Casopis SVESKE

Ivan Ninic

Razgovor sa Aleksandrom Nikolicem o knjizi Dr. Kalmi Baruha

Ivan Ninic: Gospodine Nikolicu, objavljujuci izabrane eseje Kalmi Baruha na engleskom, kao akademsko izdanje, ostvarili ste novi prodor u kulturi: ne samo sto ste podsetili postovaoce na prerano preminulog pisca, vec ste deo njegovog opusa vinuli u veliki svet. Kako vam je uspelo da nadjete sponzora?

Aleksandar Nikolic: Ovo je pitanje preraslo iz akutnog u hronicno stanje sa kojim se nose ovdasnji naucni i kulturni radnici. Izraelska opsta drustveno-ekonomska kriza nanela je mnogostruke redukcije univerzitetima, kao i kulturno-prosvetnim centrima. Fondacije koje podupiru ovakve vrste projekata postoje, kako u Izraelu tako i u jevrejskom svetu izvan njega (njujorska Jevrejska memorijalna fondacija, npr.). Drago mi je sto su prezentacija i relevantne preporuke doprinele da vise ovakvih institucija daju projektu pozitivnu ocenu. Pre svih, Centar M.D. Gaon za ladino kulturu pri Univerzitetu Ben-Gurion u Beersevi, ciji je akademski odbor odobrio stipendiju i svojim grbom preuzeo pokroviteljstvo nad knjigom, dajuci joj akademski legitimitet. Zeleo bih jos da pomenem i beogradsku Zaduzbinu Ivo Andric, ciji je Upravni odbor odobrio prevod i stampanje Andricevog clanka Secanje na Kalmi Baruha.

IN: Kalmi Baruh, rodjen 1896. godine, odmah nakon zavrsetka svojih studija u Becu, ukljucio se u knjizevne tokove Sarajeva izmedju dva svetska rata. Od 1923, pa sve do pocetka Drugog svetskog rata na juzno-slovenskim prostorima 1941, Baruh intenzivno objavljuje svoje radove, prikaze knjiga, koji prerastaju u eseje i daju, pored estetske valorizacije, sve vise socioloske analize i politicke opaske. Koji ste aspekt njegovog stvaralastva vi obuhvatili?

AN: Uz clanove redakcije, osnovni odabir tema i clanaka obavljen je uz konsultaciju dr Krinke Vidakovic-Petrov, eminentnog imena danasnjeg izucavanja sefardistike, odlicnim poznavaocem opusa Kalmi Baruha, te njegovog plemenitog i hrabrog lika. Ono sto je bitno naucno-lingvistickoj i etnoloskoj javnosti, je jevrejsko-spanski delokrug rada dr Kalmija Baruha. Njegov naucni autoritet iz 20-tih i 30-tih godina proslog veka, kriticnog perioda za ovaj jezik i njegove tvorevine, cine ovaj izbor posebno interesantnim za saveremenu publiku. To je zapravo bila epoha predvecerja prodiranja srodnih i stranih jezickih implikacija (italijanskih, grckih, hebrejskih, turskih, srpskih, bugarskih i nemackih). Dakle knjiga, sa jednim izuzetkom, obuhvata izabrane prevedene naucne radove i clanke o jeziku i kulturi spanskih Jevreja, od romansi, konsezas, kantigas drama i pozorisne umetnosti, narodnog jezika, do istoriografije. Naglasio bih dva rada: Jevreji na Balkanu i njihov jezik i Spanske romanse bosanskih Jevreja. Ovim ce se medjunarodnoj citalackoj publici, iz ove oblasti, prikazati ne samo multidisciplinarno naucno delo Baruha (knjiga obuhvata i bibliografiju Baruhovih radova, prevoda, prevoda njegovih radova sa srpskog i spanskog, te literature o njemu), vec i izvesni postulati sefardskog sveta nekadasnjeg jugoslovenskog prostora. 

