PASTRAMI I PAŠTETE U PARIZU

Besomučno smo hodali Parizom. Petodnevna viza samo što nije istekla. Još ceo sat ili već minutarom merimo vreme? Nismo ni osetili prelazak virtualne granice, ali spomenik nam je privukao pažnju. Jevrejska četvrt(?!). Usporili smo korak. Jedan je, pretrpani, izlog pozvao da razgledamo detalje. Glasne uzvike: „vidi, maces. U, u, pastrami. Košer vino“ čuo je vlasnik i pojavio se, nasmejan iz tamne dubine radnje. Odmakli smo se, malkice postiđeno, no on je širokim osmehom i naklonom nedvosmisleno pozvao da uđemo. Pozdravio nas je nekim čudno Slovenskim jezikom:

-„wi Polski?"

- „Ne, ne Srpski".

Široko, široko se nasmejao i posadio nas za sto u najudaljenijem kutku. Crveno-beli kanafas stolnjak jednim je potezom prekrio belim, uštirkanim. Pokazala sam na zglob ruke bez sata.

-„Žurimo“ a zatim rašrila ruke „avion“. Nasmejao se.

- „Pastrami šipko, bistro, berzo, berzo"

- „ne,ne, ne pastrami“ odbila i ne znajući šta odbijam. „paštete!"

- „Aha, dobže, dobže“. Munjevito se vratio iz kuhinje sa dva velika pladnja. Na jednom je bio tanko narezani pastrami (ej, pa to neka vrta pršuta - šapnuh Draganu) a na drugom, 8 vrsta pašteta.

Pladanj baš i nije bio košer, ali sadršao je sve što kuhinja nudi. I svaka je gomilica paštete bila istog ukusa kao mamine, od gušćije džigerice, od sira, od celera, tunjevine, krompira i kuvanih jaja. Gutala sam i plakala.

Zagrlio me je nežno i doveo do kase skoro sakrivene slikama. Porodica nestala u dimu krematorija. Vrhom malog prsta dodirivao je njemu drage likove i izgovarao njihova imena, gotovo molitveno, pevajući.

Ja sam, umesto odgovora, izgovorila svoja imena.

Ćutali smo minut. Minut! Avion? ...

„Da, platim" pokazala sam prstima.

„Ne! Ti piši da, ti o minja, mene"

Obećala sam. Zagrlili smo se. Poljubio mi je nadlanicu i obrisao suzu sa obraza. Uzela sam cenovnik-jelovnik, na čijim su koricama bile slike i kratka porodična priča (na francuskom i poljskom).

Izjuri smo iz radnje. Taksi je dva puta skoro prošao kroz crveno. Jurnjava kroz nepregledne aerodromske holove i na kraju ... „izvinite, vaš avion kasni dva sata".

Sedeći bespomoćno na klupi (dva izgubljena sata) setila sam i skočila. Jelovnik ?! Ostao na sedištu taksija.

Ne mogu vam reći prezime ni ime, no ipak, evo napisala sam.

Možda jednoga dana ponovo naletim na čudno pretrpani izlog i pokažem darežljivom vlasniku. Napisala sam.

A ukus paštete nosim svuda sa sobom kao deo sećanja na mamu, ali i na prvi puta probani pastrami.