Jasna Levinger

GLASOVI IZ MRAKA
 

– Hadzija, sta to puca? Uzasno me strah.

– To nas gadjaju oni, s brda!

Govorilo se o ratu. Ne, nije rat! Sta da radim s mamom i tatom?

Kebelja mi je pre par dana, dok sam teglila brasno ‘za svaki slucaj’, rekao da ne treba da se brinem. Kuca mi je dobro locirana. Borbe ne mogu doci do nas. Sve je to zvucalo jako uverljivo, strucno; nista nisam shvatila, ali sam mu verovala.

– Hadzija, sta to sad puca?

– To sad mi pokazujemo da konja za trku imamo. Senlucimo za Bajram!

Ko smo to mi, ko oni? Ne znam i necu da znam. Za mene tu nema ni nas ni njih, ima samo uzasa, straha, zbunjenosti.

Ne, ne, ne; rat ne dolazi u obzir. Tata je bolestan. Ne sme da putuje.

– Ne hvala, mi ne zelimo mesto u avionu. Ostacemo ovde. Da, lekovi i hrana ce nam trebati. Hvala.

Sve sam spremila. Kapute, torbu s lekovima, hranom, novcem, nakitom i dokumentima. Zdravstvenu knjizicu. Spremila za sta? Pitam se sta sam ja to mislila. Zdravstenu knjizicu!!!
 

Moramo da se javimo na duznost. Puca! Idem na Fakultet s Ejom. Nju je strah. Ja, za cudo, nista ne osecam. Boji se snajpera. Pucaju zenama u noge, kaze.

– Ha, ha, ha – kazem ja – ako su neki, nek’ pogode moju nogu. Tako nesto tanko nisu jos videli. Licno cu da im cestitam ako pogode.

Duhovitost kojom se branim?

– Sta ces ti tu, kad imas rezervnu domovinu. Izrael! – pita me Halil.

Sta je sad to? A bio mi je drag. Religiozno fanatican, ali mio covek.

Prvi podrum. Izbezumljena sam. Nosili su tatu na stolici. Zavezanog. Sve sam spremila. I torbu sam ponela. Vlazne maramice. Higijena, pre svega. Od straha sam morala da piskim. Mica i ja smo se sakrile iza nekih supa i obavile taj ponizavajuci cin. I lokvicu prekrile mokrim maramicama. Higijena, pre svega!

I tako danima. U podrum, iz podruma. Sad smo vec uznapredovali. Idemo u klozet kod Minje. Prizemno je i sigurno?

– Sta jos radis ovde? Vecina Jevreja je otisla. Sta ti cekas? – pita me Vojkan, koji je dosao da mi bas to kaze, nakon sto se nismo videli ko zna koliko.

– Idemo – kaze mama – i cetrdeset prve sam ja izvela svoje roditelje i spasila ih. Sad cu nas.

– Ne, ne mogu. Moje knjige, moj zivot!

Placem i gledam policu s knjigama. Sve slozeno da mi bude pri ruci. Skupljala sam to citav zivot. Ne, necu da idem, ne mogu. Prezivecemo.

Radna obaveza. Fakultet. Sastanak. Pocinje granatiranje. Nisam nista organizovala za mamu i tatu. Suze polako teku niz lice.

– Zasto ste dosli kad vas je toliko strah? Trebalo je da ostanete sakriveni – ljutito i ironicno ce Zdenko.

Eja me grli.

– Imas li sedative?

– Nemam.

Muhsin, ugledni profesor s kojim sam za sve ove godine na Fakultetu razmenila samo ljubazne pozdrave, deli sedative. Uzela sam kesicu. Citat iz Kurana na omotu. E, ako mi religija ne pomogne, nista nece!!!

Sad sam vec uredno sedirana. Funkcionisem.

Idem po gradu i ne mislim na pucnjavu. Kazu svakog njegov metak prati i stici ce ga kad dodje vreme. Bice da je tako.

U Nemanjinoj prodaju kravlju repu i neke cudne velike tikve, za marke. Imam ih, srecom. Kupila sam oboje. Repu i za Elu i Monija. Da imaju nesto zeleno da pojedu.

– Fuj! – kaze Ela– nisam ti ja, sine, krava, pa da to jedem.

