New Page 0

Polaganjem venaca na spomenike stradalim Jevrejima u ulici Pavla Papa i u dvorištu Sinagoge, obeležena je 67. godišnjica deportacije oko četiri hiljade subotičkih Jevreja. Komemoraciji u dvorištu Sinagoge prisustvovali su predstavnici jevrejskih opština iz Srbije, Mađarske i Hrvatske, konzulata Hrvatske, Skupštine AP Vojvodine, Gradske uprave Subotica, Severnobačkog okruga, Gradskog odbora SUBNOR-a i drugih institucija i udruženja.

Gradonačelnik Saša Vučinić je istakao da je Suboticu teško zamisliti bez neizbrisivog traga jevrejske zajednice, naročito u privredi i graditeljstvu. On je kazao kako godišnjica koja se obeležava pokazuje da je sve manje onih koji mogu da svedoče o stradanju Jevreja iz Subotice, a da su, nažalost, sve glasniji oni koji bi to stradanje da negiraju.

- Pre dve godine, kada je grupa huligana oskrnavila Jevrejsko groblje, osećao sam nelagodnost. Danas sam mnogo ponosniji, jer je država u kojoj zajedno živimo pre nekoliko dana donela odluku o zabrani Nacionalnog stroja, profašističke organizacije. Koliko je teška tragična sudbina jednog naroda najbolje svedoči to da je njegovo stradanje u zločinima tokom Drugog svetskog rata postalo svetski simbol za stradanje. Naša velika obaveza je da budemo na usluzi Jevrejskoj opštini, da očuvamo tradiciju i nastojanje danas, nažalost, malobrojne jevrejske zajednice u Subotici. Grad će biti partner jevrejskoj zajednici, da sačuvamo sećanje na stradale, i na njihove pretke, i da to partnerstvo prenesemo i na njihove potomke kako se nikada ne bi zaboravilo da je u ovom gradu postojala i postoji jevrejska zajednica, naglasio je Saša Vučinić.

Potpredsednik Skupštine AP Vojvodine Branislav Mitrović smatra da jevrejska zajednica u Srbiji nema tretman koji na osnovu veličine stradanja i doprinosa kulturi, privredi i nauci zaslužuje.

Predsednik subotičke Jevrejske opštine Tomislav Harlbrohr smatra da se ne sme dozvoliti da se šovinizam razvije do mržnje između nacionalnih grupa do te mere da jedna želi da iskoreni drugu. Građani Subotice, kazao je, ne smeju da dozvole da postanu neosetljivi na ispade koji su upereni protiv neke druke nacionalne grupe.

Na komemoraciji je, u ime Jevrejske opštine, govorio i publicista i direktor Gradske biblioteke Dragan Rokvić. Godišnjica sećanja na deportaciju subotičkih Jevreja u dvorištu Sinagoge održana je uz prigodan umetnički program, a nakon molitve i polaganja venaca priređen je prijem u Jevrejskoj opštini.

Jevreji – jedan od najstarijih naroda na svetu, pominju se na teritoriji Subotice još 1712. godine prilikom prvog

popisa stanovništva. Radilo se o nekoliko jevrejskih porodica, međutim, njihov tačan broj je ostao nepoznat. Naselivši se na teritoriji Bačke, bavili su se zanatstvom i trgovinom. U Subotici 1780. godine ima 3 ili 4 jevrejske porodice od ukupno 19 članova, među kojima je 12 muškaraca. Tokom burne istorije ovih prostora, Jevreji su morali da se bore za svoja prava kada je reč o slobodi veroispovesti, školovanja, trgovine i učestvovanja u upravi grada.

