VELIKI PRAZNICI
ŠABAT (SUBOTA)
za pesmu Leha Dodi - klikni na sliku (350kb)
Šabat, u Jevreja sedmi dan u
sedmici, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska
sunca.
Šabat je največi jevrejski praznik. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. On je vezan za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu. U Bibliji stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, a sedmi dan se odmarao. Zato Biblija naređuje: ”Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih” (II knj. Mojsijeva ,g. 20, 8) i “ Ne zaboravi da si rob bio u zemlji egipatskoj. Zato ti je zapovedio Gospod Bog tvoj da praznuješ dan subotnji,” (V knj.. Mojsijeva, 15, 15).
Povezan sa stvaranjem
sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i
jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveza odmora, jer i rad i odmor jednako su
važni za ljudsku blagodet.
Misao o odvajanju jednog dana
u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja
jedinstvenu pojavu u antičkom svetu.
Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog hrama Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki značaj imali praznici Pesah, Šavuot i Sukot koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka (Za vreme tih praznika ljudi su odlazili na hodočašće u Jerusalim i u Hramu prinosili žrtve). U odnosu na te praznike, Šabat nije mogao imati veliku ulogu. Međutim značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonskog ropstva, kada dobija dublji, duhovni sadržaj. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje, Šabat kao i Berit-mila (obrezivanje), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Bet-amigdaš (Hram u Jerusalimu). Šabat i Berit-mila postaju glavni simbol jevrejske vere.
U doba Drugog hrama
institucija Šabata se zasnivala na dva motiva: humanom i verskom. Na tim osnovama
Šabat se razvijao u dva pravca. S jedne strane jako se povećao broj strogih
propisa protiv svake vrste rada. Nabraja se 39 glavnih kategorija poslova
zabranjenih na Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge
strane, Jevreji su subotom, pored fizičkog doživljavali i duševni odmor. Jevrejin
nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog
uzdizanja.
U doba Drugog hrama, postojale
su asketske sekte, Samarićani, Eseni, a docnije i Karaiti koji su
zabranjivali da se na Šabat koristi vatra i svetlo, čak i onda kada su bili
upaljeni pre Šabata.
Fariseji su, umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Svojim tumačenjem dozvolili su korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata. Oni su dozvoljavali kršenje Šabata, ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spasavanju života. Takav Šabat ostavio je pečat celokupnom životu Jevreja i postao tekovina jevrejstva koja je najviše uticala na način zivota civilizovanog čovečanstva.
Za Šabat su vezane mnoge
navike i običaji.
U srednjem veku, Šabat je
Jevrejima bio dan odmora. Za Šabat su oblačili najlepša odela, jeli najukusnija jela, a i
najsiromašniji su se trudili da obezbede tri obroka. U petak popodne, pre zalaska
sunca, domaćica je palila subotnje sveće. Posle povratka iz sinagoge, porodica je bila na okupu, a otac je kao glava porodice blagosiljao decu i
molio Kiduš sa vinom i hlebom. Atmosfera je bila praznična i topla. Mnogi
domaćini, koji su imali mogućnosti, trudili su se da nekoga ugoste.
Strogi oblici Šabata koje su uveli Ezra i Nehemija u V veku p.n.e. mogli su se održati sve do XIX veka, kada je usled tehnickih otkrića privredni život zapadne Evrope i Amerike dobio novi oblik, ali nikada nisu u biti ugrozili instituciju poštovanja i držanja Šabata.
Osnovni pojmovi vezani za Šabat:
Subotnje sveće (Nerot Šabat) - Svakog petka – pre zalaska sunca, jevrejska domaćica pali sveće na stolu, koji je pripremljen za subotnju večeru. To je obaveza žene u skladu sa jevrejskim shvatanjem da briga o kući pripada njoj. Samo ako u kući nema žene, sveće pali muškarac.
Doček Šabata (Kabalat Šabat) - To je hebrejski
naziv za uvodnu molitvu u petak uveče. Sastoji se od sedam
psalama (95:99;29:92) i poznate pesme “Leha dodi”. Šest psalama simbolizuju šest
radnih dana, a sedmi je posvećen suboti. Puno lepih običaja je vezani
za Kabalat Šabat. Mnoge pesme su spevane o “kraljici” Šabat. Uveli su ih
kabalisti iz Safeda u XVI veku. Najpoznatija je svakako gore pomenuta “Leha
dodi”, a i Hajne je na tu temu spevao
pesmu “Princeza Šabat”.
Dođi moj prijatelju (Leha dodi) - nešto
više o pesmi koju je spevao Rabi Šelomo ben Moše Alavi-Alkabec iz
Safeda (1505-1584). Pesma spada u najlepše u
jevrejskoj religioznoj poeziji i smatra se himnom dočeka
Šabata. Pisana je u akrostihu. Izraz ljubavnog poziva Leha dodi uzet je iz Šir
aširim (Pesme nad pesmama).
Posvećenje (Kiduš) - je naziv za molitvu kojom se posvećuje subota i
praznik, a zasniva se na biblijskoj zapovesti “Ne zaboravi da svetkuješ
Šabat”. Moli se nad čašom vina, jer vino se ponekad pominje u Bibliji kao
sinonim radosti. Kiduš se čita uoči Šabata i praznika u sinagogi i u
kući pre početka večere.
Subotnje uživanje (Oneg Šabat) - Po jevrejskim propisima svaki Jevrejin je dužan da
subotom uživa u ukusnim jelima. Danas se naziv “Oneg Šabat” upotrebljava za
razne priredbe verskog, društvenog ili kulturnog sadržaja koje se održavaju
petkom uveče ili subotom posle podne.
Tri gozbe (Šaloš seudot) - prema jevrejskim propisima, subotom se moraju jesti
tri obroka. Prema narodnom verovanju, ko ispunjava ovaj propis spasiće se
triju nevolja. Neki uzimaju i četvrti, laki obrok.
Prestanak Šabata (Mocae Šabat) - se naziva veče i noć posle završetka
Šabata. Tada je uobičajen četvrti obrok, pevaju se pesme kojima se
podseća da je subota prošla (prorok Elija koji ne dolazi subotom ni u
oči nje sada se doziva pesmom).
Ispraćaj kraljice (Melava
malka) - je završna svečanost na Mocae Šabat (prestanak Šabata). Ona je poznata
kao “Gozba kralja Davida”.
Razdvajanje (Avdala) - Ovaj obred se obavlja po isteku Šabata ili praznika u hramu ili kući. Jedan je od najstarijih
obreda (IV vek p.n.e.) Čaša vina se puni do vrha, jer je puna čaša znak
blagostanja. Za blagoslov svetlu obično se priprema lepa pletena
sveća, a za miomirise lepa posuda. Tom prilikom se pevaju pesme, od kojih je
vrlo zanimljiva pesma sefardskih Jevreja
u Bosni koju su pevali na španskom “El Dio alto kon su grasija” na melodiju
bosanske sevdalinke “Kad ja pođoh na Bembašu”.