Ruzi Heniku sto ne ide kod mesara Neskovica po biftek! Nema ni Neskovica, ni bifteka, ali ona to ne shvata. Henika izgleda kao duh. Radi na klinici. U nemoguce dugim smenama. Uz sve ostalo i na poslu se desava nesto sto je baca u ocaj. Ne znam sta je. Ne govorimo o tome. Henika, zombi! Uzas.

Idem kod Lale. Ima novu sluzavku. Ne moze sama. Nepokretna je i ozbiljno bolesna. A nema poverenja u tu zenu. Boji je se. ‘Neguje’ svoj rak dojke i priziva smrt. Leci se cajem sa rumom. Poslali Mira i Joca, jos dok je moglo. Sad vise ne moze. Nema poste, nema telefona. Odseceni smo.

Da mi je da dodjem do neke pristojne hrane. Nekog povrca. Kazu iznad Nemanjine skole vojnici svercuju povrcem. U nekom podrumu. Otisla sam rano. Uzela DM. Mislila sam da je to dovoljno. Neki ljudi se muvaju. Niko nece nista da kaze. Ocito je da je to samo za povlastene. Ali ko su ti? Nista ne mogu da doznam. Teraju nas, ‘nepozvane’. Necu da idem. Otvaraju se vrata. ‘Prozivaju’ Zdravkovog tatu.

– Izvinite danas nema sira – kazu i pruzaju mu punu torbu.

Ostareli Hama ovde je poznat samo kao otac znacajnog sina. Znam Hamu i pitam ga kako se dodje do robe, da li se treba dan ranije najaviti. Samo me cudno pogledao i rekao da pozdravim tatu. Sta je sad to? Inatim se. Kupicu i ja tu nesto i vise nikada necu doci. Jedan stari piljar me prepoznao i preporucio ljutitom vojniku/prodavacu. Kupila sam krompir. Vise na prevaru.

Dosao Avdo. Pita da li nam sta treba; novaca, bilo sta. On ima mogucnost da telefonira. Treba li kome da javi nesto za nas. Mama ga moli da zove njenu sestru Sidu, u Beogradu, i kaze joj da smo zivi. (Nekoliko dana pre toga moj skolski drug, koji ima telefon, me zaprepastio kad mi je rekao da od njega ne mogu da zovem Beograd. Beograd, nikako!) I ne treba da nama posle javi sta je ona rekla. Ali Avdo je dosao i pored jakog granatiranja. Sav preznojen. Pozdravljaju nas Sida i deca.

Ne idemo vise u podrum. Veoma retko. Sklanjamo se u kupatilu. Tamo i rucamo. Klozetsku solju (punu; nema vode!) prekrivam frotirom. Mali sto sa stolnjakom, salvete, sve kako je red, i rucamo pirinac sa zacinima koje sam imala od ranije. A imam i suve gljive. Dala mi Mica.

Stalno sam gladna! Berem koprivu i druge trave. Minja mi pokazuje koje. Ne pomaze. Gladna sam. I zedna. Nema vode. Za tatu sam jedva nabavila flasiranu. Mi pijemo prokuvanu, mlaku. Nema struje, nema frizidera. Sve se otopilo.

Granata je pogodila Svetlaninu sobu. Krs! Bozo besomucno trazi staklene sloncice. Sreca - kaze. Pomazemo mu, ali ga i ismevamo. Inace, stalno se nesto smejemo. Nikada se u zivotu nisam toliko kikotala. Nagomilani strah, zebnja?

Komsija Sejo iz prizemlja, sa puskom na ramenu, trazi da mu iz auta dam benzin. Za potrebe vojske – kaze. Dala sam. Samo sam molila da mi ostavi toliko da tatu mogu da odvedem do bolnice kad zatreba. Ostavio je!

Puca na sve strane. Pogodjen red za hleb. Svasta se prica. Dosla Henika da vidi da li sam ziva. Trebalo je bas u to vreme da budem tamo. Pretrazila je sve klinike i sve mrtvacnice. Nije me nasla. Nasla me kod kuce. Placemo kao blesave.

Vreme odmice. Sida i Puba su jos u Sarajevu. Oni su bolesni. Znaci moze se preziveti. Ostacemo i mi.

