koje su mi kasnije pomogle, tokom Drugog svetskog rata.

Delatnost sekretara cionističke organizacije, kao i posao novinara jevrejskog lista – takođe su me pripremali za odlazak u Erec Izrael. To nije bio lak posao, jer se doticao srži mentaliteta. Vojvođanski Jevreji bili su «mađarski Jevreji», skloni asimilaciji u mađarsku državu (u kojoj su živeli do kraja Prvog svetskog rata). Smatrali su sebe Mađarima jevrejske vere, a mi smo pokušavali da im objasnimo etničku, nacionalnu komponentu, kao i neophodnost čuvanja i razvijanja sopstvene baštine i kulture.

Bilo je par slučajeva iseljenja u Palestinu, ali je to bilo samo sporadično. Čak i kad su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj i počeli da šire svoju ideologiju, Jevreji u Jugoslaviji (kao uostalom i u Češkoj ili Poljskoj) smatrali su da «do nas to neće doći». Sa istorijskog stanovišta, moglo bi se kritikovati tadašnje jevrejsko rukovodstvo koje nije ništa preduzelo da spremi ljude na vanrednu situaciju uopšte, niti na pomisao bekstva. Jevreji su sasvim dobro živeli u Kraljevini Jugoslaviji. Bilo je i siromašnih Jevreja, o kojima se retko govori – ali nije bilo gladovanja; interna socijalna skrb je to sprečila. Bilo je strahovanja - mi smo o tome pisali u jevrejskim novinama – ali to nije imalo odjeka. Ortodoksne zajednice iz Potisja (Ada, Mol, Bačko Petrovo Selo, Senta) i Iloka u Sremu bile su zatvorene za cionističke ideje, mada smo uspeli da infiltriramo neke svoje ideje i ćelije i u tu sredinu.

Taj posao (sekretara i novinara) mi je omogućio i poznanstvo sa Rahel (radila je kao daktilografkinja i tehnički sekretar) - koja je postala moja životna saputnica do danas.

Nas dvoje smo rešili da se preselimo u Palestinu ne zbog nekog antisemitizma, ne zbog premudrog predosećanja nadolazeće kataklizme - nego iz cionističkih ibedjenja.

.  Shay Agnon, Mendel Mann, Loker

Prvo sam otišao u Palestinu sam, da «ispitam teren», turistički, u avgustu 1939. Putovao sam po zemlji, ispitivao mogućnosti zaposljenja... Rešio sam da ne idem u kibuc, nego da započnem gradsku karijeru. Početak Drugog svetskog rata zatekao me je u Tel-Avivu. Usled prekida komunikacija , nije bilo moguće slati certifikate Jevrejima iz Poljske – i tako sam (na tuđu nesreću, a na svoju sreću) uspeo da dobijem studentski certifikat, a preko organizacije WIZO (Ženska cionistička organizacija) i certifikat za moju Rahel. Pošto su Englezi otežavali i usporavali mogućnost dobijanja certifikata, morao sam da platim školarinu za Univerzitet (na osnovu koje sam dobio certifikat) za dve godine unapred. U Erec Izraelu sam već zatekao Udruženje Jevreja iz Jugoslavije. Osnovali su ga došljaci iz Zagreba, Osijeka, Bitolja, Sarajeva - koji su živeli po gradovima (dakle ne u kibucima) i ušli u Palestinu bilo ilegalno (ušli kao turisti – pa ostali), bilo putem tzv. kapitalističkog cerifikata (za koji je bilo potrebno posedovati najmanje hiljadu ondašnjih funti sterlinga – prilično bogatstvo).

U povratku, sačekao sam u Grčkoj desetak dana, bez novaca, očekujući odgovor od tate kako stoji stvar sa mobilizacijom u Jugoslaviji. Iscrple su mi se sve zalihe novca, tako da sam bukvalno gladovao, hraneći se hlebom i najjevtinijim sirom iz mlekare. U Atini je pri Jevrejskoj opštini postojala fondacija za pomoć izbeglicama (uglavnom Jevrejima koji su uspevali da pobegnu iz Nemačke). Zamolio sam ih za pozajmicu i dobio 200 drahmi.

Vratio sam se u Novi Sad, sa Rahel smo se oprostili od roditelja i rođaka, spakovali stvari - i 24. decembra 1939. krenuli put Palestine, vozom Orijent-ekspres od Beograda do Atine. U Atini sam vratio onih 200 drahmi, što je naišlo ma opšte zaprepašćenje - bio sam, izgleda, jedini koji je vratio pozajmicu. Iz Pireja smo putovali brodom, poslednjim linijskim brodom Konstanca - Pirej- Tel Aviv (koji zbog rata nikad više nije isplovio). Put do Palestine trajao je četiri dana.