Nakon 230 godina od prvog popisa i brojih ratova od kojih je svaki postajao sve veći i radikalniji, na vlast u Nemačkoj došao je Adolf Hitler koji će zauvek promeniti viđenje čoveka kao razumnog bića, ali i istoriju svih Jevreja. U tim trenutcima, ljudi koji su imali vojnu moć, ubedili su sebe i mase naroda da su oni jedini koji se mogu smatrati ljudskim bićima – drugi nisu bili ništa drugo do buđ na licu sveta. Neke stvari se nikada ne mogu pojmiti, i možda je najbolje da tako ostanu, da besmisao postane njihov jedini smisao. Recimo, grupa ljudi sedne za sto i donese odluku da uništi ceo jedan narod. Ima tu nekih nedoumica, premda su one čisto tehničke prirode, treba odgovoriti na pitanja koja počinju rečima kada, kako i gde, ali polaznu postavku niko više ne dovodi u sumnju. Svojim besmislom ona uspostavlja novi smisao, besprekorno jasan, i on se utvrđuje kao mera svakog drugog smisla. U pomoć sam pozvao Davida Albaharija. Pokušaću da uz delove tekstova najvećeg jevreskog pisca u Srbiji ispričam svoju priču o stradanju ovog naroda. Na samom početku Drugog svetskog rata u Subotici, kao i u celoj Evropi, dolazi do uvođenja vanrednih mera po pitanju jevrejskog stanovništva. Bili su primorani da nose žutu traku i Davidovu zvezdu kao znak raspoznavanja. Ovo je bio početak brutalnosti prema Jevrejima na teritoriji Subotice. Operacija čišćenja države od Jevreja započela je 26. aprila 1944. godine. Te godine su Nemci okupirali Mađarsku. Svi registrovani Jevreji su masovno zatvarani. Smeli su ponesu hranu za tri dana, pribor za jelo, pokrivače i onoliko prtljaga koliko su mogli sami da nose. Na nekim mestima im je bilo zabranjeno da išta ponesu sa sobom. Prethodno su morali da zaključaju stanove i podrume, i da ključeve, dopunjene ceduljom sa čitko ispisanim imenom i adresom, predaju prilikom prijavljivanja. Ti svežnjevi ključeva, koji su veselo zveckali dok su menjali vlasnike, predstavljali su karte za prevoz. Daš ključeve, sedneš u kamion – ništa nije moglo da bude jednostavnije od toga. Današnja Žuta kuća je služila kao privremeni zatvor. U takvim trenutcima život se uvek meri malim stvarima: dužinom kreveta, na primer, ili vunenim čarapama. Postojala su još i geta kao i logori u koje su Jevreji transportovani – oni bliži i Aušvic kao najveća fabrika smrti. Vršena je selekcija kada je reč o transportu i određivani su prioriteti. Oni koji su smatrani opasnima odmah su isporučivani u koncentracione logore, dok su drugi smeštani u za to određena naselja odakle su kasnije premeštani. Transport je izgledao otprilike ovako: uredno i mirno, logoraši ulaze u kamion, žene, deca, poneki starac. Prethodno su ostavili svoje stvari u drugi kamion, parkiran u krugu logora. Uvereni su da je napokon došao trenutak transporta u Rumuniju, premda se priča i o Poljskoj, ali kao da je to važno, važno je da odlaze sa ovog užasnog mesta, ma gde da odu od ovoga ne može da bude gore, i izraz olakšanja senči im lica. Niko od njih nije zaista znao šta predstavlja deportovanje. Nije lako pokazati nekome da svet, kao i čarapa, ima naličje, i da je dovoljan jedan vešt pokret da lice i naličje zamene mesta, tako da niko ne primeti promenu, da svi prihvate da veruju da je naličje pravo lice sveta.

Istorijski, u većini knjiga i udžbenika, progrom Jevreja se nalazi kao strogi podatak, činjenica koja se nesumljivo dogodila. Ali istorija je bezlična i, bar kao nauka, ne može da postoji na nivou pojedinca, jer bi je tada bilo nemoguće pojmiti. A stradali su pojedinci. Njih 3000 do 3500 u našem gradu. Uzrast i pol nije predstavljao mogućnost poštede od deportovanja i smrti. Istorija nema vremena za osećanja, još manje za nevericu i bol, ponajmanje za tupu nemost, za nemogućnost da se shvati šta se događa. Jednog dana si ljudsko biće, a drugog dana si, uprkos obeležju ili možda upravo zahvaljujući njemu nevidljivi čovek. Jevreji su živeli na ovim područjima okrenuti radu, umetnosti i porodici. Kao u ostalom i širom Evrope i sveta. Zbog vere i načina života bili su pogodne žrtve. Kao što to Albahari kaže: nijednog trenutka ne sme čovek da se opusti, u tome je sva umešnost življenja. Jednog dana se opustiš, a narednog se nađeš u logoru, tako to ide. Upravo su Jevreji, to se bar dobro znalo u Rajhu, bili krajnje fizički nespremni, posvećujući svu pažnju duhovnim dostignućima i mrmljanju molitvi, kao da duh i molitve mogu od svega da ih zaštite, a čim su se prvi put suočili sa fizičkim nedaćama, trnuli su kao sveće na vetru. Počela su mučenja i stradanja kakva ne pamti ni jedna priča Starog Zaveta. Još jednom, Bog je bio tu da kazni svoj narod. Ili ga možda nije ni bilo? Ta smrt je bila teška, a Bog se nije mnogo trudio tih dana oko svog izabranog naroda. Možda je, doduše, bio zauzet u nekom drugom kutku sveta, a možda je, zapravo, hteo da pokaže tom narodu da i nije toliko izabran? Ako ni u bogove čovek ne može da se pouzda, kako onda da veruje ljudima? Kada žmuri, on žmuri, i ništa se tu ne može učiniti. Duše se okupljaju oko njega, a Bog samo odmahuje rukom. Nastupio je potop dvadesetog veka. Stiglo se do dna, sa kojeg se nije imalo kud. Zamislite život koji se skuplja u zrno. Juče je još bio ceo svet, danas je tačka. Nemoguće je to opisati, jer bi se time nanela nepravda ili svetu ili tački. Ne može se, naime, istim jezikom govoriti o oboje; jedno počinje tamo gde se drugo završava; jedno uopšte ne može da pojmi drugo. Ljudi su masovno stradali, duše su zaista postajale duše ali ne više u ljudskom obličju. Istorija je bila zbir činjenica, osećanja nisu imala nikakve veze sa njom, i svako je morao da postavi sebe naspram njih: naspram istorije, naspram činjenica i naspram osećanja. Ne postoji sveobuhvatan pogled, propisan uvid, gotov nauk koji čoveku može da saopšti kakav je svet, već svako mora za sebe da otkrije i uvid i nauk. U stihijama rata život je dokument. Ono si što piše na papiru, moment ljudskosti se gubi, nestaje. Ovo su bila vremena kada se život presekao, nisu se menjali samo ljudi, promenio se ceo svet i više nikada neće biti isti.