IN: Baruh je zapoceo da pise u sarajevskim i zagrebackim jevrejskim casopisima Gideon, Zidovska svijest, Jevrejski zivot, Zidov, analizirajuci literaturu i jezik sefardskih Jevreja, ali je tokom vremena svoje literarno interesovanje prosirio na spansku literaturu i prevodio je. Tako je krug casopisa u kojima je saradjivao bivao sve siri. Objavljivao je svoje radove u sarajevskom Pregledu. Njegova saradnja u beogradskom Srpskom knjizevnom glasniku bila je u stalnom usponu, od pocetka tridesetih godina proslog veka i trajala do 1941. Koja je tematika njegovih tekstova i prevoda u toj periodici?

AN: Baruhova visegodisnja i obimna paralelna saradnja sa dva prestizna i rivalitetska beogradska knjizevna casopisa onog vremena, Srpskim knizevnim glasnikom  i periodikom Misao, vise nego kotiraju njegovu neprevazidjenost u oblasti hispanistike. Josip Tabak, dr Maksimovic, dr Vidakovic-Petrov i prof. Nezirovic ne jednom predstavljaju ga kao oca jugoslovenske hispanistike. Bio je stipendista spanske Vlade i boravio u Madridu 1928/9. On smisao svoje specijalizacije ne vidi samo u gradjenju mosta izmedju tople postojbine i njene izgnane dece - Sefarada, vec i izmedju kraljevina Spanije i Jugoslavije (Intervju madridske La gaceta Literaria iz 1928). Uzgred, po Baruhovom shvatanju sire kulturno upoznavanje doprinelo bi uspostavljanju privrednih kontakata. Slabo obavestenoj domacoj publici o spanskoj knjizevnosti, svojim tekstovima i prevodima u ovim casopisima, predstavio je Baruh period od Generacije '98, pa do spanskih pisaca u gradjanskom ratu (O novijem spanskom romanu, Miguel da Unamuno, Armando Palacio Valdes, Spanija u knjizevnosti jedne generacije i dr.). Citaoci se upoznaju sa autohtonim nacionalnim stvaralastvom, nacionalnom dramom Lope de Vega i Kalderona de la Barke, lirsko-patriotskom poezijom koja ce sazdati romancero. Razumevajuci vezu izmedju stagnacije spanske drzave i njene knjizevnosti do Gerenacije '98 (simbolika godine gubitaka i poslednjih spanskih prekomorskih kolonija - Filipina i Kube), Baruh rasclanjuje cinioce zasnovane na ekonomskim zakonima i drustvenoj dijalektici, a tako i u predvecerje spanskog gradjanskog rata, kao vrstan drustveni hronicar. Evo kako u eseju Spanija u knjizevnosti jedne generacije ocenjuje doprinos Generacije '98: "Posle dugog razdoblja tapkanja u tradicionalnim formama i idejama koje vise nisu nalazile odjeka u nacionalnoj svesti  Spanaca, dela Generacije '98 znacila su pravi duhovni prevrat". 

IN: Moric Levi, istaknuti istoricar i sarajevski rabin, pisac poznate studije o Sefardima u Bosni (1911), prvi je prepoznao u Baruhu novu zvezdu na literarnom nebu Bosne. Kakva je bila korelacija ta dva intelektualca?