Dosao Moni. Crven u licu. Strah me kako ce nazad, kuci. Opasno je.

Jako granatiranje. Podrum, ponovo. Ujutro mama sepa i cudno govori. Mozdani udar? Komsija lekar je pregledao. Nije udar. Zivci su. Te noci su, u podrumu, komsije bile jako gnevne. "Srbe treba iseci na rezance. Seme im utrti." – vikali su. A u podrumu je bilo dosta Srba. I gospodja Sarenac od preko 80 godina! Govorili su to i one stare komsije, ali one nove, narocito. Zvali smo ih RSTOVCI. Na vratima im je, namesto imena, pisalo RSTO (Ratni stab teritorijalne odbrane). Uselili su ih u napustene stanove. Sve je to mamu previse podsetilo na ‘ 41! Nije udar. Zivci su. I ona sad pije silne sedative.

Sida i Puba su otisli. Kako sad da sebe lazem?

Lala dobila telefon. Nikola, novi ministar, sredio. Ja sam ga molila. Lala je sretna, samo, nema koga da zove. Niko, koga ona zna, nema telefon!

Tata prima injekcije u podrumu. Potrebno mu je mleko, kao lek. Kazu ima ga u nekoj radnji blizu Libijskog konzulata. Idem tamo. Raspitujem se gde je ta radnja. Nailazim na grupu ljudi. Pitam njih. Ne razumeju me. Grupa Arapa koji ne govore srpsko–hrvatski! Idem kuci, zbunjena i uplasena. Nesto tu nije u redu, ali ne znam jasno sta.

Humanitarne organizacije imaju mleko u prahu. Idem po mleko u Crveni krst, Karitas, Merhamet, Jevrejsku opstinu. Bez uspeha. Cak me i meci bezuspesno ‘ganjaju’. Na kraju mama, koja je sva obamrla, ipak odlazi u Mesnu zajednicu i dobiva mleko; za decu, stare i bolesne. Videla je Jukin auto. Bivsi kriminalac, sadasnji sef lokalne policije ima registarske tablice koje glase "JUKA". Zblanuta je i zgrozena!

Prozori sa plastikom koju sam ja zakacila. Svaki dasak vetra nocu stvara cudan zvuk. Granate, meci, plastika. Sve razliciti zvukovi, ni jedan prijatan! Samo nas bezumni smeh! Postala sam jako osetljiva na zvukove. Stalno osluskujem. Narocito nocu. Mama i tata sedirani spavaju. Ako je granatiranje jako gadno treba ipak u podrum. Ja pusim (prodala nam nana, sa petog sprata, cigarete u podrumu) i osluskujem. Obucena u univerzalni ‘kostim’; i za spavanje i za podrum. Puca. Da li je dovoljno jako i dovoljno blizu da se ide u podrum? Ako odemo prerano, bicemo tamo previse dugo. Ako zakasnim nece imati ko tatu da nosi. Treba odrediti pravi momenat!

Voda je u termoforu. Grejem je na spirit kocke. Da bude spremno. Uvek je termofor topao. 24 sata. Ista voda – treba da se stedi.

Pretres stana. Nije strasno. Vide tata je mnogo bolestan, pa im se cini izlisno? Prijatno nije, ali i nije onako kako sam zamisljala.

Preskacem ograde i zidove. Idem do gospodje Slavice. Zivi sama. Igrala se s tatom kad su bili deca. Istina on je mnogo mladji – kaze ona. Rodjena 1904 godine. U proslom ratu je izgubila citavu porodicu.

- Ne, nije nju strah. Ne ide ona u podrum, ali lekove bi trebala.

Salje hleb, koji je sama napravila, tati. Ja joj nosim lekove i malo one strasne, tvrde tikve i pakete hrane iz Jevrejske opstine.

Studenti dolaze da ih ispitujem. Drzimo ispite kod kuce. Kad ko dodje. Kako da ih ispitujem u ovom uzasu? Najbolje je da svako govori sta zna. Oni koji su ucili pokazace sta znaju, oni koji nisu, proci ce nekako. Ne mogu nikoga da oborim. Besmisleno je. Komsija Meho je sumnjicav. Ko to meni dolazi u posete? Studenti – kazem. Ne veruje, ali nista se ne desava. Nece me prijaviti kao sumnjivu.