Glavni i za njih vezani poslovi, zabranjeni na
Šabat (Avot melahot i toladot) - u
kategoriju glavnih zabranjenih poslova spadaju poljoprivredni radovi, pripremanje
jela, izrada obuće i odeće, građevinski radovi, popravka stanova, prevoz, prenošenje
stvari, pisanje i sl. Kasnije su uvedene dodatne zabrane obavljanja i mnogih
drugih sitnijih poslova. Razlog za to je taj da se spreči kršenje Šabata.
Hala - beli hleb
koji se priprema za Šabat i praznike.
Jela za Šabat - Karakteristična jela za petak uveče (erev Šabat) jesu beli
hleb, riba i vino. Bosanski Sefardi su pripremali
okrugle bele hlepčiće -“pitikas”.
ROŠ HODEŠ (MLADI MESEC) 
Pojava mladog meseca oznacava
početak novog meseca u jevrejskom kalendaru.
Danas se Roš hodeš smatara
polupraznikom i sačuvan je običaj da se u hramovima subotom posle
čitanja Tore objavljuje i blagosilja novi mesec.
______________________________________________________________________
ROŠ AŠANA
Roš –ašana je naziv za jevrejsku Novu godinu, koja se praznuje prvog i drugog dana sedmog meseca tišrija. Ovaj praznik kao i Jom kipur razlikuju se od ostalih jevrejskih praznika po atmosferi. U dane ova dva pomenuta praznika izražavaju se osećaji duboke ozbiljnosti i moralne odgovornosti. Nazivaju se i “strašni dani(Jamim noarim)” na koje po verovanju ljudska zajednica izlazi pred “nebeski sud” Oni su od najstarijih dana vezani za život pojedinca i njegova verska osećanja, za njegova najdublja unutrašnja ispitivanja i ponašanja, kako prema Bogu, tako i prema ljudima.
Običaji za Roš ašana: uglavnom simbolizuju čovekovu težnju da mu godina bude plodna. Da bi se jače istaklo očekivanje dobre godine, postoji običaj da novogodišnja večera započne nečim slatkim, obično kriškom hleba sa medom ili šećerom ili pak jabukom umočenom u med. Izbegava se kiselo i ljuto.
Obredi: Roš-ašana nije domaći praznik, pa izuzev kraćih obreda kod kuće, sav se ceremonijal obavlja u hramu izvan kuće. Jutarnja služba počinje rano ujutro i traje do podne. Vernici se mole sa zanosom koji dostiže vrhunac prilikom obreda duvanja u šofar, ili kad pred otvorenim svetim ormarom počinje molitva u kojoj se opisuje dan “strašnog suda”. Posle ručka nema uobičajenog odmora. Vernici se vraćaju u sinagogu, čitaju psalme i vrše popodnevnu službu. Večernja molitva se sastoji takođe od čitanja psalama. Izuzimajući jedan deo, cela molitva se ponavlja i drugog dana.
Šofar - je prastari duvački instrument, jedan od najstarijih na svetu. Pravi se od roga bilo koje čiste životinje, izuzev krave i vola. Šofar se razlikuje po obliku, veličini i boji, a služi za obavljanje posebnog obreda u hramu prilikom velikih praznika. Šofar se često pominje u Tanahu, Talmudu i književnosti posle Talmuda. Kroz vreme on je bio sredstvo za poziv na rat, upozorenje na neposrednu opasnost, zastrašivanje neprijatelja, prilikom svetkovina i praznika. Objavi na Sinajskom brdu predhodio je snažni zvuk šofara. Pomoću zvuka šofara osvojen je grad Jerihon. Na Roš ašana, kad počinje deset dana pokore zvuci šofara opominju vernike da je to dan “ nebeskog suda” i pozivaju na pokajanje.
Praštanje (Selihot) - to su posebna vrsta pokajničkih molitvi. Pisane u obliku pesme, one se kazuju ili pevaju u dane posta, bolesti ili nevolje. Stoga su mnoge od ovih pesama ušle u molitve u dane pred praznik Roš-ašana.
JOM KIPUR (DAN POKAJANJA)
Jom kipur ili Jom akipurim je
praznik pomirenja, pokajanja i praštanja. Praznuje se desetog dana sedmog meseca
tišrija, a provodi se u hramu, u molitvi i postu. Toga dana svaki vernik nosi u sebi zakone
Tore, milosrđe i uzvišeno osećanje zajedništva sa svim ljudima. Jom
kipur je vrhunac i završetak desetodnevnog razdoblja pokajanja koje
počinje na Roš-ašana.
Po Tori suština Jom kipura je mučenje duše, kao uslov za oproštaj
greha.
Osnovne misli Jom akipurima
jesu kajanje, moralni optimizam i široko saosećanje za ljudske patnje
uopšte, posebno za patnje Jevreja. Misao o
pokajanju smatra se jednom od
najsvetlijih pouka jevrejstva.
Molitve na Jom kipur
izražavaju misao bratstva i međusobnog praštanja i podsećaju da nema
bezgrešnog ljudskog bića. Ispovesti su stilizovane u prvom licu
množine, čime se želi istaći odgovornost celokupne zajednice i za one
prestupe koje čini pojedinac. Molitve se ređaju uzlaznom linijom, od
osećanja krivice do razdraganosti i pouzdanja u božju milost. Celokupna ljudska
delatnost ogleda se u tim molitvama i poetskim sastavima, od kojih neki
predstavljaju književna remek dela, a ljudske mane i slabosti odudaraju od
savršenog reda beskrajnog svemira.
Kada su, posle razorenja Drugog hrama (70.god n.e.), prestali obredi prinošenja žrtava, Jom kipur se očuvao kao najveći dan koji ističe značaj pokajanja. On je tako snažno usađen u svet Jevreja, da bi retko ko propustio da toga dana prisustvuje bogosluženju u hramu.
Svi zaveti (Kol nidre) - su početne reči i naziv molitve, (prvi put spomenuta u IX veku u Vaviloniji), kojom počinje obred na Jom kipur. Tom molitvom se svi zaveti i obaveze date u toku godine proglašavaju za ništavne. Ona je uvedena zbog sklonosti ljudi da nepromišljeno preuzimaju obaveze koje kasnije ne mogu da ispune. Kod askenaza je to za obecanja data prethodne godine, kod sefarda za godinu koja nastupa.
Deset dana pokore (Aseret jeme tešuva) - je naziv za prvih deset dana meseca tišrija koji počinju Roš-ašananom i završavaju se Jom kipurom. Po tradiciji to su dani pokore određeni za molitve i kajanje.
Šabat šuva - je naziv za prvu subotu posle Roš-ašana. Naziva se i Šabat tešuva (subota pokore) jer pada između Roš-ašana i Jom kipura.
Paljenje sveća - Svaka porodica je u oči Jom kipura palila dve sveće - ner
ahajim (za žive) i ner nešama (za mrtve).
Blagoslov - pre polaska u hram očevi su biranim rečima blagosiljali svoje sinove: da im Bog usadi ljubav prema Tori i obdari ih mudrošću; da im kuću blagoslovi sinovima i kćerima; da im osigura blagostanje i podari zdravlje i dug život.
Bela odeća - Na Jom kipur se oblači bela odeća, jer je bela boja smatrana za simbol čistote i tog dana su ljudi želeli da budu čisti od greha. Običaj potiče još iz vremena kada je postojao Jerusalimski hram.