AN: Interesantno je da dosadasnji istrazivaci i pisci na temu preteca naucnog rada na polju juzno-slovenske sefardike nisu prepoznali i rodbinsku vezu izmedju njih dvojice. Oni su, naime, bili braca od tetke. Sarajevski nadrabin dr Moric Levi, znatno stariji, video je u Baruhu naucnika na polju romanske filologije sa posebnom preokupacijom jevrejsko-spanskim jezikom, sa naglaskom na romanse i usmeno predanje (povodom njegovog debija u casopisu beckih akademaca El mundo Sefardi, pod naslovom La lingua de los sefardim, 1923.). Mnogo godina kasnije, u Jevrejskom glasu, 1939, Baruh ce napisati clanak povodom 60. godisnjice Morica Levi, koji ce retrospektivno prerasti u priznanje njegovom zivotnom opusu. Levijev plodni naucni i javni rad bice brutalno prekinut, samo za par godina, ustaskim divljanjem u Jasenovcu. Tekuca naucna saradnja izmedju dvojice se dopunjavala. Dok se Levi bavio filozofsko-etickim, teoloskim i istorijskim istrazivanjima, dotle je Baruha zanimala, pre svega, filologija. Zajednicko im je bilo gledanje na perspektivu sefardike.

IN: Ocigledno, Baruhovo literano nadahnuce izranjalo je iz sefardskog kulturnog fenomena. Medjutim, nista manje inspirativna nisu bila njegova lektira i intenzivna studijska putovanja, sto je sirilo njegov pogled na svet, prevazilazilo lokalnu skucenost i gradilo intelektualni kosmopolitizam u njemu. Da li njegova usmerenost ka komparatistici ima korena u njegovom zivotnom stilu i poznavanju tolikih stranih jezika? Mislim, pre svega na njegov rad Islamski izvori Danteove Bozanske komedije? Taj esej zadire u srz spansko-arapsko-jevrejskih kulturnih prozimanja, zar ne?

AN: Svakako da ima kako u pogledu na zivot, tako i u poliglotstvu. Ova je Baruhova studija presla nacinalne, verske i jezicke barijere (poslednja istrazivanja radjena su u Bakuu). Da bi se razumeo ovaj virtuozni Danteov spev, neophodno je solidno vladanje, pre svega, klasicnim civilizacijama starog veka i Biblijom. Prenosioci ovih temelja kasnijoj evropskoj renesansi bili su i pirinejski Arapi, pre rekonkviste (doba Ibn Badze), a sa njima i judaisticka Spanija zlatnog doba, uz fenomen kakvi su bili Majmonides (Rambam) i Jehuda Ha-Levi. Bavljenje maurskom Spanijom, provociralo je u Baruhu potrebu da se tada, manje istrazivani deo izvora Danteovog remek-dela prouci, a tu komparatistika izranja kao nepobitan faktor. Pravi zemljotres izazvala je knjiga madridskog profesora Miguela Asina Palacios Dante y el Islam. Ovde je prvi put predstavljena neposredna veza Bozanske komedije i pisane verske i tradicionalne islamske knjizevnosti. Baruh, dosledan sebi, nece se zaustaviti na bravuroznoj kritici ovog Asinovog dela, vec ce i sam traziti puteve prenosenja misli iz arapske Spanije u Danteovu Toskanu. Sarajevo je tada bio multi-konfesionalan grad, saradnja sa muslimanskim prosvetnim drustvom Gajret trebalo je da doprinese opstem dobru. Kalmi Baruh, sa jedne strane, nije bio samo saradnik casopisa raznih nacija i konfesija, vec i odlucan borac protiv bilo kakve intelektualne i drustvene segregacije. Kao lingvista i kao pedagog tezio je usavrsavanju, sto je samo po sebi zahtevalo sadrzajne kontakte sa spoljnim svetom. Sa druge strane, pak, govorio je i sluzio se: jevrejsko-spanskim, srpskim, spanskim, katalanskim, portugalskim, francuskim, italijanskim, rumunskim, latinskim, nemackim, jidisom, engleskim, staro-grckim, grckim, hebrejskim, arapskim i turskim jezikom!!

IN: Izabrali ste deset eseja Kalmi Baruha sa tematskim jedinstvom - sefardsku literaturu i jezik. Jedanaesti tekst se donekle razlikuje, posto se bavi nemackim jevrejstvom, objavljenim 1933. godine. U kojoj meri taj tekst ima veze sa jacanjem desnice u politickom zivotu Nemacke i citave tadasnje Evrope?