Svratili Zorica i Bane. Bane je bio uhapsen, ali su ga pustili jer "cetnici ne nose talijanske cipele". Smejemo se! A nije smesno. Mogao je glavu da izgubi samo zbog imena. Dogovaramo se da Nenada i Milicu ucim engleski. Da deca ne ‘zvrlje’ po ulici. A i svasta pricaju. Tinejdzeri, ne shvataju ozbiljnost situacije. I deca dolaze. Ucim ih engleski!!!

U dvoristu sam ugledala Pasu. On je snimatelj TV Hajata. Prepala sam se. Znaci, sad je nasa kuca na redu. Posle onog uzasa u redu za hleb prisustvo coveka sa kamerom je jako zastrasujuce. Ali nije bilo nista. Ko zna sta je Pasa snimao.

Vratila se Tanja. Nasa malobrojna familija je konacno odlucila da krene. Kuda? Niko ne zna. Ja se ne usudim da pokrenem tatu. Ali on insistira. Ne moze se vise.

– Da li si siguran da mozes da izdrzis napor jezivog puta?

– Ne brini – kaze on – mogu i hocu.

Prijavljujemo se na spisak Jevrejske opstine. Htela bih i Svetu da stavim na spisak. Jaki mi objasnjava zasto je moja molba nerazumna. Nije bas da shvatam, ali prihvatam. Nemam izbora. Konvoj. Autobusi, nema aviona. Reporter CNNa govori gluposti. Zasto nisam trazila od bogatih americkih Jevreja da za tatu posalju avion –pita. Pobesnila sam. Ivica smiruje stvar. Nesto mu razlozno tumaci. Ja penim. Ipak, dosao je mojoj kuci da snima reportazu. (Sto gore, to bolje, kasnije mi je jedan mladi engleski fotoreporter, objasnio u Pirovcu, u odmaralistu u blizini Sibenika. U Pirovcu ih je bilo mnogo. Novinari sa raznih strana. Sa reziranim pricama, uglavnom. Ne mogu da prodaju ako nije strasno i optuzujuce. Tolerancija se ne prodaje.)

Pakujem se. Jedan kofer po osobi. A ja imam jedan kofer pun lekova. Znaci jos dva. Sta da spakujem, kako? Radim sve sto mi bilo ko kaze. Vadim slike iz okvira. Dok mama i tata spavaju. Da se ne uzrujavaju. Treba to poneti. Mozda se moze prodati. I po jedan premet za uspomenu na roditelje - kazem mami i tati. Biraju. Pakujem.

Vadim odobrenje vojnih vlasti za izlazak iz Sarajeva: "pratilac starih i bolesnih roditelja na putu za Zagreb". Nije bas lako dobiti to odobrenje, ali imala sam srece, mislim. A imala sam i sve potrebne lekarske nalaze. Dao mi Zlatko. I rekao da je pametno da idemo. Tata ne bi preziveo zimu.

David me u Opstini pita imam li televizor, telefon, video, radio … Imam, naravno.

– Idi kuci, a ja cu doci kolima da to uzmem.

– Dobro, velim. A nista ne shvatam.

I dosao je, kombijem. Izruzio me sto radio bas nije cemu. A televizor, ne, nece onaj iz dnevne sobe, veliki. Hoce bas onaj koji, u spavacoj sobi, tata gleda iz kreveta, kad ima stuje.

– Dodji za pet-sest dana kad krenemo, pa ga onda uzmi. Ostavi tati to malo zadovoljstvo.

Samo me odgurnuo rukom, iskljucio televizor i naredio radniku da ga nosi. David je mocan. Ima bedz policije! I naoruzanu pratnju, kad zatreba.

Sredina augusta 1992. Sve se intenzivnije pripremam za put. Platila sam rezije unapred, da komsinicin necak, koji ce da mi cuva stan, nema i tu obavezu. Registrujem auto. Odlazim po Elu da se pozdravi s tatom. Sedeli su cutke. Sta su mislili, ne znam. Ali nikada se vise nisu videli. Ona i Moni idu par dana pre nas. Oni ce u Zagreb. A ja mislim da cemo mi u Beograd. Sida, Sanja, Dusanka, Sladjana – svi su lekari. I masa drugih razloga. Samo da prezimimo. Dotle ce i rat da se zavrsi. A onda cemo opet kuci!!!