Mirenje - Dajući sadržaj “danu pomirenja” rabini su uslovili oproštaj od greha mirenjem čoveka sa čovekom. Za prekršaje prema Bogu, Jom akipurim donosi praštanje. Za uvrede i nepravde učinjene bližnjem nema praštanja sve dok prekršilac ne obešteti povređenog i ne zamoli ga za oproštaj.
Zatvaranje (Neila) - je završna molitva Jom kipura. Obično je vrši jedan od starijih članova zajednice ili rabin. Ormar u kome se drže svici Tore ostaje otvoren za vreme molitve.
Ispovest (Viduj) - priznanje krivice zbog počinjenih grehova, kao i molitva za
oproštaj. To je glavni deo bogosluženja.
__________________________________________________________________
ŠALOŠ REGALIM
(TRI
HODOČASNA PRAZNIKA)
PESAH ŠAVUOT SUKOT
SUKOT(SENICE)
Sukot je svetkovina koja
počinje uoči petnaestog dana
meseca tišrija i traje devet dana. Prva dva i poslednja dva dana su puni
praznici, a srednjih pet-polupraznici. Sedmi dan se zove Ošana Raba, osmi Šemini
aceret, a deveti Simhat Tora.
Tumačenje istorijskog
porekla Sukota nalazimo u Bibliji “U kolibama stanujte sedam dana. Ko god je
rođen u Izraelu neka bude pod sjenicama, da bi znali vaši potomci da sam ja
učinio da žive pod sjenicama kada sam ih izveo iz zemlje egipatske” (III
knj. Mojsijeva 23,42.)
Izraelci su lutali pustinjom
četrdeset godina i za to vreme boravili pod šatorima. U znak sećanja
na te dane, Jevreji na Sukot borave u
kolibama sedam dana. Sukot se praznuje u jesen. U staroj jevrejskoj državi, gde se
većina stanovnika bavila zemljoradnjom, praznovanje je počinjalo posle
završene žetve i berbe voća. Seljaci su se radovali bogatim
prinosima, izlazili u polja i tamo provodili sedam dana, uz pesmu i igru.
U narodnoj tradiciji
sačuvani su poljoprivredni simboli prvobitnog praznovanja. To su četiri vrste bilja - etrog (vrsta
citrusa), lulav (strukovi palme), adas(mirta) i arava (vrba), koje povezane
u struk služe za obavljanje posebnog prazničnog obreda.
Sukot se zove i Hag Aasif (praznik berbe) ili samo Hag (praznik), a u liturgijama Zeman simhatenu (vreme naše radosti).
Suka (senica, kolibica, šator) - običaj je da se pravljenjem tih koliba počinje odmah opsle Jom kipura. Prave se
u dvorištima iza kuća, na balkonima ili drugim prigodnim mestima. Iako se po
pravilu podižu individualno tj. svako domaćinstvo za sebe, ponekad više
porodica pravi zajedničku suka, da bi se obezbedio kvorum za “Birkat
amazon”(molitva posle jela).
Suka se pravi od
letava, dasaka, palmovih grana, lišća i trske. Krov treba da je ravan i
pokriven granama listopadnog drveća, četinara, palmi, ili zavisno od
podneblja, drugih vrsta drveta, ali uvek tako da propušta zrake sunca i da se
kroz njega mogu videti zvezde. Unutrašnjost se oblaže belim
čaršavima, zidovi ukrašavaju raznobojnim tepisima, cvećem, voćem i
drugim ukrasima, a po podu posipa fini pesak. Posle Drugog svetskog
rata, Jevrejska opština u Beogradu počela je da podiže suka u dvorištu
hrama za celu jevrejsku zajednicu, što se održalo i do danas.
Pored biblijskog objašnjenja, ova
koliba služila je i kao inspiracija za izvlačenje moralnih pouka. Kao što je
suka, kao građevina, skromna i jednostavna, ali dovoljno čvrsta da bi izdržala
nalete vetra, tako i čovek treba da je skroman i ponizan u svom
ponašanju, ali zato čvrst i postojan u svom verovanju.
Rambam (Rabi Moše ben Majmon)
iz praznika koliba izvlači pouku po kojoj čovek i u dobru treba da
misli na teške dane, kako bi ga to navelo da skromnije živi. Zato se on na Sukot
seli iz udobnih stanova u kolibice da se podseti na mukotrpan život svojih
predaka u pustinji.
Suka za mnoge predstavlja
simbol privremenosti i nestabilnog života Jevreja, koji svuda žive
privremeno, kao nomadi, večno lutajući iz zemlje u zemlju.
Vrlo su različita
tumačenja šta predstavljaju “Četiri
vrste”. Izneću samo jedno od tih mišljenja koje mi se čini da
će biti zanimljivo čitaocu. Naime, jevrejski mudraci su u svakoj od
četiri vrste videli simbol Jevrejina. Etrog, voćka sa ukusom i
mirisom, simbolizuje Jevrejina koji poznaje Toru i čini dobra
dela. Palma, odnosno urma, koju ona rađa i koja ima ukus ali ne i
miris, simbolizuje Jevrejina koji poznaje Toru ali ne čini dobra dela. Mirta
koja ima miris ali ne i ukus, predstavlja Jevrejina koji ne poznaje Toru ali
čini dobra dela. Vrba, koja nema ni mirisa ni ukusa, simbolizuje Jevrejina
koji ne poznaje Toru i ne čini dobra dela.
Ušpizin (aram. gosti) - Ulazeći u suka, koja za vreme praznika Sukot služi kao glavno mesto
za pružanje gostoprimstva, izgovara se kratka molitva kojom se simbolično
poziva sedam nevidljivih gostiju. Ti gosti su patrijarsi i velikani jevrejskog
naroda: Avraam, Jichak, Jaakov, Josef, Moše, Aaron i David.
Ošana raba-se naziva sedmi dan Sukota. Običaj je da se na taj dan sa lulavom u rukama obilazi oltar sedam puta i da se pevaju pijutim (pobožne pesme),tzv. Ošanot.
Šemini aceret - je praznik koji se praznuje osmog dana Sukota. Tog dana prestaje obaveza
stanovanja u suka. U molitvenicima na hebrejskom jeziku i osmi i deveti dan
Sukota pominju se kao Šemini hag aceret (osmi dan je praznik Aceret). U
Izraelu, gde Sukot traje samo osam dana, Simha Tora se praznuje osmog dana, kao i
Šemini aceret.
Izvorno, aceret znači svečani izbor, ali u talmudskoj literaturi se upotrebljava u smislu završetka.
Simhat Tora (radost Tore) - praznik koji se praznuje
poslednjeg, devetog dana Sukota. Obeležava završetak godišnjeg ciklusa
čitanja Tore. Uoči i na sam dan praznika Simhat Tora vade se iz
ormara (Aron akodeš) svici Tore i nose u povorci oko sinagoge, sedam puta. Posle svakog
kruženja, prisutni pevaju i igraju. Posle završetka čitanja poslednjeg dela
Tore, počinje odmah novi ciklus čitanja ove knjige. Opšti je
običaj da se tom prilikom ukazuje čast dvojici istaknutih ljudi koji
se pozivaju na čitanje. U mnogim zemljama je običaj da te dve osobe
priređuju zakusku za mnogo zvanica. Negde daju dobrovoljne priloge, a
zakusku pripremaju drugi članovi opštine.