Rahel se smestila u Petah-Tikvi, gde je učila Žensku poljoprivrednu školu, a ja sam odjurio u Jerusalim, na Univerzitet. Bio je već kraj decembra, trebalo je dobijati potpise za prvi semestar - a ja sam tek stigao... Iznajmio sam sobicu na četvrtom spratu u ulici Jafo i tadašnjom «devetkom» putovao na Har Ha-cofim, na studije.

Pre toga, u Beogradu sam dve godine studirao prava. Međutim, na Hebrejskom univerzitetu nije bilo studija prava. Na večernjim kursevima Britiš Kaunsila se doduše izučavalo anglo-saksonsko pravo, ali ono se potpuno razlikovalo od onog što sam učio u Beogradu. Uostalom, judaika (nauka o Jevrejima) i francuska književnost mnogo su me više interesovali.

U Jerusalimu je u to doba boravila Pnina Šenfeld-Jakobi - moja učiteljica hebrejskog iz Novog Sada. Ona je još 1925. ili 1926. otišla u Palestinu, ali smo održavali vezu i veoma mi je pomogla u prvo vreme..

Uz studije, par meseci sam radio u britanskom Crvenom krstu kao daktilograf i prevodilac poruka - koje su se jedino mogle slati preko međunarodnog Crvenog krsta u okupiranu Evropu - na raznim jezicima kojima sam ja vladao. Kada su mladi kralj i izbeglička vlada Kraljevine Jugoslavije uleto 1941. stigli u Jerusalim, emitovali su jedan radio-program na PBC (Palestine Broadcasting Corporation) na kom sam takođe radio neko vreme, dok je vlada bila u Palestini (posle su prešli u London).

Bila je velika nestašica papira, pa sam od poznanika i u parkovima skupljao novine, peglao ih i prodavao špecerajskim radnjama. Jedan jedini put je moj tata preko poznanika uspeo da mi pošalje 200 funti sterlinga - što je bio veliki novac (moj mesečni budžet je bio svega 5-6 funti).

U tim prvim ratnim mesecima nije se moglo ni slutiti do kakvih će katastrofalnih razmera doći nacistička ideja o «definitivnom rešenju jevrejskog pitanja». Palestina se nalazila pod britanskim mandatorima koji su vodili proarapsku poltiku. Određeni jevrejski krugovi borili su se protiv Britanaca za nezavisnost - a odjednom se ispostavilo da su upravo Britanci saveznici u borbi protiv nacista. Istina, među Jevrejima je postojala i pro-britanska struja, koja je smatrala da treba stvoriti mogućnost dominiona, da jevrejska zajednica Palestine treba da se uklopi u Britansku zajednicu naroda. Vođe jevrejskog naselja Palestine vodile su političku borbu i u tome imale saveznike u samoj Engleskoj (laburiste), pa su čak i među konzervativcima imali svoje pristaše (npr. Čerčil je bio procionistički naklonjen). Oružanu borbu protiv Engleza propagirali su revizionistički orijentisani jevrejski krugovi i Grupa Štern, ali su oni bili u manjini. No ipak, s obzirom na brutalnost i neosmišljenost britanske politike, imali su dosta odjeka u građanstvu i uspeha u izvođenju napada na britanske vojnike i instalacije.

«Jevrejska agencija» (danas bolje poznata kao «Sohnut») imala je svoju komisiju za spasavanje žrtava nacizma, ali sredstva su bila ograničena, a stvarne mogućnosti efektivne akcije ograničene... I dan-danas traju diskusije da li se i kako moglo možda učiniti bolje...

Postojao je još jedan način putovanja u Palestinu – vozom preko Bugarske, Turske, Sirije i Libana, sve do iza Bejruta, a odande taksijem do granice. Istina, pod pritiskom Britanije, Turska je pravila velike smetnje i nije izdavala vize čak ni posednicima britanskog certifikata. Na taj način 1940. godine stigla je moja svastika Mira, a takođe i prijatelji Veltmanovi iz Novog Sada. Oni su mi doneli vest da je moj tata preminuo.

Roditelji su čudom preživeli novosadsku raciju. Zbog finansijskih problema, tata je prodao kuću u Temerinkoj ulici i iznajmio stan u ulici Laze Telečkog, pored Katoličke porte. U toj ulici nije bilo Jevreja i tako su Hortijevi zločinci zaobišli naš stan. Ali mama mi je docnije pričala kako je čula pucnjeve i vapaje iz okolnih ulica (Miletićeve, Grčkoškolske i sa Trifkovićevog trga).

Tatina iznenadna prirodna smrt spasla je mamu, koja je prešla kod sestre u Peštu. Uspela je da preživi (preko «grupe Kastner» i logora Bergen-Belzen) - i posle rata došla do nas u Izrael. Gotovo cela Rahelina porodica je stradala, verovatno u Jasenovcu.

