Nakon dve knjige izvrsnih pripovedaka, Gordana Kuić se osmim romanom vraća u epicentar vlastitog romansijerskog kosmosa. Ponovo je potekao roman-reka, započet pre tri decenije, ponovo su postavljena, produbljena i preispitana mnoga pitanja, teme i dileme iz dosadašnjeg impozantnog opusa ove književnice, ponovo se zavrtela moćna i vitalna slika (su)života u kojem se poštuju razlike i cene osnovne ljudske vrednosti.
Ovoga puta reč je o životu bitoljskih Jevreja i Roma, kao i Jevreja i Srba u Beogradu. Da nema nedvosmislene vremenske naznake na početku pripovesti (kraj treće decenije XX veka), čitalac bi spokojno uživao u mnoštvu autentičnih likova, vrcavim dijalozima, živopisnoj mešavini jezika, običaja, iskustava, mentaliteta. Ali, nad iskonskom životnom energijom, nacionalnom, porodičnom i individualnom, nadvija se mračan oblak najstrašnijeg zločina u istoriji čovečanstva – Holokausta.
Holokaust je
mnogim nevinim žrtvama obznanio
ideju o nepostojanju Boga, ali i
istinu o postojanju Pravednika
među narodima, pojedinaca koji
su spasavanjem progonjenog
ljudskog bića po cenu vlastitog
života spasavali svet i
posustalu veru u ljudskost.
Vešto preplićući drame junaka i
junakinja čijim životom i smrću
upravljaju pomamna lavina
organizovanog zla, ali i
herojske odluke pojedinaca da se
tom zlu suprotstave, Gordana
Kuić još jednom vaspostavlja za
njeno delo oduvek
karakterističnu, čudesnu viziju
ravnoteže između dobra i zla,
tame i svetlosti, apsurda i
smisla. Podseća me na Imre
Kertesa, na Varlaama Šalamova,
na Solženjicina, pisce koji
jesu svedočili o najmučnijim
dobima ljudske istorije, ali
tako da su se kritičari
opredeljivali da s pravom govore
o „prostorima sreće“ u njihovom
delu.