Na ovom mestu radi potpunog
razumevanja pojma “polupraznik” ili ”Hol amoed” možemo reći sledeće - na
polupraznične dane između prva
i poslednja dva dana Pesaha i Sukota mogu se obavljati svi poslovi koji se ne
mogu odložiti. U te dane se ne vrše venčanja da se ne bi ”jedno veselje
mešalo sa drugim”, a zabranjena je i žalost.
_
______________________________________________________
PESAH
PRAZNIK OSLOBOĐENJA
Pesah se slavi u spomen
spasenja Jevreja iz misirskog ropstva. U početku se slavio sedam dana, ali
je zbog nepreciznosti starog jevrejskog kalendara usvojen običaj da se u
zemljama galuta (dijaspora) slavi osam dana i to svake godine od 15. do 22.
nisana, pri čemu su prva i poslednja dva dana puni praznici, a ostala
četiri polupraznici. Međutim u Izraelu, Pesah se i danas slavi sedam
dana.
Jedan je od tri hodočasna praznika. Naziva se još i “praznik proleća” (Hag aavim), a takođe i “Praznik beskvasnog hleba” (Hag amacot).
Seder Pesah i Agada - Seder je poseban verski obred koji se u jevrejskim
kućama održava prve dve večeri Pesaha (u Izraelu samo prve
večeri). Seder je hebrejska reč i znači red, a Seder Pesah
je praznična obredna večera na kojoj se molitve, čitanje Agade i
svi običaji, odvijaju po strogo utvrđenom redu. Malo se zna kako se
Seder praznovao u biblijsko doba, izuzev onog što je napisano u Drugoj knjizi
Mojsijevoj: ”I neka jedu meso iste noći na vatri pečeno, s hljebom
prijesnijem i sa zeljem gorkim neka jedu”(II knj. Mojs.gl. 12,reč 8). “A ovako jedite: opasani, obuća
da vam je na nozi i štap u ruci i jedite hitno, jer je Pesah Gospodnji (II
knj.Mojs.gl. 12,reč. 11).
Za vreme Sedera čita se “Agada šel Pesah” i piju četiri
čaše vina. Na velikom tanjiru, koji je sastavni deo obreda, pripremljena
su posebna jela koja simbolično
podsećaju na robovanje Izraelaca u Misiru i na njihovo spasenje.
Hahamim (mudraci) su naredili da se prve večeri Pesaha priča o događajima koji su se desili prilikom spasenja Izraelaca iz Egipta, jer u Bibliji piše: ”Veigadta levinhabajom au lemor” ( i kazaćeš sinu svojemu u taj dan govoreći”-II knj. Mojsijeva,gl. 13. reč. 8). Od reči veigadta dolazi i reč Agada (kaža).
Čitanje Agade je osnovni deo Sedera. Agada opisuje događaje koji se odnose na
praznik, iznosi istorija dolaska izraelskih plemena u Egipat i njihovo
oslobođenje iz egipatskog ropstva. Redosled obreda i čitanje Agade
vrše se na osnovu tačno utvrđenih propisa koji su zabeleženi u svakoj
Agadi. Agada kao knjiga ima dugu istoriju, staru skoro 2000 godina. Poslednji deo
sadrži stare narodne pesme nastale pre 400-500 godina.
Seder, koji se održava u jevrejskim kućama, najbolje ilustruje snagu tradicije. Evociranjem uspomene na izlazak iz Egipta, Pesah je postao istorijski praznik. Sećanja na prošlost stapaju se sa težnjama ka budućnosti kroz Seder koji počinje pozivom siromašnima da dođu i podele sa domaćinom ono što ima, a završava se sa : “Lešana abaa birušalajim”(“Dogodine u Jerusalimu”).
Pojmovi vezani za Pesah:
Maca (hebr. beskvasni hleb - vrsta hleba koja se jede za vreme praznika
Pesaha. Naziva se i “lehem oni” - hleb nevoljnika (V knj.Mojsijeva, gl. 16,3). Testo za maca se mesi u brzini, bez kvasca i bilo kakvih drugih dodataka, kako bi se
sprečio proces fermentacije. Danas se maca pravi obično od
pšeničnog brašna, mada nije zabranjena ni upotreba drugih žitarica. Za Pesah
se pripremaju dve vrste macota: maca šel micva ili maca šemura (maca koja je nadzirana) i obična
maca. Maca šemura se posebno priprema od pšenice koja je pod nadzorom još od
momenta žetve da je vlaga ne bi oštetila. Jede se prve večeri
Pesaha. Obična maca se jede ostalih dana praznika.
Maca koja simbolizuje žurbu kojom su Izraelci morali napustiti Egipat, ima
i drugi značaj - podseća na siromaštvo i stradanje Jevreja. Ona
istovremeno predstavlja i ropstvo i slobodu. Ovaj hleb se naziva i “hlebom
nevoljnika”, podseća nas na obavezu prema onima koji žive u oskudici i koji
ne mogu dugo da čekaju na pomoć.
Kearat seder (hebr. tanjir za Seder) 
Keirat je naziv za veliki
tanjir na kojem je pripremljeno sve što je potrebno za Seder. Prema propisima, na
tanjir se stavlja:
-Šaloš macot (tri beskvasna hleba) koji simbolično treba da
predstavljaju Koena, Levija i Jisraela;
-dva jela: zeroa (krilo od
kokoške) i beca (jaje);
-maror - gorke trave kao sećanje na gorak život naših
očeva u ropstvu;
-haroset (mešavina oraha, voća, začina i vina) da
zasladi gorke trave. Ova mešavina u stvari, simbolično predstavlja blato od
koga su Jevreji pravili cigle za građevine (zeher letit);
-karpas (celer ili peršun);
-hazeret - ren kao začin mesu ili ribi i sirće u koje su se umakale trave.
Koso šel Elijau Anavi (hebr. čaša proroka Elije). U gotovo svim
jevrejskim sredinama postoji običaj da se za Seder postavi posebna
čaša vina za proroka Eliju. Posle večere pre nego što se nastavi
čitanje Agade, otvaraju se vrata i svi prisutni ustaju da svečano, sa „baruh aba“, zažele dobrodošlicu proroku
Eliji. Poreklo ovog običaja nije poznato, ali se predpostavlja da je i to jedan
od načina da se izazove interesovanje dece, koja u očekivanju proroka
Elije, ostaju budna. Postoji više tumačenja za otvaranje
vrata, ali verovatno nijedno nije autentično.
Afikoman (grčki – gozba). Afikoman je naziv srednjeg od tri hleba (maca) koji
se postavlja za Seder. Pre početka čitanja Agade, on se sakriva ispod
jastuka ili zamotava u salvetu koju neko drži na ramenima, podražavajući
tako pretke koji su sa zavežljajima na ramenima izlazili iz Egipta. Običaj
je da deca “ukradu” afikoman i da ga ne vraćaju dok ga domaćin ne
otkupi. I sakrivanje i “krađa” afikomana imaju za cilj da zainteresuju decu
kako bi ostala budna do kraja čitanja Agade.