Idemo svi zajedno; malo drustvo iz podruma. Minja nece. A sta cemo sa Sasom. Mlad, zdrav; bas za front.

– Ne Minja, ne mogu da mu slomijem nogu, ali mogu da se udam za njega. Onda ce ici kao pratnja bolesnog tasta.

Obavili smo to. Uz strah i smeh. Pucalo je. Imala sam i buket. Kadifice sa persunom. Napravila Mica. Htela je da me ubije sto sam buket teatralno bacila, zbog persuna!

- Ne, tvoj muz ne moze s nama, ni kumovi. Prethodni konvoj je imao silne probleme sa HOSom, na Vran planini. Zato je ovaj znacajno smanjen.

Sta je sad ovo? Ivica me uverava da ce oni izaci sa jednim od narednih konvoja.

Sasa sedi ispred kancelarije i ceka rezultat s vencanicom u ruci.

– Ne mozes s nama – kazem - necemo ni mi.

– Ne luduj. Vi idite. Ne mozete nam pomoci. A mi cemo vec nekako.

Spakovala sam svoje knjige u nekoliko torbi i kofera. Odnela bih ih kod Hede, ali Juka motri. Sumnjivo je i opasno. Moze zivotom da se plati takva nesmotrenost. Sve je sumnjivo, svi smo potencijalni neprijatelji. Uhapsili su dve starice u Masarikovoj, jer su imale kristalnu vaznu koja je mogla da sluzi za slanje sifrovanih poruka neprijatelju! Hedi nosim samo fotografije. Knjige ostaju u stanu, tako spakovane. Sentimentalno se oprastam s Hedom. Tanja S. je u Libiji. Mozda je nikada vise necu videti. Izgovaram cudne, placne poruke.

Ugledni profesor knjizevnosti mi izlaze svoju teoriju o genetskom kodu Srba. "Oni su kao termiti. Svakih toliko i toliko godina dobijaju poriv da sire zivotni prostor na racun drugih. To im je u genima." Profesor knjizevnosti postaje ‘geneticar’, profesor muzike policajac, ostarele penzionerke ‘kontraobavestajke’ !!! Kakvo je ovo vreme doslo?

Odlazimo sami, nas troje. ‘Odbacena’ trojka (muz i kumovi) nas ispraca. Minja poslala pohovane snicle. Snicle!!! Neki sverceri su prodavali meso u dvoristu par dana pre naseg puta. Ja nisam kupila. Odlazimo. Minja jeste. I nama dala snicle!

Noc smo prespavali (prebdeli) u Opstini. To vece su mnogi dosli da se pozdrave, a neki i da donesu pisma, poruke, novac. Moja ‘prednost’ je sto idem i u Hrvatsku i u Srbiju. Dva inostranstva! I tako cu ja biti postar.

Sve manje shvatam sta mi se desava.

Jutro. Unosimo tatu u autobus. Kamere, reporteri. Guzva. Jedna zena mi predaje svoje dete. Kaze nekad je radila s tatom, pa da li bih ja pripazila malu, na ovom dugom i teskom putu. Sama je. Devet godina?

– Teta, meni je muka u autobusu.

Neko je imao neke pilule. Dali su joj. Maloj Sari. Ne, nije se tako zvala. Nije se spremno odazivala na to ime. Tako su joj rekli da treba da se zove. Kakav zlocin je pocinilo dete pa mora da ide pod laznim imenom? Uzas. Bulka preuzima malu. Sedice s njenom kcerkom. Istih su godina. A ja brinem o tati.

Novi autobus. Sad tata lezi na zadnjem sedistu.

Kiseljak. Herceg-Bosna. Hrvatski region. Ima svega, za hrvatske dinare ili DM. Odmaramo se neko vreme. Ja kupujem (opet za marke) banane, sljive (na koje je mama sela i zgnjecila ih) i paradajz. O paradajzu sam sanjala. Ali nisam jedina. Podelila sam paradajz. Raso ih je sekao na kriske, kao lubenicu. Svima po malo.