Godine mojih studija na Har Ha-cofim bile su prve godine ratnih previranja i teške godine za život u jevrejskom naselju Palestine. Pošto je vlast bila u rukama Engleza - trebalo je da dobro naučim engleski, a isto tako i hebrejski. A studirao sam francuski iz ličnog afiniteta.

Većina profesora na Hebrejskom univerzitetu bili su «Jekes» (kako se u Izraelu, podrugljivo, nazivaju Jevreji useljeni iz nemačkog jezičkog područja).

No, profesor francuskog jezika bio je rumunski Jevrejin, Dr Avraham Halevi Daf i u njegovoj klasi sam proveo dve godine studija. Istovremeno, studirao sam jevrejsku istroriju, iz koje sam kasnije magistrirao.

U doba studija, uz koje sam morao i da radim da bih se izdržavao, nisam imao vremena za ozbiljnije naučne tekstove, osim redovnih seminarskih u diplomskih radova.

I u studentskom pokretu odražavala se politicka diferenciranost jevrejske zajednice u Palestini - od krajnje levice do krajnje desnice, a posebno mesto zauzimala je i grupa ortodoksnih religioznih studenata. Kao kuriozitet navodim i grupu «hebrejskih komunista» koji su (kao i Ha-šomer ha-cair) prihvatali marksisam, ali su ipak totalnom «internacionalizmu» pretpostavljali svoje jevrejske korene. Među njima je bio i moj kasniji profesor istorije Šmuel Etinger. Zanimljivo je da je u španski građanski rat otišla i jedna dobrovoljačka grupa , uglavnom komunista, iz Palestine, koju je sačinjavalo 60-tak Jevreja i nekoliko Arapa...

U aprilu 1941. doslo je do napada Nemačke i Sila osovine na Jugoslaviju. Sve te vesti stizale su do nas u malim količinama, cenzurisane, ponekad netačne - a uvek kasno. Sa jedne strane to je bilo i dobro – jer da smo sve znali, naše duševno stanje bilo bi mnogo teže i otežalo bi nam normalno funkcionisanje...

Kralj je sa vladom iz Beograda prvo izbegao u Kairo, a onda su stigli u Jerusalim –kako je već gore navedeno - gde su bili u hotelu King Dejvid, dok ih nisu premestili u manastir Tanturu. Nas, jugoslovenskih Jevreja, je u to vreme u Palestini bilo veoma malo. Meni lično je to koristilo – jer sam dobio nameštenje radio-reportera.

U Kairu su ostavili vojnu komandu u koju sam se i ja kasnije uključio. Od ostataka Jugoslovenske armije, vojnika i uglavnom oficira, vojnih atašea koji su bili na položajima u Evropi i na Bliskom Istoku, stvorena je u jesen 1941. Jugoslovenska vojska u izbeglištvu.

Rahel i ja smo se venčali u septembru 1941. u Jerusalimu.

Kad je objavljeno je da se stvara ta vojna komanda i ja sam se prijavio. Pored Haife je osnovan logor «Prvog bataljona kraljevske garde». Tu nas je bilo osmorica rezervnih oficira koji smo već živeli u Palestini. Pridošla nam je jedna grupa iz Egipta (njih 12-tak; sinovi službenika Sueckog kanala, uglavnom Dalmatinci). Komandant je bio Milan Prosen, Slovenac, vojni ataše iz Londona. Svi smo se javili dobrovoljno, da učestvujemo u opštoj borbi protiv Hitlera i Musolinija. Vojsku su sačinjavali uglavnom tršćanski i istarski Slovenci (dakle pripadnici Italijanske vojske) koje su Englezi oslobodili iz zarobljeništva i uputili u naš bataljon, u okviru borbe za prevlast u Bliskom Istoku.

Iz okoline Haife prebacili su nas u logor Agamii kraj Aleksandrije, a onda smo napredovali sa Britanskom VIII armijom kroz Zapadnu pustinju. Naša jedinica je bila pomoćna intendantska služba, koja je prenosila municiju i sav ostali materijal iz Aleksandrije prema frontu. To je bilo dosta komplikovano. Prvo smo prebacivali vozom, pa pretovarivali u kamione. Jednom sam prilikom tog prebacivanja prvi put doživeo bombardovanje nemačkim «meseršmitima» (poginula su dva Engleza). Naučili smo da po zvuku razlikujemo nemačke avione (»meseršmite» i «štuke»), a od talijanskih «savoja» se uopšte nismo sklanjali. Oni su svoje bombe izručivali u more i time «svršili posao» (tako se bar pričalo).

U to prvo vreme u Kairu se okupila saveznička centrala u kojoj je osim Britanaca i Južnoafrikanaca bilo i Poljaka, Čeha, Grka. Pešadiju smo predstavljali mi iz Jugoslavije, a postojale su i manje jedinice mornarica i vazduhoplovstvo.