Had gadja (aramejski - jedno jare) je narodna pesma na aramejskom jeziku, pomešanim sa hebrejskim, koja se peva po završetku Sedera, prve dve večeri Pesaha. Sastavljena je u XV veku, u XVI veku postala je sastavni deo Agade. Prvi put je štampana u Pragu na nemačkom jeziku. Sefardi su je pevali na jevrejsko-španskom (ladino) jeziku. Postoji još jedna popularna pesma koja se peva posle Sedera, ”Ehad, mi jodea” (“Jedan, koji zna”) koju su sefardi takođe pevali na jevrejsko-španskom jeziku.
Uoči Pesaha i pripreme za Pesah:
Hamec (hebr. kvasac) - Hamec je naziv za svu hranu ili posude koje nisu “kašer šel
Pesah” (odgovarajuće za upotrebu za Pesah), npr. uskislo testo usled
delovanja kvasca ili stajanja. Prema Tori za vreme praznika Pesaha zabranjeno je
da se jede i upotrebljava hamec (kvasac).
Bedikat hamec (hebr. traženje hameca) - je naziv za ceremonijal traženja ostatka hameca koje
se obavlja početkom večeri 14. nisana. Ceremonija se obavlja na ovaj
način: domaćica sakriva po kući
komadiće hleba, obično deset komadića, na vidnim
mestima, kako bi se lakše našli. Domaćin ih traži uz svetlo sveće. Negde
je običaj da žena ide napred sa svećom u ruci i vodi domaćina do
mesta gde je hleb stavljen. Nađene komadiće domaćin sakuplja
metlicom od guščijeg pera ili vrbovih grančica koje su u tu svrhu
ostavljene od prošlog Sukota, stavlja ih u drvenu kašiku, zatim sve zamota u
komad platna, veže koncem i veša za luster ili prozor. Ujutru na erev Pesah (uoči
Pesaha) sav zaostali hamec se pali. Ako se erev Pesah desi na Šabat, onda se
bedikat hamec obavlja četvrtkom uveče, a paljenje petkom ujutro.
Mehirat hamec (hebr. prodaja hameca) - svaki Jevrejin je dužan da pre Pesaha odstrani ili
otuđi sav hamec iz svoje kuće, jer u Tori piše: ”Za sedam dana da se ne
nađe kvasac u kućama vašim” (II knj. Mojs. Gl. 12, reč. 19). Za vreme Pesaha zabranjeno je imati bilo kakvu korist od hameca. Ne sme se njime
hraniti stoka, ložiti vatra i sl. Rabini su uveli ograničenja po kojima je
zauvek zabranjeno korišćenje hameca koje nije odstranjeno pre
Pesaha. Međutim, ako je Jevrejin pre Pesaha prodao ili poklonio hamec
nejevrejinu, on ga posle Pesaha može ponovo kupiti. Tako se uobočajila
simbolična prodaja hameca susedu ili prijatelju, nejevrejinu.
Pesah šeni (drugi Pesah) - naziva se 14 ijar. U vreme postojanja Jerusalimskog
hrama, svi oni koji su iz bilo kojih razloga bili sprečeni da prinesu
žrtvu, činili su to 14.ijara. Danas je običaj da se na Pesah šeni jede komadić
maca veličine masline. Pesah šeni se naziva još i Pesah katan.
Šabat agadol (veliki Šabat) - se naziva Šabat pre Pesaha. Taj naziv je
verovatno nastao po Aftari koja se čita te subote i u kojoj stoji: ”Evo, ja
ću vam poslati proroka Eliju pre nego što dođe veliki i strašni dan
Gospodnji” (Malahija, glava 4/5). Prema jednom tumačenju iz XIII veka, epitet
“veliki” nastao je zbog toga što se u subotu pre Pesaha obavlja znatno duža
služba u hramu nego ostalih subota. Tada se drži duga propoved i pevaju razni
napevi, a posle podne se čitaju neki delovi Agade da bi se vernici pre
Sedera upoznali sa njenim sadržajem.
Omer - stara jevrejska mera za žitarice. Jedan omer teži oko 10 kg. Drugog dana Pesaha, u starom Izraelu, uz posebnu svečanost počinjala je žetva ječma. Prvi snop ječma (omer) bio je u vidu žrtve namenjen Jerusalimskom hramu.
Sefirat aomer - Biblija nalaže
da se dani omera broje sedam sedmica (49 dana) od drugog dana Pesaha do
praznika Šavuot. Brojanje simbolično povezuje izlazak iz Egipta sa primanjem
Tore. Majmonides (Rambam) slikovito upoređuje to brojanje sa čovekom
koji nestrpljivo očekuje najdražeg prijatelja i stalno broji
sedmice, dane, pa čak i sate, sve dok prijatelj ne naiđe. Dani sefire nas
podsećaju na mnoge nesreće koje su zadesile Jevreje od vremena
Hadrijana, rimskog imperatora, pa do krvavih nedela krstaša. Zato se dani sefire
smatraju danima nacionalne žalosti, izuzev trideset trećeg dana (Lag
baomer - o čemu ćemo kasnije govoriti). U tom periodu se ne
obavljaju venčanja i izbegavaju se
sve manifestacije veselog karaktera.
_______________________________________________________________________
ŠAVUOT
Šavuot je drugi po redu od
tri hodočasna praznika koji u jevrejskoj tradiciji ima nekoliko
naziva. Današnji naziv Hag Ašavuot - Praznik sedmica, verovatno potiče otuda
što počinje da se slavi sedam sedmica posle drugog dana Pesaha, tj. na
kraju odbrojavanja omera. Prvi dan praznika je u stvari pedeseti dan od
početka odbrojavanja, pa se Šavuot
na grčkom zato i naziva Pentekoste, a u srpskom Pedesetica. U II knj. Mojsijevoj (34
,22), stoji naziv Hag ašavuot, dok u istoj knjizi pre (23 ,16) stoji da je to Hag Akacir - Praznik žetve i prvih
plodova. U Mišni i Talmudu se ovaj praznik naziva još i Aceret, što bi moglo da znači svečani skup, pri čemu
se verovatno misli na skup hodočasnika u Jerusalimu. U vreme posle
zaključenja Vavilonskog Talmuda, praznik se počeo slaviti 6.
sivana, jer su talmudski učitelji izračunali da je toga dana data Tora
narodu Izraela na brdu Sinaj, pa je praznik dobio još jedno ime: Zeman matan toratenu - vreme davanja naše
Tore ili slobodnije prevedeno: čas
kada nam je data Tora.
Mada u početku nije bilo
tako, Šavuot se danas slavi dva dana, 6. i 7. sivana (u Izraelu samo 6.
sivana). Čini se da je praznik veoma davno primljen od starosedelaca Kanaana
u svom prvobitnom obliku ratarskog slavljenja požnjevenih snopova pšenice, o
čemu govore i njegovi nazivi Hag Akacir, Hag Abikurim – Praznik prvina.
Talmudski učitelji su
izračunali da je Deset zapovesti i Toru Mojsije dobio na brdu
Sinaj, šestog dana meseca sivana i taj narodno - verski momenat proglasili su
najvažnijom sadržinom samog, za njih najradosnijeg praznika.
