B’nei B’rit loža Srbija 676, kao deo Jevrejske zajednice Srbije, zajedno sa Bečkim jevrejskim Muzejom i Muzejom grada Beograda organizovala je u Beogradu izložbu pod nazivom «Zar i on..?» autora Almog Oza, austrijsko – izraelskog slikara.
U derutnom i malo poznatom prostoru Muzeja grada Beograda u ulici Knez Mihajlovoj 46. u sredu 15. novembra 2006 u 18 časova i zvanično je otvorena izložba, postavka Bečkog jevrejskog Muzeja, osmišljena kao pozajmica drugim muzejima.
Zamenica Gradonačelnika Beograda gospođa Radmila Hrustanović, predstavnik Ambasade Izraela, gospođa Hadas Witenberg, Direktor Muzeja grada Beograda Bojan Kovačević, Predsednik B’nei B’rit lože Srbija 676 Branko Šnap i slikar autor izložbe Oz Almog pozdravili su mnogobrojnu publiku, a hor „Braća Baruh“ je otvaranju izložbe dao sasvim svečanu notu, potpurijem jevrejskih pesama, čak i na bis pevajući.
Do sada viđena u Izraelu i širom Evrope, a od zemalja sa bivšeg Jugoslovenskog prostora u Sarajevu, Zagrebu i Subotici širom je otvorila vrata radoznaloj beogradskoj publici prenoseći jasnu poruku mogućeg zajedničkog života i tolerancije ali i besmislenosti antisemitizma i ksenofobije u gradu različitosti kakav je Beograd.
Edukativni karakter i poruku upućenosti na suživot, poštovanje i uvažavanje zajedništva, kolekcija od 283 portreta, od ukupno naslikanih 1200 ulja na platnu, izložba ili svrhovita instalacija, (uz svaku je sliku priložena i kratka biografija naslikane ličnosti) pokazuje jasnu nameru autora usmerenu ka upoznavanju doprinosa koji su Jevreji dali svetskoj baštini, toleranciji zajedničkoga življenja u multi-etničkim i multi-konfensionalnim sredinama.
Većina portretisanih je nezaobilazna u mnogim enciklopedijama, a svako je od njih ostavio neizbrisivi trag u okviru svoje profesije.
Sutradan, po svečanom otvaranju, srela sam se sa gospodinom Almogom, u toplom domu porodice Branke Pavlović, Ozovih beogradskih domaćina.
Prvo je trebalo razrešiti jednu dilemu:
RGP: Stranice interneta nude veliki broj podataka o Vama, 12 Vaših izložbi, od kojih je samo Zar i on obišla skoro sve evropske države i Izrael, Vaših 12 knjiga i kataloga u tiražima od po 1000 primeraka, vrtoglavom usponu karijere, ali i jednu dilemu. Oz Almog profesor Sociologije u Haifi? ...
OA: Ne to nisam ja. Igrom slučaja smo savremenici istog imena i prezimena, sa skoro indentičnim interesovanjima za religiju, mitologiju, politiku, erotiku, umetnost, pa me ne tako retko pitaju o studiji „Sabra the new Jew“ koja nije moja.
RGP: Čitaoce našeg Biltena najviše bi zanimala Vaša lična i porodična biografija. Da počnemo odatle?
OA: Da, čvrsto verujem da porodica i okruženje u velikoj meri opredeljuju kasnije poglede na život i svet. Rođen sam 15. aprila 1956. u Kfar Sabi, nedaleko od Tel Aviva. Druga generacija Sabri, oblikovana teškim uslovima života, u stalno neprijateljskom okruženju, čvrstih i odlučnih ljudi koji istovremeno, za okolinu, predstavljaju i pretnju i zaštitu, podigla je visoko zastavu Izraela, uspevajući u gotovo nemogućem. Moj deda je 1894 došao pešice u Erec među prvim pionirima iz Ukrajine. Njegovi su roditelji ortodoksi, ali on sam, bio je veoma radikalan. Dobro pamtim njegovu poduku: „Pesnica ima snagu“. Majka mi je poreklom iz Rumunije, pa je posle mnogih ratnih lutanja iz Milana 1946. stigla u Izrael. Naša je, neobično retka, sreća da nismo imali porodičnih žrtava Holokausta, jer su i Rumuni i Italijani bili posebno fer prema Jevrejima. Upravo to me svrstava među retke koji sebi daju slobodu da se bez opterećenja uhvatim u koštac sa najprovokativnijim temama i govorim o stvarnom stanju. Rastao sam kao većina nas rođenih Izraelaca, kao vojnik, kao slobodan čovek, sa dubokim uverenjem da se nikome ne moram izvinjavati za ono što jesam ili za ono što radim.
Školovao sam se prvo u Izraelu a zatim u Beču, na Akademiji lepih umetnosti. 1990. sam osnovao Institut za strateška istraživanja na kome razvijamo umetničku rekonstrukciju složenih društvenih pojava.
RGP: Kao na primer?