AN: Citajuci clanak Nemacki Jevreji Baruh se ne moze okarakterisati drugacije no kao lucidan prorok. Nije bio samo poznavalac nemackog kulturno-jezickog podrucja, on je podrobno poznavao ekonomsko-sociolosku sliku tadasnje Nemacke, nasledje i stvarnost tamosnje jevrejske zajednice, njen  doprinos eliti privredno-naucno-kulturno-umetnickog zivota zemlje i citave Evrope. Treba naglasiti da ovaj tekst nije bio objavljen u listu lokalne jevrejske zajednice, vec u sarajevskom Jugoslavenskom listu 1933. Bio je namenjen, pre svega, nejevrejskoj citalackoj publici, njenoj savesti pred donosenje anti-semitskih zakona Nemacke i pun stravicnim predskazanjima. Totalni obracun sa  nacional-socijalistickom propagandom, nabrajanje imena nemackih jevrejskih divova naucno-umetnickog zivota, bili su samo odgovor nemackom drustvu i svetu. Demokratski put dolaska na vlast nacista, kao i predvidjanje nirnberskih zakona bili su kljucni udarac Baruhovom shvatanju korelacije doprinosa i kazne. Bila je to neka vrsta drajfusovskog osvestenja njegove generacije spram napora Jevreja za integraciju u evropske kulturne i drustvene sfere. Neophodno je bilo da se Baruh prikaze i kao vanredan karakter, pa je, bez obzira na primarnu zamisao, trebalo da se uvrsti i ovaj clanak i dopuni naslov citave knjige.

IN: U Baruhovim radovima o spanskoj knjizevnosti jasno se mogu razlikovati dve celine knjizevnog stvaralastva, Zlatno doba spanske literature iz prve polovine sedamnaestog veka (Servantes, Gongora, Kalderon de la Barka) i zanimanje za literarno stvaralastvo Generacije 98 (Unamuno, Valdez). Da li ovakav njegov odabir ima i politicku potku?

AN: Ova hronoloska determinacija ima, pre svega, spansku kulturno-knjizevnu podlogu, podlogu stvarnosti. Ako se pod knjizevnoscu shvata lepa knjizevnost, uocicemo znacajan period koji je prethodio prvoj epohi – hriscansko-spansko-arapsko-jevrejska Spanija, zatim izmedju dve pomenute celine nastupa vekovna depresija, pri kojoj se Evropa zaustavljala na Pirinejima, dok je druga celina zapravo period postavljanja osnova novoj spanskoj knjizevnosti. Prvi period klasifikuje evropsku knjizevnost, a drugi je povratak na domacu, a potom i evropsku pozornicu. Presudan dogadjaj koji je oformio uslove prvoj celini su oslobodilacki ratovi rekonkvista i ujedinjenje hriscanskih knezevina na severu poluostrva. Ovde pocinje autohtono nacionalno stvaralastvo, u jednom vidu nacionalna drama - Lope de Vega i Kalderon de la Barka, a u drugom lirsko-patriotska poezija koja ce sazdati romancero. U tom dobu zazivece fenomen koji ce se nazvati ladino kultura. Druga celina - Generacija '98, bice od posebnog interesovanja za Baruha, a o njoj smo vec govorili u kontekstu saradnje sa Srpskim knjizevnim glasnikom i casopisom Misao.  Zajednicke crte bi se mogle podvuci u slobodi trazenja motiva i forme, probijanjem skolasticizma i obrazaca. Liberalizam, nesputanost dogmatskim klerikalnim temama (koje svakako grade jednu od osnova spanske istorijsko-kolektivne svesti) i autenticna Spanija predstavljaju ovu zaista siroku panoramu. Po razlaganju uzroka drustvene konstelacije jasnim politickim stavom, Baruh ce se pojaviti u kasnijem periodu – predvecerju spankog gradjanskog rata.