Putovanje je stravicno. Gospodja Marija mi dala lepezu za tatu. Nesnosno je vruce i prasnjivo. Sedim na stangi pored vrata i drzim tatu. Stavila sam mu mokru gazu preko usta. Da skuplja prasinu. Pored mojih nogu sedi mladi novinar, mislim iz Izraela. Pokusava da sa mnom napravi intervju. Pita me koga mrzim. "Moju pokojnu, bivsu svekrvu" – kazem. Iznenadjen je. Odgovor se ne uklapa u njegovu pricu. Pitam ga u cemu je problem, sta hoce. Ja mrzim samo pojedince koji su mene licno, kao individuu povredili. Sve ostalo (nacije, religije, etniciteti), sve su to apstrakcije. Da, mrzim i rat. Svaki oblik rata; to vec nije apstrakcija.

Jablanica. Odmor. Henika i Tanja donose kafu. Popili smo. Pada odluka da ne idemo preko Vran planine, nego preko Mostara. Krace je, ali i opasno; granatira se. Ipak, tako je lakse. "Tvoj metak putuje za tobom….", pa sta.

Silne vojne kontrole, raznih vojnih formacija, su prosle kroz nas autobus. Svi su nesto strogo pretrazivali, svi s puskama na ramenu. Autoritet? Kakav autoritet moze da predstavlja vojnik, negde kod Jablanice, koji ulazi u autobus u kupacim gacama, sa ‘japankama’ u ruci i puskom o ramenu? Kakav je ovo rat?

Prelazimo Neretvu preko nepostojeceg mosta. Aplauz. Vozac je pogodio grede preko reke. Ja sam to tek kasnije saznala. Bila sam okrenuta ledjima. Drzala sam tatu da se ne prevrne.

Imotski. Franjvacki samostan.Opet pauza. Kamere, reporteri; iz Hrvatske, iz sveta. Klozet, telefoniranja. Fratri nose tatu. Bojim se da ce da zapnu za one dugacke suknje. Nisu. Naravno. Navikli su na to.

Nakon 18 sati voznje stizemo u Pirovac. Odmaraliste na moru. Mladen, Sonja i deca nas docekuju. Nose tatu. Mladen ga je pregledao. Dehidriran je. Razumljivo. Nije nista pio, da ne bi morao u klozet. Kako tamo da ga nose?

Mama i tata su legli. Dva sata ujutro je. A ja idem na plazu, da popijem lozu i caskam. Opet smeh. Kikot. Sad, bice, zato sto smo preziveli.

U Pirovcu smo ostali petnaestak dana. Da se oporavimo. Ja imam 39 kila. Bog zna kako izgledam. Prevodim svim mogucim novinarima. Prevodim Bar Chaimu koji je tu da na putu u nepoznato pomogne izbezumljenim ljudima. Prevodim, a sve sto izgovaram mi se cini da govori neko drugi, neko iza mene – sufler? Besomucno se tusiram. Od glave do pete. Napokon ima vode koliko hoces. A za frizuru me bas briga!

Tanja i Henika ce da ostanu samo par dana. A onda idu dalje. Kuda? Ko to zna? Svi ljudi besomucno telefoniraju. Traze svoju decu koju su ranije otpremili, sredjuju odlazak na sigurno.

Po danu se telefonira, a nocu pije, smeje, place i peva. I jede. Ima svega. I mesa i voca i kafe i pica …

Henika je jos gora nego sto je bila u Sarajevu. Nema reakcija. Tupa. A treba da idu.

Ujutro na dan odlaska odlazim u trpezariju. Da se pozrdavim s njima. Zvuci cudno. Zaticem Heniku za stolom. Kafa je pred nama, a suze cure niz lice.

– Zasto placete – pita Tanja koja upravo stize.

Plac je postao histerican. Sramota nas od ljudi. Bezimo na mali balkon i urlamo. Mislile smo da se vise nikada necemo videti. I Henika stvarno vise nikada nije videla tatu, svog malog onkicu. Samo ona zna kako joj je. Odlazimo do autobusa. Guzva. Prtljag. Placem i masem. Otisli su. (Kad sam saznala gde, ne secam se.)