Englezima je bilo potrebno dve-tri godine da shvate pravu situaciju u pogledu dešavanja na teritoriji Jugoslavije i da preduzmu prave poteze. Shvatili su da kraljevska vlada praktično nema uticaja na terenu. Krajem 1942. ili početkom 1943. stigla je u Kairo delegacija Titovih partizana, na čelu sa kapetanom Matom Jakšićem. On je bio u uniformi JNA, a uz njega je bio jedan koji nije bio u uniformi – to je bio predstavnik «Proleterskih brigada». I bila je jedna sekretarica, slučajno Jevrejka iz Sarajeva, koja se kasnije udala za Jakšića koji je postao jugoslovenski diplomata. Ta delegacija «Titove vojske» tražila je od Engleza da dobiju pomoć ili bar deo «Jugoslovenske vojske u izbeglištvu». I dobili su! Ja sam se u to vreme već nalazio u bazi El Aris, na Sinaju.

Bilo je glasanje. Stigla je naredba: ko hoće - neka glasa za Dražu Mihajlovića, a ko hoće – neka glasa za Tita. Našti «fantje», slovenački vojnici, želeći da se što pre vrate kući, glasali su za Tita. Docnije sam saznao da su oni zaista ubačeni u borbe oko Trsta (njih nekoliko stotina) i da su mnogi poginuli. Svaka od jedinica poput naše imala je svog engleskog oficira za vezu. Ja sam, kao najbolji znalac engleskog među nama, otišao kod našeg kapetana Greja i rekao mu, u ime nas «Palestinaca» i «Egipćana» - da bismo mi, koji smo hteli da učestvujemo u toj borbi na saveznilčkoj strani, ipak radije da ostanamo u svojim kućama, tj. u Palestini i Egiptu. Plebiscit je tako organizovan da smo mi ustvari «sedeli u loži» gledajući kako se odivijalo glasanje. Među oficirima bila je i nekolicina «četnika», ranjenika koji su evakuisani preko Italije – njih su poslali, koliko pamtim, u Južnu Afriku. Nas su raspodelili po raznim jedinicama, a one koji su glasali za Tita hitno su, preko Barija i Visa, poslali na jugoslovenski front.

Rahel je za to vreme bila kod dobrih prijatelja u Palestini. U leto 1944. ja sam demobilisan. Tražio sam zaposlenje - i tako smo Rahel i ja proveli tri godine u Kairu, u britanskom Ministarstvu za informacije, odeljenje za Srednji Istok. Tu smo pisali i uređivali jedan ilustrovani časopis na srpskom ili hrvatskom jeziku (»Svet» ćirilicom ili «Svijet» latinicom - s druge strane «srpski ili hrvatski»). Mi smo to i pisali, daktilografisali, sproveli kroz štampariju - dakle obavljali kompletan posao. Izdavan je povremeno, na 24-32 strane. Sadržaj je bio o ratnim novostima, a preko Italije se to legalno ili ilegalno ubacivalo u Jugoslaviju. Bilo je namenjeno jugoslovenskom narodu.

Tokom te dve-tri godine svakog godišnjeg odmora kao pravi patrioti putovali smo kuci, u Palestinu – tako da nismo uspeli da vidimo ni najvažnije egipatske antičke spomenike...

Bio je to jedan neobično interesantan boravak, susret s egipatskim Arapima, sa jednom drugom kulturom... U centru Kaira stacionirana je međunarodna zajednica sastavljena od Engleza, Francuza, Čeha, Poljaka (njihova vojska je bila relativno najveća od tih emigrantskih jedinica). Posle rata došlo je do buđenja egipatskog nacionalnog pokreta – i stranci su ili otišli, ili su bili izbačeni.

Malo smo naučili i arapski jezik – a i to je donekle bilo povezano sa Jugoslavijom. Naime, tamo se nalazila jedna grupa Bosanaca, koji su poslati na kairski religiozni univerzitet Al Azhar u nameri da se vrate u Jugoslaviju kao nastavnici šerijatskih škola. Ti mladići su nam bili učitelji arapskog. Oni su tokom studija postali arapski nacionalisti i nisu se vratili u Jugoslaviju. Jedan naivčina se vratio u Sarajevo – i uskoro je stigao u Zenicu, u zatvor kao «mladi musliman». Kasnije se rehabilitovao, pa sam ga čak i viđao u trgovačkim krugovima. Interesantno je da je jedan od tih mladića, Avdić, postao imam u Carigradu. Nisu hteli da se vrate u «Titov komunizam».

15. V 1947. Rahel i ja vratili smo se u Palestinu.

Godinu dana nakon toga osnovana je država Izrael.

(treci nastavak)

(Pripremio Dušan Mihalek)

© Copyrigh 2005 by Cvi Loker & Dushan Mihalek