IN: Politicki momenat u literaturi sasvim se jasno ispoljava u clanku Spanski knjizevnici u gradjanskom ratu, gde ukazuje na razornu snagu rata, koji rusi kulturu, toliko znacajnu za Baruha, sluteci da ce se ta sila siriti i preko Pirineja. Zar nije, na kraju, unistila i njegov zivot?

AN: Razumevanjem i obrazlozenjem uzrocnika atmosfere uoci spanskog gradjanskog rata postaje sasvim jasno da, uporedo sa nacionalnim specificnostima, Baruh uvidja i sire evropske ekvivalente u njihovim ideoloskim interesima. Ovo se odnosi kako u drustveno-ekonomsko-politickom zivotu, tako i u kulturno-umetnickoj sferi. U Spaniji je naglasak posebnosti bio u sukobu religozno-dogmatskih i sekularnih snaga, oko neresenog agrarno-posednickog pitanja, povlastica prevazidjenih klasa i konzervativno-nacionalistickih sa liberalno-internacionalistickim. Internacionalizacija sukoba, kao i njegov ishod pasaran, predskazali su jasno rusenje i ponistavanje rezultata decenijama gradjenih ka humanom i progresivnom, u svim porama ljudske delatnosti. Nacionalisticke snage tog rata optuzivale su, izmedju ostalog, i Jevreje za medjunarodnu zaveru. Sve ovo dolazi na potku upornog odbacivanja tamosnjih desnicarskih politickih faktora repatrijacije Sefarada.

Polozaj Jevreja i jevrejske zajednice oduvek je vazio za lakmus-papir demokraticnosti izvesnog drustva. Psihicko, ekonomsko i konacno fizicko unistenje tri cetvrtine evropskog Jevrejstva, predstavlja jedinstvenu i najtmurniju stranicu ljudske istorije. Njome nisu samo sistematski, i bez ikakvog povodnog sukoba, satrti milioni nezasticenog stanovnistva, vec i kulture iza njih. S obzirom na cinjenicu da je deo tih zrtava pripadao svetskoj privredno-naucno-kulturnoj eliti, mi nikada necemo moci da procenimo retrospektivni gubitak covecanstva. Postoje dva pisana svedocanstva o stoickom Baruovom drzanju u koncentra-cionom logoru Bergen-Belzen. Drzao je svojevrsna predavanja spanskog i o jevrejsko-spanskom, sa jasnom namerom istancanog pedagoga da odrzi moral, posebno medju mladjima. Kalmi Baruh je bio isuvise snazan duh da bi preziveo holokaust.

IN: Baruh je bio cesti saradnik sarajevskog Kulturno-prosvetnog drustva La Benevolencija. Njegov rad Spanija u doba Majmonidesovo, za Spomenicu povodom osamstogodisnjice njegovog rodjenja, ukazuje na zainteresovanost za multikulturni fenomen i opstecovecanske vrednosti jevrejskog filozofa dvanaestog veka. Koje su razmere Baruhove saradnje sa La Benevolencijom i sta je on uocio u Majmonidesovoj pojavi?