U Tori nema mnogo podataka o
samom prazniku, sem nekoliko protivrečnih propisa o prinošenju žrtava i
prinošenju dva hleba koja su mešana sa kvascem, zatim odredbe o obavezi
hodočašća u Jerusalim za sve muške glave i na kraju propisa o
prazničnim gozbama, na koje treba pozvati i robove i sirotinju.
U današnje vreme su molitve u sinagogama skoro iste kao i za sve hodočasničke praznike (Pesah, Šavuot, Sukot), s tim što se na određenim mestima ubacuje tekst koji naglašava da je to zeman matan toratenu.
Običaji: U svim zajednicama je običaj da se domovi i sinagoge ukrase
zelenilom, cvećem, a u Poljskoj i Rusiji se po podu prosipala
trava, čime se proslavljala povezanost dobijanja Tore, Deset zapovesti i
sklapanja saveza sa Bogom, sa drevnim praznikom Jevreja – ratara, koji su na taj
način slavili završetak žetve. Veoma davno se uvrežio običaj da se na
taj dan jedu jela i kolači spravljeni od mlečnih prerađevina i
sa mlekom, što se tumačilo da se jedu u slavu Tore, koja se prema
tradiciji, u Pesmi nad pesmama, upoređuje sa
“medom i mlekom”. U sefardskim zajednicama se prave posebni kolači
sa medom, mlekom i suvim grožđem, koji se nazivaju Monte di Sinaj –
Sinajsko brdo, a u Bosni samo Monti di Šavuot i ta je simbolika jasna. Kod
aškenaza se kolači s mlekom, sirom i suvim grožđem na jidišu nazivaju
prosto milhikes - mlečno.
Tri dana uoči praznika
su se nazivali Šelošet jeme agbala –
tri dana ograničenja, kao uspomena na mere predostrožnosti koje je Mojsije
preduzeo uoči polaska na Sinajsko brdo, gde je trebalo da primi sve zavetne
ploče. Ti su dani, kao polupraznici, služili i za to da bi se mogla obaviti
venčanja, koja se osim na Lag baomer nisu mogla vršiti u vreme brojanja
omera.
Akdamut: Prema
rečima “Agdamut milin…” “Na
početku reči…”naziva se himna koju je u XI veku na aramejskom
jeziku napisao Meir ben Jichak Šac, kantor u sinagogi u Majncu i Vormsu. Himna je
prvo prihvaćena u nemačkom obredu prvog dana Šavuota, posle
čitanja početnih rečenica iz Tore. Kasnije je prihvaćena i u
poljskom opštinama. Postoje dva napeva po kojima se Agdamut (na jidišu Agdames)
peva. Kod sefarda se Agdamut ne čita.
Megilat Rut – svitak o Ruti – je jedan od pet svitaka (Hameš megilot) u Bibliji. To
je lepa književna tvorevina u kojoj nema zakonskih odredaba, ali je topla, duboko
ljudska i kao da je pisana radi buđenja najplemenitijih osećanja
među ljudima. Naslovna ličnost, Rut, nije po poreklu Jevrejka, pa ipak
je prikazana kao prababa kralja Davida. Ova knjiga, koja je svojim motivima
nadahnjivala mnoge pesnike i slikare i koja podučava koliko je velika
nagrada za vršenje dobrih dela, čita se prvog dana praznika Šavuota, u
nekim zajednicama sa posebnim napevom.
Isru hag (povežite praznik) - dan posle hodočasnih praznika Pesaha, Šavuota i
Sukota. Računa se kao polupraznik. U doba Jerusalimskog hrama mnogobrojni
hodočasnici nisu stizali da na praznik prinesu svoje žrtve, pa su to
činili narednog dana, na Isru hag.
LAG BAOMER
Trideset i treći dan
brojanja omera, koji se podudara sa 18 ijarom,
U hebrejskom jeziku, slova u
alfabetu imaju vrednost brojeva. Lag se u hebrejskom pismu sastoji od slova
Lamed – 30 i Gimel – 3, što znači
33.
Na Lag baomer jevrejska deca
i omladina odlaze u prirodu, gde organizuju igre vojničkog karaktera sa
drvenim lukovima i strelama, podražavajući učenike Rabija Akibe koji
su se borili u redovima ustanika.
Postoji verovanje da je na
Lag baomer umro Rabi Šimon bar Johaj, koji se smatra autorom kabalističke
knjige Zohar. U Izraelu se na taj dan
hiljade vernika upućuje na njegov grob, koji se nalazi u Meronu, blizu
Safeda (Cefat).
______________________________________________________________________
HANUKA
Hanuka se slavi kao
sećanje na pobedonosnu oslobodilačku borbu jevrejskog naroda protiv
helenističkih okupatora u vreme vladavine Antioha IV Epifana iz dinastije
Seleukida. Helenizam je bio izraz težnje stvaranja jedinstvenog naroda u
mnogoplemenskoj i mnogoverskoj carevini sredstvima asimilacije i
ujednačavanja grčke kulture i vere. Spoljnja oznaka ugnjetavanja, kao
vrhunac u helenističkom pokušaju uništavanja jevrejske narodnosne
specifičnosti, ogledao se u okupiranoj jevrejskoj državi u zabrani osnovnih
jevrejskih verskih obreda (obrezivanje, obredna
čistoća, kašrut, čitanje Tore, slavljenje praznika i sl.) i u
postavljanju kipa Zevsa Olimpskog na žrtvenik u Jerusalimskom hramu. Prema I
knjizi Makabejaca (1, 44) sve to se dogodilo na dan 25. kisleva 167god p.n.e. Starac Matatja(Matatja, akoen) iz porodice Hašmonejaca, koji je bio
svešteničkog reda, odlazi u Modiim, sa svih pet sinova, ruši lokalni mnogobožački kip koji su postavili
okupatori i počinje oslobodilački, gerilski rat malog naroda protiv
najmoćnije imperije tadašnjeg sveta. Posle Matatjine smrti, borbom rukovodi
njegov sin Jeuda Makabi (malj, čekić), koji posle tri godine
ratovanja, uspeva da istera okupatora iz velikog dela zemlje, ulazi u
Jerusalim, gde je 25. kisleva, na godišnjicu
ponižavajuće carske zapovesti, očistio Hram, srušio tuđinske
idole i izvršio osvećenje žrtvenika, samim tim i Hrama. Kako piše u knjizi
Makabejaca, pobedu nad neprijateljem i osvećenje Hrama narod je osam dana
slavio prinošenjem žrtava i pevanjem hvalospeva, a “Jeuda je sa svojom
braćom i sa svojom izraelskom zajednicom odredio da se počevši od
dvadeset i petog dana meseca kisleva, svake godine, osam dana radosno i veselo
slavi dan posvećenja žrtvenika” (I knjiga Makabejaca 4 , 59).
Pored ovih podataka, zabeležene
su i mnoge legende o nastanku praznika. Jedna je zabeležena u Talmudu, u
traktatu Šabat (21/b): “Šta je to Hanuka? Jer, naši su učitelji
učili: dvadeset i petog kisleva (počinju) dani Hanuke kojih je osam, a u
koje su oplakivanje mrtvih i post zabranjeni. Jer, kada su Grci ušli u
Hram, onečistiše sve ulje koje je bilo u Hramu. A kad nadjača
kraljevstvo doma Hašmonejaca i pobediše, iskahu i ne nađoše više no jedan
sud ulja koji je bio odložen s pečatom velikog sveštenika. U njemu ne beše
više nego da se pali za jedan dan. Učini se njime čudo pa su iz njega
palili osam dana. Iduće godine odrediše i načiniše od ovih (dana)
blagdane sa čitanjem alela i hvalospeva.”