Uz pomoc drugih organizovala sam put za Beograd. Tata mora na kontrolu. Opet putovanje od nekih 18–20 sati. Split–Zagreb avion, Zagreb–Beograd madjarski kombi sa krevetom. Zapinje na granici. Nemamo vize za Madjarsku. Mama i tata nemaju pasos. Telefon. Tuvija, Tomi, sredjuju stvar. Jugoslavenska granica. Ispunjavam formulare. I prvi put u zivotu saznajem da moj crveni jugoslavenski pasos ne znaci i da sam ja Jugoslavenka.

- Ne, gospodjo, niste. Na pasosu pise Jugoslavija, ali ispred serijskog broja, u vasem pasosu, stoji BH. To znaci da ste vi Bosanka.

Na nevazecem pasosu mojih roditelja, koji sam ipak ponela, stoje neka druga slova, bez znacenja: AV ili AC, tako nesto. Nikada mi niko nije umeo da objasni o cemu se radi. E, te pasoske zavrzlame ja nisam znala. Neobavestena ili mi nije bilo vazno? U kasno jutro ili pred podne stizemo u Beograd. Izmrcvareni.

Uselili smo se kod Side. Pocinje uzas izbeglistva. Previse nas je. Tata dobio bronhitis. Bunca. Strah me je. Nema Henike. Sta cu? Hitna pomoc. Bronhitis je izlecen. Uzas izbeglistva ostaje. Sve smo izgubili, sve. Kucu, posao, prijatelje, sve. Poklanjaju nam odecu, cipele, posteljinu. Mira i Joca me naterali da uzmem njihov auto. Stizu Sasa, moj sarajevski ‘muz’,sad sa svojom devojkom Cicom, i Bozo i Mica. (Samo Svete nema. Proganja me pomisao da je on i dalje ‘dole’. Obilazim razne ljude i ustanove, mocne i manje mocne, u nadi da ce ga neko izvuci. I jesu. Nikad nisam saznala ko. Ali to stvarno nije vazno.) Opet smo skupa. I Benjo, koker-spaniel, je tu. Ne za dugo. Oni odlaze u Dansku. Razvodim se od Sase i kuma sam mu na vencanju. Placem. Zasto? Jedan zivot je zavrsen. Kakav ce ovaj drugi da bude?

Selimo. Jedva sam uspela da nadjem stan. Velika potraznja, a ponuda nedovoljna. Pomogla mi Zivana, drugarica iz osnovne skole! Unajmili smo stan. Zorici otisao muz i ne treba joj stan. Srecom mozemo da platimo. Mnogo, ali vredi. Opet organizujem zivot. Dobila sam posao. Predajem na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Pokusavam da se priberem. Tesko. Muku izbeglistva nosim u sebi. Preosetljiva sam. Mala asistent-pripravnik mi tumaci kako treba da organizujem casove! Pa, ja imam 22 godine radnog iskustva! Novinar nevelikih novina se cudi sto sam pismena, kad sam mu predala tekst za Bilten. Zaboga, sta je sad ovo? Bosna, glupi, primitivni? I to boli.

Srecom ima i drugacijih ljudi. Sticem nove prijatelje. Stari, zaboravljeni vaskrsavaju. Beba, Mira i Joca, Bozo, Gorica, Vesna … Sladjana i Pepe zrace nevidjenom toplinom. Dusanka, Vlado i Nada, Djordje. Ipak, nisam sama. Ima divnih ljudi! Sa strahom, ali iznova pocinjem da se vezujem za ljude.

Stizu retka pisma iz Sarajeva. Avdino pismo stiglo preko Italije. Istim putem smo odgovorili. Nazalost, Avdo je u medjuvremenu poginuo. Tati nismo rekli. On to nikada nije saznao.

Cveja, moja jedina preostala karika sa Sarajevom, je tu, uz mene. Stize i moja Zorica. Pa Bane. Stizu Buba i Tasa. Situacija je i kod njih jeziva. Buba je jako bolesna. Tasa izbezumljena. Kako da im pomognem? Idu paketi za Sarajevo. Preko Adre. Stizu paketi iz Sarajeva. Dobila sam nesto svojih knjiga. I fotografije. Nastavljam li ja to zivot?
 

Cambridge 1998