Rat se završio, istina je počela da izlazi na videlo i da šokira svet. Ko nije bio u logoru, bio je u izbeglištvu ili se krio kod prijatelja. Ali, rat je svima ostavio potpis na licu. Preživeli su se iz različitih logora vraćali nekadašnjim kućama, više se nije govorilo o procentima, bilo ih je jako malo, ali imali su snage da krenu živote iz početka. Kao da je tek nakon rata postao svet, tada je počelo pravo vreme. Sve ono što je bilo pre rata, činilo se kao da se desilo u snu. Logori kao da su bili neka vrsta materice koja je izmenjene ljude izbacivala u drugačiji svet. Međutim, reči ne mogu da dočaraju prelaz iz mnoštva u jedninu, iz života u smrt. Istorija je bila malj koji se sa neumoljivom snagom spuštao na jevrejski narod. Ali mržnja preživelih je izostala. Svaki prezir bi bio samo potvrda poraza, a njega uprkos svemu nema. Jevrejska zajednica ne veruje u imenovanje krivaca, već u imenovanje žrtava. Modernog čoveka uče da je slobodan da dela po sopstvenom izboru, da u rukama drži i pitanje sopstvene smrti. Ali onda se dogodi rat, dogodi se holokaust i sva verovanja potonu. Čemu onda patnja i nadanje kada se sve dešava mimo čoveka, a on postaje nemi posmatrač svoje sudbine, obezličen do krajnjih granica. Ljudi ne bivaju izjednačeni sa životinjama, već postaju bića najnižeg reda. Ali kao što Jevrejska Biblija kaže: svako delo će izaći na sud i doznaće se svaka tajna. To se i desilo.

Po povratku, pripadnici Jevrejskog naroda koji su odlučili da ne odu na obećano tlo – Svetu zemlju, već da ostanu na drugom, već osvojenom, obećanom tlu – otadžbini, aktivno su učestvovali u obnavljanju zemlje i grada Subotice. Od doseljavanja na ovo mesto pa do danas, slika Subotice je formirana pod stalnim trudom i radom ovog naroda i njegove zajednice.

Zato i ne samo zato, treba čuvati sećanje i opominjati. Nedati da se zaboravi. Pamćenje je jedini način da se pobedi smrt, čak i kada je telo primorano na nestajanje, pogotovo tada, jer telo samo sledi put svakolike materije i vrti se u beskrajnom krugu preobražaja, dok duh ostaje da se lagano kreće svetom. Uvek ostaje strepnja da se sve može ponoviti i da se ponovilo; da ljudi ne mogu svaki čas da se menjaju u nešto drugo, i da zlo, kada jednom obuzme čoveka tu i ostane. Mi smo i danas tu da se ne zaboravi i da se ne ponovi. Ima mnogo načina da se pamti smrt, a ovo je samo jedan od njih. Talmud kaže da mrtvi ne govore, ali imaju moć da čuju kada im se neko obraća. Bliži im je onaj koji govori od onoga koji ćuti, tako smo i mi danas tu da se približimo žrtvama. David Albahari stalno ponavlja: Nikad više.

Godišnjica deportacije subotičkih Jevreja