Na osnovu ove legende nastala
je verska tradicija o čudu koje se desilo i zbog kojega treba da se slavi
Hanuka. Čini se da je paljenje buktinja, žižaka i drugih svetlila ubrzo
posle nastanka praznika postao opšti narodni običaj, koji je zatim i
ozakonjen u Talmudu. Prvog dana se pali po jedna svetiljka, a zatim svakog dana
po jedna više. Taj je običaj i do danas sačuvan. Prema verskoj
tradiciji, Hanuka sveće ili žišci ne smeju služiti za osvetljenje ili u
bilo koje upotrebne svrhe. Zbog toga je verovatno stvoren običaj paljenja
svećica pomoću šamaša (jidiš – šames) - poslužitelja (devete sveće).
Pre paljenja sveća čitaju se blagoslovi prema tačno utvrđenom redu, a nakon paljenja kod sefarda se peva Psalam 30, a kod aškenaza se peva poznata himna “Maoz cur ješuati”.
Običaji:
U Talmudu je zabeleženo da svetiljke treba da budu vidljive i sa ulice. Vekovima
je bio običaj da se u vreme Hanuke daju pokloni učiteljima, a ti su
darovi bili ustvari njihova jedina plata. Deca su dobijala manje svote
novca. Tradicija je bila da se u vreme dok su gorele Hanuka svećice ništa
ne radi. Bila je dopuštena zabava, kao igranje karata. Iz Nemačke se na
istok Evrope prenela i igra sa
zvrčkom koji se na jidišu naziva “trendeli”, a u modernom hebrejskom
“sevivon”. Sevivon ima četiri stranice na kojima su ispisana hebrejska
slova nun, gimel, he, šin kao
skraćenice hebrejskih reči nes, gadol,
haja, šam - “veliko
čudo se desilo tamo”. Poslednja reč (šam) menja se u savremenom
Izraelu u “po” što znači
ovde. Deca su se zvrčkom igrala u orahe, slatkiše ili u svoj Hanuka
novčić. Reči koje su ispisane na zvrčku vezane su za legendu o ulju, pa su zato u
vreme praznika u raznim zajednicama mešeni odresci ili uštipci od testa ili
krompira koji su se pržili na ulju. U istočnoj Evropi su to bili
“latkes”- odresci od struganog krompira, a u savremenom Izraelu su to uštipci od
testa ili krompira-“sufganiot i levivot”
________________________________________________________________________
HAMIŠA ASAR BIŠVAT
Hamiša asar bišvat ili
skraćeno Tubišvat (naziva se
još i Hamišoši i Frutas), što znači petnaesti dan
meseca ševata, opisuje se u Mišni (osnovni deo Talmuda) kao Nova godina
drveća.
Propisi Biblije određuju
da se desetina godišnjeg prinosa u poljoprivredi odvaja za sveštenike. Pri tome
se prinosi iz jedne godine nisu smeli upotrebljavati za odvajanje desetine u
drugoj godini. Prateći promene u prirodi, jevrejski seljak je uočio da
u toku godine najviše kiše padne do 15. ševeta, pa je zemlja dovoljno natopljena
vodom i stabla već počinju upijati sokove kojima će hraniti
svoje buduće plodove. Zato je u Mišni određen 15. ševet (januar – februar)
kao granica između stare i nove godine za odvajanje desetine prinosa. Tako
na primer desetina od citrusa ubrana 14. ševeta pre zalaska sunca pripada
staroj godini, a od citrusa sa istog stabla ubranog posle zalaska sunca (što je
po jevrejskom kalendaru već 15. ševet), novoj godini.
Ustanovljenjem Nove godine drveća trebalo je da se reši
praktično pitanje vezano za poljoprivredu i biblijske propise, a ne da se
uvede novi praznik. Međutim, narodna mašta je dodala tome i elemente
praznika koji se praznovao i posle uništenja Drugog hrama. Zatim Tubišvat zamire
i skoro se gubi krajem XI veka kada je jevrejsko stanovništvo većinom
uništeno ili raseljeno po zemljama Istoka, dolaskom krstaša u Palestinu. Tek u
XVI veku sefardi su pod uticajem kabalista iz Safeda (Cefat) oživeli tradiciju
Tubišvata koju su prihvatile i druge jevrejske zajednice u Evropi i severnoj Africi. Kod
Jevreja u sada već bivšim jugoslovenskim krajevima, običaj je za
ovaj praznik da se na sto iznose razne vrste voća (blagoslov pre uzimanja
se izgovara nad smokvom, vinom, narom, maslinom, urmom). Recituju se psalmi “šir
amaalot”. Deci se pripremaju kese sa voćem. U hramu nema posebnog rituala i
ne sme da se posti.
Od osnivanja prvih
poljoprivrednih naseobina u Palestini, poslednjih decenija XIX veka, Nova godina
drveća je postala simbol oslobođenja zemlje i pretvaranja pustinje u
plodnu zemlju. Danas u Izraelu Tubišvat označava početak proleća. Omladina, đaci
i deca provode taj dan u prirodi, u pesmi i igri i u ceremoniji sađenja
drveća.
_____________________________________________________________________
PURIM
Jevreji već preko dve
hiljade godina slave Purim ili Esterin praznik. Ime praznika Purim potiče od reči “pur” što znači
kocka ili žreb, jer je Aman, kraljev doglavnik, bacao kocku da bi izabrao
najpogodniji dan za sprovođenje plana o uništenju Jevreja. Purim je simbol
borbe za opstanak jevrejskog naroda. On nam takođe govori da ljudi koji
žele slobodu uvek moraju biti spremni i da se bore za nju. Ovaj praznik slavi se
14. adara. Priča o Purimu sadržana je u biblijskoj Knjizi o
Esteri. Događaj o kome se govori u Megilat Ester (Knjizi o Esteri), zbio se
za vreme vladavine kralja Ahašveroša (485- 464 godine p.n.e.)
Ova Megila je jedna od 5
megilot (Hameš megilot) u Bibliji. Uz poseban napev, recituje se u sinagogi
uveče uoči Purima i narednog jutra. Megila nam priča kako je jedna
mlada Jevrejka kao kraljica Persije koristila svoj uticaj da bi spasla svoj
narod od istrebljenja koje je pripremao Aman.
Megila je kao i Tora pisana
rukom, na pergamentu. Obično ima futrolu od drveta ili metala. Lepši primerci
su od srebra, u tehnici filigrana, često sa ugraviranim imenom, prezimenom
ili drugim osnovnim podacima o sopstveniku.
Purim se provodi u gozbi i
veselju. Vrši se razmena darova, daju se pokloni sirotinji, organizuju opklade, a u
sinagogama čitaju posebne molitve i Megilat Ester.