AN: U vreme Baruhovog naucnog i drustvenog zivota La Benevolencija je prerasla iz one pocetne sarajevske humanitarne, u kulturno-prosvetnu ustanovu razmera Kraljevine Jugoslavije. Od potpore djacima, studentima, teoloskom seminaru, ova institucija postaje kulturnim centrom jednog od najvaznijih balkanskih sefardskih sredista - Sarajeva. Organizuje objavljivanje recnika, odrzavanje tecajeva, biblioteke, bavi se izdavastvom, te konacno prikupljanjem sefardskog kulturnog blaga. Ovo poslednje posebno pocinju, Sefardi bivse Jugoslavije, sa velikim zakasnjenjem. Sustinski deo Baruhovog doprinosa ovom drustvu jeste u njenom celokupnom izdanju knjiga, spomenica i godisnjaka. U njima su znacajna Baruhova dela: Jezik sefardskih Jevreja, Spanske romance bosanskih Jevreja (izucavane na univerzitetima u S.A.D., Evropi i Izraelu) i konacno Spanija u doba Majmonidesovo. Dok je sa jedne strane Majmonidesova univerzalno-filozofska vrednost bila poznata strucnjacima, dotle su jevrejskoj masi njegovi teoloski komentari i enormni uticaj na razvoj judaizma bili nepoznati. Ono na sta je Baruh posebno skrenuo paznju je kulturno-istorijska pozadina ovog fenomena iz Kordove. Sredina koja je prihvatila i prenela kulturno nasledje starog veka bila je upravo tadasnji spanski konglomerat, oplodjena naucno-filozofskim dostignucima arapskog duhovnog sveta i tadasnjom jevrejskom misli. Kod Majmonidesa judaizam i filozofija bile su osnova za nadgradnju jevrejskog zivota. Od velikog znacaja, takodje, bilo je i njegovo siroko obrazovanje kako teolosko, tako i svetovno (medicina, astrologija). Baruh je bio u La Benevolencijinim odborima, gde je ostavio poseban pecat zahtevom za publikacijama o istoriji Sefarada Spanije.   

IN: U Izabranim djelima Kalmija Baruha, objavljenih u sarajevskoj Svjetlosti 1972. godine postoji blok radova iz literarne multidisciplinarnosti, o lingvistickim i metodoloskim aspektima njegovog interesovanja. Kazite nam nesto o toj preokupaciji.

AN: Fonetika, morfologija, sacinjavanje reci, semantika, stilistika i sintaksa, sve su ovo discipline kojime se Baruh bavio u svojim naucnim radovima, ali i u kritickim prikazima radova svojih kolega. Primetna je hronoloska grupisanost bavljenja lingvistickom metodologijom. To je druga polovina tridesetih godina, dakle najzreliji Baruhov period. U ovom se spektru mogu naci osvrti na srednjoskolske udzbenike za francuski jezik, na posebno obradjena univerzitetska predavanja, pa do iznalazenja formi lakseg i uspesnijeg komuniciranja medju razlicitim jezicima, ali, istovremeno, sa cistom upotrebom nacionalnog jezika. Kada se ovome dodaju medjunarodne politicke prilike, slika dobija puniju dimenziju. Naime, dok se bori sa sovinistickim pristupom jeziku kao sredstvu autonomnog komuniciranja izdvojene grupe, Baruh oduzima i argumente anti-semita savremenika, ne uskracujuci narodnim jezicima nista od atributa autohtonosti. Logicna i psiholoska vrednost nacionalnog izraza ovde igraju bitan pandan mehanickom odnosu prevodjenja ili metodologije poducavanja stranog jezika. I ovde u Baruhu otkrivamo i pedagoga i naucnika. Ne zaboravljajuci da je Kalmi Baruh bio pre svega sefardista, hispanista i poliglota, prevashodna grupa jezika kojom se bavio bila je romanistika.

IN: Baruhovo zanimanje za jezik, mozda vise nego za cistu literaturu, moze se nazreti i u izboru njegovih clanaka. U kojoj meri je on bio za jezicku multikulturalnost i kako je gledao na protivnike kulturnih stapanja – almohade?