OA: Bavimo se svim pojavama koje karakterišu moderno društvo, od nasilja u porodici do globalnog nasilja, kao što je bio nacizam, ili danas terorizam, samoubilački napadi na civilne ciljeve. Poslednji rat, potreban, možda je trebalo da bude drugačiji, da se nešto ne bi opet pojavilo, kao bubašvabe.
RGP: Delujete gorko, ogorčeno i tužno.
OA: Nas je zaobišao evropski Holokaust, ali u rođenoj zemlji, u samo jednom terorističkom napadu na restoran Maxim u Haifi, ubijeno je 5 članova moje porodice, jedno dete nam je oslepelo, a jedan od rođaka zauvek vezan za invalidsku stolicu. Samoubica je bila žena!
RGP: Ima li rešenja ?
OA: O da! Totalna separacija. Palestinci su uvek bili dobrodošli u svim našim projektima, i restoran Maxim je u vlasništvu jednog Jevrjeina i jednog Palestinca, mi podržavamo njihovo školovanje, zapošljavanje, ali oni to jednostavno neće!
RGP: Da se vratimo umetnosti. Za Vas kažu da ste kontroverzni umetnik. Vaše su izložbe izazivale negodovanja i interesovanja u podjednakoj razmeri.
OA: Mnogi su me napadali, jednom sam čak bio predmet rasprave u Knesetu, no nebrojeno sam puta pokazao i dokazao da nisam antisemita. Jevrejin sam i volim svoj Izrael. Moje slike ne sude, ja ne govorim ovaj je dobar a ovaj loš. Činjenica jeste da se među 1200 portreta, u javnosti veoma poznatih imena nalaze jedan pored drugog i biblijski i mitološki likovi, junaci legendi, vojnici, holivudske zvezde, ali i gangsteri, ludaci, ubice, humanisti, političari i sveci, sportisti, naučnici, pesnici, industrijalci, pevači, reditelji, bez reda ili grupisanja, jednostavno skoro da nema zvanja ili nepomenute delatnosti. Oni dolaze sa svih meridijana, građani sveta - dakle svačiji. Njih nije moguće, niti je potrebno, omeđiti pripadnošću ili nekom drugom jednošću sem da su bili ili su još uvek Jevreji, po Nirnberškom zakonu. Da su živeli u Beogradu ili Beču, svi bi oni bili mrtvi.
RGP: Šta je konkretno bila Vaša namera kada ste se upustili u ovako provokativan projekat?
OA: Počelo je kao sasvim nevina zamisao da naslikam nekoliko portreta poznatih Jevreja, iako otkrivanje nečijeg etničkog ili verskog porekla, znao sam to, izaziva raznovrsna negodovanja. A onda se sve pretvorilo u opsesiju, frenetični skoro dvadesetočasovni rad. „Pljuvao sam krv radeći,“ ali ne samo ja. Prvo moji najbliži prijatelji, a zatim sve širi krug poznanika i njihovih prijatelja i poznanika, dolazio mi je sa još po jednim licem i biografijom, gotovo opsednuti, a ljudska opsesija može učiniti gotovo sve kada je usmerena. Donosili su mi ili slali na stotine mejlova. Još jedan! Ne sećam se kada sam prvi puta izgovorio: „Zar i on?“, ali to se pitanje nametnulo samo od sebe i skoro da nema posetioca izložbe koji tu rečenicu ne izgovori bar jednom. Meni su reakcije publike podjednako uzbudljive i interesantne kao i otkrivanje svakog pojedinačnog portreta i biografije.
RGP: Imate li neku posebnu impresiju o Beogradu, poruku članovima naše male zajednice?
OA: Isuviše sam kratko bio ovde. Ali sigurno ću se ponovo vratiti jer mi se dopalo ono što sam samo na brzinu i jedva video. Posebno se želim zahvaliti prijateljima bez kojih bi ova izložba ostala samo ideja profesora Elazara. Dva Branka, Brandajz i Šnap i jedna Branka, Pavlović i mnogi, mnogi dobri prijatelji. A „vašoj maloj“ zajednici preneo bih poruku: Svi smo mi tu. Male zajednice, velike zajednice. Tu smo i treba da se zna da smo tu. Hodamo uspravno, ne sa strahom, već sa ponosom. Tolerancija čini besmislenim postojanje predrasuda bilo koje vrste. Eto, umesto pozdrava setio sam se jedne Jidiš poslovice:
„Ne pravi se mali, nisi tako veliki“
Čvrsti stisak ruke, sanjarski ali prodoran pogled umetnika koji sa lakoćom „čita dušu“ sagovornika, pratili su me od Krunske do Knez Mihajlove. Vratila sam se da još jednom, uspravno hodajući, pažljivije i detaljnije pregledam „mala“ (30X30) ulja na platnu Oz Almoga, čitav jedan svet, šaroliki indeks judeorum. svedočanstvo i hroniku jedne kulturne opsesije.
Ružica Galac Popović