Purim je jedna od karika u dugom lancu priča o progonstvima kojima su Jevreji u dijaspori bili izloženi. Praznovanje Purima unosilo je među Jevreje svetla i vedrine i pomagalo im da održe veru u konačno oslobođenje od opasnosti i teškoća koje su ih pritiskale i pretile im.
Šušan-Purim
je naziv za 15. adar, drugi dan Purima, dobijen po gradu Šušanu (Suza), glavnom
gradu Persije. Jevreji Šušana borili su se protiv svojih napadača 13. i 14.
adara, a pobedu nad njima slavili su 15. adara.
Com Ester - post Esterin - je 13. adara, uoči praznika Purima. Uveden je u
spomen trodnevnog posta kraljice Ester i svih Jevreja Persije, pre njenog
odlaska kralju Ahašverošu da moli milost za svoj narod. Ako je 13.adar u subotu, post se pomera na 11. adar
(četvrtak).
Hag aasirim - praznik zatvorenika. Četvrtog hešvana 5580 (oktobar 1819. godine),
spaseno je deset najuglednijih sarajevskih Jevreja sa Rav Moše Danonom na
čelu, koje je sultanov namesnik, bosanski valija Ruždi – paša bacio u
tamnicu i osudio na smrt. Njihovo stradanje i spasenje opisano je u Sarajevskoj
megili, koju je 80 godina kasnije napisao poznati sarajevski Jevrejin Zeki
efendi Rafajlović. Četvrti hešvan je u početku imao purimsko
značenje, ali je vremenom njegov značaj bledeo i postepeno padao u
zaborav. Sarajevski Jevreji su slavili 4. hešvan kao praznik i posećivali
grob Rav Moše Danona u Stocu (u Hercegovini), gde je rabin umro na putu za
Jerusalim.
Hameš megilot - su pet biblijskih knjiga, koje
se uz poseban napev i u posebnim prilikama, recituju u sinagogama i čine
sastavni deo molitava:
Šir Aširim (Pesma nad
pesmama) na Pesah
Rut na Šavuot
Eha (Jeremijin plač) na
Tiša beav
Koelet (knjiga
propovednikova) na Sukot
Ester na Purim
POST/ TIŠA – BEAV (DEVETI AV)
Jedan od najcrnjih datuma u
istoriji jevrejskog naroda. Toga su dana Vavilonci razorili Prvi hram (586. god
p.n.e.), Rimljani drugi (70. godine) i ugušili ustanak Bar Kohbe - 135. godine, a
kralj Ferdinand i kraljica Izabela izgnali su Jevreje iz Španije (1492.
godine).
Nedelju dana pre devetog
ava, vernici se ne šišaju, ne glačaju odeću i ne jedu meso (izuzev
subotom). Restrikcije na deveti av u pogledu jela, pića i lične
higijene slične su restrikcijama na Jom kipur i traju do zalaska sunca.
Na deveti av se u znak
žalosti sklanjaju iz hrama svi ukrasni predmeti, a oltar pokriva crnim
pokrivačem. Električna rasveta se smanjuje ili isključuje i pale
se lojane sveće. Za vreme čitanja tužbalice (Jeremijn plač, Ehe i
druge tužbalice), izuvaju se cipele i sedi ili na podu ili na niskim
klupicama. Običaj je da se devetog ava posećuju grobovi srodnika.
POST/ ŠIVA ASAR BETAMUZ
(SEDAMNAESTI TAMUZ)
Sedamnaestog tamuza 586.
godine p.n.e. vavilonski kralj Nebukadnecar je osvojio Jerusalim. Vreme od 17.
tamuza do 9. ava (dana razaranja Hrama) naziva se “tri sedmice žalosti”. U tom
periodu Jevreji izbegavaju zabave i veselja.
COM GEDALJA
Post u spomen tragičnog
događaja koji je dokrajčio razaranje Judeje. Posle pada Jerusalima
586. godine p.n.e. i odvođenja plemstva i aristokratije u ropstvo, u
zemlji je ostao uglavnom narod, sirotinja i deo seljaštva koji nije bežao u
susedne zemlje. Za namesnika ostatka Judeje postavljen je, po nalogu
Nebukadnecara, Gedelja ben Ahikam. Gedelja je bio prijatelj proroka Jeremije. Kada
je Gedelja ubijen mnogi Jevreji su, iz
straha pred osvetom Vavilonaca pobegli u Egipat i sa sobom u izgnanstvo poveli
starog proroka Jeremiju. Tako je u Egiptu nastala nova jevrejska naseobina, pored
one koja je postojala u Vaviloniji.
POST/ ASARA BETEVET
Desetog teveta 586. godine
p.n.e. vavilonski kralj Nebukadnecer počeo je sa opsadom Jerusalima, koja
se završila osvajanjem grada i razorenjem Hrama ( 17. tamuz 586.)
COM
ESTER/ESTERIN POST
Post Esterin,13
adara, uoči praznika Purima, uveden je u spomen trodnevnog posta kraljice Ester
i svih Jevreja Persije, pre njenog odlaska kralju Ahašverošu da moli milost za
svoj narod. Ako je 13.adar u subotu, post se pomera na 11. adar (četvrtak).
______________________________________________________________________
SPOMEN – DANI
JOM
AŠOA VEAGEVURA
DAN STRADANJA I JUNAŠTVA
( DAN
SEĆANJA)
Pod ovim nazivom je
posle Drugog svetskog rata, na predlog
Svetskog jevrejskog kongresa prihvaćeno da se 27. nisan obeležava kao dan
sećanja na žrtve fašizma i na Jevreje
borce koji su poginuli breći se protiv najvećeg
neprijatelja kojeg su u svojoj dugoj istoriji imali jevrejski narod i celo
čovečanstvo. U želji da sećanje obeleži stradanja onih koji su se aktivno borili protiv fašizma, usvojeno
je da se dan početka ustanka u Varšavskom getu proglasi za sveopšti
spomen- dan, kada se verski i svetovno odaje pošta ubijenima i
poginulima. Odlučeno je da to bude 19. april po građanskom, ili 27.
nisan po jevrejskom kalendaru. U Poljskoj se taj spomen-dan održava 19. aprila,
dok je u ostalim jevrejskim zajednicama uobičajeno da se Jom hašoa
veagevura održava 27. nisana, osim kada taj dan pada u subotu.
JOM AZIKARON I JOM AACMAUT
Jom Azikaron je
Dan sećanja na pale izraelske vojnike i civilne žrtve terorizma u državi
Izrael . Obeležava se četvrtog
ijara - jedan dan pre Jom Aacmaut-a, Dana proglašenja nezavisnosti države Izrael, praznik
koji pada 5. ijara. Samo u slučaju kada je 5 ijar Šabat, ova dva
praznika se pomeraju na 3 i 4 ijar.
Povelja o nezavisnosti proklamuje slobodu useljavanja Jevreja iz svih zemalja, unapređenje razvoja Izraela za dobro svih njegovih žitelja, principe slobode, pravde i mira u duhu jevrejskih proroka, punu socijalnu i političku ravnopravnost svih izraelskih građana bez obzira na veru, rasu i pol, slobodu veroispovesti, savesti, obrazovanja i kulture, zaštitu svetih mesta svih veroispovesti, kao i pridržavanje principa Povelje Organizacije Ujedinjenih Nacija.