AN: U pogledu jezicke multi-kulturalnosti treba biti oprezan kada je rec o Baruhu. U primeru jevrejsko-spanskog, on vidi fenomen istorijskih razmera, uzimajuci u obzir vreme koje je proteklo od izgona Jevreja iz Spanije 1492. Josip Tabak parafrazira Baruhov kriticki sud i prema temi koja mu je najprisnija - sefardskim romansama, bez bilo kakvog patosa. Nasuprot ovome, Baruh je svestan sve rasirenije pojave dvojnih jezika kod Jevreja u dijaspori. Dakle, dogod jezicka multikulturalnost doprinosi svrsishodnijem komuniciranju naroda, on vidi u njoj nesto pozitivno. Medjutim, nesrodnu penetraciju u jezike onakvu kakva bi ubijala genotipsku i fenotipsku sintezu naroda, nemoguce je pribliziti rafiniranom filologu. Da li sudbina magrebskih Berbera, posle svih uspesnih pohoda na Pirineje, govori nesto o krajnjem ishodistu svih almohada? U pogledu protivnika kulturnih (ne uze jezickih) stapanja, Baruh nije video samo uskogrudost, vec i sovinizam koji prevazilazi kulturni aspekt. O ovome je otvoreno govorio i pisao, posebno ukazujuci na ovakve latentne pojave medju delom evropskog intelektualnog sveta.

IN: U Epilogu vaseg izbora stavili ste tekst Ive Andrica Secanje na Kalmija Baruha. Kakav je bio odnos ta dva pisca? Da li se Baruh uklapao u generaciju intelektualaca kojoj je pripadao (Jovan Krsic, Marcel Snajder, Ognjen Prica, Isak Samokovlija)?

AN: Andric je bio blizak prijatelj Baruhovog starijeg brata, dra Avrama Baruha, jos iz djackih dana u Visegradu. 1928/9. Andric i Kalmi Baruh se srecnim slucajem srecu, ovog puta u Madridu, gde je prvi bio sluzbenik poslanstva Kraljevine SHS, a drugi stipendista spanske Vlade u Centru za istorijske studije. Srodna polja intelektualne radoznalosti, protkane neumornim radom obojice, izrodile su naucno i umetnicko interesovanje i prijateljstvo. Kada je 1938. Baruh bio premesten iz I sarajevske gimnazije, po kazni, za svoja javna napredna istupanja (bio je i policijski isledjivan i naveden u izvestaju Vlade Drinske banovine Ministarstvu unutrasnjih poslova u Beogradu), Andric se zauzeo kod relevantrnih organa vlasti za njega. Esej Ive Andrica Secanje na Kalmija Baruha, docarava zajednicki senzibilitet i istancano umece dva pisca.

Mnoge su stvaraoce, poput Krsica, Snajdera, Price, Samokovlije nazivali zlatnom ili nezaboravnom sarajevskom generacijom. Ta imena, i jos neka uz njih, su po povratku sa doktorata u evropskim centrima ulozili sve svoje napore u pretvaranju zaostale privredno-kulturne sredine u jednu koja bi se vezala za tokove razvijenih zemalja, ali su inspiraciju trazili, pre svega, u korenima svojih autenticnih kultura. Sluzbujuci kao profesori, kulturno-umetnicki i javni radnici, u slobodnim profesijama, medjusobno saradjujuci, stvorili su zdravu osnovu kulturnoj emancipaciji svoje sredine. Posle predavanja, izlozbi, izdavastva, stampe (progresivni Pregled dr Jovana Krsica), pozorisne umetnosti, dosao je red na raznovrsnu naucno-kulturnu saradnju sa drugim centrima u zemlji i svetu. Nepunu deceniju od ove metamorfoze srucio se potop, od koga se taj grad i prostor oko njega nisu oporavili i vratili na nivo prohujalog.

Kalmi Baruh nije napunio ni pedeset godina zivota, kada je 1945. godine preminuo od iscrpljenosti zatocenistva u koncentracionom logoru. Prerana smrt je sprecila da njegov literarni rad ranih stvaralackih godina zivota, njegova analiticnost u sagledavanju knjizevnih vernosti i lingvistickih fenomena preraste u zrele sinteticke zakljucke. Knjiga koju ste vi priredili, upravo objavljena, omogucice knjizevnim pregaocima sirom sveta da procene istinske vrednosti doktora Kalmi Baruha.